Pređi na sadržaj

Kokcidioidomikoza

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Kokcidioidomikoza
SinonimiDolinska groznica
Histopatološke promene u slučaju kokcidioidomikoze pluća sa velikim fibrokazoznim čvorom.
Specijalnostiinfektologija
Tipoviakutni, hronični[1]
UzrociCoccidioides[2]
Lečenjeantimikotici[1]
LekoviAmfotericin B, itrakonazol, flukonazol[1]

Kokcidioidomikoza ili dolinska groznica spada u grupu gljivičnih infekcija. Izaziva je gljivica Coccidioides koja živi u tlu u jugozapadnom delu Sjedinjenih Američkih Država, nekim delovima Meksika i Centralne i Južne Amerike. Gljiva je tedavno pronađena u južnom centralnom Vašingtonu.

Ljudi oboljevaju od kokcidioidomikoze nakon udisanja mikroskopskih spora gljivica iz vazduha. Kako se većina ljudi koji udišu spore ne razboljeva, istraživanja su pokazala da pretežno razboljevaju osobe koje su pod većim rizikom da obole od teškog oblika bolesti. Iako je najčešće teško sprečiti udisanja mikroskopskih spora gljivica iz vazduha, ipak se savetuje tim osobama da pokušaju da izbegnu udisanje velikih količina prašine ako žive u napred navedenim oblastima sveta.

Oboleli se najčešće spontano izleče u roku od nekoliko nedelja do meseci, ali nekim pacijentima će biti potrebna i antigljivična terapija lekovima.

Etiologija

[uredi | uredi izvor]

Najčešći uzroznici bolesti u SAD su Coccidioides immitis (obično u Kaliforniji) i Coccidioides posadasii (obično van Kalifornije).[3] Kliničke razlike između ove dve vrste nisu primećene.

Rezervoari i endemska područja

[uredi | uredi izvor]

Rezervoari i endemska područja su u:

  • Jugozapadnom delu Sjedinjenih Američkih Državaa (sa veoma endemska područjima koja uključuju južnu Arizonu i južnu dolinu San Hoakin u Kaliforniji.,
  • delovi Meksika
  • delovi Južne Amerike.

Prenošenje

[uredi | uredi izvor]

Kokcidioidomikoza se obično dobija udisanjem artrokonidije iz vazduha, često nakon narušavanja kontaminiranog zemljišta (npr. aktivnosti manjeg obima uključujući izgradnju ili iskopavanje, ili događaji velikih razmera kao što su oluje prašine i zemljotresi).

Primarna kožna kokcidioidomikoza, kokcidioidomikoza dobijena od donatora čvrstih organa,[4] i kokcidioidomikoza[5][6] koja se prenosi fomitom takođe mogu da se jave , ali su veoma retke.

Rizične grupe

[uredi | uredi izvor]

Ljudi u endemskim područjima, posebno oni koji imaju zanimanja ili učestvuju u aktivnostima tokom kojih se izlažu prašini (npr građevinski ili poljoprivredni radnici, arheolozi i vojni pripravnici).

Faktori rizika

[uredi | uredi izvor]

Faktori rizika za tešku ili diseminovanu kokcidioidomikozu uključuju:

  • afroamerička rasa,[7]
  • filipinska etnička pripadnost,[8]
  • HIV/AIDS,[9]
  • upotreba imunosupresivnih lekova,[10]
  • transplantacija organa,[11]
  • šećerna bolest,[7]
  • trudnoća.[12]

Klinička slika

[uredi | uredi izvor]
Lezija kože kod osobe obolele od kokcidioidomikoze

Osobe sa simptomima (u oko 40% slučajeva) obično se javljaju 1 do 3 nedelje nakon izlaganja sa znacima i simptomima:[13]

  • umorom,
  • kašljem,
  • dispnejom,
  • glavoboljom,
  • noćnim znojenjem,
  • mijalgijom,
  • osipom.

Primarna plućna bolest se često samoograničava, ali neki pacijenti ne uspevaju da se oporave i razviju komplikacije ili hroničnu plućnu bolest (približno u 5 do 10% slučajeva).

