Istorija ruske animacije

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Istorija ruske animacije odnosi se na istorijat vizuelne umetničke forma koju koju kreairaju ruski animatori i njihovi saradnici. Kako je većina ruske produkcije animacije za bioskop i televiziju nastala u sovjetsko vreme, može se donekle nazvati i istorijom sovjetske animacije. Ruska animacija je gotovo neistražena oblast u filmskoj teoriji i istoriji van Rusije.

Počeci[uredi | uredi izvor]

Scena iz filma Snimateljova osveta (1911) Ladislasa Stareviča.

Prvi ruski animator bio je Aleksandar Širjajev, glavni baletski igrač i koreograf Marijinskog teatra, koji je između 1906. i 1909. snimio brojne pionirske stop motion i tradicionalno animirane filmove. Sagradio je improvizovani studio u svom stanu gde je pažljivo rekonstruisao različite balete — prvo praveći hiljade skica, a zatim ih postavljajući ručno pravljenim lutkama; snimao ih je koristeći 17,5 mm Biokam kameru, kadar po kadar. Širjajev nije bio mnogo zainteresovan za animaciju kao umetničku formu, već je gledao na nju kao na instrument za proučavanje ljudske plastike.[1][2][3] Oni su uglavnom zaboravljeni tokom sovjetskog perioda, pominju se samo u memoarima njegovih učenika.[3] Godine 1995. ponovo ih je otkrio istoričar baleta Viktor Bočarov koji se dočepao arhive Širjajeva i 2003. objavio dokumentarac Zakasnele premijere sa fragmentima različitih filmova. Svi su kasnije restaurirani i digitalizovani uz pomoć Pordenone Festivala nemog filma i Aardman Animations.[2][4]

Druga osoba koja je samostalno otkrila animaciju bio je Vladislav Starevič. Kao školovani biolog, počeo je da pravi animacije sa balzamovanim insektima u edukativne svrhe, ali je ubrzo shvatio mogućnosti ovog medija i kasnije je postao jedan od neprikosnovenih majstora stop moušna. Njegovih prvih nekoliko filmova, snimljenih 1910. godine, bile su mračne komedije o porodičnim životima bubašvaba, i bili su toliko revolucionarni da su mu doneli odlikovanje Nikolaja II iz Rusije. Producirao je niz drugih popularnih animiranih filmova sa insektima u studiju Aleksandra Hanžonkova, gde je takođe radio kao snimatelj i režiser filmova uživo, ponekad kombinujući živu akciju sa stop motion animacijom, kao u Noć pre Božića i Strašna osveta (obojica iz 1913). Starevič je napustio Rusiju nakon Oktobarske revolucije i dugi niz godina industrija animacije je bila paralizovana.

Posle revolucije[uredi | uredi izvor]

Interplanetarna revolucija (1924)

U prvim godinama nakon Oktobarske revolucije, ruska animacija je ostala nerazvijena u poređenju sa bioskopom ili pozorištem. Agitprop animirani kratkometražni animirani film Danas iz 1923. u režiji Džige Vertova i animiranog Ivana Beljajeva postao je pionirsko delo, a pratili su ga drugi filmovi (u to vreme su se zvali ravne marionete) u stilu redakcijskih karikatura koji su satirirali buržoaziju, crkvu i zapadne zemlje, crtali i animirano na skiciran način; među njima su bili filmovi i skečevi Vetrova i Aleksandra Buškina za Sovkino, kao što su Sovjetske igračke, Humoreske i epizode Kino-Pravde.[5][6][7]

Godine 1924., Mezhrabpom Rus je objavio od strane kritičara hvaljenu Interplanetarnu revoluciju [ru]. Godine 1925. usledila je Kina u plamenu koju je podržavala vlada koju je napravio isti tim zajedno sa Ivanom Ivanov-Vanom, Vladimirom Sutejevim i sestrama Brumberg. Sa iskorištenih 1000 metara filmske trake i 14 kadrova u sekundi, trajao je više od 50 minuta u to vreme, što ga je učinilo prvim sovjetskim animiranim igranim filmom i jednim od prvih u svetu. [8][9]

