Мехмед IV

Из Википедије, слободне енциклопедије
Мехмед IV
4. Mehmet.jpg
Мехмед IV
Датум рођења (1642-01-02)2. јануар 1642.
Место рођења Османско царство
Датум смрти 6. јануар 1693.(1693-01-06) (51 год.)
Династија Османлије
Отац Ибрахим I
Мајка Султанија Турхан Хатиџе
Супружник Еметулах Рабија Гулнуш
Потомство Мустафа II
Ахмет III
Принц Ахмет
Принц Бајазид
Султанија Сафије
Уму Гулсум Султанија
19. Султан Османског царства
Период 16481687.
Претходник Ибрахим I
Наследник Сулејман II

Мехмед IV (2. јануар 16426. јануар 1693), турски султан 1648—1687.

Мехмед IV је имао свега 6 година када 1648. године проглашен за султана. Државна власт била је у рукама Валиде (мајке султаније) и јањичара. За само неколико година положај великог везира био је додељиван 13 пута. Са постављањем способног великог везира Мехмед- паше, дошао је крај харемским интригама и тежњама ка влашћу. Његова владавина ће оставити значајне последице по царство, као и на сам положај султана, пошто је велики део извршне власти коју је султан имао пао у руке великом везиру.

Султан Мехмед IV је владао 39 година, те је био други најдуговечнији султан који се задржао на престолу. Први је био Сулејман Величанствени који је владао 46 година.

Детињство и младост[уреди]

Рођен је у Топкапи палати 1642. као син султана Ибрахима и Турхан Хатиџе султаније. Током једне свађе султана и султаније, Ибрахим је у бесу бацио Мехмеда у базен. На срећу, Мехмед је успео да преживи, али је до краја живота имао ожиљак на глави добијен падом у базен.

Почетак владавине[уреди]

Мехмед је дошао на престо са свега 6 година. Његов долазак на власт означио је крај деликатног доба по династију. Његов предак Мустафа I био је свргнут два пута, а два султана, укључујући и Мехмедовог оца Ибрахима, била су убијена. Поред дворских интрига, османска флота је поражена од стране Венеције на Дарданелију, дошло је до устанка у Анадолији и масовних протеста због у Истанбулу услед недостатка хране. Под тим условима Хатиџе Турхан султанија предала је ивршну власт великом везиру Мехмед Копрулу-паши 1656. године.

Одговор Запорошких Козака турском Султану. Писмо је потписао Иван Сирко.

Достигнућа током владавине[уреди]

Његова владавина важна је за повратак османских добара од стране Мехмед Копрулу- паше и његовог сина Фазил Ахмеда. Повратили су егејска острва од Венеције, као и Крит током Критског рата (1645-1669).

Османлије су имале успешне походе у Трансилванији (1660) и Пољској (1670-1674). Тада је Мехмед склопио савез са Петром Дорошенком, те је тако био близу освојања Подолије и делова Украјине.

Следећи велики везир, Кара Мустафа- паша, био је мање способан. Он није успео да се избори са побуном козака на Кавказу, те је султан морао да уступи тај део територије Русији. Упркос том неуспеху, Кара Мустафа-паша је успео да извојева важну победу против Венеције, те да тиме стави тачку на рат који је 25 година беснео између две земље. При томе је успео да поврати све изгубљене територије, које су пале под привремену контролу Венеције.

Јаничари у време друге опсаде Беча 1683.

Велики турски рат[уреди]

Године 1683. Османлије су подржале устанак у Мађарској, вођен од стране Имра Токолија, против хабзбуршке власти. Османлије су схватиле да више нема шта да се чека, те су одмах решиле да нападну Беч. Велики везир Кара Мустафа-паша предводио је војску која је бројала 150 000 људи. Током опсаде чинило се да ће читав европски свет немо посматрати још једну величанствену поведу Османлија. Међутим, при самом завршетку опсаде дошло је до неслоге између команде у османској војсци. Самим тим почело је да се ствара расуло унутар саме војске. Расуло је достигло свој врхунац када је пољски крај Јан III Собјески жестоким изненадним нападом, који се манифестовао у топовском бомбардовању османских табора и жестоким јуришем коњице, односно летећих хусара која је бројала око 15 000 војника, сасвим уништио срце османске команде и добар део војске. Преплашени, војници су почели да бацају оружје и беже пред налетом савезничких трупа. Битка код Каленберга која се одиграла 12. септембра 1683. године завршила се катастрофално по Османлије. Велики везир Кара Мустафа-паша склонио се након битке у Београд, а затим је, по сопственом налогу, био погубљен свиленим гајтаном. Ово хаотично стање унутар османске војске, Хабзбуршка монархија схватила је као знак слабости Османлија, те је царска војска почела да продире у османске земље и осваја их једну по једну.

Она се задржала у Скопљу, где се са 20 000 побуњеника из Македоније упутила ка Цариграду с намером да протера Османлије са Балкана. Међутим, Османлије су успеле да се колико-толико саберу и узврате жестоким нападом пуним осветничког беса. Овај турбулентни рат се завршио 1699. године миром у Сремским Карловцима, којим је Османско царство било присиљено да Хабзбуршкој монархији уступи читаву Мађарску, Хрватску и Војводину изузев Баната. Овај рат био је почетак дугог и веома болног пропадања Османског царства.

Битка код Беча 1683.

Остатак живота и смрт[уреди]

Након друге битке на Мохачу (1687) царство упада у кризу. У војсци је дошло до велике недисциплине и непослушности. Командант војске, Сури Сулејман- паша, у страху да га не убију властите трупе, побегао је прво у Београд, а затим у Истанбул. Када су вести о поразу и непослушности стигле у Истанбул 1687. Абаза Шијавус- паша постао је нови војни командант и велики везир. Но, пре него што је успео да добије команду, читава османска армија се растурила, а јаничари и спахије вратиле су се у своје базе предвођени официрима нижег реда. Сари Сулејман- паша био је погубљен. Мехмед је поставио новог команданта Копрулу Фазил Мустафа- пашу. Он је постављен као регент великог везира, такође. Нови командант почео је преговоре са тадашњим војним и државним врхом. После овога, 1687. године , одлучено је да се султан Мехмед склони са престола и да се на престо доведе његов брат Сулејман II. Мехмеда су уклонили са престола Јеген Осман- паша и јаничари. Свргавање је изведено 1687. године.

Мехмед је затворен у Топкапи палату из које је могао излазити с времена на време. Тако је и умро у Адрианопољу 1693. Пре него што је умро, 1691. године било је гласина како државни врх жели да га врати на престо услед лошег здравственог стања његовог брата Сулејмана.

Сахрањен је у турбету своје мајке. Његова омиљена конкубина била је Еметулах Рабија Гулнуш султанија са којом је имао двојицу синова. Њихова деца била су Мустафа II (1695-1703) и Ахмед III (1703-1730) и обојица су били султани.

Претходник:
Ибрахим I
турски султан
16481687

Наследник:
Сулејман II