Глобално загревање

Из Википедије, слободне енциклопедије
refer to caption
Глобална средња промена температуре земље-океана током периода 1880–2015, релативно на 1951–1980 просек. Црна линија је годишња средња вредност, а црвена линија је петогодишњи просек. Извор: NASA GISS.
Map of temperature changes across the world
key to above map of temperature changes
Мапа показује десетогодишњи просек (2000–2009) глобалне средње температурне аномалије у односу на просек периода 1951–1980. Највећа температурна повећања су у Арктичкој и Антарктичкој области.}-[1]
refer to caption
Емисије CO2 услед употребе фосилних горива упоређене у пет емисионих сценарија. Удубљења се јављају у периодима глобалних рецесија.

Глобално загревање је назив за повећање просечне температуре земљине атмосфере и океана нарочито у 20. веку, као и за пратеће климатске ефекте. Од почетка 20. века, средња температура Земљине површине се повећала за око 0,8 °C, при чему је до око две трећине повећања дошло у последње три декаде.[2][3] Загревање климатског система је недвосмислено, и научници су више од 90% сигурни да је оно првенствено узроковано повећањем концентрација гасова стаклене баште, насталих људским активностима као што су сагоревање фосилних горива и крчење шума.[4][5][6][7][8][9] Неки од ефеката глобалног загревања, осим повећања температуре су: раст нивоа мора, промене у падавинама и ширење пустиња, повећање киселости океана (ацидификација); екстремнији метеоролошки феномени, као што су суше, топлотни валови; као и утицај на екосистеме, нестанак појединих врста због температурних промена и др. Глобално загревање не треба мешати са оштећењима озонског омотача, што је повремено случај у медијима.[10]

Међувладина комисија Уједињених нација за климатске промене (IPCC), која своје ставове објављује у годишњим извјештајима, сматра да су антропогени (тј. узроковани деловањем човека) гасови, који проузрокују ефекат "стаклене баште" ("стакленика"), најодговорнији за највећи део пораста температуре од средине 20. века до сада[3], али и да су у периоду до 1950-тих година значајан утицај имали и природни феномени попут варијација у количини сунчевог зрачења и вулканизам, чији је утицај од 1950-тих до данас управо супротан.[11][12] Овакве основне закључке је подржало више од 40 научних друштава и академија наука укључујући и све националне академије наука осам најразвијенијих земаља свијета (G8).[13]

Овдје треба напоменути да се научна достигнућа не вреднују гласањем, већ снагом аргумената утврђених научном методологијом. Демократски принципи примерени су политичким представницима који одлучују о усвајању неке краткорочне или дугорочне политике односно стратегије на основу научних сазнања, ако о тим сазнањим не постоји веће неслагање (контроверзе) унутар научне заједнице. Покушаји доношења стратегија на основу глобалног загријавања узетог изван контекста општих глобалних промена климе, изазвали су контроверзу. Тако се само у САД-у преко 30.000 научника одлучило на самоорганизовање потписивањем петиције[14] којом изражавају противљење у дебати и траже од своје Владе да одбаци Протокол из Кјота. Остаје непознато зашто се IPCC никада није осврнуо на ту бројку потписника, будући да се у јавним изјавама његови представници често позивају на разне цифре, од "2500-4000 научника из преко 150 земаља који подржавају закључке IPCC-а" упркос чињеници да се они нису никада изјашњавали него учествовали у изради и рецензији извјештаја, те упркос чињеници да се преко 700 научника из целог света јасно изјаснило да не подржава једностран приступ проблему.[15]

Комплексни климатски модели кориштени у истраживањима на која се позива Извјештај IPCC-а за 2007. годину, показују да ће просечна глобална температура површине планете порасти за око 1,1 до 6,4 °C током 21. века.[3] Непрецизност оваквог предвиђања долази од самих модела који се користе при проценама, у зависности од климатске осетљивости модела и кориштења различитих научних приступа као и процена будућих испуштања гасова који стварају ефекат стаклене баште (углавном угљен диоксид). Остале непознанице укључују варијације отопљења и с њим повезане промене од регије до регије широм планете. Иако се већина студија усредсређује на период до 2100. године, према неким студијама очекује се да се глобално отопљење настави и након тог периода чак и када би се испуштање гасова зауставило, а из разлога што океани поседују велики капацитет за температурну повратну спрегу и што угљен диоксид има дуг век трајања у атмосфери.[16] Друге студије опет сматрају да ће повећање глобалне температуре довести до пораста нивоа мора и променити количину и шему падавина, вероватно повећавајући суптропске пустињске регије.[17]