Diseminovana bolest se javlja u otprilike 1% slučajeva (veće stope diseminacije primećuju se kod određenih rizičnih grupa), pri čemu su najčešće zahvaćene kosti/zglobovi, meka tkiva i moždane ovojnice. Kod osoba koje razviju progresivnu, hroničnu ili diseminovanu bolest, simptomi mogu trajati mesecima ili čak duže. Meningitis može dovesti do trajnog neurološkog oštećenja. Smrtnost je visoka kod osoba zaraženih HIV-om sa difuznom bolešću pluća.

Dijagnoza

[uredi | uredi izvor]
Plućna kokcidioidomikoza

Nijedan fizički nalaz nije patognomoničan za kokcidioidnu infekciju. Međutim, u endemskim oblastima, kokcidioidna infekcija treba da bude velika pažnja za pacijente koji imaju bolest nalik gripu i osip na donjim ekstremitetima. Sugestivni znaci diseminirane bolesti uključuju:

  • dramatično znojenje,
  • dispneju u mirovanju,
  • groznicu
  • gubitak telesne težine.

Pored nespecifičnih sistemskih znakova (npr groznice), nalazi fizikalnog pregleda dijagnostički odražava stanje sistema organa ili sisteme koji su uključeni u bolest.

Respiratorne manifestacije

[uredi | uredi izvor]

Plućnu kokcidioidomikozu je teško razlikovati od drugih akutnih ili subakutnih respiratornih infekcija sa groznicom. Većina simptomatskih primarnih infekcija se ne može lako dijagnostikovati kao kokcidioidomikoza osim ako klasični nalazi (npr nodozni eritem) nisu prisutni u endemskom području.

Promene na plućima kod kokcidioidomikoze

Respiratorni simptomi su povezani sa ozbiljnošću zahvaćenosti i destrukcije pluća, a kreću se od kašlja, do blagog respiratornog distresa, do respiratorne insuficijencije i sindroma akutnog respiratornog distresa.

Približno 5% plućnih infekcija rezultuje stvaranjem čvorova. Oni obično ne izazivaju simptome, ali se mogu razlikovati od neoplazme na radiološkim studijama bez histološkog pregleda. Otprilike polovina ovih čvorova se spontano povlači. Međutim, uporni čvorovi na kraju mogu degenerisati u kavitacije tankih zidova, koje mogu erodirati u susedne male disajne puteve ili pleuralni prostor, što dovodi do hemoptize ili pneumotoraksa. Ruptura periferne kokcidioidne šupljine u pleuralni prostor je komplikacija koja je najčešća kod mladih muških pacijenata.

Kožne manifestacije

[uredi | uredi izvor]
Promene na koži poglavini kod kokcidioidomikoze.

Kožne reakcije preosetljivosti su česte kod primarne kokcidioidomikoze. Više od 50% obolele dece i 25% inficiranih osoba u celini razvija difuzne, prolazne, makulopapulozne osip ili urtikariju koja može napredovati do nodozumnog eritema ili multiformnog eritema nakon 3-21 dana. Multiformni eritem je češći kod dece, ali nodozum eritema je klasična prezentacija u endemskom području.

Eritema nodozum se manifestuje kao nežni, eritematozni čvorovi, prečnika 1-2 cm, na prednjim donjim ekstremitetima, iako se mogu razviti praktično bilo gde. Multiformni eritem se sastoji od relativno simetričnih eritematoznih, ekspandirajućih makula ili papula koje evoluiraju u klasične lezije šarenice ili ciljne lezije sa svetlocrvenim ivicama. Formiranje centralnih vezikula je uobičajeno.

Reakcije preosetljivosti oka često prate eritem nodozum. To uključuje flektenularni konjunktivitis, episkleritis, skleritis i keratokonjunktivitis.[14]

Ove kožne reakcije preosetljivosti su povoljan prognostički znak; oni sugerišu nizak rizik za diseminaciju jer su u korelaciji sa razvojem ćelijskog imuniteta. Eritema nodozum se ređe javlja kod osoba van endemskih područja i retko se javlja kod crnaca, Hispanoamerikanaca i Filipinaca. Među odraslima, žene imaju eritem nodozum mnogo češće od muškaraca.

