Link trener
 | |
| Opšte | |
|---|---|
| Zemlja porekla |  SAD |
| Proizvođač | Link avijeišon divajsiz |
| Početak proizvodnje | 1929. |
Link trener (engl. Link Trainer) je simulator leta, proizvođen je u periodu u od ranih tridesetih do ranih pedesetih godina, prošlog veka, u američkoj fabrici Link avijeišon divajsiz (engl. Link Aviation Devices). Poznat je i po nazivu Plava kutija ili Trener pilota. Konstruisao ga je Edvin Link, oslanjajući se na tehnologiju koji je razvila njegova porodična firma u Bingamtonu u Njujorku. Link trener je intenzivno počeo da se koristi 1934. u SAD, međutim tokom Drugog svetskog rata, simulator je doživeo najveću ekspanziju jer su gotovo sve velike sile obučavale pilote koristeći „plavu kutiju“.
Originalni Link trener napravljen je 1929. godine, zbog potrebe da se novi piloti obučavaju na bezbedan i jeftiniji način. Link, bivši proizvođač instrumenata i džuboksova iskoristio je svoje prethodno znanje, kako bi napravio simulator leta koji „odgovara“ na komande pilota. Preko pola miliona pilota američke vojske, ali i mnogih drugih država sveta (Australija, Kanada, Nemačka, UK, SSSR i dr) obučavalo se na ovim simulatorima.[1] Link trener proglašen je za dobro od istorijskog značaja od strane Američkog društva za inženjerstvo i mehaniku.[1] Kompanija Link još uvek se bavi proizvodnjom različitih vrsta simulatora letenja.[2]
Istorija i razvoj[uredi | uredi izvor]
Edvin Link je još u detinjstvu razvio strast prema avionima, ali nije bio u mogućnosti da priušti sebi skupu obuku letenja. Napustivši školi 1927. godine počeo je da konstruiše svoje simulatore. Nakon osamnestomesečnog rada, prvi prototipovi izgledali su više nalik na igračku nego na profesionalni sistem koji će pomoći pilotima, sa kratkim drvenim krilima i trupom montiranim na nosaču. Mehove za muzičke instrumente koje je proizvodila Fabrika Link, kojom je upravljala njegova porodica u Bingamtonu u državi Njujork, pokretale su električne pumpe. Sličan princip iskorišćen je za link trenere, tj. za upravljanje kontrolama i kretanjem istog.[3]
Link je svoj simulator nazvao po sebi. Poštujući propise u bojama aviona za obuku, gde su krila žute a trup plave boje, ubrzo dobija nadimak plava kutija (engl. blue box).
Nakon serije katastrofa u Američkom vazduhoplovstvu i skandala avionske pošte, gde je za 78 dana poginulo 12 pilota usled neiskustva u letu, američka vojska se zainteresovala za Linkov pronalazak. Veliki ekonomski i ljudski gubici naveli su Vazduhoplovstvo SAD da uloži više napora u obuku na zemlji. Edvin je demonstrirao svoj pronalazak vojnom vazduhoplovstvu,[3] nakon čega je vojska zatražila prvih šest Link trenera izdvojivši 3.500 dolara za svaki.
Pored podizanja bezbednosti, obuka na simulatorima je donosila višestruke uštede i bržu obuku u odnosu na treninge u kojima su se upotrebljavali pravi avioni.
Vrlo brzo usledile su nove porudžbine i malo porodično preduzeće prerasta u značajnu kompaniju. Drugi svetski rat doneo je potrebu za velikim brojem iskusnih pilota, od kojih se pored obavljenog zadatka očekivalo da uspešno izbegnu napad neprijatelja. Desetine hiljada link trenera proizvedeno je za potrebe SAD i njihovih saveznika. Preko pola miliona pilota prošlo je kroz obuku na simulatoru prepoznatljivog pod imenom Plava kutija i pored činjenice da je on u nekim zemljama farban u drugim bojama.[2]
Obavezna upotreba u američkim pilotskim školama, donela je nove standarde u kojima su danas simulatori letenja neizbežni i sastavni deo svake pilotske obuke.[4]
Postojeći primerci[uredi | uredi izvor]
.JPG)
Značajan broj Link trenera postoji i danas širom sveta. Neki od njih su još uvek u funkciji, dok se ostali najčešće u okviru muzejskih postavki. Najveći deo postojećih link trenera nalazi se u SAD i to u muzejima u Teksasu, Alabami, Sijetlu, San Dijegu i dr.[5]
Svet[uredi | uredi izvor]
U Australiji postoje 22 link trenera ANT-18. Većina je u muzejima, ali dobar deo pripada kadetima australijskih vazduhoplovnih snaga.[6] Kanada ima jedan link trener koji je u potpunosti funkcionalan i nalazi se u Ontariju. Ostatak je deo postavki u četiri muzeja. Zanimljivo je da se jedan simulator nalazi u Njufaundlendu i korišćen je u televizijskoj seriji Above and Beyond (2006).
