Иљушин Ил-96

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иљушин Ил-96
Општи подаци
Намена широкотрупни путнички авион
Посада 2-3
Број путника 300
Порекло  Русија
Произвођач Иљушин
Пробни лет 28. септембар 1988.
Уведен у употребу 29. децембар 1992.
за Аерофлот
Први оператер Аерофлот
Број примерака 30[1]
Димензије
Дужина 55,30 m
Висина 17,50 m
Распон крила 60,10 m
Површина крила 391,6 m²
Маса
Празан 117 000 kg
Максимална 216 000 kg
Погон
Број мотора 4 мотора
Физичке особине
Турбомлазни мотор Соловьев ПС-90А
Перформансе
Економска брзина 900 km/h
Долет 7500 km
Плафон лета 12000 m
F16 Flight Icon.pngПортал Ваздухопловство

Иљушин Ил–96 (рус. Ильюшин Ил–96) је широкотрупни путнички авион. Развијен је на основу Ил–86 али за разлику од њега има нове моторе, нова крила и модернију технологију. Развијене су три варијанте Ил–96–300, Ил–96–400 и Ил–96М/Т.

Пројектовање и развој[уреди]

У првој половини 1970.их година, дакле у време стварања првог совјетског широкотрупног авиона за средње линијски авио саобраћај Иљушина Ил-86 у Авио комплексу Иљушин се приступило предпројектовању широкотрупног авиона за дуголинијски авио саобраћај. Потреба да се направи такав авион је одређена сталним порастом броја путника на дугим линијама како у Совјетском Савезу тако и широм света. Ови авиони великог капацитета су смањили број летова између градова што је проузроковало рационализацију како у коришћењу авио-парка тако и аеродрома. Наиме, смањује се време чекања на полетање и слетање авиона, лакше проналажење места за авион на писти, пристанишној згради или ваздушном простору, што значи да су и еколошки повољнији.

Логично је било да кад се у једном бироу пројектују два широкотрупна авиона они буду веома слични јер се на тај начин врши рационализација како процеса пројектовања авиона тако и касније при производњи јер се коришћењем модуларног принципа градње могу постићи већа серијност а тиме и знатно смањити трошкови производње. То се десило и у овом случају код авиона Ил-86 и Ил-96. За разлику од средње линијског авиона дуголинијски авион се разликује углавном у повећању резервоара за гориво и повећању конфора за путнике. С обзиром да је пројектовање и производња ових авиона била временски померена (авион Ил-96 је каснио за Ил-86) а развој аеро-наутике енормно напредовао, новитети су уграђивани у Ил-96 тако да је он био много економичнији и модернији авион од свог претходника (Ил-86). Многи стручњаци тврде, иако се користе делови авиона Ил-86, да је то потпуно нови пројект авиона (паралела Боинг 707 и Боинг 727).

Поређење Ил- 86 и Ил- 96

Пројектни задатак за авион који је касније добио ознаку Иљушин Ил-96 изгледао је овако: Авион треба да користи полетно слетне стазе највеће дужине 3.200 m, треба да има брзину крстарења од 850 до 900 km/h, и долет 9.000 до 11.000 km са 15 до 30 t комерцијалног терета, да има 300 путничких места.

Технички опис[уреди]

Ил-96 је ниско/средње крилни авион, опремљен са четири турбомлазна мотора Соловьев ПС-90А који су причвршћени на гондолама испод стреластих крила. Крило је потпуно нове конструкције у односу на Ил-86, са супер критичним нападним угловима, а на крајевима крила налазе се винглете. Авион има кружни пресек трупа пречника 6,08 m под притиском, има девет седишта у једном реду и два уздужна пролаза дуж кабине довољно широки да се могу мимоићи путник и стјуардеса са колицима. Путнички простор у авиону, који може да прими највише 300 путника (конфигурација са једном класом), 263 путника (конфигурација са две класе) и 237 путника (конфигурација са три класе), краћи је у односу на свог претходника за 4,5m. Унутрашњост авиона је по хоризонтали подељена палубом на горњој палуби се налази путнички простор, а на доњој је простор за смештај путничког пртљага и карго простор. Код верзија авиона са већим бројем места (Ил-96-400 и Ил-96-550) путници су смештени на обе палубе.

