Kafana Atina (Niš)
| Hotel - kafana Atina | |
| {{{slika2}}} | |
Informacije
| |
|---|---|
| Lokacija | Dimitrija Tucovića 21, Niš,  Srbija
|
| Status | aktivna |
| Otvaranje | 1924. |
Kompanije
| |
| Arhitekta | Aleksandar I. Medvedev |
| Vlasnik | Rade Aracki (1924-1947) |
Kafana „Atina” u Nišu je jedna od nekada čuvenih niških kafana. Otvorena je 1924. godine kao hotel „Atina”, ali je u svesti većine Nišlija ostala poznata kao kafana „Atina“. Nalazi se u ulici Dimitrija Tucovića 21 (nekada Prizrenska), preko puta železničke stanice. Kafana se i danas nalazi na istom mestu, ali je izgubila stari sjaj i ugled.
Rade Aracki, prvi vlasnik kafane[uredi | uredi izvor]
Prvi vlasnik kafane, odnosno hotela „Atina“ bio je ugledni niški ugostitelj Rade Aracki. Rodio se 12. marta 1888. godine u Senti, u bogatoj porodici prečanskih Srba. Početkom 20. veka doselio se u Srbiju, u selo Aleksandrovo nadomak Niša,[a] gde se oženio Bojanom Jakovljević, sa kojom je imao dva sina, Mladena i Milutina. Učestvovao je u Balkanskim i Prvom svetskom ratu. Po završetku rata, početkom 20-tih, porodica Aracki preselila se u Niš, gde otvaraju kafanu „Dve lipe“ koja se nalazila na uglu današnje Prvomajske i Ulice Ćirila i Metodija, preko puta Filozofskog fakulteta. U to vreme braća Radetove supruge Bojane počela su da zidaju ugostiteljski objekat na praznom placu u Prizrenskoj 21 (današnja ulica Dimitrija Tucovića). Podigli su samo temelje, a onda je Aracki otkupio započeti objekat i svojim novcem i kreditom Hipotekarne banke tokom 1923. i 1924. godine izgradio spratnu zgradu hotela „Atina“. Umro je u Nišu, 12. janaura 1964. godine, u 76. godini.[1]
Zgrada kafane[uredi | uredi izvor]
Zgrada kafane, odnosno hotela „Atina” skladnih je linija sa jednostavnom fasadnom ornamentikom, građena u duhu eklektike (posebno deo dozidan 1936. godine).[2] Sagrađena je u obliku slova „G“ na uglu dve ulice, Prizrenske i Kajmakčalanske i u to vreme bila je jedina višespratnica u okolini. Imala je prostrani podrum, restoran u prizemlju, sprat sa sobama za prenoćište i mansardu sa pet soba. Ispred kafane bila je bašta sa perdom. Godine 1936. objekat je nadozidan po projektu poznatog niškog arhitekte Aleksandra Medvedeva. U nastavku zgrade, prema Kajmakčalanskoj ulici, dobijen je dodatni kafanski prostor i sprat sa sobama. Tako zgrada dobija konačan današnji izgled. Godine 1938/39. obavljeni su adaptacioni radovi unutar same gostionice, a posle Drugog rata renovirana je zbog oštećenja u bombardovanjima. Godine 1979. doživela je još jedno renoviranje.[1]
Istorija kafane[uredi | uredi izvor]
Period pre Drugog svetskog rata[uredi | uredi izvor]
Posebna prednost „Atine“ bila je lokacija na kojoj se nalazila. Veoma prometna Prizrenska ulica, blizina železničke stanice i tramvajske okretnice[b] doprinosili su tome da je „Atina“ uvek bila gotovo puna, kako preko dana tako i duboko u noć.[3] Osim gostiju koji bi u Niš stizali vozom i kojima je „Atina” nudila najbliži udoban smeštaj, svakodnevni posetioci bili su i mnogi stanovnici niškog naselja Bubanj koji su svakodnevno tuda prolazili na putu do posla.[2] Tu su se hranili radnici Ristićeve pamukare i fabrike boja „Pomoravlje“, železničari, fijakeristi, tramvajdžije, špediteri, seljaci u vreme prazničnih dana i mnogi drugi. U kafani su se služila ukusna jela domaće i internacionalne kuhinje: mađarski gulaš i paprikaš, pasulj na tavče, kasapski kupus, nišlijski roštilj i druga.
