Василиј Кандински

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Василиј Кандински
Vassily-Kandinsky.jpeg
Василиј Кандински, око 1913. или раније
Пуно имеВасилиј Васиљевич Кандински
Датум рођења(1866-12-16)16. децембар 1866.
Место рођењаМосква
Руска Империја
Датум смрти13. децембар 1944.(1944-12-13) (77 год.)
Место смртиНеј на Сени
Француска
Правац/традицијаЕкспресионизам; апстрактна уметност
Потпис
Kandinsky autograph.png

Василиј Васиљевич Кандински (рус. Василий Васильевич Кандинский), био је руски сликар, рођен у Москви, 4/16. децембра 1866, а умро у Неју на Сени, 13. децембра 1944.[1] Познат је као пионир апстрактног сликарства.

Биографија[уреди]

Кандински се родио у богатој трговачкој породици која се из Москве убрзо преселила у Одесу, где су се његови родитељи убрзо развели, па о њему наставља да брине тетка. У Одеси је похађао класичну гимназију, а упоредо примао приватне часове музике, цртања и сликања. Током 1886. године поново је отишао у Москву где је започео студије права и економије на Московском универзитету. Од 1892. почео је предавати право на Московском универзитету, а поред тога је и сликао. Године 1889, предузео је експедицију на Урал где је студирао правни систем сирјанских племена. Необично су га занимале геометријске слике и апстракције на њиховим бубњевима и то се одразило на његовим сликама.

Од 1896. године студирао је уметност на Минхенском универзитету где се пријатељио са групом „Фаланкс“. Године 1906, и 1907. провео је у Севру у Француској и приклонио се ка експресионизму. Од 1908. године је живео у баварском месту Мурнау и упознао се са теозофом Рудолфом Штајнером који је јако утицао на њега[1]. Са својом пријатељицом Габријелом Минтер, Алексејем Јавленским, Алфредом Кубином и другим уметницима основао је 1909. „Ново уметничко удружење“. Кандински је почео у то доба да слика своје апстрактне слике тако да се са овом групом разишао и основао је групу „Плави јахач“, а 1912. је издао јако утицајну књигу „О духовности у уметности“.

Када је почео Први светски рат, побегао је са Минтеровом у Швајцарску, а одатле у Русију где је био професор на уметничким школама. Током Руске револуције изгубио је значајан део своје имовине и са задовољством је прихватио позив Валтера Гропијуса да буде професор на Баухаусу у Вајмару, Десауу и Берлину. У то су се доба у његовим сликама под утицајем конструктивизма дефинитивно појавиле геометријске структуре.

Године 1924, скупа са Лионел Фајнигером, Паулом Клеом и Алексејем Јавленским основао је групу „Плава четворка“ и 1928. године добио немачко држављанство.[1] Са америчким милионером Соломоном Гугенхајмом се срео 1930. Он је у то време оснивао збирку „не-објективног сликарства“ и из тог познанства је створена збирка од више од 150 слика Кандинског.

Када су нацисти 1933. године укинули Баухаус, отишао је у Француску. Нацисти су 1937. године узели 57 његових слика из музеја и изложили као „дегенеративну уметност“ на срамној изложби.

У Француској је 1939. године добио држављанство и завршио своју последњу велику композицију „Композиција X“. Кандински је умро 1944. године.

Теорија боја[уреди]

Кандински је поседовао врло високу сликарску интелигенцију и имао истанчан осећај за боје и форме. Свим је бојама дао дубљи унутрашњи значај и асоцијације те их је стављао поред супротних боја.

