Korisnik:Golija/Težnja ka sreći: značaj cilja u životu

Ovaj članak ili jedan njegov deo kandidat je za premeštanje na Viki izvore. Ukoliko ovaj članak može biti izmenjen u enciklopedijski članak, molimo vas uradite to i obrišite ovu poruku. U suprotnom, pomozite i prebacite ovaj članak u Viki izvore.

Težnja ka uživanju je formirana težnja

1. Težnja ka uživanju je, razume se, opšti termin pod kojim podravumevamo bezbrojno mnoštvo ž e lj a svake vrste, kojima je zajedničko to što sve one teže da se ponove svi prijatni osećaji koje smo ranije imali. Čovek ne može težiti ka uživanju koje ne zna i ne pretstavlja sebi. On teži ka uživanju pošto je osetio uživanje usled zadovoljenja ma koje druge težnje. Ka traženju hrane čoveka ne potstiče težnja ka uživanju nego m u č e nj e glađu, i tek pošto je osetio slast zadovoljenja gladi uopšte ili nekom hranom posebno, čovek teži za hranom, potstican i mučenjem glađu i pretstavama o uživanju.

2. Ova razlika između urođenih i formiranih težnji, koje su se uspostavile na osnovu iskustva, pomoću težnji ka ovim ili onim uživanjima, ne odnosi se samo na njihovo prvo ispoljavanje. I docnije čovek lako može razlikovati u samom sebi urođenu težnju, izbeći mučno dejstvo urođenih potreba od sklonosti ka uživanjima, ili posebno od ove ili one želje za uživanjem. Tako, čovek koji je jako zauzet nekim poslom, s gnevom i nezadovoljstvom zapaža kod sebe potrebu za hranom ili potrebu za odmorom koja se javi, dok čulni čovek dočekuje ove osećaje sa zadovoljstvom. Naprotiv, čovek koji više ne oseća glad, može još i dalje težiti ka naslađivanju ukusnim jelom, i ta težnja nagonila je rimskog proždrljivca koji se već najeo da uzima sredstvo za povraćanje, da bi imao zadovoljstvo od daljeg jedenja. Na taj način, mi vidimo da, ako se težnja da se izbegne mučenje koje dolazi od nezadovoljenja urođenih potreba i sklonost ka određenim uživanjima često sjedinjavaju, isto tako ima i slučajeva kad se one ispoljavaju sasvim odvojeno i da, prema tome, psiholog mora strogo razlikovati ove pojave ljudske duše.

3. Sklonost ka naslađivanju ne može se nazvati i t e ž nj o m. To je već želja zato što ona dolazi usled doživljenih osećanja i stalno je praćena pretstavom, bez koje je želja nemoguća (ignoti nulla cupido). Želja ma za kakvim specijalnim naslađivanjem proizlazi usled ove ili one urođene težnje. Ona nam upravo i pričinjava prijatnoet svojim zadovoljavanjem, a osetivši ga jednom, mi već počinjemo da želimo da se ono ponovi. Želje koje nisu ponikle iz urođenih težnji, ne postoje, a ako nam neka želja izgleda potpuno veštačkom a ne prirodnom, onda ćemo, ako se u nju bliže udubimo, uvek naći da je ona ponikla iz urođene težnje duše ka delatnosti.

