Korisnik:Domatrios/Pismo i ljudski um

Da bismo razumeli kako je pismo moglo da deluje tako podsticajno na razvoj čoveka i njegove civilizacije i kulture, potrebno je da bar u najkraćem razmotrimo njegov učinak na ljudski um. Taj učinak ima više komponenti. Pre svega, pismo, pored unapređivanja komunikacije i drugih funkcija, služi i kao nezamenljiv oslonac memoriji, kroz mogućnost zapisivanja podataka za kasniju upotrebu.

Pismo, dakle, otvara pristup informacijama nezavisno od prisustva drugih ljudskih bića. Stoga pismenost i jeste nešto više od veštine čitanja i pisanja: ona je istinska vežba uma, uporedljiva sa jačanjem mišića kroz fizičke vežbe, jedna potpuno nova "tehnologija intelekta", kako je nazivaju neki autori. Tako je čovek, otkrivajući mogućnost pisanja, otvorio sebi put u jedan novi mentalni svet.

Pismen čovek može da zaustavi misao u letu, pretvarajući je u znake na papiru, te da je okreće i obrće, ponavlja, sažima i proširuje, tako razvijajući sposobnost uočavanja i upoređivanja, analize i argumentacije. Filozof Fransis Bekon još davno je rekao da pisanje stvara egzaktnog čoveka. Pored razvijanja logičkog mišljenja i boljeg razumevanja sveta, tim putem se na viši stepen podižu umeće introspekcije i samosvest ljudske jedinke.

Nasuprot anonimnosti oralne tradicije, čovek se pisanjem individualizuje. Uz to, dakako, pismenost omogućuje upoznavanje sa intelektualnim bogatstvom nataloženim kroz stoleća u nebrojenim pisanim tekstovima, što između ostalog doprinosi stvaranju svojevrsnog kolektivnog "pismenog mentaliteta", ali i duhovne sredine u kojoj pojedinac može u potpunosti da razvije svoje potencijale za kreativno pisanje. Sve ovo u velikoj meri podstiče i kritičko mišljenje, zbog čega su pismeni ljudi kroz istoriju često bivali - a ponegde i do danas ostali - predmet podozrenja, pa i progona. O tome rečito govore razni crkveni i svetovni indeksi zabranjenih knjiga, kao i ritualno spaljivanje knjiga u ostrašćenoj režiji totalitarnih režima.

Prema iznetom, pismo našem umu nudi osnovni mnemonički okvir, a s druge strane i moćan analitički princip. Stoga prelaženje iz usmenosti u pismenost, kao i iz jedne pismenosti u drugu, nije samo tehnički korak nego i prelomna tačka u obrascima učenja i saznanja.

Svoj uticaj na ljudsku misao, a time i na sav čovekov realni i imaginarni svet, pismo uveliko ostvaruje delujući i na sam jezik. Gledano najpre spolja, da tako kažemo, pismo kao relativno autonoman jezički kod otkriva neočekivane potencijale grafičkog izraza, možda najupečatljivije u vizuelnoj lepoti i složenosti istočnjačkih pisama, kao i u kaligrafiji uopšte. Zatim, i važnije od ovoga za razvoj civilizacije, pisani jezik utvrđuje društvene norme, reguliše pravila ponašanja, pri čemu ta autoritarna funkcija utiče i na njegovu sopstvenu strukturu i evoluciju.

Japanski jezik je, na primer, pretrpeo velike promene otkad je počeo da se piše kineskim karakterima. Latinski se čak ugasio kao govorni jezik, porađajući moderne romanske jezike, upravo kada je stekao pismo i tako kodifikovan počeo da okoštava. I kad smo već pomenuli latinski, dodajmo u prolazu da pismo na neki način obezbeđuje jezicima zagrobni život. Dok nepisani jezici koji izgube svoje govornike nepovratno odlaze bez ikakvog traga, baš kao i narodi koji su njima govorili, jedan pisani jezik može i dalje da živi u svojim sačuvanim tekstovima - pa čak, ako je dovoljno važan, i da posthumno proizvodi nove tekstove religijskog ili naučnog sadržaja, naravno kroz delatnost govornih predstavnika drugih, živih jezika.

A opštije uzev, zahvaljujuči moći pismenih elita i prestižu pisanog jezika, konvencije pisanja u ponečemu postaju obrazac i za kultivisanu govornu upotrebu. Tu je od največeg značaja bio nastanak ortografija, o čemu je već bilo reči, i razvoj standardnih odnosno književnih jezika, visoko cenjenih u poređenju sa drugim jezičkim varijetetima. Njihovom ugledu doprinela je i simbolička vrednost koju jeziku, videli smo, daje stabilizovano vizuelno ostvarenje. Sve ovo podvlači ulogu pisma kao mehanizma društvene kontrole. S druge strane, s tim je u vezi i uloga pismenosti u izgradivanju apstraktnog jezika konceptualne analize, kao i posebnih simboličkih jezika matematike, geometrije, fizike, hemije, računarstva i drugih oblasti. Menjajući tip čoveku dostupnih kognitivnih i mentalnih operacija, pisanje unapređuje sposobnost "meta-mišljenja" kao i upotrebe metajezika, odnosno kritičku kontrolu misaonih procesa i jezičkih operacija.

