Pređi na sadržaj

Korisnik:Jovannrt8119/pesak

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Jovannrt8119/pesak
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Aves
Red: Procellariiformes
Porodica: Procellariidae
Rod: Pterodroma
Vrsta:
P. madeira
Binomno ime
Pterodroma madeira
Mathews, 1934
      rasprostranjenost gnezda (zimi na moru)
Sinonimi

Pterodroma mollis madeira

Zinova burnica (Pterodroma madeira) je vrsta male morske ptice iz roda pterodroma, endemična ostrvu Madeira. Ova dugokrila burnica ima siva leđa i krila, sa tamnom oznakom oblika „W“ preko krila, i sivu gornju stranu repa. Donje strane krila su crnkaste boje osim belog trougla na prednjoj ivici blizu tela, a stomak je beo sa sivim bokovima. Izgledom je vrlo slična malo većoj Feinoj burnici, a razdvajanje ove dve makaronezijske vrste na moru predstavlja veliki izazov. Ranije se smatralo da je to podvrsta Nežno obojene burnice, ali oni nisu usko povezani, pa je Zino podignut na status vrste zbog razlika u morfologiji, vokalizaciji, ponašanju u uzgoju i mitohondrijskoj DNK. To je najugroženija morska ptica u Evropi, sa uzgajalištima ograničenim na nekoliko izbočina visoko u centralnim planinama Madeire.

Zinova burnica se gnezdi u jazbinama koje se posećuju samo noću. Jedno pojedinačno belo jaje inkubiraju obe odrasle burnice, jedna sedi tokom dana, dok se druga hrani ribom i lignjama na moru. Jaja, pilići i odrasli predstavljaju plen divljim mačkama i pacovima, a u prošlosti su ih pastiri uzimali za hranu. Suzbijanje predatora i druge mere, omogućile su populaciji da se oporavi na 65-80 parova za uzgajanje; vrsta ostaje navedena kao ugrožena vrsta na Crvenoj listi IUCN. Međutim, napori za očuvanje imali su veliki zastoj u avgustu 2010. godine kada su u požarima poginule tri odrasle burnice i 65% pilića. Populacija se na kraju oporavila i bila je stabila sa 160 jedinki do 2018. godine.

Taksonomija[uredi | uredi izvor]

Pterodrome su morske ptice umerenih i tropskih okeana. Mnoge su malo poznate, a njihove slične osobine su dovele do taksnomije koja je veoma fluidna.[2] Ornitolog Džordž Sengster preporučio je uspostavljanje Zinove burnice na Madeiri a Feine na Dezertskim i Zelenortskim ostrvima kao pune vrste,[3] a razdvajanje vrsta prihvatilo je Udruženje evropskog odbora za retkos 2003. godine.[4]

Analiza vaši iz perja Feine burnice sa Buiđio ostrva i iz Zinove burnice sa Maderire pokazala je velike razlike izmeću dve ptice. Najveće razlike pronađene su u parazitima koje su nosile, što je dokazalo da su dugo bile izolovane jedna od druge jer se vaši mogu preneti samo fizičkim kontaktom u gnezdu. Buve sa Zinove burnice najsličnije su onima sa Bermudske burnice, dok su Feine najsličnije onoj sa Kariba i Pacifika. Ovo sugeriše da su uprkos fizičkoj blizini dve vrste burnica iz arhipelaga Madeire, možda proistekle iz odvojenih kolonizacija kopna Madeire, a kasnije ostrva Dezertas.[5] Iako je njihova reproduktivna izolacija omogućila odvojeni evolutivni razvoj dve vrste, genetski dokazi pokazuju da su tri makaronezijske burnice najbliži srodnici.[6][7]