Стајни трап има четири ноге, предња носна нога има два точка а друге три, основне ноге стајног трапа имају по четири точка. Две основне ноге стајног трапа се налазе испод крила а централна (средишња) нога испод трупа авиона. Четрнаест ниско притисних гума омогућује безбедно слетање авиона Ил-96 и на писте лошијег квалитета.

Авион Ил-96 је опремљен модерном руском авиоником која не заостаје за најмодернијим решењима западних произвођача, има шест колор ЛЦД мултифункционална дисплеја, даљински електронски систем управљања, инерцијални навигациони систем, систем за избегавање судара у ваздуху, опрему за сателитску навигацију, комуникациони ВХФ систем са опсегом фреквенци од 8,33 до 25 kHz, има опрему за лет у РВСМ условима. Сва ова опрема омогућава да се авион може користити у Европи и Северној америци које имају најстроже услове за ваздушну пловидбу.

Варијанте[уреди]

Авион Председника Русије Иљушин Ил–96–300 ПУ
Ил–96 у бојама компаније Аерофлот
  • Ил–96–300 је први пут полетео 28. септембра 1988, а у редован саобраћај је ушао 1993. године. Први корисник је била руска авио-компанија Аерофлот. За разлику од Ил-86, из којег је развијен, има за око 5 m краћи труп и нове Авиодвигатељ ПС-90А моторе, који троше знатно мање горива — 7,5 t/h, што му омогућава долет од 13.000 km. Авион може да прими 300 путника. Два авиона овог типа се користе као званични авиони Председника Руске Федерације, а један председника Кубе.
  • Ил–96М је варијанта са 10 метара дужим трупом и америчким Pratt & Whitney PW2337 моторима и авиоником. Авион прима 420 путника и има долет од 10.400 km. Први прототип је полетео 6. априла 1993. Произведено је само 2 прототипа пре него што је рад на пројекту прекинут због престанка финансијских средстава.
  • Ил–96Т је транспортна варијната авиона Ил–96М која за погон користи четири мотора Авиадвигател ПС90-А1
  • Ил–96–400 за разлику од варијанте Ил–96М користи четири мотора Авиадвигател ПС90-А1. Може да прими до 435 путника (конфигурација са једном класом), 386 путника (конфигурација са две класе)и 315 путника (конфигурација са три класе),.
  • Ил–96–550 за разлику од варијанте Ил–96-300 користи четири мотора са потиском 180/220 kN. У двопалубном трупу могао је да прими 550 путника, 190 на горњој а 360 путника на доњој палуби.

Спецификације[уреди]

Унутрашњост путничке кабине Ил–96
Карактеристика Ил–96–300 Ил–96М/Т Ил–96–400М/Т
Први лет 28. септембра 1988. 6. априла 1993.
Први комерцијални лет 1993.
Размах крила 60,1 m 60,1 m 60,1 m
Дужина 55 m 64 m 64 m
Висина 17,55 m 15,72 m 15,72 m
Површина крила 391,6 m2 391,6 m2 391,6 m2
Тежина празног авиона 40.000 kg 58.000 kg 58.000 kg
Максимална тежина 216.000 kg 270.000 kg 265.000 kg
Капацитет (1 класа) 300 435 435
Посада 2 2 2
Економска брзина 900 km/h 870 km/h 870 km/h
Максимална брзина 910 km/h 900 km/h 900 km/h
Плафон лета 13.100 m 13.100 m 13.100 m
Долет 7.500 km 12.800 km 10.000 km
Мотори 4 × ПС-90A 4 × Прат енд Витни PW 2337 4 × ПС-90A-1
Потисак 4 × 160 kN 4 × 170 kN 4 × 174 kN

