Глобално загревање

Из Википедије, слободне енциклопедије
refer to caption
Глобална средња промена температуре земље-океана током периода 1880–2015, релативно на 1951–1980 просек. Црна линија је годишња средња вредност, а црвена линија је петогодишњи просек. Извор: NASA GISS.
Map of temperature changes across the world
key to above map of temperature changes
Мапа показује десетогодишњи просек (2000–2009) глобалне средње температурне аномалије у односу на просек периода 1951–1980. Највећа температурна повећања су у Арктичкој и Антарктичкој области.}-[1]
refer to caption
Емисије CO2 услед употребе фосилних горива упоређене у пет емисионих сценарија. Удубљења се јављају у периодима глобалних рецесија.

Глобално загревање је назив за повећање просечне температуре земљине атмосфере и океана нарочито у 20. веку, као и за пратеће климатске ефекте. Од почетка 20. века, средња температура Земљине површине се повећала за око 0,8 °C, при чему је до око две трећине повећања дошло у последње три декаде.[2] Загревање климатског система је недвосмислено, и научници су више од 90% сигурни да је оно првенствено узроковано повећањем концентрација гасова стаклене баште, насталих људским активностима као што су сагоревање фосилних горива и крчење шума.[3][4][5][6][7][8] Неки од ефеката глобалног загревања, осим повећања температуре су: раст нивоа мора, промене у падавинама и ширење пустиња, повећање киселости океана (ацидификација); екстремнији метеоролошки феномени, као што су суше, топлотни валови; као и утицај на екосистеме, нестанак појединих врста због температурних промена и др. Глобално загревање не треба мешати са оштећењима озонског омотача, што је повремено случај у медијима.[9]

Температурне промене[уреди]

Директна инструментална мерења температуре на глобалном нивоу врше се од средине 20. века, а на основу палеоклиматских реконструкција ( анализом седимената, стена, леда из глечера, корала и др.) покушавају се утврдити климатске промене на скалама хиљада и милиона година. Од 19. века дошло је до повећања просечне површинске и океанске температуре Земље, и то за 0,85°C у периоду 1880-2012, а 0,72°C у периоду од 1951. до 2012. године, на основу три независна сета мерења.[10] Свака од претходне три деценије је топлија у просеку од било које од деценија у току ере инструменталног мерења глобалних температура, док је прва деценија 21. века најтоплија од свих. Није смислено о температурним променама узрокованим глобалним загревањем говорити на сувише малим скалама времена, јер постоји варијабилност климе, као што је сезонска или деценијска, чији утицаји на резултате мерења нестају тек када се усредње мерења на довољно великим временским скалама.

Температура најнижег слоја Земљине атмосфере (тропосфере) је постала виша од средине 20. века, док се температура стратосфере смањила, на основу мерења вршеним радио-сондама и сателитским сензорима. На основу мерења од 1971. године до 2011. забележен је пораст и температуре површинског слоја океана до дубине од 700 m.

Узроци[уреди]

Климатске промене могу бити узроковане различитим факторима: ефекат стаклене баште, промене луминозности Сунца, вулканске ерупције, Миланковићеви циклуси који су последица сложенијих разматрања кретања Земље и дешавају се у периодима већим од оних релевантних за разматрања глобалног загревања.

Ефекат стаклене баште[уреди]

Ефекат стаклене баште први је предложио Жозеф Фурије[11], а открио га је 1860. Џон Тиндал.

Када Сунчево зрачење пада на Земљу, део њега бива апсорбован и на тај начин загрева Земљу, док део бива емитован у спољашњи свемир. Да би се остварила енергетска равнотежа, неопходно је да енергија коју Земља прими са Сунца буде једнака енергији коју Земља изгуби у свемиру. Када не би било атмосфере, просечна температура на Земљи би била -18°C, тј. на овој температури била би успостављена равнотежа. Ефекат стаклене баште назив је за процес којим атмосферски гасови, емисијом и апсорбцијом инфрацрвеног зрачења, доводе до повећања температуре у нижим слојевима атмосфере и на површини Земље. Један део Сунчеве светлости никада не стигне до површине Земље јер се нпр. рефлектује од облаке. Други део долази до површине, од чега се један део те светлости опет одбија и зрачи претежно у инфрацрвеном домену у атмосферу. У атмосфери ова светлост интереагује електромагнетно са атмосферским гасовима, од којих су најзначајнији они са три или више атома, који су у претходних неколико миленијума одржавали просечну температуру Земље на око 15°C, а то су: угљен диоксид, метан, водена пара и др. и називају се гасовима стаклене баште. Светлост у интеракцији са њима бива апсорбована и емитована у свим правцима, што значи да један део завршава у спољњем свемиру, тј. Земља губи енергију, док други део емитован у смеру Земље утиче на померање енергетске равнотеже, тј. до повећања температуре Земље.[12]

Овај механизам заслужан је за остваривање температуре која омогућава живот на Земљи каквим га данас познајемо. Од доба индустријске револуције људским деловањем су повећане концентрације неких гасова стаклене баште, које су узроковале промене у атмосфери и изазвале феномен који називамо глобалним загревањем.

