Тимочка буна

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ако сте тражили истоимени филм, погледајте Тимочка буна (филм).

Тимочка буна је била буна коју су 1883. г. у зајечарском округу подигли представници Народне радикалне странке против владе краља Милана Обреновића.[1] Неред је започео тако што је народ, на наговор шефа радикала Николе Пашића,[2] одбио да преда оружје,[3] онда када је крајем септембра наређено да се оружје одузме од народа.[4] Одговор владе на то био је проглашење ванредног стања и увођење преког суда на основу којег је 97 учесника осуђено на смрт, а 576 њих на дугогодишњу робију.[5] Извршена је 21 смртна пресуда, а 734 човека кажњена су робијом и затвором.[6] Вође буне, Пашић и Аца Станојевић, избегли су смртну казну емигриравши на време из земље у Бугарску.[7][8]

Сукоб[уреди]

По паду либералне владе Јована Ристића, дошао је 19/10 1880 на владу младо-конзервативни кабинет Милана Пироћанца. његова је група изашла на изборе 30/11 заједно са радикалним елементима. Народна скупштина састала се 30. децембра. 8. јануара 1881 организована је Народна радикална странка а 18. јануара Српска напредна странка (из владиних приврженика). Њих двије су брзо дошле у врло оштар сукоб, и у штампи и народној скупштини. Нарочито је уговор са Генералном Унијом у Паризу (председник бонта) изазвао љуту борбу владе и опозиције (изгласан 19/3 1881). Кад су падом те банке доведени у опасност материјални интереси Србије, а влада није хтела да одговара на интерпелацију опозиције, ова је напустила скупштину. Уместо општих избора влада је наредила накнадне (15/5). Опет. су изабрани исти посланици. али су и они, осим неколико њих, дали оставке. На новим накнадним изборима (31/5) изабрани су опет исти, Али сада влада није примила изабране опозиционе посланике, него је позвала у скупштину оне, који су послије изабраних имали највише гласова. Неки су од њих и са свега два гласа постали посланици (Двогласци). Сукоб се све више заоштраквло, дошло је тајанствено убиство Лене Книћанке и Илке Марковић; постављање нарочитих чувара јавне безбиједности, које су радикали крстили сејменима, жигосање стоке, одузимање оружја од народа, свакодневна полицијска насиља.

На изборима 7/9 1883 радикали су имали огроман успех, а влада је претрпела страшан пораз. Остала је у мањини, иако је имала и 40 краљевих посланика. Скупштина се састала 19/9, а влада је поднела оставку 20/9. Два дана после тога дошао је на управу кабинет Николе Христића, и народна скупштина је закључена. Краљ је отворено ушао у борбу против радикала. Радикални прваци, њих око 30, са главним партијским одбором одржали су тада конференцију. на којој је решено, да се свуда по земљи имају зборови (1/11) и да се тражи промена устава. Ту је пао и предлог, да се с оружјем у руци брани устав, ако би био укинут, али о томе није решавано.

Влада је, међутим наредила, да се продужи скупљање оружја од народа. У Тимочкој Крајини то је вршено грубо и насилнички. Власт као да је својим претњама нарочито изазивала народ. У Салашу. Поречу, Грљан и Гамзиграду дошло је до оружаног сукоба, јер је народ одбио да преда оружје. Покрет је ухватио маха и проширио се. Буна се почела организовати. У Књажевцу и неким другим местима народ је узео власт у своје руке. Побуњеници нису вршили насиља нити пљачкали државни новац. 21/10 влада је прогласила ванредно стање за црноречки округ и постављен је преки суд. Председник је био Радомир Рајовић, члан касације, а чланови: Андра Грујић, предсједник нишког суда, и Илија Хранисављевић, судија у Београду; владин комесар Дока Стевановић, предсједник апелације; иследници: Илија Мојсиловић и Вучко Ђорђевић, судци: државни тужилац: Драгутин Стаменковић. Он је убрзо смењен као „непоуздан", а постављен је Антоније Пантовић. Дјеловођа су били: Миленко Жујовић и Драгутин Илић. За команданта војске, одређене да угуши буну, постављен је генерал Тихомил (Теша) Николић. Обустављени су чланови 8 и 10 закона о штампи, и новине се нису могле покретати без допуштења полиције. Суспендован је и закон о изборима. Официрима и војницима, посланим против побуњеника, удвостручена је плата; трошкови за угушење буне пали су на побуњене округе. 25/10 ванредно стање проглашено је и за бањски срез алексиначког округа, а 26/10 за град Алексинац и моравски срез алексиначког округа.

Буна је била угушена за десетак дана. Најпре је војска ударила на Сокобањску Клисуру, па је преко Бољевца зашла за леђа побуњеницима, који су били заузели један део Честобродице. Под унакрсном ватром, без отпора с пушкама старог система, побуњеници су се почели распршити. Војска је од Бољевца пошла Зајечару и Вражогрнцу. Главна је битка била на Вратарници. Када је и ту победила побуњенике војска је заузела Књажевац. Неке коловође и један део побуњеника били су похватани и затворени.

