Pređi na sadržaj

Ivan Tavčar

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ivan Tavčar
Ivan Tavčar
Datum rođenja(1851-08-28)28. avgust 1851.
Mesto rođenjaPoljane nad Škofjo Loko, Austrijsko carstvo
Datum smrti19. februar 1923.(1923-02-19) (71 god.)
Mesto smrtiLjubljana, Kraljevina SHS
SupružnikFranja Tavčar

Ivan Tavčar (sloven. Ivan Tavčar; Poljane nad Škofjo Loko, 28. avgust 1851 — 19. februar 1923) bio je slovenački pisac, pravnik i političar.

Biografija

[uredi | uredi izvor]

Rođen je 28. avgusta 1851. u siromašnoj seljačkoj porodici, u Poljani nad Škofjo Loko. Nikada nije bio potpuno siguran ko mu je otac.[1] Ovo sporno poreklo značajno je uticalo na njegov kasniji život i političke odluke.[2]

Grobnica Tavčara na imanju.

Školovanje je započeo u rodnom selu, a nastavio u Ljubljani, iz koje je izbačen iz disciplinskih razloga. Jedno vreme je pohađao srednju školu u Novom Mestu i na kraju se vratio u Ljubljanu. Godine 1871. počeo je da studira pravo na Univerzitetu u Beču. Političku karijeru započeo je u pokrajinskoj skupštini Vojvodine Kranjske, gde je zajedno sa Ivanom Hribarom činio jezgro radikalne grupe slovenačkih liberala. Postao je jedan od vodećih članova Nacionalne napredne stranke i dugo je bio glavni urednik partijskog časopisa Slovenski narod, nasledivši Josipa Jurčiča.[3] Između 1901. i 1907. bio je član austrijskog parlamenta. Godine 1911. nasledio je Ivana Hribara na mestu gradonačelnika Ljubljane.

Godine 1887. oženio se Franjom Košenini, koja je kasnije postala vodeća ličnost u tadašnjim slovenačkim udruženjima žena. Taj brak je Tavčaru omogućio ulazak u ljubljansko visoko društvo, omogućio mu da 1893. kupi vlastelinstvo i da 1911. postane gradonačelnik Ljubljane.[4] Oboje su bili aktivni u mnogim organizacijama. Tavčar je bio veoma oduševljen sportom i promovisao je biciklizam i atletiku. Bio je jedan od osnivača sokolskog gimnastičkog sistema u slovenačkim zemljama.

Ostao je na funkciji gradonačelnika Ljubljane do 1921. godine, kada se povukao iz javnog života nakon dijagnoze raka debelog creva. Poslednje godine proveo je na svom imanju, gde je i sahranjen.

Politika

[uredi | uredi izvor]

Bio je jedna od glavnih ličnosti nacionalno-liberalnog političkog pokreta u slovenačkim zemljama koji je nastao krajem 19. veka iz pokreta Mladih Slovenaca. Nakon razdvajanja slovenačkog nacionalnog pokreta na katoličko i progresivno krilo krajem 1880-ih, Tavčar je postao jedan od suosnivača Nacionalne stranke Kranjske (preimenovane u Nacionalnu naprednu stranku 1905). Stranku je vodio zajedno sa Ivanom Hribarom do kraja Prvog svetskog rata, kada je preimenovana u jugoslovensku demokratsku stranku pre spajanja u državnu stranku srpskih, hrvatskih i slovenačkih demokrata. Posle 1918. Tavčar je postao pristalica jugoslovenskog unitarizma, odnosno spajanja Slovenaca, Hrvata i Srba u jednu jugoslovensku naciju. Međutim, nije imao značajnu političku ulogu tokom poslednjih godina svog života zbog pogoršanja zdravstvenog stanja.[5][6]

Bio je poznat i po polemikama sa katoličkim teoretičarem Antonom Mahničem. Godine 1884. Mahnič je objavio satiričnu pripovetku Indija Koromandija, u kojoj se podsmevao naprednim idejama Josipa Stritara, kome se Tavčar divio. Tavčar je na to odgovorio distopičnim romanom 4000, u kojem je opisao tužno i represivno društvo koje je rezultat sprovođenja Mahničeve politike.