Последице[уреди]

Бељење корала[уреди]

Једна од последица глобалног загревања је постепено уништавање коралних гребена, који су изузетно осетљиви на промене температуре. Корали представљају колоније генетски идентичних животиња које се називају полипима. Током векова, њихови скелетони изграђују гребене, који су станиште разних животних форми. Велики број корала долази до хране кроз симбиотски однос са зооксантелама, а то су једноћелијски организми који енергију добијају од Сунца. Они им такође дају и боју. Повећање температуре узрокује да зооксантеле напуштају корале, и тада корали бивају избељени. Због прекидања симбиотског односа корали постепено умиру.

Верује се да је око 80% северног (уједно и највећег) дела Великог коралног гребена обухваћено овим ефектом. Ово је нарочито било наглашено због додатног доприноса температури због ефекта Ел Нињо 2016. године.[13]

Противници теорије глобалног загревања[уреди]

Иако постоји научни консензус о глобалном загревању, а нарочито међу климатолозима, у последње време јавио се одређен број научника који оспоравају теорију глобалног загревања и нуде алтернативна објашњења, било у облику промена сунчеве активности - за шта се као доказ користе недавно откривене климатске промене на Марсу (отапање ледене поларне капе) - било у облику цикличне измене хладних и топлих периода у Земљиној историји, за шта постоје геолошки, палеонтолошки и историјски докази.

Навођење сличних промена на другим планетама као против доказ теорији глобалног загревања је започео руски астроном Хабибуло Абдусаматов. Он је објавио чланак у „Националној географији“ о томе да су се ледени полови Марса које чини чврсти угљен-диоксид, смањили за претходне три године. Међутим, повећање температуре на Марсу су изгледа последица пешчаних олуја великих размера које мењају струјање и прозрачност атмосфере и краткорочна су појава. Повећање температуре на Нептуновом месецу Тритону, који се такође наводи као доказ, је последица његове путање, јер директна Сунчева светлост пада на његову јужну хемисферу више него иначе. На Јупитеру је такође уочена појава повећања температуре, али и појава нове црвене мрље у горњем слоју његове атмосфере која може бити ново жариште релативно малих размера. На Плутону је уочен пораст температуре, али на основу два посматрања у размаку од 14 година.[14]

Референце[уреди]

  1. 2009 Ends Warmest Decade on Record. NASA Earth Observatory Image of the Day, 22 January 2010.
  2. America's Climate Choices. Washington, D.C.: The National Academies Press. 2011. стр. 15. ISBN 978-0-309-14585-5. 
  3. Borenstein, Seth (9/24/2013). „What 95% certainty of warming means to scientists”. AP. 
  4. Synthesis Report, Section 1.1: Observations of climate change, in IPCC AR4 SYR (2007)
  5. Synthesis Report, Treatment of Uncertainty, in IPCC AR4 SYR (2007).
  6. IPCC, Synthesis Report, Section 2.4: Attribution of climate change, in IPCC AR4 SYR (2007)
  7. America's Climate Choices: Panel on Advancing the Science of Climate Change; National Research Council (2010). Advancing the Science of Climate Change. Washington, D.C.: The National Academies Press. ISBN 978-0-309-14588-6. 
  8. „Joint Science Academies' Statement” (PDF). Приступљено 9. 8. 2010. 
  9. „Koliko nam je bitan ozonski omotač?”. Приступљено 23. 4. 2016. 
  10. Stocker, T.F.; Qin, D.; Plattner, G.-K.; Tignor, M.; Allen, S.K.; Nauels, A.; Boschung, J.; Xia, Y.; Bex, V.; Midgley, P.M. IPCC, 2013: Climate Change 2013: The Physical Science Basis. Contribution of Working Group I to the Fifth Assessment Report of the Intergovernmental Panel on Climate Change. Cambridge, United Kingdom and New York, NY, USA: Cambridge University Press. стр. 1535 pp. 
  11. Wogan, David (16.5.2013). „Why we know about the greenhouse gas effect”. Scientific American. Springer Nature. Приступљено 24.4.2016. 
  12. „What Is the Greenhouse Effect?”. http://www.acs.org/. American Chemical Society. Приступљено 24.4.2016. 
  13. Baez, John (22.4.2016). „Bleaching of the Great Barrier Reef”. https://johncarlosbaez.wordpress.com. Приступљено 24.4.2016. 
  14. Политикин забавник број 2963, датум: 21.11.2008. „Зашто? Како?“; страна 20. Издаје и штампа: Политика АД. Београд.

Литература[уреди]