Zrinsko-frankopanska zavera

Pogubljenje Petra Zrinskog i Krsta Frankopana u Bečkom Novom Mestu 30. aprila 1671. godine

Zrinsko-frankopanska zavera je bio pokret hrvatskog i mađarskog plemstva protiv apsolutističke politike Habzburgovaca između 1664. i 1671. godine. Neuspeh zavere označio je kraj porodica Zrinski i Frankopan.

Istorija

Carska vojska razbila je Turke kod Svetog Gotharda 1664. godine, ali Leopold nije iskoristio tu pobedu, već je sa Turcima sklopio nepovoljni mir u Vašvaru. Hrvatska i Ugarska nisu priznale taj dogovor koji je donosio i odredbu da Turci mogu zadržati sve što su do početka rata osvojili. Istovremeno su sve više jačale centralističke težnje Habzburgovaca na štetu hrvatskog i mađarskog plemstva. Pobunu koja je izbila iste godine predvodi ban Nikola VII Zrinski u Hrvatskoj, a palatin Ferenc Veselenji u Ugarskoj. Zaverenici traže pomoć od Francuske, Poljske, pa čak i Turske. Međutim, uprkos obećanjima, austrijski neprijatelji im nisu pomogli. Nije došlo do sklapanja dogovora sa Lujem XIV. Nikola Zrinski poginuo je u lovu 1664. godine. Njegovo mesto preuzima njegov mlađi brat Petar. Zrinski šalju Franju Bukovičkog na pregovore sa Francuzima i Venecijom 1664. godine. Oni su završeni neuspehom. Petar je, sa svojim šurakom Fran Krstom Frankopanom, nastavio borbu koju je otpočeo njegov brat Nikola. Povezao se sa glavnim mađarskim vođama. Međutim, savez se raspada do 1667. godine zbog različitih ideja i načina vođenja zavere. Pregovori sa Francuskom nisu uspeli, te je Bukovički nagovorio Zrinskog da se pregovara sa Osmanskim carstvom. Pregovori su vođeni u Solunu i na Kandiji sa samim sultanom Mehmedom IV (1669). Bečki dvor je sprovodio centralizam, ne mareći za prava hrvatskog naroda i obaveze preuzete Pactom Conventom iz 1102. godine. Dolazi do izdaje unutar redova zaverenika. Ustanak nije uspeo. Leopold je doveo 1670. godine hrvatske velikaše u Beč pod izgovorom pomirenja, ali je tamo naredio da se zatvore. Zrinski i Frankopan osuđeni su na smrt zbog uvrede kralja i izdaje zemlje. Odsečene su im desna ruka i glava. Josip Vojnović neuspešno je pokušao podići ustanak u Lici kako bi se osvetio za smrt Zrinskog i Frankopana.

Uzroci

Ostaci Hrvatske i Slavonije u vreme najvećeg turskog napredovanja (1593)

Pokret plemstva nastao je kao posledica specifičnih okolnosti u Hrvatsko-Ugarskom Kraljevstvu, koje se našlo na udaru osmanskih osvajača, i prilika u Habsburškoj Monarhiji nakon Tridesetogodišnjeg rata (1618–48) i potpisivanja Vestfalskog mira (1648). Tada su Habsburgovci svoje napore usmerili na jačanje dinastičke vlasti u svojim naslednim zemljama i u Hrvatsko-Ugarskom Kraljevstvu, a u tome su im smetali svi uticajni velikaši, najviše oni koji su, kao Zrinski, imali bogate posede i raspolagali sopstvenom vojskom. Jačanje apsolutizma bečkog dvora izazvalo je pojavu nezadovoljstva i prvih protivhabzburških planova među hrvatskim i ugarskim plemstvom već sredinom 17. veka. Čini se da su oko 1663. postojali planovi da se svrgnu Habsburgovci s hrvatsko-ugarskog prestola te da se za kralja izabere Nikola VII Zrinski, što je on odbio. Potpisivanje Vašvarskog mira 1664. pokazalo je da kralj Leopold I Habzburški u tom trenutku nije želeo oslobađanje hrvatskih i ugarskih zemalja od osmanske vlasti. To je dovelo do nezadovoljstva hrvatskog i ugarskog plemstva i do jačanja delatnosti protivhabsburške stranke predvođene Nikolom VII Zrinskim, koji je osim ugarskih plemića za svoje planove pridobio brata Petra IV. No pored toga postojali su i drugi razlozi koji su uticali na sukob hrvatskih velikaša i Habzburgovaca. Naime, posedi Zrinskih bili su smetnja razvoju trgovine austrijskih zemalja jer su mnogi trgovci kršili propise bečke Dvorske komore te izvozili robu preko luka u posedu Zrinskih; zaobilazeći habzburške luke Rijeku i Trst umanjivali su prihode Habzburgovcima.

Zavera

Sleva nadesno: Veselenji, Nadaždi, Zrinski i Frankopan.