Политичке и јавне расправе у вези са самим глобалним отопљењем се настављају без одговарајућег одговора за решење проблема. Дебатиране опције укључују смањење емисије стакленичких гасова; прилагођавање смањењу штете узроковане загрејавањем, а спекулира се и о тзв. геоинжињерингу којим би се нпр. велике количине тих гасова убризгавале у природне подземне шупљине. 187 светски влада, али уз противљење САД је потписало и ратификовало Протокол из Кјота усмерен на смањивање емисије стакленичких гасова. На конференцији УН-а COP15[18] која је одржана у Копенхагену од 6. до 18. децембра 2009 године, није постигнут обавезујући међународни протокол с циљем извршавања обавеза из Кјото протокола, што је изазвало бурне полемике и протесте.

Температурне промене[уреди]

Директна инструментална мерења температуре на глобалном нивоу врше се од средине 20. века, а на основу палеоклиматских реконструкција ( анализом седимената, стена, леда из глечера, корала и др.) покушавају се утврдити климатске промене на скалама хиљада и милиона година. Од 19. века дошло је до повећања просечне површинске и океанске температуре Земље, и то за 0,85 °C у периоду 1880-2012, а 0,72 °C у периоду од 1951. до 2012. године, на основу три независна сета мерења.[19] Свака од претходне три деценије је топлија у просеку од било које од деценија у току ере инструменталног мерења глобалних температура, док је прва деценија 21. века најтоплија од свих. Није смислено о температурним променама узрокованим глобалним загревањем говорити на сувише малим скалама времена, јер постоји варијабилност климе, као што је сезонска или деценијска, чији утицаји на резултате мерења нестају тек када се усредње мерења на довољно великим временским скалама.

Температура најнижег слоја Земљине атмосфере (тропосфере) је постала виша од средине 20. века, док се температура стратосфере смањила, на основу мерења вршеним радио-сондама и сателитским сензорима. На основу мерења од 1971. године до 2011. забележен је пораст и температуре површинског слоја океана до дубине од 700 m.

Узроци[уреди]

Климатске промене могу бити узроковане различитим факторима: ефекат стаклене баште, промене луминозности Сунца, вулканске ерупције, Миланковићеви циклуси који су последица сложенијих разматрања кретања Земље и дешавају се у периодима већим од оних релевантних за разматрања глобалног загревања.

Ефекат стаклене баште[уреди]

Ефекат стаклене баште први је предложио Жозеф Фурије[20], а открио га је 1860. Џон Тиндал.

Када Сунчево зрачење пада на Земљу, део њега бива апсорбован и на тај начин загрева Земљу, док део бива емитован у спољашњи свемир. Да би се остварила енергетска равнотежа, неопходно је да енергија коју Земља прими са Сунца буде једнака енергији коју Земља изгуби у свемиру. Када не би било атмосфере, просечна температура на Земљи би била -18 °C, тј. на овој температури била би успостављена равнотежа. Ефекат стаклене баште назив је за процес којим атмосферски гасови, емисијом и апсорбцијом инфрацрвеног зрачења, доводе до повећања температуре у нижим слојевима атмосфере и на површини Земље. Један део Сунчеве светлости никада не стигне до површине Земље јер се нпр. рефлектује од облаке. Други део долази до површине, од чега се један део те светлости опет одбија и зрачи претежно у инфрацрвеном домену у атмосферу. У атмосфери ова светлост интереагује електромагнетно са атмосферским гасовима, од којих су најзначајнији они са три или више атома, који су у претходних неколико миленијума одржавали просечну температуру Земље на око 15 °C, а то су: угљен диоксид, метан, водена пара и др. и називају се гасовима стаклене баште. Светлост у интеракцији са њима бива апсорбована и емитована у свим правцима, што значи да један део завршава у спољњем свемиру, тј. Земља губи енергију, док други део емитован у смеру Земље утиче на померање енергетске равнотеже, тј. до повећања температуре Земље.[21]

Овај механизам заслужан је за остваривање температуре која омогућава живот на Земљи каквим га данас познајемо. Од доба индустријске револуције људским деловањем су повећане концентрације неких гасова стаклене баште, које су узроковале промене у атмосфери и изазвале феномен који називамо глобалним загревањем.