Muskuloskeletne manifestacije

[uredi | uredi izvor]

Zahvaćenost mišićno-skeletnog sistema javlja se kod jedne trećine pacijenata sa diseminacijom i uključuje sledeće:

  • unifokalne lezije kostiju (litične ili sklerotične u 60% slučajeva)
  • unifokalne lezije zglobova (monoartikularni artritis u 90% slučajeva)
  • retko, inficirane ovojnice tetiva pokazuju vilonodularni sinovitis

Iako je artritis obično monoartikularan, može biti migratorne prirode. Kolena su najčešće zahvaćeni zglobovi, a zatim gležnjevi i zglobovi. Fizički nalazi nisu od pomoći u razlikovanju kokcidioidomikoze od drugih uzroka monoartritisa ili oligoartritisa.

Uzorci artrocenteze obično otkrivaju eksudativni izliv. Prisustvo organizama varira, a izveštaji sugerišu da je direktna vizualizacija organizama retka, ali se može javiti u do polovine slučajeva.

Kokcidioidomikoza utiče na zglobove, izazivajući sinovitis. Infekcija kosti obično uzrokuje hronični osteomijelitis, koji se često odvodi do mekog tkiva i stvara fistule. Mogu biti zahvaćene duge kosti i kosti šaka, stopala, karlice i lobanje. Približno 60% slučajeva kokcidioidomikoze ograničeno je na jednu kost, pri čemu 20% uključuje dve kosti i 10% uključuje tri kosti.

Meningitis

[uredi | uredi izvor]

Približno 50% pacijenata sa diseminovanom kokcidioidomikozom dobija bolest CNS. Može se javiti akutno sa primarnom infekcijom ili kasnije sa diseminacijom. Meninge mogu biti jedino mesto diseminacije, u kom slučaju pacijent ima povećan rizik od komplikacija i smrti.[15]

Kokcidioidni meningitis može se manifestovati kao akutni proces, ali je obično hroničan sa podmuklim početkom, za razliku od meningitisa uzrokovanog bakterijom. Uporne glavobolje treba temeljno proceniti nakon pogoršanja, posebno u slučajevima neuobičajene jačine, udružene mučnine i povraćanja, zamagljenog vida ili promene mentalnog statusa (npr. pospanost i konfuzija). Druge uobičajene manifestacije uključuju nuhalnu rigidnost i fotofobiju.

Septički šok

[uredi | uredi izvor]

Septički šok se generalno razvija kod starijih osoba ili pacijenata sa oslabljenim imunitetom. Na primer, pacijenti sa uznapredovalom HIV bolešću mogu imati fulminantnu sliku respiratorne insuficijencije, difuzne pneumonije, fungemije i septičkog šoka koji podseća na gram-negativnu infekciju.

Ovo stanje se dijagnostikuje na osnovu utvrđenih kriterijuma i hemodinamskog praćenja. Analiza citokina otkriva povišene nivoe faktora tumorske nekroze (TNF) i interleukina-6, kao kod bakterijske sepse.

Kokcidioidna fungemija

[uredi | uredi izvor]

Ovo je veoma retka, fulminantna komplikacija diseminovane kokcidioidomikoze. Čini se da je kokcidioidna fungemija češća kod pacijenata sa komorbiditetima i imunosupresivnim stanjima. Oko 38% slučajeva povezano je sa HIV-om;[16] 18% sa kortikosteroidima; 10% sa transplantacijom čvrstih organa; a 4% sa trudnoćom.

Ovaj oblik bolesti prate diseminacije na jetru, slezinu i moždane ovojnice/CNS, ali endokarditis nije pronađen. Serološki testovi su pozitivni kod 87% pacijenata. Ukupan mortalitet nakon 30 dana je 62%, sa srednjim preživljavanjem od 11,4 dana. Preživljavanje je najlošije kod imunokompromitovanih pacijenata ili onih koji nisu primali antifungalnu terapiju.[17]

Diferencijalna dijagnoza

[uredi | uredi izvor]

Diferencijalno dijagnostički kod kokcidioidomikoze trebalo bi imati u vidu sledeće bolesti:[18]

  • Infekcije mikoplazmama (mikoplazmom izazvana upala pluća)
  • Otorinolaringološke manifestacije granulomatoze sa poliangiitisom
  • Upala pluća kod imunokompromitovanih pacijenata
  • Tuberkuloza

Terapija

[uredi | uredi izvor]

Ne postoje dokazi iz randomizovanih studija kako bi se pouzdano utvrdilo da li antifungalni tretman za nekomplikovane kokcidioidne infekcije smanjuje trajanje simptoma ili sprečava komplikacije. Neke infekcije će se rešiti bez antifungalnog tretmana.