Parenje burnica u visokim planinskim vrhovima Medeire prvi put je zabeleženo 1903. godine od strane Nemačkog naturaliste i sveštenika Ernesta Johana Šmita, koji nije shvatio da je posmatrao drugačiju vrstu od Feine burnice. Vrsta prvobitno opisana kao burnica mekog pera od strane Australijskog amaterskog ornitologa Gregorija Metjua 1934.[8] godine. Nakon priznanja ptice sa Madeire kao vrste, naziv je dobila nakon Britanskog ornitologa, Pola Alegzandra Zina, koji je bio ključan za njihovo očuvanje tokom druge polovine dvadesetog veka. Ime roda Pterodroma izvedeno je od grčkih reči πτερον, pteron, „krilo“ i δρομος, dromos, „trčanje“, a odnosi se na brzi neredovni let ove ptice.[9]

Ostaci pterodroma burnica datiraju između 60.000 i 25.000 godina pre nove ere. Pronađeni su na dva pećinska mesta u Gibraltaru. Sastoje se od nepravilnijeg i većeg oblika slične veličine Zinou. Nije sigurno da li predstavljaju mesto nekadašnje kolonije razmnožavanja ili su rezultat ptice koju je oduvala oluja. Ostaci, međutim, sugerišu da su pripadnici roda ranije bili rašireniji.[10]

Fizičke osobine[uredi | uredi izvor]

Ova dugokrila burnica dugačka je 32-34 cm sa rasponom krila od 80-86 cm[11] i prosečnom težinom od 290 grama.[12] Ima siva leđa i krila, sa tamnom oznakom oblika „W“ preko krila, i sivi gornji rep. Donje strane krila su crnkaste boje osim belog trougla na prednjoj ivici blizu tela, a stomak je beo sa sivim bokovima. Glava ima išarano beličasto-smeđe čelo, tamno mesto ispod i iza smeđeg oka. Kljun je crn, a noge roze, boja se nastavlja na prvoj trećini stopala, a ostatak prstiju na nozi je crno-smeđi.[13]

Ova vrsta je po izgledu slična Feinoj burnici, ali je manja. Zinova burnica ima mali, osetljiv, često prilično dugačak i vitak kljun. Još jedna korisna karakteristika je velika beličasta površina na donjoj strani krila. Beličasta površina karakteristična je za Zino, ali ga prikazuje samo 15% ptica. Na istoku Sjedinjenih Država i na Azorskim ostrvima, obe makaronezijske burnice se razlikuju od većih bermudskih burnica, po gornjim delovima tela te vrste, koji su tamni sa bledo sivim krajem.[14]

Rasprostranjenost i stanište[uredi | uredi izvor]

Zinova burnica endemična je glavnom ostrvu Madeira, gde se razmožava na nepristupačnim vrhovima centralnih planina između Piko de Ariero i Piko Ruivo. Gnezdi se na visinama iznad 1.650 m. Ranije je Zinova burnica bila rasprostranjenija, što su dokazali fosilni ostaci pronađeni u pećini na istoku Madeire i na obližnjem ostrvu Porto Santo. Uzgajališta moraju biti nedostupna kozama da bi ostala obogaćena endemskom florom. Vegetacija osigurava dovoljno zemlje na izbočinama koje omogućavaju pticama da prave svoja gnezda.[15]

Staza ka mestima za uzgoj

Ova burnica prisutna je u vodama ostrva Madeira samo takom sezone parenja. Rasprostranjenost na moru tokom godine je nepoznata zbog retkosti vrste i poteškoća u prepoznavanju od ostalih burnica na moru.[11][13][16] Ptice identifikovane kao Zino ili Fea zabeležene su na obe strane Servenog Atalntika, a u Irskoj i Velikoj Britaniji zabeležen je porast broja izveštaja, možda zbog globalnog zagrevanja koje dovodi do povećanja broja tropskih ptica u umerenim krajevima. Izveštaji, koji su uglavnom krajem proleća i leta u zapadnom severnom Atlantiku, i krajem leta i početkom jeseni na istoku, sugeriše da ptice slede smmer kretanja kazaljke na satu oko severnog Atlantika nakon što napuste svoja mesta za uzgajanje. Međutim, nekoliko ptica koje su indentifikovane bile su Fee.[10] Zinova burnica može imati sličnu strategiju, jer rezultati studija geolokacije ukazuju na širenje po severnom atlantskom centralnom grebenu tokom sezone parenja i migracije ka brazilskoj obali u neplodnom periodu. burnice su zabeležene i na Kanarskim i Azorskim ostrvima u par navrata.[12] Tvrdnja o Zinovim burnicama u Južnoj Africi je netačna.[10]