Urođenost težnje ka sreći

5. Ne smatrajući da su težnje ka naslađivanju urođene, jer su to želje koje su se formirale iz iskustava naslađivanja, ne treba li ipak smatrati da je urođena težnja da se ne pati? Mi smo to već priznali priznavši samu urođenost težnji i njihovo svojstvo da muče čoveka, kad se ne zadovolje. Ako bi bio potreban poseban naziv za opštu težnju čovekovu da zadovoljava sve svoje težnje, onda bismo predložili da se ona nazove težnjom ka s r e ć i. Težnja ka sreći u takvom smislu, naravio, bila bi urođena čoveku, ali to nikako nije težnja za naslađivanjem, jer čovek, na osnovu urođene težnje ka sreći, može težiti zadovoljenju takvih težnji čije mu zadovoljenje uopšte ne pričinjava uživanje. Tako, nas može privlačiti i takva delatnost koja nam uopšte nije prijatna, koja nas čak može jako mučiti, ali koja ipak privlači našu dušu upravo time što asocijacije emocionalnih pretstava koje je uslovljavaju čine u sadržaju naše duše takav obiman i značajan sistem, da on, čak i protiv naše volje, privlači k sebi svesnu delatnost naše duše. Tako, sistem tužiih ili gnevnih pretstava privlači k sebi našu dušu ali ne zbog toga što nam one mogu pričiniti zadovoljstvo nego upravo jedino zato što našu dušu, koja po svojoj prirodi traži delatnost, po mogućstvu široku i jaku delatnost, odvlače oni sistemi pretstava koji za nju u dato vreme pretstavljaju stepen takve delatnosti - odvlače nezavisno od toga da li joj ta delatnost pričinjava zadovoljstvo ili patnju, i kao rezultat dobija se ne uživanje ili patnja nego delatnost koja može biti praćena kako uživanjem tako i patnjom; ali ta osećanja koja je prate jesu samo slučajna, od kojih sama težnja ne zavisi. Zar svako od nas nije osećao teška napeta duševna stanja od kojih ne može da se otrgne upravo zbog toga što ona otvaraju duši sferu široke i jake delatnosti pred kojom su sve druge tesne i slabe? »Da se ne bi mučio čovek, kaže Rid, treba samo da ne misli o onome što ga muči, ali to ni izdaleka nije uvek mogućno učiniti«. Mi smatramo da će osnovna pojava u tom pogledu biti ta nemogućnost da se čožek ne muči dosadom i tugom, koju oseća naravno svako ko je zatvoren u samicu. Ko se ne bi postarao da se odvoji od ovih strašnih muka duševne neaktivnosti, kad bi samo mogao? Ali to je već čoveku potpuno nemogućno: isto tako nemogućio kao što mu je nemogućno da se odvoji od svoje sopstvene duše, jer ovaj imperativ delatnosti čini suštinu duše. Čovek može da zameni jednu delatnost drugom, ali to mu je utoliko teže ukoliko više mora da prida svoje snage volje ovoj ili onoj duševnoj delatnosti, da bi ona mogla uravnotežiti i potisnuti onu od koje on želi da se odvoji. Ali sasvim se odvojiti od težnje ka delatnosti za čoveka je nemogućnije nego odvojiti se od težnje za hranom.

Težnja ka delatnosti nije težnja ka uživanju

6. Mi smo već videli da svaka prirodna težnja čovekova, kad se ne zadovolji, nagoni čoveka da pati, a kad se zadovoljava, daje mu raznovrsne osećaje, više ili manje prijatne, s obzirom na napetost same težnje i napetost onih patnji koje rastu sa rašćenjem nezadovoljenje težnje. Videli smo takođe kako iz iskustva zadovoljenja urođenih težnji nastaje proizvedena, formirana težnja, ili, jasnije, sklonost ka uživanjima. Sada moramo obratiti naročitu pažnju na to da t e ž nj a k a delatnosti čini znatan izuzetak od toga opšteg toka obrazovanja želja. Nezadovoljena, ona muči čoveka kao i sve ostale težnje kad se ne zadovolje, ali zadovoljena — ona ne pruža čoveku zadovoljstvo. Ta značajva bitna težnja duše pri svome zadovoljenju donosi kao rezultat ne nekakvo uživanje ili prijatno osećanje, nego samo svesnu psihičku ili psihofizičku d e l a t n o s t. Razume se, delatnost kako u svome početku tako i pri svome završetku ili, najzad, u prekidima može biti praćena prijatnim ili neprijatnim osećanjima, ali ta osećanja koja je prate pretstavljaće za nju propratne pojave koje slabe svaki put s jačanjem delatnosti i koje izbijaju jasnije kad delatnost oslabi. U trenutku pak napregnute delatnosti nema ni patnji, ni uživanja, nego postoji samo delatnost.

