Korisnik:Simo Potkonjak in

Simo Potkonjak

Članak Razgovor

Simo Potkonjak ( 29. februar 1952. Brezovac, Slunj, Hrvatska, od 1961. živi u Inđiji). Školovanje Osnovno i srednje obrazovanje (gimnazija, urednik školskog lista „Trag“) završio je u Inđiji. Filološki fakultet u Beogradu, prof. srpskoga jezika i jugoslovenskih književnosti (jedno vreme član redakcije fakultetskog lista „Znak“). Stanovao u studentskom domu.

Radna biografija

Po završetku studija vraća se u Inđiju i dve godine čeka na zaposlenje: radi prvo kao kondukter u „Lasti“, zatim portir u Opštini, pa kalkulant i kartotekar u TRO „Ukus“, a obavlja i druge fizičke poslove i pre i posle odlaska na odsluženje vojnog roka: mornarica; Pula, pa Split (dodeljeno mu je služba, po obuci, novinar u „Čuvaru Jadrana“). Nakon odsluženja vojnog roka, honorarni je dopisnik "Ekspres Politike", gde objavljuje veliki broj članaka, iz svih oblasti života i rada. Sarađuje i u književnim časopisima. Pre odlaska u JNA sa suprugom Milicom zasnovao je porodicu (koju sačinjavaju u Inđiji i sin Jovan, snaja Marina i unuk Stefan). Posle jednogodišnjeg rada u srednjoj školi gde predaje srpski jezik, Simo Potkonjak se zaposlio kao bibliotekar u Narodnoj biblioteci „Đorđe Natošević“ u Inđiji (od pripravnika, preko bibliotekara, do direktora biblioteke). Za njega su onovremeno rekli da je od Inđije napravio „malu prestonicu kulture“ u kojoj su gostovali i svoje najviše ocene davali najpoznatiji kulturno-prosvetni i naučni pregaoci i ličnosti iz svih oblasti društvenog života. Nije izostao ni stručni deo posla. Kataloški je obradio Legat Đorđa Vojnovića, a radi i na izdavačkoj delatnosti biblioteke, kao i na obeležavanju značajnih godišnjica Inđije i Srpske Pravoslavne crkve u ovom gradu. Ni zavičajni pisci nisu zapostavljeni. Na prvom mestu znamenite ličnosti iz istorije, poput Đorđa Natoševića i prote Radoslava Markovića. A onda samo jedna izložba karikatura 1997. godine, zavičajnog karikaturiste Mira Stefanovića (u vreme kada je dotad već objavio dve knjige, i postizao rezultate vredne pažnje, naročito u oblasti srpskog bibliotekarstva, a Inđija postala veoma zapažena, prevashodno po svojim „Susretima bibliografa u spomen na dr Georgija Mihailovića", doktora koji je imao najveću privatnu biblioteku kod Srba sa preko 500 Srbulja i velikog broja retkih izdanja i naslova, i bitnih rariteta) bila je razlog da u roku od samo 12 sati bude smenjen sa mesta direktora Biblioteke zato što je organizovao izložbu karikatura na kojima su bile ličnosti iz tadašnjeg političkog vrha Srbije. Za vreme službovanja u Inđiji, od strane Zajednice bibliotekara Srema, Simo Potkonjak je nagrađen nagradom Dositej Obradović. Kad se desilo to što se desilo jedna grupa uglednih kulturno-prosvetnih radnika (profesora Univerziteta) iz Beograda pomogla je, politički, na lokalu, smenjenom direktoru, da pređe u Beograd u Narodnu biblioteku Srbije. U ovoj nacionalnoj ustanovi prvoga reda, u Odeljenju za razvoj i unapređenje bibliotečke delatnosti, Simo Potkonjak stiče najviša bibliotečka zvanja i priznanja (nagrada „Milorad Panić Surep“, za izuzetan doprinos srpskom bibliotekarstvu, od strane Zajednice biblioteka Srbije i Društva srpskih bibliotekara). Magistrirao je sa temom „Kulturna liga i osnivanje biblioteka u Srbiji“ – oblast društvenog narodnog prosvećivanja. (U neprečišćenom rukopisu ostala je građa i za još nešto više, i da je ostao u NBS, na izvoru beskrajnih mogućnosti saznanja i učenja, verovatno bi se „i desilo"...).