Tokom kasnih 1920-ih, industrija je počela da se udaljava od agitacije. 1927. Merkulov, Ivanov-Vano i Danil Čerkes režirali su prvi sovjetski crtani film namenjen deci — Senka the African [ru] prema bajci u stihovima Korneja Čukovskog. Napravljen u Mezhrabpom-Rus, kombinovao je tradicionalnu animaciju i neke akcione scene uživo.[9] [10][11] Iste godine Ivanov-Vano i Čerkes su radili na The Skating Rink [ru], još jedan rukom nacrtan kratki film koji je karakterisao prepoznatljiv umetnički stil (bele linije na crnoj pozadini).[12] Napisali su je i režirali Jurij Željabužski i Nikolaj Bartram, osnivač Moskovskog muzeja igračaka, koji su takođe producirali Bolvaškine avanture koje su kombinovale živu akciju i kadar-po-kadar animaciju u priči o drvenom dečaku nalik Pinokiju.[5][13][14] Ideja je proširena na duhovnog naslednika — Bratiškinove avanture, prvu sovjetsku animiranu seriju koju su između 1928. i 1931. godine kreirali Jurij Merkulov i Aleksandar Ptuško u Mosfilmu.[15][16][17]

Godine 1928., Nikolaj Hodatajev, njegova sestra Olga Hodatajeva i sestre Brumberg proizveli su rukom crtani animirani kratki The Samoyed Boy [ru] stilizovana kao tradicionalna nenečka umetnost koja je pratila dramatičan narativ i koristila inovativnu tehniku štampe na tankom celuloidu.[8][5] Iste godine režirala je Marija Benderskaja 24-minutni stop motion film Avanture malog Kineza i mogao bi se smatrati povratkom na tradiciju Ladislava Stareviča.[9][18]

Post Mihaila Cehanovskog (1929) bio je i povratak tradicijama konstruktivizma i veliki korak napred: uspešno se izvozio i naširoko prikazivao širom sveta, dok je u SSSR-u promenio percepciju animacije kao umetnosti. formu. Takođe je postao prvi kolorizovani sovjetski animirani film i jedan od prvih koji je dobio muzičku partituru i glas Daniila Harmsa.[5][9] Mihail i njegova supruga Vera Cehanovskaja vodili su studio za animaciju na Lenfilmu gde je tokom 1930-ih nastao niz prepoznatljivih ručno crtanih i stop motion filmova, uključujući mnogo hvaljenog Dzhyabzha [ru] (1938) Mstislav Paščenko [ru].[8][19] Tim je aktivno primenio boju koristeći originalni proces prenosa boje koji su izmislili stručnjaci Lenfilma, slično Tehnikoloru.[20]

Godine 1933. par je sarađivao sa Dmitrijem Šostakovičem i Aleksandrom Vvedenskim na prvom tradicionalno animiranom sovjetskom igranom filmu — Priča o svešteniku i njegovom radniku Baldi, satiričnoj operi zasnovanoj na bajci u stihovima Aleksandra Puškina. Uprkos mnogim problemima, uključujući zloglasno maltretiranje Šostakoviča u štampi, film je bio skoro gotov i bio je pohranjen u Lenfilmu do 1941. godine kada je skoro sav uništen u požaru izazvanom bombardovanjem Lenjingrada.[21] Cehanovski je takođe zaslužan za pronalazak grafičkog zvuka zajedno sa Arsenijem Avraamovim i Evgenij Šolpo. Izazivala ih je grupa koju je predvodio Aleksandar vanov, koji su napravili niz animiranih kratkih filmova na osnovu sopstvene ideje o „crtanju zvuka papira“.[22][23]