Ponašanje[uredi | uredi izvor]

Uzgajanje[uredi | uredi izvor]

Zinova burnica razmnožava se dva meseca pre Feine burnice na ostrvu Bugio, udaljenom samo 50 km. Ptice se vraćaju u svoja uzgajališta krajem marta ili početkom aprila, a udvaranje se odvija nad glavnim uzgajalištem tokom kasnih večernjih i ranih jutarnjih sati. Gnezdo je plitka jama ili napušten zečiji tunel dužine do 140 cm u gustom zemljištu. Dužina jazbine zavisi od godina para koji je koristi, mlade burnice prave kraće tunele koje će produžiti u narednim godinama. Ovalno belo jaje polaže se od sredine maja do sredine juna u komori na kraju jazbine i inkubira se 51-54 dana, a svaki roditelj se naizmenično menja između sedenja u gnezdu i hranjenja na moru.[17][18] Pilići se u potpunosti razviju 85 dana kasnije, krajem septembra i oktobra. Na mestima za uzgajanje izlazi samo noću kako bi izbegla napade galebova. Preko dana ostaje 3-5 km od obale, a na kopno se vraća po mraku.

Ova vrsta se pari tokom celog života i parovi se iz godine u godinu vraćaju u istu jazbinu. Jaje se ne zamenjuje ako se izgubi.[19] Ovo je dugovečna vrsta: primećeno je da se jedna burnica vraćala u svoju jazbinu 10 godina zaredom,[13] a njen životni vek se procenjuje na 16 godina.[16] Starost prvog uzgoja je nepoznata, ali se pretpostavlja da je 4 ili više godina. Uprkos blizini svojih uzgajališta, Zinova i Feina burnica nikada nisu pronađeni u međusobnim gnezdima.[12]

Ishrana[uredi | uredi izvor]

Zinova burnica, hrani se malim lignjama i ribom. Želudac jedne ptice sadržao je glavonošce, bioluminiscentnu ribu i male rakove.[20] Kao i druge male burnice, Zino ne prati brodove.

Predatori i paraziti[uredi | uredi izvor]

burnice se vraćaju na mesta za uzgajanje samo noću kako bi izbegle napade galebova ili dnevnih grabljivica, a jedina sova na ostrvu, Kukuvija je lovac na glodare. Osim slepih miševa, na Madeiri nema autohtonih kopnenih sisara, iako postoji mnogo unesenih vrsta, od kojih će dve loviti ptice ili piliće.[21] To su smeđi pacovi i divlje domaće mačke. Čak i gnezda na visokim vrhovima planina nisu sigurna od ovih predatora, deset odraslih burnica ubile su mačke 1990. godine.[20][22]

Status ugroženosti[uredi | uredi izvor]

Zinova burnica ima veoma ograničenu površinu stanovanja na vrhovima planina jednog ostrva, i jedna je od najugroženijih morskih ptica Evrope.[23] Za burnice se prvobitno mislilo da će u potpunosti nestati do polovine dvadestog veka.[8] Projekat očuvanja burnica započet je 1986. sa ciljem da se poveća broj Zinovih burnica, kontrolisanjem pacova i divljih mačaka.[8]

Sada ima 130-160 poznatih jedinki (65-80 parova) za koje je potvrđeno da se uzgajaju na šest izbočina. Može doći do ometanja zbog posetioca i izgradnje NATO radio stanice na vrhu planine Ariero, takođe i zbog klimatskih promena koje u budućnosti mogu imati nepovoljan uticaj jer se sva gnezda nalaze na 1.000m od vrha planine. Ranije su se pastiri hranili pilićima iz gnezda, a sakupljači jaja upadali u jazbine. Trenutno, najveću pretnju predstavljaju i dalje pacovi i divlje mačke,[16] ali na znatno manjem nivou nego u prošlosti.[8]