  • Плаво (хладно, небо, надчулно, бескрајност и мир, конзентрично) – Жуто (топло, земаљско до наметљиво, агресивно, ексцентрично)
  • Црно (тамно) – Бело (светло)
  • Црвено – Зелено
  • Нарачасто – Љубичасто

Његова се теорија темељила на синестезији, он је бојама доделљивао раличите дојмове, плава боја је имала особину бит „мекана“ и „армоатична“, жута „љута“ и „реска“. Тачка је праелемент, оплодња празног простора. Хоризонтала је хладан, носећи темељ, ћутљив и „црн”. Вертикала је активна, топла, „бела”. Слободне линије су покретне, „плаве” и „жуте”. Раван је доле тешка, горе лака, лево као „удаљеност”, десно као „кућа”.[2] Осим тога је тражио припадност боја одређеним формама:

Композиција X, 1939.
  • Плаво – круг
  • Црвено – квадрат
  • Жуто – троугао

Паралеле са музиком[уреди]

Са растом ступња апстракности у његовим сликама развио је Кандински својеврсну граматику која им је омогућила да ради у беспредметности. Као узор му је служила музика, у којој се осећаји изражавају нотома. Слично као у музици је делио своја дела у три категорије

  • „Импровизација” – Импровизација, изненнадни процеси у „унутрашњој природи”, у карактеру
  • „„Импресија” – Импресија, утисци из „вањске природе”
  • „ Композиција” – Композиције, полако настајући израз карактера који скоро пендантно испитан и разрађен, свесно стоји у првом плану.

Темељна идеја је чути боје, видети звукове. Циљ уметности је хармонија боја и додиривање људске душе. „Обојани звукови” прерастају у „обојане симфоније” које као и тонови и звукови у музици могу изазвати хармоничне или дисонантне осећаје.

  • форма – типка клавира
  • продорно жуто – високи тонови трубе
  • светло плаво – флаута
  • тамно плаво – виолончело
  • дубоко плаво – звук контрабаса
  • дубоко, свечано плаво – звук оргуље

Стваралаштво[уреди]

Кандински је покушавао сваки мотив да слика техником која му одговара. То је посебно видљиво у сликама чији су мотиви фолклористичке природе из његовог руског завичаја. Он не слика дугим покретима киста који су динамични већ више у поинтилитичком стилу, строго геометријски и орнаментално, слично као у руској народној уметности.

Punkte, 1920.

На сликама: „Grüngasse in Murnau” из 1909. и „Gabriele Münter beim Malen in Kallmünz” из 1903. видљива је промена у његовом сликарству. У слици „Gabriele Münter beim Malen in Kallmünz” види се сликарка која стоји пред својим платном, попречно се налази ограда која је прекинута у висини њене главе. У позадини су куће, најверојатније сеоско имање, боје су нанесене импресионистичким паралелним потезима киста. Али стил ове слике је због перспективе и пригушених боја ближи романтизму него неоимпресионизму или чак експресионизму. У слици „Grüngasse in Murnau” је мотив препознатљив (куће, цеста, грмље у цвату) али само као оквир за његов колорит блиставих, контрастних боја. Кандински је већ у овој слици редуковао форме и опуштено наносио великодушно густе слојеве боје на пространим површинама слике чији је мотив секундаран. Боје његових фасада, кровова, прозора, нису природне боје, то није локални колорит традиционалног баварског села. Његови контрасти, жуто поред наранчастог и плавог резултат су естетичких проматрања. Како се боје у његовом делу све више осамостаљују тако је перспектива и мотив секундарнија.

Плави сегмент, 1921.

Следећих година Кандински ради у Минхену и Мурнау на својој теорији уметности, 1911. и 1912. издаје две публикације „О духовном у уметности”, те „Питање форме”. Да ли уметник говори о својој уметности или пушта да његова уметност за себе говори, то зависи од његове природе. Историја уметности познаје различите примере и објашњење властите уметности није увек било оптимално прихваћено од публике или критике. Кандински је упркос томе одлучио да све своје радове теоријама објасни. Његова је публикација издата у 3 издања, шта може имати два узрока: теоретична подршка у разумевању његове уметности је била нужна или, он је објавио у право време за публику која је била заинтересирана, шта је у овом случају вероватније. Истовремено раде различити уметници у другим земљама паралелно на текстовима о беспредметној уметности: Деалунај и Франтишек Купка у Француској, Пит Мондријан у Холандији, Казимир Малевич у Русији.[3]

