Pređi na sadržaj

Iljušin Il-20

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Iljušin Il-20

Iljušin Il-20
Opšte
Namena foto i radielektronsko izviđanje
Posada 13 do 15
Zemlja porekla  SSSR
Proizvođač OKB Iljušin fabrika No 240
Uveden u upotrebu 1969.
Povučen iz upotrebe još leti
Status operativan
Prvi korisnik Vazduhoplovne snage SSSR-a  SSSR
Broj primeraka 20
Dimenzije
Dužina 35,9 m
Razmah krila 37,42 m
Visina 10,7 m
Površina krila 140,00 m²
Masa
Prazan 33.760 kg
Maks. težina pri uzletanju 64.000 kg
Pogon
Motori mlazni
Tip turboelisni
Turbo-elisni motor TVD Progress (Ivčenko) BB-20M
TEM snaga 3.169 kW
Performanse
Taktički radijus kretanja 2.000 km
Dolet 6.200 km
Plafon leta 10.000 m
Uspon 320 m/min

Iljušin Il-20 (Iljušin Il-20) (NATO naziv „Coot-A“) je četvoromotorni turboelisni sovjetski avion za foto i radielektronsko izviđanje, projektovan u OKB Iljušin, a napravljen na bazi putničkog aviona Il-18D u fabrici aviona No 240 iz Moskve u SSSR, u periodu od 1968. do 1976. godine.[1]

Il-20 u nemačkoj bazi Sperenberg 27 maj 1994.

Projektovanje i razvoj

[uredi | uredi izvor]

U prvoj polovini šezdesetih godina dvadesetog veka Sovjetski Savez i zemlje Varšavsko ugovora su bile izložene intenzivnim obaveštajnim aktivnostima NATO pakta. Pojava špijunskih aviona Lokid U-2, i Boing RC-135 nateralo ih je da i oni preduzmu adekvatne korake. Stoga je 1965. SSSR doneo odluku o proizvodnji novog izviđačkog aviona, osposobljenog za vizuelno i elektronsko izviđanje. U tu svrhu je trebalo da bude opremljen uređajima za otkrivanje, nadgledanje i analizu izvora radio komunikacije, kao i radarskim izvorima. Pošto se nije pretpostavljalo da će avion delovati preko neprijateljske teritorije, već u međunarodnom prostoru, korišćen je kao zadani tip savremene civilne transportne letelice Iljušinu Il-18 (pandam avionu Boing RC-135). Rad na novom avionu počeo je u fabrici aviona u Moskvi u maju 1967. godine. Za rekonstrukciju je korišćen postojeći avion Il-18D. Prototip je prvi put poleteo 21. marta 1968. godine, ali bez elektronske opreme. Nakon isporuke opreme usledilo je testiranje koje je trajalo od kraja 1968. do leta 1969. godine. Po završetku testova odlučeno je o proizvodnji koja je trajala do 1976. godine.[2]

Tehnički opis

[uredi | uredi izvor]

Avion Il-20 je niskokrilni jednokrilac metalne konstrukcije sa četiri turboelisna motora BB-20M. U odnosu na Il-18 ovaj avion je pretrpeo neznatne izmene (samo ono što je prouzrokovalo smeštanje odgovarajuće opreme). Avion je bio opremljen bočnim radarom , foto opremom , IR skenerom, optičkim senzorima, satelitskim komunikacijskim sistemom za razmenu podataka u realnom vremenu. Ova oprema se u toku veka korišćenja aviona menjala s obzirom na tehnološki napredak u ovoj oblasti.

Avion je opremljen radarom sa bočnim zračenjem Igla-1, koji se nalazi ispod trupa u gondoli dugoj 8 m u obliku cigare.

Duž obe strane trupa avion ima izbočine u kojima se nalaze kamere A-87P za fotografije iz vazduha. Pozadi su smeštene antene radio-izviđačkog sistema Romb-4, koje se koriste za otkrivanje neprijateljskog radara, za određivanje pravca iz koga zrači i za određivanje njegove frekvencije.

Na dnu trupa, u predelu iza krila, nalazi se par polu-zaobljenih antena sistema Kvadrat-2, koje su dizajnirane za detaljno radiotehničko istraživanje.

Na prednjem delu gornjeg trupa nalaze se dve trapezoidne antene koje mogu snimati radio prenose i deo su satelitskog komunikacionog sistema.