Smernice Američkog društva za infektivne bolesti (IDSA) predlažu lečenje primarne plućne kokcidioidomikoze kod pacijenata koji su:

  • imunosupresivni
  • imali tešku ili značajno iscrpljujuću bolest
  • boluju od šećerna bolesti
  • starije osobe zbog starosti ili komorbiditeta
  • trudni
  • imaju afričko ili filipinsko poreklo

Preporuke za edukciju dijagnostiku i terapiju Američkog društva za infektivne bolesti[19]

[uredi | uredi izvor]
  • Edukacija pacijenata, pažljivo posmatranje i mere podrške kao što je obnavljanje fizikalne terapije za pacijente koji izgledaju kao da imaju blage simptome ili simptome koji nisu oslabljeni, ili koji su značajno poboljšali ili rešili svoju kliničku bolest do trenutka postavljanja dijagnoze.
  • Započeti sa antifungalnim tretmanom pacijente koji u vreme postavljanja dijagnoze imaju značajno iscrpljujuću bolest
  • U perodu postavljanja dijagnoze kod pacijenata sa ekstenzivnim zahvaćenim plućnim bolestima, sa istovremenim dijabetesom ili kod onih koji su na neki drugi način slabi zbog starosti ili komorbiditeta, preporuka je da se započnea antifungalni tretman.
  • Neki stručnjaci smatraju da treba uključili afričko ili filipinsko poreklo kao indikacije za lečenje (jako, nisko) .
  • Ako se lečenje započne kod odraslih osoba koje nisu trudne, terapija treba da bude oralno apsorbovana azolna antigljivična sredstva (npr. flukonazol) u dnevnoj dozi od ≥400 mg.
  • Pacijenti sa nekomplikovanom plućnom kokcidioidomikozom treba da imaju plan upravljanja koji uključuje redovno medicinsko praćenje, zdravstvenu edukaciju i plan fizičke rehabilitacije.
  • Kada postoji potvrda da je plućni čvor nastao kao posledica kokcidioidomikoze, ne preporučuje se antifungalni tretman za asimptomatski plućni nodul zbog kokcidioidomikoze.
  • Preporuka struke je da se pacijenti sa simptomatskom hroničnom kavitarnom kokcidioidalnom pneumonijom leče oralnim agensima kao što su flukonazol ili itrakonazol.
  • Preporuka je da se istraže hirurške opcije kada su karijesi uporno simptomatski uprkos antifungalnim tretmanima. Preporučujemo da se razmotre hirurške opcije kada su karijesi prisutni duže od 2 godine i ako se simptomi ponove svaki put kada se tretman protiv gljivica prekine
  • Preporučujemo da se, kada se preduzme hirurško lečenje kavitarne kokcidioidne pneumonije, pokuša pristup video-potpomognutoj torakoskopskoj hirurgiji (VATS) ako hirurg ima značajnu stručnost u VATS-u
  • Pacijentima sa rupturom kokcidioidne šupljine preporučujemo brzu dekortikaciju i resekciju kaviteta, ako je moguće (jaka, veoma niska) . Ako je pleuralni prostor masivno kontaminiran, dekortikacije u kombinaciji sa produženom drenažom grudnog koša mogu biti prikladnije.
  • Za pacijente sa rupturom kokcidioidnih šupljina preporučuje se oralna terapija azolom. Za pacijente koji ne tolerišu oralnu terapiju azolom ili pacijente čija bolest zahteva 2 ili više hirurških procedura za kontrolu, preporučuje se intravenski AmB.
  • Preporučuje se antifungalna terapija u svim slučajevima ekstrapulmonalne kokcidioidomikoze mekih tkiva
  • Preporuka je primena oralnog azola, posebno flukonazol ili itrakonazol, za terapiju prve linije ekstrapulmonalne kokcidioidomikoze mekih tkiva.
  • Intravenski AmB treba pprimeniti u slučajevima neuspeha azola, posebno kod kokcidioidnog sinovitisa
  • Terapiju azolima za kokcidioidomikozu kostiju i zglobova, trebalo bi primenti osim ako pacijent nema opsežnu ili opasnu bolest skeleta ili pršljenova koja uzrokuje neposrednu kompromitaciju pupčanika.
  • Za teške bolesti kostiju, preporučujemo AmB kao inicijalnu terapiju, uz eventualnu promenu na terapiju azolima na duži rok.
  • Hirurške konsultacije trebalo bi obaviti za sve pacijente sa vertebralnom kokcidioidalnom infekcijom kako bi se pomoglo u proceni potrebe za hirurškom intervencijom
  • Hirurške procedure se preporučuju kao dodatak antifungalnim lekovima za pacijente sa koštanim lezijama koje izazivaju nestabilnost kičmene moždine, kompresiju kičmene moždine ili nervnog korena ili značajan sekvestrirani paraspinalni apsces.
  • Tokom lečenja povremeno bi trebalo obaviti konsultacije sa hirurgom.
  • Za lečenje autolognog ili alogenog HSCT ili primaoca transplantacije solidnih organa sa akutnom ili hroničnom plućnom kokcidioidomikozom koji su klinički stabilni i imaju normalnu funkciju bubrega, preporučujemo početak lečenja flukonazolom od 400 mg dnevno ili ekvivalentnom dozom zasnovanom na bubrežnoj funkciji.
  • Za lečenje pacijenata sa veoma teškom i/ili brzo napredujućom akutnom plućnom ili diseminovanom kokcidioidomikozom, preporučujemo upotrebu AmB dok se pacijent ne stabilizuje, a zatim flukonazol
  • Za autologne ili alogene HSCT ili primaoce transplantiranih solidnih organa sa ekstrapulmonalnom kokcidioidomikozom, preporučujemo isti tretman kao i za primaoce bez transplantacije.
  • Za alogene HSCT ili primaoce transplantacije solidnih organa sa teškom ili brzo napredujućom kokcidioidomikozom, preporučujemo smanjenje imunosupresije (bez rizika od bolesti transplantata protiv domaćina ili odbacivanja organa, kad god je to moguće) dok infekcija ne počne da se poboljšava.
  • Nakon početnog lečenja aktivne kokcidioidomikoze, preporuka je da se nastavi sa supresivnim lečenjem kako bi se sprečila ponovna infekcija.

