Miroslav Hubmajer
| Fridrih Hubmajer | |
|---|---|
 Miroslav Hubmajer (1851-1910), slovenački dobrovoljac u Hercegovačkom ustanku (1875-1878). | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 3. januar 1851. |
| Mesto rođenja | Ljubljana,  Habsburška monarhija |
| Datum smrti | 1. mart 1910. (59 god.) |
| Mesto smrti | Sarajevo,  Austrougarska |
| Vojna karijera | |
| Služba | 1875-1878. |
| Vojska | Austrougarska Kneževina Srbija |
| Čin | austrougarski podoficir vođa ustanika zapadne Bosne(1876) srpski poručnik [1] |
| Učešće u ratovima | Bosansko-hercegovački ustanak (1875-1878) Srpsko-turski rat (1876-1878) |
Miroslav Hubmajer Crni, pravo ime Fridrih Hubmajer (nem. Friedrich Hubmayer, 3. januara 1851-1. marta 1910) bio je slovenački oficir i dobrovoljac u hercegovačkom ustanku (1875-1878). Na skupštini ustanika u Jamnici izabran je protiv Petra Mrkonjića (kasnije srpskog kralja Petra I Karađorđevića) za glavnog komandanta svih ustaničkih trupa, mada nije bio priznat kao vođa od strane pristalica Petra Mrkonjića. Turci su raspisali veliku nagradu za njegovu glavu.[2][3][4]
Miroslav Hubmajer iz Ljubljane, ili „Crni Miro“, kako su ga zvali ustanici, postao je najpoznatiji među svim slovenačkim dobrovoljcima u Hercegovačkom ustanku. Služio je kao artiljerijski podoficir u Segedinu, gde se upoznao sa Srbima. Po zanimanju je bio slovoslagač, a kada je imao 24 godine pridružio se Hercegovačkom ustanku, gde je ubrzo stekao reputaciju heroja. Priče o njegovim podvizima kružile su narodom Bosne i Hercegovine i bile su objavljivane u evropskim novinama.[5] Tvrdnja da je bio plaćeni austrijski agent nikada nije dokazana.[4]
Biografija[uredi | uredi izvor]
Miroslav Hubmajer rođen je u Ljubljani. Školovan za poštara, radio je u Egiptu i Sudanu. Tokom služenja vojnog roka u austrijskoj vojsci dobio je čin rezervnog nižeg oficira. Interesovanje za izučavanje mehanike navelo ga je da prijavi nekoliko patenata. Posle odsluženja vojnog roka počeo je da radi u Narodnoj štampariji (sloven. Narodna Tiskarna) u Ljubljani. Tu su radnici u to vreme bili dobro organizovani, informisani i obrazovani i Hubmajer se pridružio njihovoj organizaciji. Mnogo grafičara javilo se dobrovoljno u hercegovački ustanak, uključujući Hubmajera, koji je u Hercegovinu otišao u avgustu 1875.[4][5]
Hercegovački ustanak[uredi | uredi izvor]
Fridrih Hubmajer napustio je Ljubljanu 30. jula 1875. i preko Dalmacije stigao u Hercegovinu svega tri nedelje posle čuvene Nevesinjske puške, gde se priključio vojvodi Mići Ljubibratiću i njegovoj družini kod manastira Duži, blizu Trebinja. Među ustanicima, Hubmajer je svoje švapsko ime Fridrih (skraćeno Fric) poslovenio u Miroslav. Ustanici su ga odmah, zbog bujne crne brade, prozvali Crni Miro.[5]
Prve Hubmajerove borbe sa Turcima bile su oko Trebinja u avgustu 1875, kada je sa malom ustaničkom četom osvojio tursku karaulu, postavivši dinamit pod kulu pod žestokom neprijateljskom vatrom, naočigled dopisnika popularnog austrijskog lista (Neues Wiener Tagblatt), čiji su članci razneli Hubmajerovu slavu po čitavoj Evropi.[5] Krajem avgusta, Hubmajer je upućen sa Kostom Grujićem u Crnu Goru kao delegat ustaničkog pokreta crnogorskom knezu Nikoli, da bi tražio podršku u ratu protiv Turaka. Vojvoda Mašo Vrbica, ministar unutrašnjih poslova, ljubazno ih je primio 9. septembra i predstavio svim zvaničnicima i gostima na crnogorskom dvoru. Kao priznanje za zasluge u borbi protiv Turaka dobio je od vojvode Vrbice (zvanično u ime kneza Nikole) veoma lep revolver sa pojasom i 60 metaka, iako se ustanička delegacija vratila u Hercegovinu bez ikakve druge opipljive pomoći.[5]
Početkom novembra, Hubmajer se nakratko vratio u Ljubljanu, gde je svečano dočekan od slovenačke nacionalističke inteligencije, kako bi ustanicima doneo novčanu pomoć koju su prikupili slovenački bankari i trgovci.[5]