1940 - 316

Кандинском је био скоро десетогодишњи процес учења и сазревања потребан да би формулирао своје теорије. За то време су и два „сусрета” била од великог значаја, Монеова слика „Пласт сена” коју је видео у Москви на једној изложби 1895. Монеове блиставе боје су га првотно импресионирале без да је уопште регистровао о којем се мотиву ради. Другу слику је видео у свом атељеу, њезин слободан и динамичан ритам га је одушевио, касније је приметио да се ради о његовој властитој слици која је стала наопако. Оба доживљаја су га учврстила у уверењу да предметност није потребна, већ да композиција може бити слободно обликовање боја и форми.[3] У публикацији Вилхелма Воринxера „Abstraktion und Einfühlung” (Апстракција и емпатија) из 1907. је читао истомишљене теорије; Воринџер је уметничко дело видио „као самосталан организам равноправан природи”. То је реченица која подсећа на Сезан: „уметност је хармонија паралелна са природом.” У музици Шенберга види аналогију свом сликарству. Шенберг је музичар за којег Кандински каже да је у музици постигао оно што је Кандински желио постићи у сликарству.

Импровизација 209, 1917.

У својој теорији уметности разликује два пола: „велику реалистику” и „велику апстракцију”, предментно и беспредментно. Представници првог пола преносе мотиве верно на платно. Представници другог покушавају се одрећи свих предметних форми и у њиховим делима дати одушак унутрашњем гласу, унутрашњем звуку. Материјал за беспредметно сликање су форме и боје које немају самовредни квалитет већ су емоционална средства истраживања. Кандинскијеве пресуђујуће уметничке године биле су оне у Минхену и Мурнау. Тамо је формулирао своје теорије „Духовност у уметности” и тамо је 1910. сликао први беспредметни акварел. Још дан данас утичу његове теорије на дела многобројних уметника.

Награда Кандински[уреди]

Награда Кандински је награда коју је Нина Кандински увела у успомену на свог мужа. Њен циљ је био да подстиче младе уметнике који раде апстрактна и информална дела. Награду је додељивана дуги низ година, 1946 - 1961. Награда Кандински није повезана са Кандинскијевом наградом, коју од 2007. додељује руска Артхроник задужбина уз подршку Немачке банке у Москви.

Галерија изабраних радова[уреди]

Библиографија[уреди]

  • Wassily Kandinsky, M. T. Sadler (Translator), Adrian Glew (Editor). Concerning the Spiritual in Art. (New York: MFA Publications and London: Tate Publishing, 2001). 192pp. ISBN 978-0-87846-702-0.
  • Wassily Kandinsky, M. T Sadler (Translator). Concerning the Spiritual in Art. Dover Publ. (Paperback). 80 pp.&nbsp. ISBN 978-0-486-23411-3.. or: Lightning Source Inc Publ. (Paperback). ISBN 978-1-4191-1377-2.
  • Wassily Kandinsky. Klänge. Verlag R. Piper & Co., Munich
  • Kandinsky, Wassily. Point and Line to Plane. New York: Dover Publications. ISBN 978-0-486-23808-1. 
  • Kandinsky, Wassily. Kandinsky, Complete Writings on Art. Da Capo Press. ISBN 978-0-306-80570-7. 

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 „Василиј Кандински”. П. У. Л. С. Е. Приступљено 22. 1. 2019. 
  2. ^ Wassily Kandinsky: Punkt und Linie zu Fläche., 1926
  3. 3,0 3,1 Dietmar Elger: Expressionismus

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Кандинскијеве текстови
Спољашњи видео-запис
Kandinsky, Improvisation 28 (second version), 1912, Smarthistory
Кандинскијеве слике