Licinije II

Licinije II
Licinije II na bakarnom novčiću. Licinije Mlađi je prikazan kao minijaturna verzija svog oca, Licinija Starijeg.
Lični podaci
Puno ime	Valerije Licinijan Licinije
Datum rođenja	315.
Datum smrti	326.
Porodica
Roditelji	Licinije Flavija Julija Konstancija
Prethodnik	Licinije, Krisp
Naslednik	Konstantin I, Konstantin II

Valerije Licinijan Licinije (lat. Valerius Licinianus Licinius, rođ. 315. - umro 325. godine), poznat i kao Licinije II, Licinijan ili Licinije Mlađi, bio je titularni cezar tj savladar svog oca rimskog cara Licinija od 317. do 324. godine. Majka mu je bila Konstancija, polusestra Licinijevog zapadnog savladara, Konstantina I. Iako je bio Konstantinov sestrić pogubljen je zajedno sa svojim ocem 325. godine.

U vreme kada je Rimsko carstvo bilo podeljene između četvorice međusobno nesložnih avgusta, Konstantin, vladar Galije, Britanije i Hispanije, i Licinije, vladar podunavskih i balkanskih provincija su krajem 311. ili početkom 312. godine sklopili savez. Konstantin je svoju osamnaestogodišnju sestru Konstanciju verio za više nego duplo starijeg Licinija i venčanje je obavljeno nešto kasnije, februara 313. u Milanu. Do kraja 313. Konstantin je bio gospodar svih teritorija Rimskog carstva zapadno od Italije, a Licinije krajeva istočno od Apeninskog poluostrva.

Konstancija je Liciniju rodila sina u julu ili avgustu 315. godine. Iako je ovaj događaj trebalo da zbliži dva ambiciozna savladara on je verovatno ubrzao njihov sukob pošto se pokazalo da i Licinije može da računa na dinastičku budućnost. Prvi građanski rat između Konstantina i Licinija vođen je u toku 316. godine. Tokom bitke kod Cibale, koja se odigrala 8. oktobra 316. godine, Licinije je sa majkom boravio u carskoj rezidenciji Sirmijumu (danas Sremska Mitrovica). Nakon izgubljene bitke avgust Licinije je svoju porodicu i carsku riznicu premestio u Serdiku odakle je još jednom poveo vojsku na Konstantina. Posle nove teške bitke, savladari su sklopili mir ali je Licinije morao da preda sve teritorije u Evropi sem Trakije. Konstantin je zauzvrat 1. marta 317. u Serdiki (danas Sofija) proglasio za cezare svoje sinove Krispa i Konstantina II i sestrića Licinija II. Dva avgusta su između sebe ugovorila i konzularne parove za narednih nekoliko godina tako da je 319. mali Licinije bio titularni istočni konzul dok je njegov zapadni konzul bio ujak Konstantin.

Licinije i njegov sin Licinije II na zlatnom medaljonu iskovanom u Nikomediji 320. godine. I avgust i cezar su u svemu identični osim u veličini i obeleženi su oreolima koji su u to vreme bili uobičajni deo paganske i vladarske simbolike i estetike.

Međutim, 321. konzuli su drugu godinu zaredom bili Konstantinovi kandidati i Licinije je u revoltu u istočnom delu carstva proglasio za konzule svog sina i sebe. Tako su od 321. pa do Licinijevog konačnog poraza 324. godine istočni i zapadni deo Rimskog carstva imali svoje konzulske parove nepriznate od druge strane. Drugi građanski rat Konstantin je u potpunosti dobio i Licinije je najposle pobeđen u blizini Halkedona na maloazijskoj obali Mramornog mora 18. septembra 324. godine. Sutradan je Konstancija posetila Konstantinov vojni logor i zamolila ga da poštedi život njenom mužu i sinu. Konstantin Veliki je pristao i položio zakletvu da će poštovati dogovoreno, ali se Licinije morao povući u privatan život. Licinije II je sa roditeljima interniran u Solun gde su živeli pod nadzorom. Najverovatnije početkom 325. godine Konstantin je naredio likvidaciju Licinija i njegovog malog sina. Po kasnijoj tradiciji Licinije je ubijen zato što je iz Soluna pokušao da pobuni balkanske legije.

O Liciniju II ne znamo gotovo ništa sem da mu je vaspitač bio je Flavije Optat, budući ugledni velikodostojnik u službi cara Konstantina. Njegova majka Konstancija (umrla 330. god.) je posle gubitka porodice živela na dvoru svog polubrata Konstantina.

Poznato nam je i da je Licinije imao još jednog sina koga mu je rodila konkubina. Ovaj mladić, čije nam ime nije ostalo zabeleženo, posle 336. je sveden na status roba i poslat u daleku Kartaginu da radi u državnoj tkačnici. Nekolicina istoričara je dvojicu Licinijevih zlosrećnih sinova bez mnogo osnova stopila u jednu ličnost.

Literatura

• The Prosopography of the Later Roman Empire I: A.D. 260 - 395, Eds. A.H.M. Jones, J.R. Martindale, J. Morris, Cambridge 1971, стр. 509-510.