Povratni uticaj pisma na jezik verovatno je najdublji u ravni percepcije jezičkih, a preko njih i psihičkih struktura i procesa u svesti samih govornika. Ako jezik čini svet objektom refleksije, pismo preobraća i sam jezik u predmet koji se može posmatrati, otelovljujući ga u grafičkom medijumu; ono ujedno pruža i instrumente za njegovu analizu. Pismo omogućuje ljudima da raščlanjuju govorni tok u delove i celine, tipove i kategorije, te da ga rekonstruišu putem analitičkih i sintetičkih mehanizama koji su na neki način, bar latentno, morali postajati u govoru ali koji, osvešćeni putem pisma, povratno deluju i na sam govor. Na taj način, pismo ne preslikava samo već nezavisno postojeću strukturu jezika, nego mu i nameće deo strukture, oblikujući ga onako kako to bez pisma ne bi bilo moguće.

Ali i obični ljudi, nestručnjaci za jezičku problematiku, pokazuju se podložnim dubokom uticaju pisma kojim pišu svoj maternji jezik, bili toga svesni ili ne. Ako je pismo kod kojim se ispisuje svaka kultura, ono je u isti mah i deo intelektualne opreme svakog njenog opismenjenog člana. Ovo se pokazuje i u svakodnevnoj komunikaciji. Kinezi i Japanci, na primer, mogu se naći u položaju da teže shvataju šta se govori ako ne znaju kako se date reči pišu. A dešava se i da se učeni kineski sagovornici, kada upotrebe neku ređu ili izrazito višesmislenu reč, ispomažu tako što prstima u vazduhu "nacrtaju" dati karakter, što se odmah razume!

Razvijajući svest o jeziku, o jedinicama sopstvenog jezika i njegovim gramatičkim mogućnostima, pismo unapređuje poimanje jezičkih pojava, ali ide i dalje i dublje od toga. Da počnemo jednim banalnim i ekstremnim primerom, izgleda da u nekim nepisanim jezicima zapadne Afrike ne postoji reč sa značenjem reč - što bi valjda značilo da njihovi govornici ne poseduju čak ni pojam o ovoj osnovnoj jezičkoj jedinici. Predstavnici pisanih jezika, pak, po pravilu su svesni upravo onih njihovih jedinica koje njihovo pismo izdvaja i reprezentuje. Tako alfabetska pismenost vodi fonemskoj segmentaciji - ili, prostije rečeno, za običnog predstavnika nekog alfabetski pisanog jezika reči su sastavljene od slova. Nasuprot tome, logografska pismenost rađa svest o jedinicama na nivou slogova ili morfema, u kojoj nema mesta za pojedinačne foneme, pa se u tom slučaju reči automatski dele na slogove, odnosno morfeme. Sve se ovo odražava u specifičnim problemima učenja i podučavanja čitanja i pisanja na tipološki različitim jezicima i pismima, a pomenute intuicije obilato su potvrđene u nizu eksperimenata.

Povrh toga, kod pisanih jezika percepcija jezičkih pojava na suptilne načine se stapa sa širim kulturnim obrascima, sistemima vrednosti, pa i konvencionalnim načinima viđenja sveta izvan jezika. O ovome postoji mnogo svedočanstava - od etnopsiholoških i kulturnoistorijskih do psiholingvističkih i neuropsiholoških.

Setimo se samo emotivnih reakcija na sopstveno pismo, naročito kada se ono simbolički poveže sa konfesionalnom ili nacionalnom pripadnošću, ili nalaza da se obeležja različitih pisanih tradicija pojedinih naroda u nekim slučajevima mogu dovesti u vezu sa specifičnostima sistema pisanja u kojima su oblikovane. (Ovo pogotovo važi za autohtone tradicije u istraživanju samog jezika, dakle lingvističke škole - od stare Grčke do Indije i Kine.)

Idući dalje, ustanovićemo da karakter pisma kojim se neka zajednica služi može da utiče - na veoma prefinjene i još neistražene načine - na neke aspekte percepcije analize i razumevanja spoljnog sveta od strane njenih članova. Reč je, dakle, o nekoj vrsti grafičke relativnosti, kao mogućeg a ranije nezapaženog segmenta tzv. jezičke relativnosti - hipoteze po kojoj specifična struktura pojedinih jezika ima uticaja na način na koji njihovi predstavnici doživljavaju svet oko sebe. Ovde je važan i pojam grafičke intuicije - jezičke intuicije uslovljene sistemom pisanja kojim raspolažu članovi neke kulture. Budući vezane, ne za pismo uopšte, nego za konkretna pisma različitih etnojezičkih zajednica, grafičke intuicije doprinose naročitim jezičkim percepcijama asociranim sa određenim sistemom pisanja kao sredstvom analize i interpretacije, pa mogu da imaju i tanane kognitivne efekte - što ih upravo i dovodi u sferu jezičke relativnosti.

Istraživanja pokazuju da je za potpunije razumevanje fenomena pisanja potrebno proučiti i objediniti niz raznorodnih činilaca, među njima i neuroanatomsku bazu pismenosti. Ovim se još jednom potvrđuje da za pismene zajednice i pojedince, pisma nisu puka sredstva preslikavanja govornog toka u njegovu grafičku predstavu, nego sastavni delovi ukupnih jezičkih sistema koji se njima služe. Otuda i imaju tako dubok uticaj na poimanje jezičkih jedinica i na opštu jezičku svest svojih korisnika.

Literatura

• Ranko Bugarski: Pismo