Оперативно коришћење[уреди]

Мотор ПС-90А на авиону Иљушин Ил–96

Рад на пројекту је отпочео 1985. године, први пробни лет је обављен 28. септембра 1988., сертификат за цивилну пловидбу је добио 29. децембра 1992. године, а у редовни авио саобраћај је укључен јула 1993. године. до сада је произведено укупно 24 летелице. Оперативно се користи на редовним линијама Аерофлота и Кубане, чартер компаније га користе за превоз руских туриста на годишњи одмор и ту је потпуно замени свог претходника Ил-86, такође се оперативно користи карго верзија овог авиона. Председници република Русије и Кубе користе ове авионе као председничке.

Каква ће бити даља судбина овог авиона сада се тачно не зна, Министар индустрије и трговине Русије Виктор Кристенко је 11. августа 2009. године изјавио да ће се обуставити производња широкотрупних путничких авиона и да ће се убудуће производити само транспортна верзија овог авиона Ил-96-400, а да ће се фабрика авиона у Вороњежу (која послује сада у саставу УАК) усредсредити на производњу регионалних авиона какви су Ан-148 и Ил-114.

Земље које користе овај авион[уреди]

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Јанић, Чедомир; Петровић, Огњан (2010). Век авијације у Србији 1910-2010, 225 значајних летелица. Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-0-2. 
  • Јанић, Чедомир; Симишић, Јово (2007). Више од летења - Осам деценија Аеропута и ЈАТ-а. Београд. ISBN 978-86-7086-004-9. 
  • Јанић, Чедомир (2003). Век авијације - [илустрована хронологија] (на језику: (српски)). Беочин: Ефект 1. (COBISS.SR). 
  • Јанић, Чедомир (2007). Годишњак српског ваздухопловства 2007. године (на језику: (српски)). Београд: Аерокомуникације. ISSN 1820-9122. 
  • Јовановић, Владимир (фебруар 2001). „Руско џамбо-џет”. Аеромагазин (на језику: (српски)). YU-Београд: ББ Софт. 25: 29—31. ISSN 1450-6068.  |chapter= игнорисан (помоћ)
  • Gordon, Yefim (2004). OKB Ilyushin: A History of the Design Bureau and its Aircraft (на језику: (енглески)). London: Ian Allan. ISBN 978-1-85780-187-3.  Непознати параметар |coauthors= игнорисан [|author= се препоручује] (помоћ)
  • Gunston, Bill (1995). The Osprey Enciklopedia of Russian Aircraft from 1875—1955. (на језику: (енглески)). London: Osprey Aerospace. ISBN 978-1-85532-405-3. 
  • Donald, David (1997). The Complete Encyclopedia of World Aircraft (на језику: (енглески)). NY: Barnes & Noble. ISBN 978-18-9410-224-7. 
  • Donald, David (2000). The Encyclopedia of Military Aircraft (на језику: (енглески)). NY: Barnes & Noble. 
  • Guston, Bill (1995). The Encyclopedia of Modern Warplanes (на језику: (енглески)). NY: Barnes & Noble. 
  • Rendall, David (1999). Jane's Aircraft Recognition Guide (на језику: (енглески)) (2nd изд.). London: Harper Collins Publishers. ISBN 978-00-0470-980-2. 
  • Taylor, Michael (1996). Brassey's World Aircraft & Systems Directory 1996/1997 (на језику: (енглески)). London: Brassey's. 
  • Taylor, Michael (1999). Brassey's World Aircraft & Systems Directory 1999/2000 (на језику: (енглески)). London: Brassey's. 
  • Kramer, Andrew E. (2006). Russian Aircraft Industry Seeks Revival Through Merger (на језику: (енглески)). NY: The New York Times. 

Спољашње везе[уреди]