Posada IL-20 sastoji se od dva pilota (pilot i kopilot), navigatora, letačkog i radio inženjera. Specijalnu izviđačku opremu u trupu aviona Il-20 opslužuje šest operatera koji sede ispred i u sredini trupa. Sa zadnje strane trupa nalazi se kabina za odmor posade, mali prostor za garderobu i toalet.

Il-20 pokreće četiri turboprop motora BB-20M koji avionu omogućava maksimalnu brzinu od 675 km/h na visini od 10.000 m. Ovi parametri zaostaje za svojim američkim rivalom RC-135, koji, zbog turbomlaznih motora dostiže maksimalnu brzinu od 933 km/h i plafon leta od 15.200 m. Međutim, domet Il-20 nešto je veći od RC-135 i dostiže 6.200 km.

Operativno korišćenje

[uredi | uredi izvor]

Avion Il-20 je proizveden u fabrici No 240 u Moskvi SSSR, u periodu od 1967. do 1976. godine. Za to vreme je proizvedeno ukupno 20 primeraka ovih aviona. Koristi ga vojno vazduhoplovstva Rusije. Posada se kreće od 13 do 15 članova.

Nakon uvođenja IL-20 je počeo da sprovodi istraživanja u međunarodnom vazdušnom prostoru. Strane obaveštajne službe nisu ga identifikovale sve do 1978. godine, a NATO mu je dodelio kodno ime Coot-A. Il-20 je sa uspehom korišćen na Crnom moru, Baltičkom moru, snimanju Britanskih ostrva. Korišćeni su za vreme intervencije u Avganistanu i rata u Čečeniji kao i za vrme građanskog rata u Siriji.

Jedan Il-20M (reg. Br. RF-93610) sa 15 članova posade je slučajno oboren 17. septembra 2018. od strane sirijske protiv vazdušne odbrane za vreme ruske intervencije u Siriji. Il-20 su ovde sa uspehom korišćeni za presretanje komunikacija i određivanje položaja formacija vojske Islamske države. Incident, u kome je ubijeno svih 15 članova posade, dogodio se tokom vazdušnog napada izraelskih aviona F-16 na položaje Hezbolaha. Sirijska protiv vazdušna odbrana pokušala je oboriti te lovce i slučajno je pogodila ruski izviđački avion. Avion je pogođen sirijskom raketom sovjetskog sistema S-200.[traži se izvor]

  • Il-20 siluete aviona
    Il-20 siluete aviona
  • Avion Il-20 na aerodromskoj stajanci
    Avion Il-20 na aerodromskoj stajanci
  • Il-20 na operativnom zadatku(američki snimak)
    Il-20 na operativnom zadatku(američki snimak)
  • Il-20 pri poletanju
    Il-20 pri poletanju
  • Izgled aviona Il-20 s preda
    Izgled aviona Il-20 s preda
  • Izgled aviona Il-20 sa repa
    Izgled aviona Il-20 sa repa

Zemlje koje su koristile ovaj avion

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Gordon, Yefim; Komissarov, Dimitriy.; i Sergey; (2004). OKB Ilyushin: A History of the Design Bureau and its Aircraft (na jeziku: (jezik: engleski)). London: Ian Allan. ISBN 978-1-85780-187-3. 
  2. ^ Arsenov, E.V.; Berne, L.P; Berne, D.A.; et al. (2002). Istoriя Konstrukciй Samoletov v SSSR 1951 - 1965. (na jeziku: (jezik: ruski)). Moskva: Mašinostroenie. ISBN 5-217-02918-8. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Gordon, Yefim; Komissarov, Dimitriy.; i Sergey; (2004). OKB Ilyushin: A History of the Design Bureau and its Aircraft (na jeziku: (jezik: engleski)). London: Ian Allan. ISBN 978-1-85780-187-3. 
  • Gunston, Bill (1995). The Osprey Enciklopedia of Russian Aircraft from 1875 - 1955. (na jeziku: (jezik: engleski)). London: Osprey Aerospace. ISBN 978-1-85532-405-3. 
  • Arsenov, E.V.; Berne, L.P; Berne, D.A.; et al. (2002). Istoriя Konstrukciй Samoletov v SSSR 1951 - 1965. (na jeziku: (jezik: ruski)). Moskva: Mašinostroenie. ISBN 5-217-02918-8. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Iljušin Il-20 na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иљушин_Ил-20&oldid=27884354”