Krsno znamenje
Krsno znamenje ili znak krsta sa tri prsta je način izražavanja hrišćanske vere, usvojen u srednjem veku u pravoslavnoj crkvi, kao i u nekim drevnoistočnim crkvama.
Istorija[uredi | uredi izvor]
Običaj osenjivanja krsnim znamenjem, po nekim istraživačima, počeo je u Apostolsko vreme“[1].
Već u vreme Tertulijana, osenjivanje krsnim znakom već je postao utemeljen običaj među hrišćanima. Tertulijan, u svojoj raspravi De Corona (O Vencu), piše da mi osenjujemo svoje čelo krsnim znamenjem u svim okolnostima našeg svakodnevnog života: kad ulazimo i izlazimo iz kuće, kad se oblačimo, kada palimo svetlo, kad idemo na spavanje ili kad započinjemo nešto.
Postoje mnogi primeri u mnogobrojnim izrekama Svetih Otaca i životima svetaca o istinskoj duhovnoj moći osenjivanja krsnim znamenjem.
Sveti Jovan Damaskin po pitanju krsta piše sledeće: „Krst nam je dat na čelo kao znamen, na način kojim je Izrailju dato obrezanje“ (Tačno izloženje pravoslavne vere, Knjiga 4, Glava 11). Ko ga nam je dao? Bog. On nam je zaveštao obrezanje kroz Avrama (Post 17, 10) i očigledno krsno znamenje kroz apostole.
Koristio se u Konstantinopolju između 1172. i 1274. godine[2]. Prvo sačuvano pisano spominjanje krsnog znamenja je u polemičkom umetničkom delu nepoznatog autora "Rasprava Panagiota sa Azimitom", napisano između 1274. i 1282.[3]
Uobičajeno znamenje (zajedno sa drugim varijantama[4]) uključuje skupljene i spojene mali i domali prst, što predstavlja hristološku simboliku: dve prirodi Isusa Hrista - božansku i ljudsku, dok skupljena tri preostala prsta simbolizuju priznanje Boga Oca, Boga Sina i Duha Svetoga, kao jednosuštne i nerazdeljive Svete Trojice.
Osenjujući se krsnim znamenjem, pravoslavni hrišćani stavljaju skupljene prste na čelo – za osvećenje uma, na stomak (život) - za osvećenje unutrašnjih čula, potom na desno i levo rame - za osvećenje sila telesnih.
Osenjivati krsnim znamenjem, pravoslavni čine na početku molitve, za vreme molitve i po okončanju molitve. Osim toga isto se čini i tokom služenja Svete liturgije, prilikom prilaska svetim mestima: pri ulasku u hram, kod celivanja krst, ikone, kada se nađu u opasnosti, u nesreći, u radosti i sl.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ „PRAVOSLAVNAЯ BOGOSLOVSKAЯ ЭNCIKLOPEDIЯ - Drevo”. drevo-info.ru (na jeziku: ruski). Pristupljeno 2023-10-02.
- ^ Golubinskiй, Evgeniй Evsigneevič O perstosloženii dlя krestnago znameniя i blagosloveniя. (Glava iz ego že «Kъ našeй polemikѣ so staroobrяdcami») // «Bogoslovskiй Vѣstnikъ, izdavaemый Imperatorskoю Moskovskoю Duhovnoю Akademieю». aprelь (1892). str. 42—43.
- ^ DVOEPERSTIE
- ^ Naibolee drevneй, izvestnoй po svяtootečeskim svidetelьstvam, formoй perstosloženiя bыlo edinoperstie; pričёm znak kresta načertыvalsя (linieй) na čele ukazatelьnыm ili bolьšim palьcem, — obыčaй, isčeznuvšiй v tečenie VIII veka sredi grekov, veroяtno vvidu borьbы s eresью Monofizitstvo|monofizitstva (Sm. Op. cit., a takže: Korenevskiй N. I. Cerkovnыe voprosы v Moskovskom gosudarstve v polovine XVII v. i deяtelьnostь patriarha Nikona. // Russkaя istoriя v očerkah i statьяh pod redakcieй professora M. V. Dovnar-Zapolьskogo. Kiev, 1912, T. III. str. 701.)