Godine 1935. Aleksandar Ptuško režirao je Novi Guliver, jedan od prvih dugometražnih animiranih filmova na svetu koji je kombinovao detaljan stop motion sa živim glumcem (15-godišnji dečak). U filmu je prikazano od 1.500 do 3.000 različitih lutaka sa odvojivim glavama i raznim izrazima lica, kao i kamerom i tehničkim trikovima.[17][24]

Međunarodni uspeh filma omogućio je Ptušku da otvori sopstvenu „diviziju 3D animacije“ u Mosfilmu koja je takođe radila kao škola za animatore početnike. Za četiri godine napravili su desetak stop motion kratkih filmova; većina njih, kao što su A Fox and a Wolf [ru] (1936), zasnovani su na ruskom folkloru, tradicionalnoj umetnosti (uz učešće umetnika iz Paleha ) i mogli su da se gledaju u punom koloru zahvaljujući novoizmišljenom procesu trobojnog filma Pavel Meršin.[20] Godine 1939. Ptuško je režirao još jedan igrani film — Zlatni ključ prema popularnoj sovjetskoj bajci; takođe je kombinovao stop motion sa živom akcijom, ali u manjoj meri.[17]

Istovremeno, Aleksandar Aleksejev, koji je pobegao u Francusku tokom građanskog rata u Rusiji, razvio je tehnologiju animacije sa pinscreen-om koja je omogućila širok spektar specijalnih efekata postignutih upotrebom stotina hiljada iglica koje su formirale različite obrasce. Uprkos statusu belog emigranta u SSSR-u, njegovi filmovi su bili dobro poznati među ruskim profesionalcima i inspirisali su razne umetnike, od kojih je najpoznatiji Jurij Norštajn. Danas se obeležava kao otac ruske animacije.[25][26]

Avanture Movglija na ruskoj marki.