Književni rad

[uredi | uredi izvor]

Na Tavčara je uticala književnost starije generacije slovenačkih nacionalističkih i liberalnih autora, poznatih kao Mladi Slovenci (Mladoslovenci), među kojima su Fran Levstik, Josip Jurčič, Josip Stritar i Janko Kersnik. Međutim, Tavčar je bio jedan od prvih koji se u potpunosti držali književnog realizma, odbacujući postromantizam mladih Slovenaca. Počeo je da piše sa sedamnaest godina u školskom časopisu i stilsku zrelost postigao je u svojim najnovijim radovima. Mnoga svoja dela potpisao je pseudonimom Emil Leon. Često je prikazivao ruralne sredine rodne Gorenjske. Njegovo najvažnije delo je Visoška kronika, kratki istorijski roman smešten u period posle tridesetogodišnjeg rata, u 17. veku. Još jedno važno delo je Cvetje v jeseni, roman srednjovekovnog urbanog stanovnika koji se seli na selo, gde se zaljubljuje u mlađu devojku.

Iako nikada nije odbacio svoju rimokatoličku religiju, u suštini je bio agnostik koji se držao spoljnog naturalističkog pogleda na svet. U svojim romanima je preneo kritički optimističan pogled na čovekovo stanje, polazeći od tradicije prosvetiteljstva i humanizma.

Radovi

[uredi | uredi izvor]
  • Ivan Slavelj (1876)
  • Vita vitae meae (1883)
  • Mrtva srca (1884)
  • Janez Sonce (1885–1886)
  • Med gorami (zbirka pripovedaka, 1876–1888)
  • Grajski pisar (1889)
  • 4000 (1891)
  • V Zali (1894)
  • Izza kongresa (1905—1908)
  • Cvetje v jeseni (1917)
  • Visoška kronika (1919)

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Miha Naglič (12. 10. 2011). „Rod in rojstvo Ivana Tavčarja” [The Kinship and the Birth of Ivan Tavčar]. Gorenjski glas (na jeziku: Slovenian). Arhivirano iz originala 30. 4. 2012. g. 
  2. ^ „Pisatelju so se sanje o plemenitem rodu izpolnile šele s poroko” [The Author's Dreams about a Noble Kinship Came True Only with His Marriage] (na jeziku: Slovenian). MMC RTV Slovenia. 20. 11. 2011. 
  3. ^ Selišnik, Irena (2013). „The Desire to be Free: Marica Nadlišek Bartol and the Young Intelligentsia at the Turn of the 20th Century”. Historijski zbornik. 66 (1): 101—120. 
  4. ^ „Pisatelju so se sanje o plemenitem rodu izpolnile šele s poroko” [The Author's Dreams about a Noble Kinship Came True Only with His Marriage] (na jeziku: Slovenian). MMC RTV Slovenia. 20. 11. 2011. 
  5. ^ Roszkowski, Wojciech; Kofman, Jan (2016). Biographical Dictionary of Central and Eastern Europe in the Twentieth Century. Routledge. str. 2669. 
  6. ^ Ivašković, Igor (2019). „Implications of the Balkan Wars for the Yugoslav Idea among Slovenians in Trieste”. Journal of Balkan and Near Eastern Studies. 21 (2): 187—203. doi:10.1080/19448953.2017.1367567. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Branko Berčič, Mladost Ivana Tavčarja (Ljubljana, Slovenska matica, 1971).
  • Miran Hladnik, "Visoška kronika".
  • Franček Bohanec, Ivan Tavčar (Ljubljana, Partizanska knjiga, 1985).
  • Igor Grdina, Slovenci med tradicijo in perspektivo: politični mozaik 1860–1918 (Ljubljana: Študentska založba, 2003).
  • Anton Slodnjak, Realizem kod Slovenaca (Beograd: Radnički univerzitet, 1960).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иван_Тавчар&oldid=28622702”