Ilija Spasojević

Ilija Spasojević
Lični podaci
Datum rođenja	1922.
Mesto rođenja	Meljak, Kraljevina SHS
Datum smrti	1998.
Mesto smrti	Beograd, SRJ

Ilija Spasojević (Meljak, 1922 — Beograd, 1998) bio je poznati srpski kompozitor i harmonikaš.

Biografija

Rođen u selu Meljak, opština Barajevo, Beograd 1922. godine, a umro 1998. godine u Beogradu.

Iako je Ilija kao dečak praktično pobegao u Beograd da se bavi muzikom, rodno mesto i Šumadija su uvek bili u njegovom stvaralaštvu i muziciranju. Njegov način komponovanja i muziciranja je u narodu često nazivan „Lipovački stil“ , nazvan po Lipovačkoj šumi koja okružuje Beograd sa šumadijske strane-strane Beograda odakle je Ilija Spasojević, njegov mlađi brat Milija Spasojević, takođe harmonikaš i kompozitor. Budimir Buca Jovanović, čija je rođena sestra bila udata za Iliju Spasojevića, takođe je bio vrsni harmonikaš i kompozitor.

Ilija je praktično bio samouk svirač. Kao stariji brat prvi je „probio led“ počeći da svira harmoniku. Muzika je negovana u porodici Spasojević, otac Milan je bio poznat kao vrstan igrač u kolu, što se u ono vreme cenilo, pa je često pozivan u druga sela da bude kolovođa, a majka Jelica je svirala frulu. Prvu harmoniku („dijatonka“) je dobio još kao dečak od brata od strice Ive, oficira u srpskoj vojsci. Vrlo brzo je savladao tehniku sviranja i postao atrakcija, pa je odlučio da se otisne u grad, iako još dečak. Kao i u svom selu, tako je i širom ondašnjih beogradskih kafana bio atrakcija. Za vreme okupacije, krajem 1941. godine je bio praktično prvi zvaničan zajednički nastup Ilije i Milije - na Kolarcu su uz Ljubinku Bobić, Branku Veselinović i Milana Srdoča zabavljali Beograđane u mutnim vremenima emisijom „Veselo veče“.

Nakon oslobođenja Beograda polako oživljav omiljeno srpsko sastajalište - kafana. Ilija Spasojević je u tim posleratnim godinama gradio iznova beogradski duh, zajedno sa drugim vrsnim muzičarima, a i svojim bratom, Milijom Spasojevićem . U kafani „Novi Beograd“ koja se nalazila više Slavije (najpopularnije sastajalište pre i neposredno posle II svetskog rata) obnavlja nekadašnji predratni program organizujući „Reviju pevača i svirača-solista radio Beograda“. Neke od učesnika su: Radmila Dimić, Anđelija Milić, Vuka Šeherović, Nikola Kolaković, Pavle Stefanović, Predrag Gojković Cune, harmonikaši Aca Stepić i Budimir Buca Jovanović i mnogi drugi poznati muzičari toga doba. Ostala je anegdota iz toga doba da su muzičari iz drugih kafana dolazili u „Novi Beograd“ posle posla da bi slušali Ilijino „čisto“ muziciranje. U to doba postaju popularni dueti, pa Ilija često svira sa bratom Milijom. Posle Milijinog odlaska u Ameriku, Ilija je često svirao sa Bucom Jovanovićem po kafanama. Koliko je Ilija voleo kafanu i kontakt sa publikom, ostalo je zabeleženo u još jednoj anegdoti - Vlastimir Pavlović Carevac je jednom došao da ga sluša u kafani „Domovina“ na Bulevaru (u toj kafani je samo za vreme dok je Ilija radio tu bilo muzike) i ponudio mu da bude član Narodnog orkestra radio Beograda. Ilija je to odbio, jer je u tom trenutku sviranje u tom orkestru bilo nespojivo sa radom u kafani. Do penzionisanja Ilija je sa svojim ansamblom proveo radni vek u sledećim beogradskim kafanama: „Stric“, „Lipov lad“, „London“, „Imperijal“, „Grand“, „Stambol kapija“ i mnogim drugim.

Treba napomenuti da su i Ilija i Milija od 1946. započeli angažmane sa Radio Beogradom, učestvujući u tzv. živim polučasovnim emisijama uz Miodraga Todorovića Krnjevca, Danicu Obrenić, Vuleta Jeftića i mnoge druge. Ostali su obojica stalni članovi Radio Beograda gde i danas postoje u fonoteci sačuvani njihovi snimci.

Ilija Spasojević je sarađivao sa mnogim poznatim izvođačima Jugoslavije od kojih su neki :

Mira Vasiljević (album „Život piše uspomene“), Rade Petrović („Kud se žuriš, hej, živote“, „Pastirica“, „Takva je sudbina“, „Oj mladosti, što ne traješ duže“, „Spavaj majko, i ne čekaj sina“), Gvozden Radičević („Ja odlazim u armiju“), Silvana Armenulić (album iz 1966. godine), Lepa Lukić („Ne mogu srce da lažem“), Trajan Todorović („Dođi sine, majka zove“), Bora Drljača („Nas dvoje smo srećni“, „Sliku tvoju na grudima držim“), Dževad Ibrahimović („Idi ja te molim“), Azemina Grbić („Želela bih ćerku ili sina“, „Zbog rastanka ne tuguj“), Zoran Kalezić („Ima neko ko misli na tebe“), Anđelka Govedarović („Drugarice, uteši mi majku“), Mersa Miljković i mnogi drugi.

Penzionisao se početkom osamdesetih godina i živeo mirno u Beogradu do 1998. godine.