Страст

Из Википедије, слободне енциклопедије

Страст (грч. παθος, лат. passio, - страст, страдање, трпња) је веома јако осећање према некоме или нечему. Страст се разликује од афекта тиме што она не наступа као тренутно стање, него представља трајно усмерење читаве човекове душе.[1]

За страст се често везује сексуална тематика, али она може бити и професионална, животна, итд. Вредновање неке страсти се врши према томе да ли је она усмерена на ниже или на више вредности, односно каква дела изазива.[1] У многим филозофијама и религијама се побеђивање страсти сматра највећом врлином.

Филозофско виђење[уреди]

Стоици су као идеал заговарали апатију или укидање страсти због њихове шкодљивости. Филозофија ренесансе је открила позитивну улогу афеката. Спиноза приговора оним филозофима који »страсти замишљају као пороке» и разликује страсти према томе да ли повећавају (радост) или смањују (жалост) моћ нашега деловања. Спиноза сматра да се нека страст може ограничити и уклонити само супротном и јачом страшћу. Кант разликује страсти и афекте, означујући »афект као воду која пробија насип а страст као велику реку која се у свом кориту све дубље пробија».

Ернст Блох међу „афектима ишчекивања“ разликује негативне афекте (страх, тескоба), који су упркос отпору »потпуно трпни«, и позитивне афекте као што је нада. За Блоха нада садржи »битно праву будућност« или битак који још није испуњен.

Будистичко виђење[уреди]

Хришћанско виђење[уреди]

Страсти су у теолошком смислу, посебне слабости и лична својства људске природе која, кад се не држе у границама природе, могу унети грешно стање и могу довести до пропадљивости и смрти. Страсти најбоље откривају страствену црту и двојност људске природе, односно показују да су природне способности, због изопачења слободне воље, постале извор греха који отвара врата трулежности или пропадљивости. У људској природи постоје, наиме, не само природни афекти, него и наклоност према греху везана за те афекте. Ми познајемо афекте као „слабости“, као неразумне тежње и грешна узбуђења. Бестрашће или чистота, отуд, јесу резултат човечне воље да држи афекте у границама „разума“ природе, да слушањем Христа излечи страсне и неразумне нагоне воље. Исус Христос је примио афекте, претрпео је драговољно људска страдања (φθορα), али Он их је ослободио њиховог грешног карактера Својим безгрешним рођењем, Својим непорочним животом и Својим васкрсењем. Што се тиче природних афеката, Он је истоветан са нама, те отуда и Његова способност да страда ради нас. Међутим, Он је природним афектима одузео њихову грешну наклоност и тако у нашу природу унео непропадљивост да се „ово распадљиво обуче у нераспадљивост, и ово смртно обуче у бесмртност“ (1. Кор. 15, 53). Он је апсолутно слободан од греха благодарећи непромењивој сталности Његове слободне воље; страствену црту наше природе исправио је неизмењивошћу Своје слободне воље (Максим Исповедник, Одговори Таласију 42).

Исламско виђење[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Strast, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  2. Za Migađalu, Приступљено 25. 4. 2013.
  3. 3,0 3,1 Hadisi - Muhammedove izreke, Приступљено 25. 4. 2013.