Последице[уреди]

Бељење корала[уреди]

Једна од последица Глобалног загревања је постепено уништавање коралних гребена, који су изузетно осетљиви на промене температуре. Корали представљају колоније генетски идентичних животиња које се називају полипима. Током векова, њихови скелетони изграђују гребене, који су станиште разних животних форми. Велики број корала долази до хране кроз симбиотски однос са зооксантелама, а то су једноћелијски организми који енергију добијају од Сунца. Они им такође дају и боју. Повећање температуре узрокује да зооксантеле напуштају корале, и тада корали бивају избељени. Због прекидања симбиотског односа корали постепено умиру.

Верује се да је око 80% северног (уједно и највећег) дела Великог коралног гребена обухваћено овим ефектом. Ово је нарочито било наглашено због додатног доприноса температури због ефекта Ел Нињо 2016. године.[22]

Економска и политичка дебата[уреди]

Све већа присутност научних спознаја о глобалном отопљењу у јавности је резултирала многим политичким и економским расправама и дебатама.[23] Сиромашне регије, посебно у Африци, изложене су највећем ризику од очекиваних ефеката глобалног отопљења, а њихове емисије стакленичких гасова су изразито мале у односу на развијени свет.[24] Питање климатских промена је подстакло расправу о користима ограничавања индустријске емисије стакленичких гасова с обзиром на трошкове које би такве промене донеле. Било је расправа у неколико земаља о трошковима и предностима проналажења и кориштења алтернативних извора енергије у циљу смањења емисије угљеника.[25] Неки економисти су покушали проценити укупне нето економске трошкове штета од климатских промена широм света. Такве процене су до сада биле без коначних закључака, неке процене вредности су се кретале од -10 US$ по тони угљеника (tC) (-3 US$ по тони угљен диоксида) до 350 US$/tC (95 US$ по тони угљен диоксида), док просек износи 43 US$ по тони угљеника (12 US$ по тони CO2).[3] Новије студије показале су да тзв. „зелени“ приступи енергији, попут биогорива (нпр. кукурузног етанола), такође резултирају у испуштању CO2 у атмосферу[26]. Истовремено, подаци Светске Банке говоре да је промена намене за земљишта која су до сада кориштена за производњу хране, у производњу биогорива, удвостручило цену хране у свету од 2005-2008, повећавајући глад нарочито у најсиромашнијим деловима света.[27]

Противници теорије глобалног загревања[уреди]

Иако постоји научни консензус о глобалном загревању, а нарочито међу климатолозима, у последње време јавио се одређен број научника који оспоравају теорију глобалног загревања и нуде алтернативна објашњења, било у облику промена сунчеве активности - за шта се као доказ користе недавно откривене климатске промене на Марсу (отапање ледене поларне капе) - било у облику цикличне измене хладних и топлих периода у Земљиној историји, за шта постоје геолошки, палеонтолошки и историјски докази.

Навођење сличних промена на другим планетама као против доказ теорији глобалног загревања је започео руски астроном Хабибуло Абдусаматов. Он је објавио чланак у „Националној географији“ о томе да су се ледени полови Марса које чини чврсти угљен-диоксид, смањили за претходне три године. Међутим, повећање температуре на Марсу су изгледа последица пешчаних олуја великих размера које мењају струјање и прозрачност атмосфере и краткорочна су појава. Повећање температуре на Нептуновом месецу Тритону, који се такође наводи као доказ, је последица његове путање, јер директна Сунчева светлост пада на његову јужну хемисферу више него иначе. На Јупитеру је такође уочена појава повећања температуре, али и појава нове црвене мрље у горњем слоју његове атмосфере која може бити ново жариште релативно малих размера. На Плутону је уочен пораст температуре, али на основу два посматрања у размаку од 14 година.[28]

