Izbori za narodne poslanike Kraljevine Jugoslavije 1931.

Izbori za narodne poslanike Kraljevine Jugoslavije 1931. su bili prvi izbori u Kraljevini Jugoslaviji, nakon vraćanja parlamentarizma proglašenjem Septembarskog ustava 1931. godine.

Uzroci održavanja izbora[uredi | uredi izvor]

Kraljevinu Jugoslaviju je za vreme Šestojanuarske diktature pogodila ozbiljna politička i privredna kriza, a strani kapital koji je bio polasiran u zemlji je tražio jače garancije od onih koje je nudila otvorena kraljeva diktatura. Saveznici Kraljevine Jugoslavije poput Francuske, Čehoslovačke i Velike Britanije su u početku podržavali kraljevu diktaturu misleći da će diktatura konsolidovati državu, no nakon kratkog vremena su počeli zazirati od režima koji je uloženi strani kapital trošio bez kontrole parlamenta. To je nateralo kralja Aleksandra da prekine period otvorene diktature i donese ustav. Nakon donošenja tzv. Oktroisanog ustava 1931. stanje se na papiru, a ni u stvarnosti nije mnogo promenilo. Ustavom je odobren jugoslovenski unitarizam proklamovan za vreme diktature o jednom jugoslovenskom narodu sa tri plemena. Prema članu 13. Ustava zabranjuju se sva udruženja na verskoj, plemenskoj ili regionalnoj osnovi, što je vrijedilo i za političke stranke.

Izborni zakon iz 1931.[uredi | uredi izvor]

10. septembra 1931. je donet novi Zakon o izboru narodnih poslanika za Narodnu skupštinu Kraljevine na osnovu kojega su uskoro provedeni izbori. Izborni zakon je propisao sistem zemaljske liste, što je značilo da svaka prijavljena kandidatska lista je morala imati po jednog kandidata i zamenika u svakoj izbornoj jedinici u celoj državi. Na čelu zemaljske izborne liste je bio njen nosilac.

Prema članu 18. Izbornog zakona kandidaturu svakog nosioca izborne liste mora potpisati 60 predlagača svake izborne jedinice. Za svakog izbornog kandidata je bilo potrebno najmanje 200 predlagača, što je za 306 izbornih jedinica zahtevalo 80.000 predlagača. Time se nastojalo onemogućiti postavljanje kandidatura specijalnih nacionalnih, regionalnih i manjih političkih stranaka. U skladu s tim zakonom mogle su se kandidiovati samo velike i dobro organizovane stranke koje su imale pristalice u svim delovima države. Način glasanja je bio javan i usmeni, a podela mandata je vršena tako da zemaljska lista koja je dobila relativnu većinu glasova je dobijala odmah dve trećine mandata. Zemaljska lista koja je dobila ispod 50.000 glasova nije dobila mandat, već su se ti glasovi pribrajali pobedničkoj listi. Ostala trećina mandata se delila između stranaka koje su postigle iznad 50.000 glasova, ali nisu ostvarile relativnu većinu. Prema odredbi dvotrećinska podela mandata se vršila po svim banovinama, što je predstavljalo svojevrsnu legalnu izbornu prevaru.

Izbori bez opozicije[uredi | uredi izvor]

Kako je izborni zakon donesen dva meseca pre izbora, opozicione političke stranke (koje su svakako već od 1929. bile zabranjene i proganjane) nisu mogle ništa preduzeti da uspeju da postave kandidatske liste prema zakonskim propisima. Zbog toga su opozicione političke stranke odbile učešće na izborima. Nosilac jedinstvene vladine zemaljske liste, koja je bila ujedno bila jedina postavljena zemaljska lista, bio je general Petar Živković, tadašnji predsednik ministarskog saveta.

Rezultati[uredi | uredi izvor]

Zemaljska lista		Br. glasova	%	Narodni poslanici	Nosilac liste
Jugoslovenska radikalna seljačka demokratija		2.324.395	100,00	305	Petar Živković
Ukupno		2.324.395	100,00	305

Literatura[uredi | uredi izvor]

Dimić, Ljubodrag (2001). Istorija srpske državnosti. 3. Novi Sad: Ogranak SANU.
Petranović, Branko (1980). Istorija Jugoslavije 1918-1978. Beograd: Nolit.
Petranović, Branko (1988). Istorija Jugoslavije 1918-1988. 1. Beograd: Nolit.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Zakon o izboru narodnih poslanika za Narodnu skupštinu, Službene novine Kraljevine Jugoslavije, 210/1931 (12.09.1931)
Statistika izbora narodnih poslanika za Prvu Jugoslovensku Narodnu Skupštinu, održanih 8. nov. 1931. god