Корисник:Domatrios/Писмо и људски ум
Да бисмо разумели како је писмо могло да делује тако подстицајно на развој човека и његове цивилизације и културе, потребно је да бар у најкраћем размотримо његов учинак на људски ум. Тај учинак има више компоненти. Пре свега, писмо, поред унапређивања комуникације и других функција, служи и као незаменљив ослонац меморији, кроз могућност записивања података за каснију употребу.
Писмо, дакле, отвара приступ информацијама независно од присуства других људских бића. Стога писменост и јесте нешто више од вештине читања и писања: она је истинска вежба ума, упоредљива са јачањем мишића кроз физичке вежбе, једна потпуно нова "технологија интелекта", како је називају неки аутори. Тако је човек, откривајући могућност писања, отворио себи пут у један нови ментални свет.
Писмен човек може да заустави мисао у лету, претварајући је у знаке на папиру, те да је окреће и обрће, понавља, сажима и проширује, тако развијајући способност уочавања и упоређивања, анализе и аргументације. Филозоф Франсис Бекон још давно је рекао да писање ствара егзактног човека. Поред развијања логичког мишљења и бољег разумевања света, тим путем се на виши степен подижу умеће интроспекције и самосвест људске јединке.
Насупрот анонимности оралне традиције, човек се писањем индивидуализује. Уз то, дакако, писменост омогућује упознавање са интелектуалним богатством наталоженим кроз столећа у небројеним писаним текстовима, што између осталог доприноси стварању својеврсног колективног "писменог менталитета", али и духовне средине у којој појединац може у потпуности да развије своје потенцијале за креативно писање. Све ово у великој мери подстиче и критичко мишљење, због чега су писмени људи кроз историју често бивали - а понегде и до данас остали - предмет подозрења, па и прогона. О томе речито говоре разни црквени и световни индекси забрањених књига, као и ритуално спаљивање књига у острашћеној режији тоталитарних режима.
Према изнетом, писмо нашем уму нуди основни мнемонички оквир, а с друге стране и моћан аналитички принцип. Стога прелажење из усмености у писменост, као и из једне писмености у другу, није само технички корак него и преломна тачка у обрасцима учења и сазнања.
Свој утицај на људску мисао, а тиме и на сав човеков реални и имагинарни свет, писмо увелико остварује делујући и на сам језик. Гледано најпре споља, да тако кажемо, писмо као релативно аутономан језички код открива неочекиване потенцијале графичког израза, можда најупечатљивије у визуелној лепоти и сложености источњачких писама, као и у калиграфији уопште. Затим, и важније од овога за развој цивилизације, писани језик утврђује друштвене норме, регулише правила понашања, при чему та ауторитарна функција утиче и на његову сопствену структуру и еволуцију.
Јапански језик је, на пример, претрпео велике промене откад је почео да се пише кинеским карактерима. Латински се чак угасио као говорни језик, порађајући модерне романске језике, управо када је стекао писмо и тако кодификован почео да окоштава. И кад смо већ поменули латински, додајмо у пролазу да писмо на неки начин обезбеђује језицима загробни живот. Док неписани језици који изгубе своје говорнике неповратно одлазе без икаквог трага, баш као и народи који су њима говорили, један писани језик може и даље да живи у својим сачуваним текстовима - па чак, ако је довољно важан, и да постхумно производи нове текстове религијског или научног садржаја, наравно кроз делатност говорних представника других, живих језика.
А општије узев, захваљујучи моћи писмених елита и престижу писаног језика, конвенције писања у понечему постају образац и за култивисану говорну употребу. Ту је од највечег значаја био настанак ортографија, о чему је већ било речи, и развој стандардних односно књижевних језика, високо цењених у поређењу са другим језичким варијететима. Њиховом угледу допринела је и симболичка вредност коју језику, видели смо, даје стабилизовано визуелно остварење. Све ово подвлачи улогу писма као механизма друштвене контроле. С друге стране, с тим је у вези и улога писмености у изградивању апстрактног језика концептуалне анализе, као и посебних симболичких језика математике, геометрије, физике, хемије, рачунарства и других области. Мењајући тип човеку доступних когнитивних и менталних операција, писање унапређује способност "мета-мишљења" као и употребе метајезика, односно критичку контролу мисаоних процеса и језичких операција.