Ono po čemu je „Atina” takođe poznata je i podatak da je upravo tu 24. avgusta 1932. godine osnovan popularni fudbalski kluba sa Bubnja Car Konstantin. Klub je u „Atini“ osnovan Nazdravio je uzdignutom kriglom piva Rade Aracki i sve častio pićem. Navijači, igrači i članovi uprave Sportskog kluba „Car Konstantin“ takođe su bili redovni gosti kafane.[1]
Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]
U rano jutro 8. aprila 1941. godine, oko pola šest ujutro, iz pravca Bugarske nemačke eskadrile bobaredera Štuke, u pratnji lovaca, obrušile su se na nezaštićeni Niš. Malobrojna i slaba protivavionska odbrana grada pokušala je kratko da se suprotstavi vazdušnom napadu. Glavni cilj bombardovanja bila je Železnička radionica, najveće privredno preduzeće ovog dela Srbije, koja je zapošljavala više hiljada radnika. Materijalna šteta je bila ogromna a najveće su bile ljudske žrtve. Tog dana stradalo je oko 400 stanovnika a ranjenih je bilo oko 500.[4] Toga dana u parkiću preko puta „Atine”, ispred Ristićeve pamukare, u bombama pogođenom skloništu poginulo je i nekoliko gostiju koji su neposredno pre toga bili u kafani.
Posle bombardovanja i okupacije Jugoslavije „Atina“ je bila rekvirirana[3] i u njoj boravi nemačka vojska. Aracki okupatore nije rado gledao, pa ceo hotel daje u zakup.[2]
Posleratni period[uredi | uredi izvor]
Nakon oslobođenja Niša od 1944. do 1947. godine „Atina” je ponovo je u vlasništvu Radeta Arackog. Iako je Aracki dobio državni kredit za renoviranje zgrade 1948. godine, hotel preuzima Ugostiteljsko preduzeće „Železničar“, a dotadašnjem vlasniku i njegovoj porodici ostavljena je na korišćenje samo jedna prostorija.[2] Dolaskom novih vlasti u „Atini” se postepeno menja nekadašnji sastav gostiju. U nju dolaze aktivisti Narodnog fronta, drže se politički skupovi i sastanci društvenih organizacija, a bila je i glasačko mesto sa takozvanim „ćoravim kutijama”. „Atina“ tada dobija i novu funkciju – postaje menza radnika sa železnice. Osoblje je bilo nedovoljno kvalifikovano, tako da je i kvalitet usluge opao.
Konačno, 2. septembra 1959. godine hotel je nacionalizovan. U momentu nacionalizacije „Atine“ korisnik je bilo preduzeće „Union“, koje je kasnije spajanjem preraslo u današnje Ugostiteljsko-turističko preduzeće „Nisa”. Dve godine nakon nacionalizacije preduzeće „Union“ pokušalo je da iseli porodicu Aracki, ali je gradska vlast odbila takav zahtev.