U Ujedinjenom Kraljevstvu postoji nekoliko primeraka simulatora koji su u upotrebi pri obuci pilota vazduhoplovnih snaga. Ostali su muzejski primerci u Daksfordu, Velsu, Kentu, Saseksu i dr. Jedan link trener nalazi se u Muzeju vazduhoplovstva u Pragu (Češka Republika)[7], a tri primerka su u Srbiji.
Srbija[uredi | uredi izvor]
Prvih pet primeraka koji su stigli u Jugoslaviju nabavljeni su 1939. godine za potrebe obuke pilota „Aeroputa” i Transportne eskadrile Vazduhoplovstva vojske, a posle Drugog svetskog rata nabavljeni su u dva navrata - prvih 10 komada 1945. a potom još 14 komada 1946. godine i kod nas su imali oznaku ANT-18. Poznato je da postoji najmanje tri sačuvana primerka u beogradskom vazduhoplovnom muzeju i jedan u Aeroklubu u Valjevu. U Aeroklubu se nalazi primerak koji je korišćen 80-ih godina prošlog veka, dok je u Muzeju vazduhoplovstva izložen primerak dobijen iz aerokluba Franjo Kluz.
Modeli[uredi | uredi izvor]
Nekoliko modela link trenera prodavano je u periodu od 1934. do kasnih 1950-ih. Simulatori su pratili trend u razvoju tehnologije tog doba, ali su zadržali dizajn originala. Šema boja je bila nepromenjena na početku i sastojala se iz svetlo plavog trupa i žutih krila i repa.
Pilot trener[uredi | uredi izvor]
Pilot trener bio je prvi Linkov model, a nastao je razvojem od protoipa konstruisanog 1929. godine
ANT-18[uredi | uredi izvor]
Drugi a ujedno i najuspešniji model bio je ANT-18. Proizvodio se u Kanadi, a kosristile su ga brojne vojske pre i tokom Drugog svetskog rata. ANT-18 je zahvaljujući rotaciji duž sve tri ose bio vrlo praktičan. Uz to omogućena je simulacija uzletanja, otvaranja stajnih delova, zatim rotaciono propadanje, kao i vožnja na slepo (zahvaljujući zatamnjenim staklima).
ANT-18 sastoji se iz dva osnovna dela: Prvi deo je sam trener napravljen od drveta oblika pilotske kabine koji je povezan zglobni delom za bazu[8]. Unutar kabine je sedište, primarne i sekundarne kontrole i instrumenti. Baza se sastoji iz nekoliko komplikovanih postavki koje simuliraju kretanje, zatim od vakuumske pumpe i naprave poznate kao „Telegonov oscilator“ (zadužena za kontrolu instrumenata). Drugi deo čine postolje za instruktora, velika mapa, instrument tabla i marker poznat pod imenom ‘’kraba”. Kraba služi za kretanje po mapi kako bi ukazali pilotu na put kojim treba da „leti“. Instruktor i pilot komuniciraju putem slušalica i mikrofona[9].
ANT-18 ima tri seta mehova. Prvi čine četiri meha koja su smeštena ispod svakog dela kabine. Drugi deo čine mehovi zaduženi za skretanje pravca, a poslednji treći, namenjen je simuliranju turbulencija[10].
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b „ASME Landmarks, American Society of Mechanical Engineers” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 17. 12. 2011. g. Pristupljeno 6. 8. 2012.
- ^ a b „Link Company”. Arhivirano iz originala 09. 08. 2012. g. Pristupljeno 6. 8. 2012.
- ^ a b „Narodni vazduhoplovni muzej SAD”. Arhivirano iz originala 24. 01. 2012. g. Pristupljeno 6. 8. 2012.
- ^ „Link trener AN-2550-1”. Muzej Vazduhoplovsta - Beograd,. Pristupljeno 6. 8. 2012.
- ^ „"Link Trainer."”. Pristupljeno 6. 8. 2011. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. avgust 2012) Cavanaugh Flight Museum.
- ^ „"ADF Serials, A13 Link Trainer."”. Pristupljeno 6. 8. 2011. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. februar 2012) adf-serials.com.
- ^ Kotek, Martin. „"Link Trainer."”. Pristupljeno 6. 8. 2011. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (22. jul 2011) planes.cz, June 2009
- ^ Kelly 1970, str. 70–71.
- ^ Kelly 1970, str. 65–68.
- ^ Kelly 1970, str. 65–66.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Kelly, Lloyd L. (1979) [1970]. The Pilot Maker. New York: Grosset & Dunlap. ISBN 978-0-448-02226-0.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Link trener u postavi Muzeja vazduhoplovstva u Beogradu (jezik: srpski)
- Link Simulation & Training Setting the standard for 80 years (jezik: engleski)