Zinova burnica zaštićena je EU direktivom o divljim pticama, a njena uzgajališta se nalaze u nacionalnom parku Madeire. Nakon kupovine od oko 300 hektara zemlje oko glavnog uzgajališta, sva stoka je premeštena, omogućavajući vegataciji da se oporavi, iako se uzgoj i dalje odvija samo na izbočinama koje nikada nisu bile dostupne ispašnim životinjama. Istraživanje i kontrola predatora od strane Ogranizacije za očuvanje burnica i nacionalnog parka, započete 1986. godine, prošireno je 2001. godine uz dodatna sredstva EU. Povećanje produktivnosti značilo je da je ova vrsta sa Crvenog spiska IUCN 2004.[24] godine smanjena sa krajnje ugroženih na ugrožene. Činilo se da je populacija stabilna ili da se blago povećala do leta 2010.[16]

Katastrofa je zadesila koloniju 13. avgusta 2010.godine, kada je šumski požar zahvatio mesto za uzgoj i ubio tri odrasle burnice i 25 od 38 pilića. Vatra je uništila vegetaciju i nekoliko gnezda. Akcija zaštite preostalih 13 pilića započela je uklanjanjem mrtvih ptica i spaljene vegetacije, jačanjem preostalih gnezda i postavljanjem otrova za pacove. Akcija je takođe obuhvatala kopanje veštačkih jama, širenje semena kako bi se oporavila vegetacija.[25] Do 2018. godine kolonija se oporavila i bila je stabilna sa 160 odraslih ptica.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ BirdLife International (2018). „Pterodroma madeira”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2018: e.T22698062A132622973. doi:10.2305/IUCN.UK.2018-2.RLTS.T22698062A132622973.en Slobodan pristup. Pristupljeno 29. 12. 2020. 
  2. ^ Onley, Derek J. (2010). Field guide to the albatrosses, petrels and shearwaters of the world. R. Paul Scofield. London: Christopher Helm. ISBN 978-0-7136-4332-9. OCLC 680617320. 
  3. ^ Sangster, George; Knox, Alan G.; Helbig, Andreas J.; Parkin, David T. (2002-02-27). „Taxonomic recommendations for European birds: Taxonomic recommendations for European Birds”. Ibis (na jeziku: engleski). 144 (1): 153—159. doi:10.1046/j.0019-1019.2001.00026.x. 
  4. ^ AERC Taxonomy Committee (2003). „AERC TAC's Taxonomic Recommendations” (PDF). 
  5. ^ Zonfrillo, Bernard. Relationships of the Pterodroma petrels from the Madeira archipelago inferred from their feather lice. str. 325—321. 
  6. ^ Jesus, José; Menezes, Dília; Gomes, Sara; Oliveira, Paulo; Nogales, Manuel; Brehm, António. „Phylogenetic relationships of gadfly petrels Pterodroma spp. from the Northeastern Atlantic Ocean: molecular evidence for specific status of Bugio and Cape Verde petrels and implications for conservation”. Bird Conservation International (na jeziku: engleski). 19 (03): 199. ISSN 0959-2709. doi:10.1017/S0959270909008296. 
  7. ^ Zino, Francis; Brown, Ruth; Biscoito, Manuel (2008-01-10). „The separation of Pterodroma madeira (Zino's Petrel) from Pterodroma feae (Fea's Petrel) (Aves: Procellariidae): Separating Zino's and Fea's petrels”. Ibis (na jeziku: engleski). 150 (2): 326—334. doi:10.1111/j.1474-919X.2007.00794.x. 
  8. ^ a b v g Zino, Francis; Oliveira, Paulo; King, Susan; Buckle, Alan; Biscoito, Manuel; Neves, H. Costa; Vasconcelos, Amilcar. „Conservation of Zino's petrel Pterodroma madeira in the archipelago of Madeira”. Oryx (na jeziku: engleski). 35 (2): 128—136. ISSN 0030-6053. doi:10.1046/j.1365-3008.2001.00165.x. 