Nakon smenjivanja sa mesta direktora biblioteke u Inđiji (na nagovaranja tadašnjih uzgrednih aktivista po principu njihovog opozicionog delovanja) odbija da pristupi „Otporu“. Nešto kasnije to će ga koštati napredovanja u karijeri. Kada je u Odeljenju za razvoj i unapređenje bibliotečke delatnosti počeo da pokazuje izuzetne sposobnosti (vršeći uvid nad radom javnih biblioteka u Srbiji, u prilici je, što se i ostvarilo, da je obišao najveći broj biblioteka, kako javnih, tako i školskih i specijalnih.). Zbog tih svojih zasluga, na prvom mestu, biće, nakon izvesnog vremena, kada bude službovao u Ministarstvu prosvete, predložen i imenovan u Upravni odbor Narodne biblioteke Srbije (zbog neslaganja sa politikom Ministarstva kulture ceo odbor je podneo ostavku, mada je bilo i vrednih rezultata, ustanovljenje nagrade Janko Šafarik i druge progresivne aktivnosti). A moglo je i sve drugačije da bude. Po "beogradskim dešavanjima", i nakon paljenja Savezne skupštine, Simo Potkonjak je imenovan u tročlanu komisiju sa zadatkom da se utvrdi da li je nešto od vrednih publikacija izgorelo (konkretno kad je u pitanju knjižna i druga građa u biblioteci Savezne skupštine ). U to vreme stiglo je i predlaganje za jednu od UNESKO-vih komisija, da bi onda, dolaskom novog rukovodstva na čelu sa Sretenom Ugričićem i Sonjom Liht (predsednik Upravnog odbora) u Zajednice biblioteka Srbije i Društva srpskih bibliotekara, sve palo u vodu. Na usmeni zahtev – „molbu“ Ugričića da napusti zbog svojih radikalnih stavova, usledilo je odbijanje, što rezultira time da je došlo do sukoba u kom je poraženi, u ovom slučaju Simo Potkonjak, morao da se, šikaniran i mobingovan, povuče, a onda i da sporazumno pređe u Ministarstvo prosvete i sporta (za vreme ministra dr Slobodana Vuksanovića). U ministarstvu radi, prvo, u Odeljenju za razvoj i međunarodnu prosvetnu saradnju, (zadužen za stručne saradnike, kao i za školske bibliotekare – organizovao je veliki skup bibliotekara u Domu sindikata u Beogradu, blizu hiljadu učesnika na najobičniji telefonski poziv, „koji se posle širio od uva do uva“), zatim je bio zadužen za umetničke škole (muzičke, baletske, dizajnerske i dr.) i na kraju u Sektoru za srednje obrazovanje na radnom mestu registri, standardi o bližim uslovima prostor, oprema, nastavna sredstva; mreža srednjih škola, i kao poenta prelasci sa redovnog na vanredno školovanje za izuzetno talentovane učenike (najčešće sportiste), ali i za učenike iz osetljivih grupa (pa i iz romske populacije). Na ovim poslovima „stekao je“ najveću svoju titulu „dobar čovek“ (potvrda roditelja učenika i škola, naravno, usmeno lično upućenih, zbog dobre saradnje).

Simo Potkonjak je našao vremena i da se, jedno vreme, bavi, doduše ne profesionalno, politikom (član DSS-a ). Za sve vreme marljivo radi, uči, magistrira (radi na rukopisu Društveno i narodno prosvećivanje, kraj 19. i početak 20. veka kod Srba, sa osvrtom na istoriju ministarstva prosvete); sa tendencijom da se i dalje bavi ovim segmentom svog akademskog interesovanja, kao i sa kulturnim i umetničkim aspektima u obrazovanju. Ipak, čovek sa periferije, van uticaja beogradskih medija, i daleko od beogradske elite, dao je sve što je objektivno mogao dati.

Po penzionisanju, angažovan je pri Koordinacionom telu za sprovođenje Strategije za socijalno uključivanje Roma i Romkinja u Republici Srbiji.). Iz zdravstvenih razloga, nakon deset meseci povlači se sa ovog angažovanja i posvećuje se sebi i porodici. Čovek iz naroda, putnik iz voza, 20 godina na relaciji Inđija - Beograd, dobar domaćin (sopstvena kuća u Inđiji, interesovanje za baštu, voće,), relativno dobrog zdravlja, još uvek željan dokazivanja (sa žalom što u Kulturi nikad nije dobio neku veću ulogu i mogućnost da iskaže svoju inventivnost i sve potrebno napretku u ovoj oblasti). U penzionerskim danima - dobitnik Oktobarske nagrade grada Inđije. Bibliografija – književni radovi Simo Potkonjak (1952.), romansijer, pripovedač i satiričar, pesnik, pisac drama, kao i pesama i priča za decu. Prve pesme objavio je 1970. godine u Sremskim novinama. Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja dramskih pisaca Srbije Objavio je sledeće monografske publikacije: