Етерично уље

Стаклена посуда садржи уље сандаловог дрвета

Етерична (етарска) уља представљају липидну фракцију биљака.

То су производи посебних биљних ћелија или се стварају у међућелијским просторима, веома јаког су мириса и на папиру остављају мрље које брзо испаравају. Представљају смешу различитих једињења: алдехида, кетона, алкохола и различитих и многобројних масних киселина. Иако им је састав комплексан, 1-2 су најчешће главне компоненте, а остале се налазе у далеко мањем проценту. Основна компонента су свакако терпеноиди и то њихове две класе: терпени (монотерпени) и сесквитерпени. У биљкама се најчешће налазе у слободном облику, али могу бити присутна и у форми гликозида.

Образују се у свим деловима биљке, али у њима нису распоређена равномерно већ су у највећој количини присутна у листу, корену, цвету и плоду. Заступљени су у јако малим количинама, свега око 1% од укупне тежине биљке па је тако за добијање нпр. 1 g етарског уља потребно утрошити око 4 kg круничних листића руже.

Примењују се у медицини, производњи финих сапуна, прехрамбеној индустрији, а користе се и у козметици, за добијање парфема и других козметичких препарата.

Биљке које садрже етерична уља називају се ароматичне биљке. Многе од њих се користе као лековите (жалфија, нана) или као зачинске биљке (оригано, чубар)

Производња етарских уља[уреди | уреди извор]

Постоји више начина за добијање етарских уља. Између осталог:

Етарска уља из многих биљака се могу изоловати дестилацијом са воденом паром. То је уједно и разлог зашто је важно приликом кувања чаја од нпр. камилице поклопити шољу – како активна компонента чаја, етарска уља, не би се предестиловала и испарила.

Екстракција помоћу лако испарљивих растварача практично представља екстракцију помоћу органских растварача.

Екстракција помоћу неиспарљивих растварача одн. масти се углавном ради када су у етарским уљима присутна лако испарљива једињења која се користе за мирисе и парфеме. Постоји могућност да се таква врста екстракције ради на топло и на хладно.

Етарска уља се могу добити и пресовањем, одн. цеђењем, као и триглицериди из биљака.

Један веома захвалан начин за добијање етарских уља је суперкритичном екстракцијом угљен-диоксидом. Наиме, угљен-диоксид постаје течан под одређеним условима, на високим притисцима и температури, а затим се понаша као суперкритичан флуид. С тим у вези, његова својства се значајно мењају, од неполарне супстанце која је у нормалним условима, угљен-диоксид као суперкритичан флуид представља поларну супстанцу. Та особина се може искористити да се уради екстрација, а затим, по завршетку екстракције, отпусти се притисак и угљен-диоксид у виду гаса изађе из система.

Види још[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

  • Којић М, Јањић В.: Отровне биљке, Научна књига, Београд, 1991.
  • Јанчић, Р: Ботаника фармацеутика, Службени лист СЦГ, Београд, 2004.
  • Јанчић Р, Стошић Д, Мимица Дукић Н, Лакушић Б: Ароматичне биљке Србије, Дечје новине, Горњи Милановац, 1995.
  • Schnaubelt, Kurt (1999). Advanced Aromatherapy: The Science of Essential Oil Therapy. Healing Arts Press. ISBN 978-0-89281-743-6. 
  • Sellar, Wanda (2001). The Directory of Essential Oils (Reprint изд.). Essex: The C.W. Daniel Company, Ltd. ISBN 978-0-85207-346-9. 
  • Tisserand, Robert (1995). Essential Oil Safety: A Guide for Health Care Professionals. Churchill Livingstone. ISBN 978-0-443-05260-6. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]