Kolonjska voda

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Prva kolonjska voda Farina1709

Kolonjska voda (fr. Eau de Cologne, nem. Echt Kölnisch Wasser) ili samo Kolonj, kako se ponekad naziva, je kozmetički preparat koji se vrlo često koristi. Osnovna uloga kolonjskih voda je dekorativna. Korišćenjem kolonjske vode želi se prikriti neprijatan miris koji se može razviti u toku dana kao posledica metabolizma.[1] Preporuka je da se koristi u letnjem periodu. Kao i parfem sastoji se iz mirisnih materija koja su najčešće etarska ulja. Mirisne materije su rastvorene u mešavini etil-alkohola (etanola) i vode. Prvobitna Kolonjska voda spravljala se od mešavine eteričnih ulja iz plodova citrusa, najčešće limuna i pomorandže, kombinovanih sa uljem lavande i cveta pomorandže.[2]

Naziv Kolonjska voda u prevodu na srpski jezik znači Kelnska voda, nazvana prema gradu Kelnu u Nemačkoj. Francusko ime dobila je zahvaljujući tome što se, u vreme kada je nastala, francuski jezik smatrao jezikom luksuza i plemstva,[3] Drugi naziv za kolonjsku vodu je i toaletna voda.[2]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Stara Farinina apoteka u Muzeju mirisa u Kelnu
Johan Marija Farina
Skulptura Farine na Gradskoj kući u Kelnu (prvi sleva)

Prva kolonjska voda nastala je u nemačkom gradu Kelnu 1709. godine. Tvorac originalne kolonjske vode bio je Italijan Đovani Marija Farina (it. Giovanni Maria Farina, 1685 –1766), odnosno Johan Marija Farina (nem. Johann Maria Farina), kako je glasilo njegovo nemačko ime.

Johan Marija Farina[uredi | uredi izvor]

Farina je bio, kako se tada govorilo, najbolji „nos“ svoje porodice, a talenat je nasledio od svoje bake, čuvene aromatiskinje Đenari. Bio je majstor za destilaciju alkohola i aromatizaciju kao retko ko u to doba. Putovao je Evropom kako bi sakupio sve mirise sveta. Naselio se u Kelnu i promenio ime u Johan Marija Farina.[3]

Iako se, u vreme kada se Farina doselio u Keln, taj grad u kulturološkom smislu smatrao „Rimom severa”, bio je izuzetno prljav i pun društvenih kontrasta. Iz kanala su se širili neprijatni mirisi, a konjski izmet i prljavština prekrivali su trgove i ulice. Uprkos tome pripadnici visokog društva prepuštali su se blagodetima lagodnog života i luksuznih zabava. Kako se tada sumnjalo da je voda prenosilac zaraznih bolesti, izbegavala se njena upotreba u svakodnevnom održavanju higijene. Kako bi prikrili mirise okoline i izlučevina sopstvenog tela, pripadnici viših slojeva društva obilato su koristili različite mirisne preparate. Osim toga, Farina je bio doseljeni katolik u jednom katoličkom gradu, što je tada bila velika prednost u odnosu na „strance” kakvim su se smatrali pripadnici drugih vera i nacija. Kako su se, pri tom, Italijani smatrali trgovcima sa kojima je lepo raditi za Farinu su se stekli svi uslovi da otvori trgovinu za „francuske stvari”, što se odnosi lo na luksuznu robu, kakva je bila svila, plemenita čipka, dragoceni začini i prva mirisna voda.

Ubrzo po dolaska u Keln Farina je svojom novom kreacijom, Kolonjskom vodom, osvojio pripadnike visokog društva. U početku se prodavala kao čudesna voda za spoljnu i unutrašnju upotrebu. Priča se da je Napoleon konzumirao bocu Kolonjske vode dnevno za osveženje i da je čak tražio da mu se naprave posebno postavljene čizme, u koje je mogla da stane bočica ove mirisne supstance.[4]

Kada je pronašao formulu za savršenu kolonjsku vodu, u pismu koje je uputio svom bratu u Italiju, napisao je: „Pronašao sam miris koji me podeća na italijanska jutra, na planinske narcise i cvetove pomorandže odmah posle kiše. Taj miris me osvežava, ojačava moj razum i fantaziju“.[3]

Kako u Kelnu, pre nego što je ovaj grad postao deo Napoleonove imperije, nije bilo kućnih brojeva, adresa Farinine trgovačke kuće glasila je „Johann Maria Farina gegenüber dem Jülichs-Platz” („Johan Marija Farina nasuprot Julisvog trga”). Kompanija sa ovim imenom postoji i danas, a u njoj se nalazi i kelnski Muzej mirisa.[5] Na Gradskoj kući u Kelnu, među ostalim zaslužnim građanima, stoji i statua Johana Marije Farine.

Različite kopije kolonjske vode

Ostali brendovi kolonjske vode[uredi | uredi izvor]

4711, jedan od najpoznatijih svetskih brendova kolonjske vode

Poput mnogih drugih brendova (najpoznatiji su kaladont i žilet) i Kolonjska voda je postala sinonim za sve slične proizvode. Motivisani Farininim uspehom i drugi kelnski preduzimači počeli su sa proizvodnjom sličnih mirisnih voda. Među njima je najpoznatija kolonjska voda 4711. Mirisna nota kreirana je na bazi limuna i miris je bio prilično sličan originalnoj Kolonjskoj vodi.[3]