  9. ^ Holloway, Joel Ellis (2003). Dictionary of birds of the United States : scientific and commom names. Portland: Timber Press. ISBN 0-88192-600-0. OCLC 52423960. 
  10. ^ a b v Pterodroma mollis (Gould). Soft-plumaged Petrel. Pétrel soyeux., Academic Press Limited, ISBN 978-0-12-137301-6, Pristupljeno 2021-05-09 
  11. ^ a b Svensson, Lars (1999). Collins bird guide. Dan Zetterström, Killian Mullarney, P. J. Grant. London: HarperCollins. ISBN 0-00-219728-6. OCLC 40754502. 
  12. ^ a b v Shirihai, Hadoram; Bretagnolle, Vincent; Zino, Francis (July 2010). Identification of Fea's, Desertas and Zino's Petrels at sea. Birding World. 23 (6): 239–275. 
  13. ^ a b v Brooke, Michael (2004). Albatrosses and petrels across the world. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-850125-0. OCLC 52485064. 
  14. ^ Tove, Michael H. (2000). Guide to the offshore wildlife of the northern Atlantic (1st ed izd.). Austin: University of Texas Press. ISBN 0-292-78171-7. OCLC 43167899. 
  15. ^ ZINO, FRANCIS; BROWN, RUTH; BISCOITO, MANUEL (2008-01-10). „The separation of Pterodroma madeira (Zino's Petrel) from Pterodroma feae (Fea's Petrel) (Aves: Procellariidae)”. Ibis. 150 (2): 326—334. ISSN 0019-1019. doi:10.1111/j.1474-919x.2007.00794.x. 
  16. ^ a b v g BirdLife, International. (24. 07. 2019). „"BirdLife International Species factsheet: Pterodroma madeira"”. 
  17. ^ Snow, David (1998). The birds of the western Palearctic. Christopher M. Perrins, Robert Gillmor (Concise ed izd.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-854099-X. OCLC 37180316. 
  18. ^ Oliveira, Paulo; Menezes, Dília; Ramírez, Iván (2007). (2018-08-10). „Petreles del género Pterodroma del archipiélago de Madeira. Dos especies en recuperación”. Makaronesia, the Bulletin of the Association of Friends of the Natural History Museum of Tenerife (in Spanish). 
  19. ^ Carlile, Nicholas; Priddel, David; Zino, Francis; Natividad, Cathleen; Wingate, David B (2003). „"A review of four successful recovery programmes for threatened sub-tropical petrels"” (PDF). 
  20. ^ a b Zino, Francis; Heredia, Borja; Biscoito, Manuel J (1995). „Action plan for Zino's Petrel (Pterodroma madeira)” (PDF). Brussels: European Commission. pp. 1–14. 
  21. ^ Masseti, Marco (2010-01-01). „Mammals of the Macaronesian islands (the Azores, Madeira, the Canary and Cape Verde islands): redefinition of the ecological equilibrium”. mammalia. 74 (1). ISSN 1864-1547. doi:10.1515/mamm.2010.011. 
  22. ^ Medina, Félix M.; Oliveira, Paulo; Menezes, Dilia; Teixeira, Sérgio; García, Rafael; Nogales, Manuel. „Trophic habits of feral cats in the high mountain shrublands of the Macaronesian islands (NW Africa, Atlantic Ocean)”. Acta Theriologica (na jeziku: engleski). 55 (3): 241—250. ISSN 0001-7051. doi:10.4098/j.at.0001-7051.069.2009. 
  23. ^ „Radar station in Madeira threatens Zino's Petrel”. Arhivirano iz originala 18. 02. 2010. g. 
  24. ^ IUCN (2018-08-17). „Pterodroma madeira: BirdLife International: The IUCN Red List of Threatened Species 2018: e.T22698062A132622973” (na jeziku: engleski). doi:10.2305/iucn.uk.2018-2.rlts.t22698062a132622973.en. 
  25. ^ „Catastrophic forest fire delivers huge blow to Europe's rarest seabird”. News. BirdLife International. Arhivirano iz originala 29. 08. 2010. g. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Jovannrt8119/песак&oldid=23797863”