Референце[уреди]

  1. 2009 Ends Warmest Decade on Record. NASA Earth Observatory Image of the Day, 22 January 2010.
  2. America's Climate Choices. Washington, D.C.: The National Academies Press. 2011. стр. 15. ISBN 978-0-309-14585-5. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 Summary for Policymakers, Climate Change 2007: The Physical Science Basis. Contribution of Working Group I to the Fourth Assessment Report of the Intergovernmental Panel on Climate Change
  4. Borenstein, Seth (24. 9. 2013). „What 95% certainty of warming means to scientists”. AP. 
  5. Synthesis Report, Section 1.1: Observations of climate change, in IPCC AR4 SYR (2007)
  6. Synthesis Report, Treatment of Uncertainty, in IPCC AR4 SYR (2007).
  7. IPCC, Synthesis Report, Section 2.4: Attribution of climate change, in IPCC AR4 SYR (2007)
  8. America's Climate Choices: Panel on Advancing the Science of Climate Change; National Research Council (2010). Advancing the Science of Climate Change. Washington, D.C.: The National Academies Press. ISBN 978-0-309-14588-6. 
  9. „Joint Science Academies' Statement” (PDF). Приступљено 9. 8. 2010. 
  10. „Koliko nam je bitan ozonski omotač?”. Приступљено 23. 4. 2016. 
  11. Climate Change 2007: The Physical Science Basis. Contribution of Working Group I to the Fourth Assessment Report of the Intergovernmental Panel on Climate Change
  12. Ammann C. et al., Solar influence on climate during the past millennium: Results from transient simulations with the NCAR Climate Simulation Model, Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America, vol. 104, 10. izdanje, str. 3713-3718
  13. The Science Of Climate Change, Royal Society, maj 2001
  14. Global Warming Petition
  15. Hon. U.S. Senator James M. Inhofe. UN Climate Scientists Speak Out on Global Warming: Scientists Continue to Debunk “Consensus”. (Selected and edited by Senator Orrin G. Hatch from the Minority Report, 05 October 2009.)
  16. Archer D., (2005), Fate of fossil fuel CO2 in geologic time, Journal of Geophysical Research, vol 110, izdanje C9, str.C09S05.1-C09S05.6
  17. Lu, Jian; Gabriel A. Vecchi, Thomas Reichler (2007). Expansion of the Hadley cell under global warming, Geophysical Research Letters 34: L06805.
  18. COP15
  19. Stocker, T.F.; Qin, D.; Plattner, G.-K.; Tignor, M.; Allen, S.K.; Nauels, A.; Boschung, J.; Xia, Y.; Bex, V.; Midgley, P.M. IPCC, 2013: Climate Change 2013: The Physical Science Basis. Contribution of Working Group I to the Fifth Assessment Report of the Intergovernmental Panel on Climate Change. Cambridge, United Kingdom and New York, NY, USA: Cambridge University Press. стр. 1535 pp. 
  20. Wogan, David (16. 5. 2013). „Why we know about the greenhouse gas effect”. Scientific American. Springer Nature. Приступљено 24. 4. 2016. 
  21. „What Is the Greenhouse Effect?”. www.acs.org. American Chemical Society. Приступљено 24. 4. 2016. 
  22. Baez, John (22. 4. 2016). „Bleaching of the Great Barrier Reef”. johncarlosbaez.wordpress.com. Приступљено 24. 4. 2016. 
  23. Weart, Spencer (2006), The Public and Climate Change u Weart, Spencer: The Discovery of Global Warming, American Institute of Physics
  24. Revkin, Andrew, (2007), Poor Nations to Bear Brunt as World Warms, The New York Times
  25. EU agrees on carbon dioxide cuts, BBC, 9. mart 2007
  26. Tallying Biofuels' Real Environmental Cost
  27. World Bank Chief: Biofuels Boosting Food Prices
  28. Политикин забавник број 2963, датум: 21.11.2008. „Зашто? Како?“; страна 20. Издаје и штампа: Политика АД. Београд.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Научне
Образовне