7. Ovu psihičku činjenicu može svako posmatrati kod samot sebe, kao i kod drugih. Pogledajte dete kad je zauzeto nekom delatnošću koja ga jako oduševljava, privlači - i vi nećete primetiti na njegoeom licu ni senke od zadovoljstva, ni izraza patnji, nego miran, ozbiljan i usretsređen izraz delatnosti. To isto primetićete i na licu umetnika kad je potpuno udubljen u svoj rad, i na licu običnog radnika, kad je potpuno obuzet svojim radom. U trenutku prekida delatnosti, kad se čovek, naprimer, zaustavivši se za momenat, raduje onome što je uradio ili ispoljava nezadovoljstvo kad primeti; da je uradio ono što nije hteo, ili izražava gnev kad vidi novu, neočekivanu prepreku koju treba da savlada - i u njegovoj duši, i na licu svetlucaju osećanja zadovoljstva, patnje ili gneva, ali čim se ponovo prihvati rada - izraz tih osećanja iščezava s njegovog lica, a osećanja iz duše: o n o p e t s a m o r a d i. U p r a v o to duševno stanje i j e s t e normalno stanje čovekovo i ona najviša sreća koja ne zavisi od uživanja i ne potčinjava se težnji ka njoj.

8. Čovek se, naravno, često prihvata rada da bi postitao njime izvesno uživanje ili da bi, se radom izbavio od izvesnih patnji. Ali radeći, on ne oseća ni jedno ni drugo, tako da rad sam po sebi, nezavisno od ciljeva radi kojih on može biti preduzet, zadovoljava samo potrebe ljudske duše, njenu težnju ka delatnosti, ne pričinjavajući joj ni patnje ni uživanja. Stvar je psihologa da razlikuje pojave a ne da ih meša. Na sam rad, nezavisno od ciljeva radi kojih on može biti preduzet, čoveka potstiče urođena težnja duše koja traži delatnost; ali čovek ne može da traži rad kao uživanje zato što rad sam po sebi ne pruža uživanje. Prema tome, iz zadovoljavanja težnje za delatnošću ne može nići, kao iz zadovoljenja ostalih težnji, želja za uživanjem. Ali ipak, iako ne pruža uživanje, rad kome se čovek predao, ima u samom sebi i sam po sebi privlačno svojstvso. Kome se nije desilo da se, preduzevši neku delatnost da bi postigao ova ili ona užkvanja ili da bi izbegao ova ili ona lišavanja, zatim tako oduševio samom delatnošću da je zaboravio na uživanja radi kojih je preduzeo ovaj ili onaj rad? I to nije neka retka, izuzetna pojava, nego svojstvo zajedničko svakoj ozbiljnoj delatnosti koje mi nekad ne primećujemo samo zato što se ono ispo-ljava u odlomcima, momentalno, menjajući se s drugkm psihičkim pojavama, čas slabeći, čas pojačavajući se, prema našoj obuzetosti samim radom. To ne samo da nije izuzetna nego je upravo takva opšta pojava bez koje nema i ne može biti nikakve ozbiljne i plodonosne delatnosti. Ko se, radeći nešto, n i m a l o ne oduševljava samim poslom, sem računa zbog kojih je preduzeo taj posao, taj neće učiniti ništa valjvano, pa i sam rad neće zadovoljiti njegovu težnju za delatnošću, neće ispuniti onu duševnu prazninu o kojoj govori Mil. Ova pojava, kad se stalno ponavlja pri svakom pojedinom radu čovekovom, ispoljava se neobično jasno i u širokoj sferi delatnosti čovečanstva. Uzmimo, naprimer, nauku. Bez sumnje, ona je pružala i dalje pruža ljudima sredstva za otklanjanje mnogih patnji i za pribavljanje mnogih uživanja. Ali ako bi samo ta korist od nauke postala cilj nauke, ona se ne bi pokrenula ni za korak nadred i pre-stala bi da donosi korist. Samo čovek oduševljen naukom može stvarno učiniti u njoj korak napred a takav čovek oduševljen nau-kom, oduševljava se samom delatnošću koju mu pruža nauka a ne k o r i š ć u koju ona može dati njemu i drugima, i ne onim zadovoljstvom koje diletant traži u nauci. Ljudi koji traže korisno i prijatno u naukama, najmanje su doprineli razvoju nauka i najmanje su izvukli iz njih ovo ili ono zadovoljstvo koje su jedino tražili. Pravi naučnik bavi se naukom radi nauke, i, takoreći, usput otkriva u njoj sredstva ili za otklanjanje patnji ili za sticanje novih uživanja i, razume se, ne za sebe: ona su mu najmanje potrebna, jer sve njegovo vreme . . . zauzeto je ozbiljnim svesnim radom.