Tokom 2018. godine, Soiuzmultfilm, najavio je planove za restauraciju filmova iz svoje Zlatne kolekcije.[27] Dana 5. decembra 2020. godine, Ujedinjena mreža „Cinema Park“ u Rusiji je restaurirala i puštala u bioskop drugi deo Zlatne kolekcije. Izdanje je propraćeno opcijama gledanja na internetu.[28][29]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Kisselgoff, Anna. Critic's Notebook; Pioneering Russian Films Show Ballet Master's Wit. New York Times. January 14, 2005. Accessed on: June 23, 2009.
  2. ^ a b Lord, Peter. The start of stop-frame. The Guardian. November 14, 2008. Accessed on: June 23, 2009.
  3. ^ a b Nina Alovert. Belated Premier. Past Pages Come to Life article from the Russian Bazaar magazine, January, 2005 (in Russian)
  4. ^ Pordenone diary 2008 – day seven at The Bioscope blog, October 22, 2008
  5. ^ a b v g Giannalberto Bendazzi (2016). Animation: A World History: Volume I: Foundations - The Golden Age at Google Books, p. 80–81, 79, 174-177
  6. ^ Animated Soviet Propaganda review at The New York Times, March 13, 2007
  7. ^ Alexander Buskin's filmography at Animator.ru
  8. ^ a b v Larisa Malyukova (2013). OVERcinema. Modern Russian animation. — Saint Petersburg: Umnaya Masha. ISBN 978-5-9904193-1-5. str. 264–265, 268.
  9. ^ a b v g Sergey Kapkov (2006). Encyclopedia of Domestic Animation, p. 14–21
  10. ^ Senka the African at YouTube, public domain (English subtitles)
  11. ^ Ivan Ivanov-Vano (1980). Frame by Frame. — Moscow: Iskusstvo, 239 pages, p. 34, 98, 102, 112–129, 150, 12–13, 223–226
  12. ^ The Skating Rink, original version at YouTube, public domain (English subtitles)
  13. ^ Semyon Ginzburg. Bolvashka's Adventures Arhivirano 2017-08-28 na sajtu Wayback Machine article from the Hand-Drawn and Stop-Motion Animated Films book (1957) (in Russian)
  14. ^ Bolvashka's Adventures at Animator.ru
  15. ^ Aleksandr Lukich Ptushko article from the Great Soviet Encyclopedia
  16. ^ It Happened at Stadium (Bratiskin's Adventures) (1928) at YouTube, public domain (in Russian)
  17. ^ а б в Gulliverkino: Far Side of the Fairy Tale. Aleksandr Ptushko - Innovations article from Iskusstvo Kino, May 5, 2015 (in Russian)
  18. ^ The Adventures of the Little Chinese at kinoglaz.fr
  19. ^ Sergei Asenin (2012). The World of Animation // The Tropes of Soviet Animation, p. 45–46. — Moscow: Print-on-Demand, 303 pages. ISBN 978-5-458-30516-7.
  20. ^ a b Nikolai Mayorov. The Color of Soviet Cinema from the Film Expert's Notes magazine № 98, 2011 (in Russian)
  21. ^ John Riley (2005). Dmitri Shostakovich: A Life in Film. — New York: I.B.Tauris, 150 pages. ISBN 1 85043 709 2
  22. ^ Kaganovsky, Lilya; Salazkina, Masha (7. 3. 2014). Sound, Speech, Music in Soviet and Post-Soviet Cinema. Indiana University Press. str. 22, 33. ISBN 978-0-253-01110-7. 
  23. ^ The Crow's Dance by Nikolai Voinov, 1933, public domain (in Russian)
  24. ^ Now in America, the Films of the Soviet Walt Disney article from The New York Times, December 30, 2001
  25. ^ Irina Margolina, Eduard Nazarov. Animation from A to Z. Alexandre Alexeieff documentary series, episodes 3–4, REN TV, 1996
  26. ^ Sergei Asenin (1983). The Wisdom of Fiction: Masters of Animation about Themselves and Their Art. — Moscow: Iskusstvo, p. 37
  27. ^ „"Soюzmulьtfilьm" restavriruet semь kartin "Zolotoй kollekcii"”. WORLD PODIUM (na jeziku: ruski). Pristupljeno 2020-12-17. 
  28. ^ „Otrestavrirovannыe animacionnыe kartinы zolotoй kollekcii "Soюzmulьtfilьma" pokažut v kino” [Restored animated pictures of the golden collection of Soyuzmultfilm will be shown in the cinema]. TASS. 2020-11-27. Pristupljeno 2021-04-15. 
  29. ^ „Klassika "Soюzmulьtfilьma" poяvitsя v onlaйn-kinoteatrah” [Soyuzmultfilm classics will appear in online cinemas]. IncNews (na jeziku: ruski). 2020-10-09. Pristupljeno 2021-04-15. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Bendazzi, Giannalberto. 1994. Cartoons. One Hundred Years of Cinema Animation. London/Bloomington: John Libbey/Indiana University Press.
  • Giesen, Rolf. 2003. Lexikon des Trick- und Animationsfilms. Berlin: Schwarzkopf & Schwarzkopf.
  • Leslie, Ester. 2002. Hollywood Flatlands. Animation, Critical Theory and the Avant-Garde. London, New York: Verso.
  • Pilling, Jayne (Ed.). 1997. A Reader in Animation Studies. London et al.: John Libbey.
  • Asenin, Sergeй Vladimirovič. 1986. Mir mulьtfilьma. Moskva: Iskusstvo.
  • Venžer, Natalья Яkovlevna (Ed.). 1990. Sotvorenie filьma. Neskolьko intervью po služebnыm voprosam. Moskva: Soюz Kinematografistov SSSR.
  • Ivanov-Vano, Ivan Petrovič. 1978. Kadr za kadrom, Moskva: Iskusstvo.
  • Orlov, Alekseй Mihaйlovič. 1995. Animatograf i ego anima: psihogennыe aspektы эkrannыh tehnologiй. Moskva: Impeto.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Историја_руске_анимације&oldid=26892217”