Повратни утицај писма на језик вероватно је најдубљи у равни перцепције језичких, а преко њих и психичких структура и процеса у свести самих говорника. Ако језик чини свет објектом рефлексије, писмо преобраћа и сам језик у предмет који се може посматрати, отеловљујући га у графичком медијуму; оно уједно пружа и инструменте за његову анализу. Писмо омогућује људима да рашчлањују говорни ток у делове и целине, типове и категорије, те да га реконструишу путем аналитичких и синтетичких механизама који су на неки начин, бар латентно, морали постајати у говору али који, освешћени путем писма, повратно делују и на сам говор. На тај начин, писмо не пресликава само већ независно постојећу структуру језика, него му и намеће део структуре, обликујући га онако како то без писма не би било могуће.
Али и обични људи, нестручњаци за језичку проблематику, показују се подложним дубоком утицају писма којим пишу свој матерњи језик, били тога свесни или не. Ако је писмо код којим се исписује свака култура, оно је у исти мах и део интелектуалне опреме сваког њеног описмењеног члана. Ово се показује и у свакодневној комуникацији. Кинези и Јапанци, на пример, могу се наћи у положају да теже схватају шта се говори ако не знају како се дате речи пишу. А дешава се и да се учени кинески саговорници, када употребе неку ређу или изразито вишесмислену реч, испомажу тако што прстима у ваздуху "нацртају" дати карактер, што се одмах разуме!
Развијајући свест о језику, о јединицама сопственог језика и његовим граматичким могућностима, писмо унапређује поимање језичких појава, али иде и даље и дубље од тога. Да почнемо једним баналним и екстремним примером, изгледа да у неким неписаним језицима западне Африке не постоји реч са значењем реч - што би ваљда значило да њихови говорници не поседују чак ни појам о овој основној језичкој јединици. Представници писаних језика, пак, по правилу су свесни управо оних њихових јединица које њихово писмо издваја и репрезентује. Тако алфабетска писменост води фонемској сегментацији - или, простије речено, за обичног представника неког алфабетски писаног језика речи су састављене од слова. Насупрот томе, логографска писменост рађа свест о јединицама на нивоу слогова или морфема, у којој нема места за појединачне фонеме, па се у том случају речи аутоматски деле на слогове, односно морфеме. Све се ово одражава у специфичним проблемима учења и подучавања читања и писања на типолошки различитим језицима и писмима, а поменуте интуиције обилато су потврђене у низу експеримената.
Поврх тога, код писаних језика перцепција језичких појава на суптилне начине се стапа са ширим културним обрасцима, системима вредности, па и конвенционалним начинима виђења света изван језика. О овоме постоји много сведочанстава - од етнопсихолошких и културноисторијских до психолингвистичких и неуропсихолошких.
Сетимо се само емотивних реакција на сопствено писмо, нарочито када се оно симболички повеже са конфесионалном или националном припадношћу, или налаза да се обележја различитих писаних традиција појединих народа у неким случајевима могу довести у везу са специфичностима система писања у којима су обликоване. (Ово поготово важи за аутохтоне традиције у истраживању самог језика, дакле лингвистичке школе - од старе Грчке до Индије и Кине.)
Идући даље, установићемо да карактер писма којим се нека заједница служи може да утиче - на веома префињене и још неистражене начине - на неке аспекте перцепције анализе и разумевања спољног света од стране њених чланова. Реч је, дакле, о некој врсти графичке релативности, као могућег а раније незапаженог сегмента тзв. језичке релативности - хипотезе по којој специфична структура појединих језика има утицаја на начин на који њихови представници доживљавају свет око себе. Овде је важан и појам графичке интуиције - језичке интуиције условљене системом писања којим располажу чланови неке културе. Будући везане, не за писмо уопште, него за конкретна писма различитих етнојезичких заједница, графичке интуиције доприносе нарочитим језичким перцепцијама асоцираним са одређеним системом писања као средством анализе и интерпретације, па могу да имају и танане когнитивне ефекте - што их управо и доводи у сферу језичке релативности.
Истраживања показују да је за потпуније разумевање феномена писања потребно проучити и објединити низ разнородних чинилаца, међу њима и неуроанатомску базу писмености. Овим се још једном потврђује да за писмене заједнице и појединце, писма нису пука средства пресликавања говорног тока у његову графичку представу, него саставни делови укупних језичких система који се њима служе. Отуда и имају тако дубок утицај на поимање језичких јединица и на општу језичку свест својих корисника.
Литература
[уреди | уреди извор]- Ранко Бугарски: Писмо