9. Videli smo, dakle, da je Mil, govoreći o nekakvoj višoj sreći koja treba da ispuni prazninu čovečjeg života, tj. da postane njegov sadržaj, došao do tačne psihičke činjenice. Ali Mil greši kad misli da je to ispunjavanje praznine ljudskog života, to traženje njegovog pravog sadržaja nešto što očekuje čoveka u dalekoj budućnosti. Stvarno, treba želeti da se to pojača za svakoga po-sebno i za čovečanstvo uopšte, ali da je sama pojava i sada ne samo neosporna činjenica nego da zauzima centralno mesto u ljudskom životu — to je van sumnje, Sam Mil je ispunjavao prazninu svog života, radeći svoju »Logiku«; svaki umetnik čini to isto, radeći ozbiljno na svojoj slici; to isto čini i običan zemljoradnik koji je zavoleo svoj prost posao; najzad, zar je malo ljudi koji više ili manje, ma i u neznatnoj meri, nisu ispunjavali prazninu svog života slobodnim, omiljenim radom? U tome pogledu mi ne očekujemo nikakva čuda od buduće istorije, nikakve korenite promene: u ljudskoj istoriji i u istoriji prirode ništa se ne stvara iznova, nema nikakvih iznenadnih i korenitih reformi; ali vrši se večita reforma već postojećih elemenata, pri čemu bitno i normalno izbija napred iz nebitnot i nenormalnot. Ozbiljan i slobodan omiljeni rad, kojim se ne teži za uživanjem, manje ili više ispunjava prazninu ljudskog života od trenutka kad se čovek pojavio na zemlji, i samo treba želeti da taj osnovni zakon ljudske prirode prodre u opštu svest i da svaki bude svestan da je rad sam po sebi, sem uživanja i patnji koje mogu donositi, takođe neophodan za duševno zdravlje čovekovo kao čist vazduh za njegovo fizičtso zdravlje. Ako bi sam Mil bio potpuno svestan ovog psihičkog zakona, on bi istasao slobodan omiljen rad, svojstven čoveku, a ne sreću -za najviše merilo vrednosti svih praktičnih pravila ljudskog života.

Značaj cilja u čovekovom životu

10. Ova nesumnjiva čišenica psihičkog života čovekovog naročito se jasno izražava u onom ogromnom značaju koje za čoveka ima cilj života, nezavisno od sadržaja toga cilja i čak njegovog postizanja; jer cilj ili zadatak života je samo drugi oblik za izražavanje istog pojma životnog rada, dela. Zadovoljite sve želje čoveka ali mu oduzmite cilj u životu, i pogledajte kakvo će nesrećno i ništavno biće on pretstavljati. Prema tome, nije zadovoljenje želja ono što se obično zove sreća, nego c i lj u ž i v o t u pretstavlja srž ljudske vrednosti i ludske sreće. I ukoliko budete brže i potpunije zadovoljavali težnju čovekovu za uživanjem, oduzevši mu cilj u životu, utoliko ćete ga učiniti nesrećnijim i ništavnijim. Naravno, čovek u svakom pojedinom trenutku svoje delatnosti teži da postigne c i lj, tj. da ga uništi, a ne da ga ima, i nikad ne teži tome da ga odgurne dalje, kao što to pogrešno hoće Kant; ali psiholog koji se odnosi crema duševnim pojavama kao prema objektima posmatranja, jasno vidi da je za čoveka važnije da ima cilj života (zadatak, životno delo), nego da ga postiže. Razumljivo je samo po sebi da ovaj cilj mora biti takav da bi mogao biti cilj čoveka, da bi postizanje toga cilja moglo pružati čoveku neprestanu delatnost koja se stalno proširuje, takvu delatnost koju traži njegova duša, da ne bi tražio uživanja i da ne bi obraćao pažnju na patnje. Svojstva toga cilja određena su osobenostima ljudske duše, i zato ćemo govoriti o njima u trećem delu naše »Antropologije«. Ali i sada je već jasno da ovaj cilj, da bi stalno ispunjavao prazninu ljudske duše koja se stalno otvara (njenu težnju za delatnosti), mora biti takav da, stalno postizan, nikad se ne može postići, pri čemu bi čovek ostao bez cilja u životu. Duboko osećanje sve snage ovog psihičkog zakona nagnalo je Kanta da kaže da ako bi mu stavili da bira istinu ili put ka istini, on bi pretpostavio put ka istini samoj istini. U ovom jednostranom izrazu filozofa, koji je pretpostavio svemu život misli, postoji, sem toga, i druga zabluda: Kant, kao i svaki drugi čovek, bez sumnje, ne bi se uzdržao i izabrao bi istinu a ne put ka istini, ali ovaj i nehotice istrgnuti poklik vanredno izražava stvarni položaj čoveka u svetu, koji je Kant duboko doživeo, mada i ne potiuno svesno. Za nas pak nije važno to šta bi moglo biti, nego ono što stvarno postoji.