Preporuke za novorođenčad

[uredi | uredi izvor]
  • Ne preporučuju se kokcidioidne serološki testove za odojčad tokom prva 3 meseca života. Dok pozitivne testove treba tumačiti sa oprezom tokom prve godine života.
  • Empirijska terapija flukonazolom u dozi od 6-12 mg/kg dnevno preporučuje se za odojčad za koju se sumnja da ima kokcidioidomikozu i treba je nastaviti dok se dijagnoza ne isključi
  • Dojenje se ne preporučuje majkama koje uzimaju azolne antimikotike osim flukonazola

Preporuke tokom trudnoće

[uredi | uredi izvor]
  • Razvoj simptomatske kokcidioidomikoze tokom trudnoće treba da podstakne razmatranje početka primene antifungalne terapije (jake, umerene) . Za žene koje razviju početnu nemeningealnu kokcidioidnu infekciju tokom trudnoće, njihovo lečenje zavisi od zrelosti fetusa.
  • Za žene koje razviju početnu nemeningealnu kokcidioidnu infekciju tokom prvog tromesečja trudnoće, preporučuje se intravenska primena AmB. Ostale opcije uključuju bez terapije sa pažljivim praćenjem ili azolni antifungalni lek nakon edukacije majke o potencijalnoj teratogenosti. Nakon prvog tromesečja trudnoće, može se uzeti u obzir azolni antifungalni lek, kao što je flukonazol ili itrakonazol. Konačna alternativa bi bila davanje intravenozne AmB tokom trudnoće
  • Za žene koje razviju bolest tokom prvog trimestra trudnoće, preporučuje se intratekalni AmB . Posle prvog tromesečja i u slučajevima kada se bolest dijagnostikuje posle prvog tromesečja, može se propisati azolni antifungalni lek, kao što je flukonazol ili itrakonazol.
  • Među ženama sa istorijom ranije kokcidioidomikoze koje trenutno nisu na terapiji, rizik od reaktivacije je nizak i antifungalna terapija se ne preporučuje (jaka, umerena) . Za takve žene, potrebno je pažljivo praćenje, uključujući dobijanje kokcidioidnih seroloških testova pri početnoj poseti i svakih 6-12 nedelja tokom trudnoće.
  • Za žene sa nemeningealnom kokcidioidomikozom na antifungalnoj terapiji koje zatrudne dok je infekcija u remisiji, antifungalna terapija azolima može se prekinuti uz kliničko i serološko praćenje svakih 4-6 nedelja da bi se procenila reaktivacija (slaba, niska) . Alternativa ovome, posebno ako kokcidioidna infekcija nije jasno u remisiji, jeste da se prekine antifungalna terapija azolima i započne intravenska primena AmB tokom prvog tromesečja, vraćajući se na azolni antifungalni lek nakon prvog tromesečja.
  • Za trudnicu sa kokcidioidomikozom koja je na azolnoj antifungalnoj terapiji u vreme trudnoće, terapiju azolima treba prekinuti u prvom tromesečju kako bi se izbegao rizik od teratogenosti. Tokom ovog perioda, jedan pristup je intratekalni AmB, posebno ako su prisutni meningealni znaci i simptomi. Antifungalna terapija azolima se zatim može ponovo započeti tokom drugog tromesečja ili intratekalni AmB nastaviti tokom cele gestacije. Alternativa je da se nastavi sa antifungalnom terapijom azolom tokom trudnoće pod uslovom da majka pristane na ovaj pristup nakon što je obaveštena o rizicima i prednostima ove strategije. Konačna alternativa za trudnicu sa kokcidioidomikozom je da prestane sa primenom azolnih antimikotika, pažljivo prati pacijenta tokom prvog tromesečja i ponovo započne terapiju azolom protiv gljivica tokom drugog ili trećeg trimestra. Zbog rizika od recidiva sa ovim pristupom, neki stručnjaci ga ne preporučuju.
  • Razvoj febrilne plućne bolesti tokom trudnoće kod žene koja živi u kokcidioidnom endemskom regionu ili sa odgovarajućom istorijom putovanja treba proceniti na aktivnu kokcidioidomikozu, uključujući dobijanje radiografije grudnog koša i kokcidioidne serologije i kulture.