Godine 1962. Radetu Arackom vraćena su u vlasništvo dva četvorosobna stana na prvom spratu, ali su oni kasnije prodati „Unionu“ zbog nemogućih uslova stanovanja. Kafana u prizemlju postala je mesto okupljanja kriminalaca, prostitutki i sumnjivog polusveta.[3]
Savremeno doba[uredi | uredi izvor]
Devedesetih godina prošlog veka naslednici su pokrenuli postupak za utvrđivanje vlasništva nacionalizovane imovine. Nakon što je u postupku utvrćena opravdanost zahteva, naslednicima su vraćena dva lokala i tavanski prostor, koji u stvari nisu ni bili nacionalizovani, već samovoljno korišćeni.[1]
Kada je 2000. godine "Nisi" istekao zakup o korišćenju objekta Skupština grada Niša je, u skladu sa Odlukom stalne konferencije slobodnih gradova, dala prednost u izdavanju nacionalizovanih lokala u zakup starim vlasnicima ili naslednicima. Tada se na konkurs javio Zoran Aracki, unuk nekadašnjeg vlasnika Radeta Arackog, dugogodišnji novinar i docent na Departmanu za novinarstvo Filozofskog fakulteta u Nišu.[5] Više desetina radnika Ugostiteljsko-turističkog preduzeća "Nisa" sprečilo je sudske izvršitelje da sprovedu zvanično sudsko rešenje po kojem objekat poznate gostionice i prenoćišta "Atina" treba da dobije novog korisnika. Zvaničnici "Nise" složili su se da nemaju objekat u vlasništvu, ali da ne žele da se isele dok se ne donese zakon o denacionalizaciji. Tvrdili su tada da „Nisa” objekat koristi od 1932. godine i da su u adaptaciju uložili svoja sredstva.[6]
Godine 2007. imovina kojom je raspolagalo Ugostiteljsko-turističko preduzeće „Nisa” prodata je lokalnim tajkunima za sumu koja je bila gotovo četiri puta manja od procenjene vrednosti. Osim „Atine” oni su tada kupili i najčuveniju nišku kafanu „Stara Srbija”, riblji restoran „Zlatni kotlić”, kazino „Palas”, restorane „Carigrad”, „Palilula”, „Gurman”, „Crveni krst”, „Naisus” i „Proleće” u Niškoj Banji.[7][8]
Napomene[uredi | uredi izvor]
- ^ Autohtono starosedelačko stanovništvo sela Aleksandrovo doseljeno je u vreme kralja Aleksandra Obrenovića iz Vojvodine.
- ^ Tridesetih godina 20. veka Niš je imao tramvajski prevoz. Okretnica je izgrađena 1930. a uklonjena kada i tramvaji, 1958. godine.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g Mladenović, Jovan (20. 11. 2011). „Vedri i sumorni dani „Niške Atine“”. Moja Kafana. Pristupljeno 18. 11. 2021.
- ^ a b v g Mladenović, Jovan. „Kafanske priče: Vedri i sumorni dani „Niške Atine“”. Niške Vesti. Pristupljeno 18. 11. 2021.
- ^ a b v Marković, Đorđe (16. 1. 2019). „Kafana ATINA Menza železničkih radnika i usputno svratište na „po jednu s nogu“”. Niške vesti. Pristupljeno 19. 11. 2021.
- ^ Ilić, M. „Bombardovanje Niša 8. aprila 1941. godine”. Slovo Juga. Pristupljeno 19. 11. 2021.
- ^ Janačković, Sanja (6. 5. 2014). „Zoran Aracki - intervju”. Južne vesti. Pristupljeno 19. 11. 2021.
- ^ „Protest radnika preduzeća "Nisa" - Ne napuštaju "Atinu"”. GLAS JAVNOSTI (arhiva). 10. 11. 2001. Pristupljeno 19. 11. 2021.
- ^ Adžić, Ana Ž. (8. 9. 2016). „KRIMINALNI KLANOVI U SRBIJI (7) Zoran Ajković - Heroin, preduzeća u stečaju, a dokaza jedva i za porez”. Blic. Pristupljeno 19. 11. 2021.
- ^ „ISTRAŽUJEMO: Zašto su braća Ajkovići toliko moćni i šta sve poseduju u Nišu”. Telegraf. 30. 10. 2013. Pristupljeno 19. 11. 2021.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Novaković, Milan (2015). Zemlja najlepše patnje. Niš.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- „Niške kafane kroz istoriju”. historyofnis. 5. 9. 2011. Pristupljeno 18. 11. 2021.