Uzajamni odnos između raznih čovekovih težnji

11. Sada treba da se potsetimo odnosa koji smo otkrili između težnje prema delatnosti i drugih težnji, urođenih čoveku i naročito organskih težnji o kojima ćemo ovde pretežno i govoriti. Svaka organska težnja, pošto se zadovolji, prestaje, ali duševna težnja ka delatnasti ili težnja duše za promenom svojih stanja, ne odlikuje se time: ona se nikad ne zadovoljava, i, sem toga, traži još progresivnosti u svome stalnom zadovoljavanju. Eto zbog čega se strasti i naklonosti ne bi mogle obrazovati iz zadovoljavanja samo organskih potreba ako u čoveku ne bi bilo duševne težnje ka stalnoj i sve većoj duševnoj delatnosti. Ova težnja, ako se tako može reći, rasplamsava u plamen strasti one iskre uživanja koje svetlucaju u procesu zadovoljavanja naših organskih potreba i gase se kad je taj proces završen a zadovoljena potreba se stišala. Mi smo videli da se svako organsko, a takođe i duhovno naslađivanje iskupljuje upravo odgovarajućom patnjom, patnjom lišavanja. Ako čoveka privlači uživanje, onda ga upravo isto toliko odbija patnja. Prema tome čovek, pri takvom odnosu prema uživanjima, ne bi težio k njima i u njemu se ne bi mogla obrazovati sklonost ka uživanjima. Čovek ne bi počeo da muči sebe glađu samo zato da bi osetio nasladu od zadovoljenja gladi, i niko, kao što napominje Braun, neće zaželeti da bude bolestan da bi osećao zadovoljstvo ozdravljenja. Prema tome, ako čovek teži tom neprekidnom smenjivanju patnji uživanjima i uživanja patnjama, onda je to ustvari zbog toga što mu je potrebno s a m o t o smenjivanje, tj. promena duševnih stanja ili, drugim rečima, potrebna mu je stalna duševna delatnost.

12. Iz ovoga je razumljivo da, ako čovek nema ozbiljnog cilja u životu, tj. cilja koji nije prožet samo smehom ili samo plačem, takvog cilja koji on ima ne zbog zadovoljstva ili patnji nego iz lj u b a v i prema poslu koji radi, onda on može naći sebi delatnost samo u smenjivanju uživanja i patnji, pri čemu će on, razume se, juriti za uživanjem, trudeći se da se oslobodi od patnji — i upravo za toliko će se lišiti uživanja koliko bude izbegavao patnje, tj. stupiće na pogrešan put u životu: pogrešan ne po nekakvim višim filozofskim i moralnim principima nego upravo zbog toga što on ne vodi čoveka tamo kuda on sam želi da i d e. Eto zbog čega pogrešnost toga puta ne podleže ni najmanjoj sumnji. Tim skretanjima čoveka s pravog puta ozbiljnog cilja i ozbiljnog rada na lažan put traženja uživanja i izbegavanja rada pozabavićemo se u sledećoj glavi.