Izvori

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b v Proia, Laurie (2020). „28. The dimorphic mycoses”. Ur.: Spec, Andrej; Escota, Gerome V.; Chrisler, Courtney; Davies, Bethany. Comprehensive Review of Infectious Diseases (na jeziku: engleski). Elsevier. str. 418—419. ISBN 978-0-323-56866-1. 
  2. ^ „ICD-11 - ICD-11 for Mortality and Morbidity Statistics”. icd.who.int. Pristupljeno 26. 6. 2021. 
  3. ^ Fisher, M. C.; Koenig, G. L.; White, T. J.; Taylor, J. W. (2002). „Molecular and Phenotypic Description of Coccidioides posadasii sp. nov., Previously Recognized as the Non-California Population of Coccidioides immitis”. Mycologia. 94 (1): 73. ISSN 0027-5514. doi:10.2307/3761847. 
  4. ^ Dierberg, K.L.; Marr, K.A.; Subramanian, A.; Nace, H.; Desai, N.; Locke, J.E.; Zhang, S.; Diaz, J.; Chamberlain, C. (2011-12-18). „Donor‐derived organ transplant transmission of coccidioidomycosis”. Transplant Infectious Disease. 14 (3): 300—304. ISSN 1398-2273. doi:10.1111/j.1399-3062.2011.00696.x. 
  5. ^ Dweik, Mahmood; Baethge, Bruce A.; Duarte, Alexander G. (2007). „Coccidioidomycosis Pneumonia in a Nonendemic Area Associated with Infliximab”. Southern Medical Journal. 100 (5): 517—518. ISSN 0038-4348. doi:10.1097/01.smj.0000242797.49218.44. 
  6. ^ Stagliano, David; Epstein, Judith; Hickey, Patrick (2007). „FOMITE-TRANSMITTED COCCIDIOIDOMYCOSIS IN AN IMMUNOCOMPROMISED CHILD”. Pediatric Infectious Disease Journal. 26 (5): 454—456. ISSN 0891-3668. doi:10.1097/01.inf.0000259231.95285.bc. 
  7. ^ a b Rosenstein, N. E.; Emery, K. W.; Werner, S. B.; Kao, A.; Johnson, R.; Rogers, D.; Vugia, D.; Reingold, A.; Talbot, R. (2001-03-01). „Risk Factors for Severe Pulmonary and Disseminated Coccidioidomycosis: Kern County, California, 1995-1996”. Clinical Infectious Diseases. 32 (5): 708—714. ISSN 1058-4838. doi:10.1086/319203. 
  8. ^ Crum, Nancy F.; Lederman, Edith R.; Stafford, Christopher M.; Parrish, J. Scott; Wallace, Mark R. (2004). „Coccidioidomycosis”. Medicine. 83 (3): 149—175. ISSN 0025-7974. doi:10.1097/01.md.0000126762.91040.fd. 
  9. ^ Woods, Christopher W.; McRill, Cheryl; Plikaytis, Brian D.; Rosenstein, Nancy E.; Mosley, David; Boyd, Denise; England, Bob; Perkins, Bradley A.; Ampel, Neil M. (2000). „Coccidioidomycosis in Human Immunodeficiency Virus–Infected Persons in Arizona, 1994–1997: Incidence, Risk Factors, and Prevention”. The Journal of Infectious Diseases. 181 (4): 1428—1434. ISSN 0022-1899. doi:10.1086/315401. 