Ustanički vođa[uredi | uredi izvor]
Krajem 1875. Hubmajer je sa grupom dobrovoljaca poslat iz Hercegovine u Bosansku krajinu da podstakne, organizuje i predvodi ustanak u tom kraju.[5] U međuvremenu, ustanici su uvideli da pojedinačne čete ne mogu postići strateški uspeh u borbi protiv Turaka. 25. decembra 1875 (na pravoslavni Božić) 85 ustaničkih vođa okupilo se u Jamnici, zapadno od Une, da bi izabrali glavnog zapovednika i odredili plan bitke. Petar Mrkonjić je bio na ovoj skupštini i neki su ga predložili za glavnog komandanta jer je bio unuk vožda Karađorđa i hrabro se borio u francuskoj vojsci protiv Prusa i dokazao svoje junaštvo u bici na reci Loari. Ali dobrovoljci na skupštini nisu bili jedinstveni; neznatna većina bili su pristalice srpskog kneza Milana, na suprotnoj strani su bili pristalice Petra Mrkonjića, koji je bio u manjini, a još manje bilo je pristalica Austrije. Među ovim poslednjim vodeću ulogu imao je Petar Uzelac, koji se pridružio nekim sledbenicima kneza Milana i na taj način uspeo da spreči izbor Petra Mrkonjića za glavnog vođu. Tako je za vojnog zapovednika ustanika severne Bosne izabran Miroslav Hubmajer, koji je, kao austrijski podanik i slovenski idealista, bio izvan zavađenih srpskih stranaka.[5][1]
Kao vatreni pristalica slovenskog bratstva i solidarnosti, Hubmajer se bez uspeha zalagao za zajedničku borbu Srba i bosanskih Muslimana[a] protiv Turaka, što je izazvalo podozrenje dela srpskih ustanika. Stoga se najviše oslanjao na dobrovoljce sa strane:[b] osnovnu snagu njegovog odreda (oko 500 boraca) sačinjavali su krajišnici iz Hrvatske, a ostatak su bili, pretežno, Srbi. U januaru 1876. Hubmajer je sa odredom od 800 ustanika bezuspešno napao Kostajnicu. Razbijen u boju kod sela Kuljana, prešao je u Srbiju i kao dobrovoljac učestvovao u srpsko-turskom ratu (1876-1878).[1]
Srpski oficir[uredi | uredi izvor]
U srpsko-turskom ratu (1876-1878) pridružio se srpskoj vojsci i postao artiljerijski oficir.[4] Kada je Srbija 1876. objavila rat Turskoj, Hubmajer je učestvovao u borbama na Javoru i Deligradu. Ruski general Mihail Černjajev, koji je sa dobrovoljcima iz Rusije došao da pomogne Srbiji i postao glavni komandant srpske vojske, unapredio ga je u čin poručnika zbog njegovih sposobnosti.[5]
Kasniji život i smrt[uredi | uredi izvor]
Hubmajer je sve do Timočke bune (1883) ostao u Srbiji, kada je zbog veza sa radikalima pobegao sa Nikolom Pašićem u Bukurešt, gde je osnovao litografski institut. Posle amnestije radikala se vratio u Beograd i zaposlio kao urednik lista Beogradsko Vreme (nem. Belgrader Zeitung). Zajedno sa Vasom Pelagićem 1884. godine napisao je deklaraciju za Balkansko-Karpatsku federaciju. 1896. godine zaposlio se u regionalnom muzeju u Sarajevu kao stručni savetnik austrougarskog ministarstva finansija i administratora Kondominijuma Bosne i Hercegovine Benijamina Kalaja.[4][5]
Hubmajer je umro 1. marta 1910. u Sarajevu.[4][5]
Napomene[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v Gažević, Nikola (1972). Vojna enciklopedija (knjiga 3). Beograd: Vojnoizdavački zavod. str. 530.
- ^ Erman, Manja (2015). „BOLGARI, KNEZ IN EVROPA: KNEŽEVINA BOLGARIJA V LETIH 1878-1886 V LUČI ČASNIKOV SLOVENSKI NAROD IN SLOVENEC” (na jeziku: slovenački).
- ^ „dLib.si - Nekaj dopolnil k biografiji Miroslava Hubmajerja”. www.dlib.si. Pristupljeno 2020-10-23.
- ^ a b v g d đ „Hubmajer, Miroslav (1851–1910) - Slovenska biografija”. www.slovenska-biografija.si. Pristupljeno 2020-10-23.
- ^ a b v g d đ e ž z i j „Miroslav Hubmajer (1851-1910), danas zaboravljen, svojevremeno najslavniji slovenački junak”.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Gažević, Nikola (1972). Vojna enciklopedija (knjiga 3). Beograd: Vojnoizdavački zavod.