Zrinski su bili opasni za Habzburgovce i zbog toga jer su, u slučaju ustanka, na svoju stranu mogli pridobiti vojnike iz Vojne krajine. Zaverenicima su se pridružili protestantski gradovi na severu Ugarske, Erdelj i deo nižeg plemstva. Uprkos tome, zaverenici su bili svesni da nemaju snage za rat protiv Habsburgovaca, pa su se obratili za pomoć francuskom kralju Luju XIV. Uz to je Petar IV Zrinski svoju suprugu Anu Katarinu uputio u Veneciju radi pregovora s francuskim poslanikom biskupom Petrom de Bonzyjem. God. 1664, nakon smrti Nikole VII Zrinskog u lovu, u Ugarskoj su vođstvo preuzeli tamošnji velikaši, a u Hrvatskoj njegov brat Petar, koji je za protivhabsburške planove pridobio svog šuraka Fran Krsta Frankopana. Petar je nastavio pregovore s francuskim poslanikom u Beču Gremonvilom zahtevajući pritom novčanu i vojnu pomoć za borbu protiv Osmanlija, a Luju XIV ponudio je krunu svetog Stefana. Iako je Luj odbijao da se umeša i prihvati presto, francuska diplomatija je tajno podsticala protivhabsburške nezadovoljnike, jer je time vršila pritisak na kralja Leopolda u vreme rata za špansko nasleđe. Kada je Luj XIV s Leopoldom 1668. potpisao tajni sporazum o podeli španskog nasleđa, francuski dvor prekinuo je veze sa zaverenicima. Tokom 1666. Petar Zrinski sklopio je tajni savez s ugarskim palatinom Ferencom Veselenjijem, a priključio im se i dvorski sudija Ferenc III Nadaždi. God. 1667. u zaveru se uključio štajerski plemić Erazmo Tatenbah, a 1669. zet Petra Zrinskog, ugledni erdeljski velikaš Ferenc I Rakoci. Dok je među protestantima u gornjoj Ugarskoj postojala sklonost savezu s Osmanlijama, Porta, koja je bila zaokupljena ratom protiv Mletačke republike za ostrvo Krit, nije mogla da pomogne ustanicima. Pošto je bez uspeha pokušao da pridobije novog poljskog kralja i Mletačku republiku na svoju stranu, Petar Zrinski poslao je 1670. izaslanstvo Porti koje je, u zamenu za vojnu pomoć u ustanku protiv Habzburgovaca, predložilo priznanje osmanske vrhovne vlasti nad Hrvatsko-Ugarskim Kraljevstvom. Uprkos neuspehu izaslanstva Petar Zrinski počeo je u martu 1670. pripremati ustanak, koji je trebalo da povede Fran Krsto Frankopan. Nadao se da će uz pomoć pravoslavnog episkopa Gavre Mijakića na svoju stranu pridobiti vojnike iz Vojne krajine, i da će se u protivhabzburški vojni ustanak uključiti i Ferenc I Rakoci.

Slom

Pogubljenje Zrinskog, Nadaždija i Frankopana 1671.

Ali bečki dvor bio je obavešten o svim kontaktima zaverenika sa stranim silama, pa je pripremio protivmere pre pokretanja otvorenog ustanka, a dvoru su informacije dostavljali i neki zaverenici. Kada su videli da pobuna nema izgleda za uspeh, Petar Zrinski i Fran Krsto Frankopan odlučili su da zatraže oproštaj od kralja. Kralj im je pismeno obećao sigurnost u slučaju njihovog dolaska u Beč i bio je sklon pomirenju, ali su njegovi ministri smatrali da Zrinskog i Frankopana treba oštro kazniti. Za vreme puta Zrinskog i Frankopana u Beč, habzburški su generali zauzeli i opljačkali njihove posede i istovremeno ugušili usamljena žarišta pobune. Po dolasku u Beč Zrinski i Frankopan bili su uhapšeni i premešteni u zatvor u Bečkom Novom Mestu, gde su nakon nameštenog suđenja pogubljeni 30. aprila 1671, a njihova je imovina je konfiskovana. Istoga su dana u Beču i Požunu pogubljeni Ferenc Nadaždi i Franjo Bonis kao predstavnik ugarskih protestanata. Posle je ubijen i Tatenbah.

Posledice

Zrinjski i Frankopan u zatočeništvu, slika iz 19. veka.

Slomom urote bila je slomljena moć dveju najuticajnijih hrvatskih velikaških porodica - Zrinskih i Frankopana - i oslabljena sposobnost hrvatskog plemstva da se bori za autonomna prava zemlje. Osim toga, zaplenom njihovih imanja veliki deo banske Hrvatske i Primorja došao je pod upravu Dvorske komore, što je imalo dalekosežne posledice na sveukupan razvoj hrvatskih zemalja.

Spoljašnje veze

• Hrvatska enciklopedija, pdf