  10. ^ Bergstrom, Laurie; Yocum, David E.; Ampel, Neil M.; Villanueva, Isidro; Lisse, Jeffrey; Gluck, Oscar; Tesser, John; Posever, James; Miller, Margaret (2004). „Increased risk of coccidioidomycosis in patients treated with tumor necrosis factor α antagonists”. Arthritis & Rheumatism. 50 (6): 1959—1966. ISSN 0004-3591. doi:10.1002/art.20454. 
  11. ^ Blair, Janis E.; Logan, Joy L. (2001). „Coccidioidomycosis in Solid Organ Transplantation”. Clinical Infectious Diseases. 33 (9): 1536—1544. ISSN 1058-4838. doi:10.1086/323463. 
  12. ^ Bercovitch, R. S.; Catanzaro, A.; Schwartz, B. S.; Pappagianis, D.; Watts, D. H.; Ampel, N. M. (2011-08-01). „Coccidioidomycosis During Pregnancy: A Review and Recommendations for Management”. Clinical Infectious Diseases. 53 (4): 363—368. ISSN 1058-4838. doi:10.1093/cid/cir410. 
  13. ^ „Information for Healthcare Professionals | Coccidioidomycosis | Types of Fungal Diseases | Fungal | CDC”. www.cdc.gov (na jeziku: engleski). 2023-08-04. Pristupljeno 2023-12-11. 
  14. ^ Vasconcelos-Santos, Daniel V.; Lim, Jennifer I.; Rao, Narsing A. (2010). „Chronic Coccidioidomycosis Endophthalmitis without Concomitant Systemic Involvement: A Clinicopathological Case Report”. Ophthalmology. 117 (9): 1839—1842. ISSN 0161-6420. doi:10.1016/j.ophtha.2010.01.033. 
  15. ^ Blair JE, Mayer AP, Currier J, Files JA, Wu Q (decembar 2008). „Coccidioidomycosis in elderly persons”. Clin Infect Dis. 47 (12): 1513—8. 
  16. ^ Masannat, Fares Y.; Ampel, Neil M. (2010). „Coccidioidomycosis in Patients with HIV‐1 Infection in the Era of Potent Antiretroviral Therapy”. Clinical Infectious Diseases. 50 (1): 1—7. ISSN 1058-4838. doi:10.1086/648719. 
  17. ^ Keckich DW, Blair JE, Vikram HR (avgust 2010). „Coccidioides fungemia in six patients, with a review of the literature”. Mycopathologia. 170 (2): 107—15. .
  18. ^ „Coccidioidomycosis and Valley Fever Differential Diagnoses”. emedicine.medscape.com. Pristupljeno 2023-12-12. 
  19. ^ „2016 Infectious Diseases Society of America (IDSA) Clinical Practice Guideline for the Treatment of Coccidioidomycosis”. academic.oup.com. 2016. Pristupljeno 11. 12. 2023. 

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Klasifikacija
Spoljašnji resursi
Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кокцидиоидомикоза&oldid=27865405”