Kreirao ju je Vilhelm Milens (nem. Wilhelm Muelhens), trgovac iz Kelna,[6] davne 1792. godine.[7] Zanimljivo je da je ova kolonjska voda dobila naziv prema kućnom broju zgrade u kojoj se proizvodila. Naime, kao i Farinina trgovina, i ova zgrada nije imala kućni broj. U to vreme praksa je bila da se kućama dodeljuju imena. Kada su Francuzi, predvođeni Napoleonom, 1794. godine zauzeli Keln naredili su da se svakoj zgradi u gradu dodeli jedinstveni broj. Zgrada u kojoj se proizvodila ova kolonjska voda dobila je tada broj 4711.[8] Danas je 4711 najpoznatiji kućni broj u Kelnu, jedan od najstarijih nemačkih brendova i jedan od najprepoznatljivijih suvenira iz Kelna, a pravi se prema nepromenjenom receptu. Svakoga dana tačno u podne u ulici Glokengase (nem. Glockengasse), sa ove zgrade, koja je pretvorena u turističku atrakciju, čuje se igra zvona, a prolaznici se mogu osvežiti na fontani iz koje teče kolonjska voda.[9]

Razlika izmeću kolonjskih voda i parfema[uredi | uredi izvor]

Rosoli iz 18, 19. i 20. veka
Bočica kolkonjske vode koju je dizajnirao Vasilij Kandinski

Za razliku od parfema kolonjske vode sadrže niži procenat mirisnih materija. Procenat mirisnih materija se u kolonjskim vodama kreće od 3 do 5%.[1] Takođe sadrže visok procenat etil-alkohola.

Mirisne materije[uredi | uredi izvor]

Mirisne materije su supstance koje izazivaju osećaj mirisa. Mirisne materije moraju biti udahnute vazduhom kako bi došle u kontakt sa mirisnom regijom - locus luteus[1] u nosu. Iz tog razloga mirisne materije su supstance koje su isparljive na sobnoj temperaturi i rastvaraju se u mastima - liposolubilne su. Mirisne materije mogu biti prirodnog ili sintetskog porekla. Mirisne materije prirodnog porekla su najčešđe biljna etraska ulja.

Bočice kolonjske vode[uredi | uredi izvor]

Za luksuzne proizvode koriste se i luksuzna pakovanja, pa je tako i sa kolonjskom vodom. Mirisi kolonjskih voda su kroz istoriju ostali nepromenjeni, ali su se bočice menjale, prilagođavajući se ukusima kupaca. Tako je, na primer, za Persijskog Šaha dizajnirana unikatna bočica. Još davne 1832. godine dizajnirana je uska i dugačka zelena bočica, takozvana rozolien (Rosolien). Kasnije su postale popularne male bočice koje su se mogle nositi u džepu, kako bi bile u svakom trenutku „pri ruci”. U 20. veku bočica za kolonjsku vodu i slične luksuzne proizvode pretvorena je u umetnički objekat. U Muzeju mirisa u kelnu mogu se videti bočice kolonjske vode za muškarce, koje su povodom Kelnske izložbe 1912. godine dizajnirali Vasilij Kandinski, Paul Kle i Pablo Pikaso.[4]

Zanimljivosti[uredi | uredi izvor]

  • Za ekstrakciju 1 kilograma eteričnog ulja lavande potrebno je do 70 kg lavandinog cveta, dok je za za istu količinu eteričnog ulja jasmina potrebno čak 700 kg jasminovog cveta.[4]
  • Tokom Drugog svetskog rata postrojenja za pranje u podmornicama bila su masivna i komplikovana za korišćenje, pa je svaki član posade bio je opremljen, između ostalog, i bočicom kolonjske vode. Nemačke podmornice su redovno izdavale bočice mirisa (Eau de Cologne ili 4711), ali ništa nije moglo da utiče na sveprisutan miris.[10]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Mazić, Senka (1988). Kozmetologija. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 
  2. ^ a b „Cologne”. ENCYCLOPÆDIA BRITANIKA. Encyclopædia Britannica, Inc. 13. 2. 2018. Pristupljeno 13. 11. 2018. 
  3. ^ a b v g Nikodinović, Staša (5. 11. 2012). „Jedina "prava" kolonjska voda”. Deutsche Welle. Pristupljeno 13. 11. 2018. 
  4. ^ a b v Fischer, Carmen (18. 5. 2011). „Duftmuseum im Farina-Haus - "Französisch Kram“ aus Köln”. damals.de. Pristupljeno 13. 11. 2018. 
  5. ^ „Fragrance Museum”. Farina1709. Johann Maria Farina gegenüber dem Jülichs-Platz GmbH. Pristupljeno 13. 11. 2018. 
  6. ^ „Kolonjska voda – prvi njemački brend”. Vijesti. 8. 11. 2012. Arhivirano iz originala 13. 11. 2018. g. Pristupljeno 13. 11. 2018. 
  7. ^ „4711 Original Eau de Cologne 4711 za žene i muškarce”. Pun miris. Pristupljeno 13. 11. 2018. [mrtva veza]
  8. ^ „Zapadno-nemacki trougao - Dortmund, Keln, Dizeldorf - putopis”. putovanja.info. 15. 2. 2013. Pristupljeno 13. 11. 2018. 
  9. ^ Tomčić, Tanja. „naše preporuke - Keln”. Life style. Color Press Group. Pristupljeno 13. 11. 2018. 
  10. ^ „U 534”. submarinewarfare.uk. Arhivirano iz originala 22. 03. 2019. g. Pristupljeno 10. 11. 2018. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Mazić, Senka (1988). Kozmetologija. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 
  • Fischer, Carmen (2011). „Französisch Kram aus Köln”. Duftmuseum im Farina-Haus (PDF). Keln: Duftmuseum im Farina-Hau. str. 70—71. Pristupljeno 10. 11. 2018. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Kolonjska voda na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Колоњска_вода&oldid=26902290”