25/10 касно у ноћ затворени су и сви чланови главног одбора радикалне странке, осим Николе Пашића, који је тога дана у подне, чим се чула вест, да ће одбор бити затворен прешао чамцем преко Саве. Сви су чланови затворени у град, оковани, и после 11 дана спроведени за Зајечар, где је засједавао преки суд. Суђено им је 28/11. Најјачи доказ њихове кривице, по уверењу преког суда, била су два члана: Разоружање народне војске (Н. Пашића) и Како да се опростимо незаконитих избора (Р. Милошевића), у којима је суд нашао позивање на буну. Међутим, ниједан од затворених чланова главног одбора није имао никаквог учешћа у буни. Они су то изјављивали и после пада династије Обреновића, те им се мора веровати. Једино је било сумњиво држање Пашићево, који је 23/6 1907 изјавио у народној скупштини, да је главни одбор спремао буну, и у чијем се изборном крају буна и јавила. Он је пред буну ишао у свој крај и на трипут поновљено питање једне групе млађих сељака о давању оружја рекао је: Не дајте га. Од чланова главног одбора осуђени су: Пашић, Пера Тодоровић и Раша Милошевић на смрт, Коста Таушановић на 7 година затвора, Паја Михаиловић на 5, Гига Гершић, Јован Ђаја, Андра Николић, Стева Стевановић и Јован Симић пуштени су као невини. Тодоровићу и Милошевићу, на њихову телеграфску молбу краљу, замењена је смртна казна десетгодишњи затечењем. Од коловођа из побуњених крајева стријељани су њих 21: Милоје Петровић и зет му Маринко Ивковић, бивши народни посланик, оба свештеници из Бољевца, Лазар Миленковић, бивши народни посланик и свештеник из Трњана, Миленко Првуловић учитељ из Кривог Вира, Петар Милошевић, батаљонски командант народне војске из Извора (срез сврљишки), Станко Милошевић из Кривог Вира и Милан Гојковић из Јабланице (срез бољевачки), сва три председници општине, Миленко Николић, кмет из Планинице, водник народне војске, Гавра Аничић и Љубомир Божиновие из Књажевца, Станоје Динић, бивши народни посланик из Мучибаба (срез заглавски), Љуба Дидић, бивши народни посланик из Сокобање, Коста (Коле) Кнежевић, командант народне Војске из Алексинца, Коста Јанковић из Прћиловица, Серафин Неготинац из Крушевца, сви трговци, Зиван Николајевић, столар и бивши народни посланик из Бољевеа, Михаило Гилкић месар из Алексинца, Риста Ђушић, земљорадник и бивши народни посланик из Мерђелута, и Баћа, кочијаш из Зајечару. Учитељ Владимир Зебић осуђен на смрт обесио се у затвору. Учитељ Неша Магдић и Тихомир Маринковић са још 60 осуђених на смрт помиловани су и осуђени на заточење, затвор и робију. На смрт је осуђен Аца Станојевић с још неколико коловођа побуне, али су они били прешли преко границе. Свега је укупно осуђено на смрт 94, на робију 567, на заточение 5, на затвор 68, а 85 су пуштени као невини.

Осуђеници, који су издржали осуду, помиловани су 1/1 1886, после похода краља Милана, учињеног Пери Тодоровића у београдском градском затвору (27/12 1885). Том походу претходила су 3 Тодоровићева писма краљу Милану, а главни им је узрок пораз српске војске на Сливници. Осуђеници у бегству помиловани су 1887, а Никола Пашић помилован је 27/11 1889, после абдикације краља Милана, а на краљеву молбу упућену намесницима малолетног краља. [9]

По гушењу Тимочке буне потписе за помиловање страначких првака широм Србије прикупљала је Марија Фјодоровна Зиболд, прва жена лекар у Србији, а вероватно и на Балкану (касније управница војне болнице у Скопљу са чином мајора српске војске). Ову петицију она је лично уручила краљу Милану Обреновићу који је радикале помиловао, а њу протерао из Србије.[10] Говорило се тада и да је Марија Фјодоровна Зиболд одиграла значајну улогу у оснивању Народне радикалне странке.[11]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Тимочка буна → Тинторето”. Енциклопедија Британика Т-Ф (на језику: (српски)). Београд: Народна књига, Политика. 2005. стр. 62. ISBN [[Посебно:BookSources/978-86-331-2119-4(НК)|978-86-331-2119-4(-{НК}-)]] Проверите вредност параметра |isbn=: invalid character (помоћ). »Тимочка буна, буна коју су 1883. у зајечарском округу подигли представници Народне радикалне странке против краља Милана Обреновића.« 
  2. Јовановић, Слободан (1934). „Глава XXI. Тимочка буна”. Влада Милана Обреновића. Књ. 3 (на језику: (српски)). Београд: Г. Кон. стр. 118. COBISS.SR-ID 125772044. Приступљено 19. септембар 2010. »„Самоуправа“ донела је 30. јула врло оштар чланак против разоружања народне војске. Чланак је писао сам Никола Пашић.« 
  3. Јовановић, Слободан (1934). „Глава XXI. Тимочка буна”. Влада Милана Обреновића. Књ. 3 (на језику: (српски)). Београд: Г. Кон. стр. 123. COBISS.SR-ID 125772044. Приступљено 19. септембар 2010. »Буна у Источној Србији почела је на тај начин што су поједина села одрекла предају оружја.« 
  4. Станојевић, Станоје (2008) [1908]. „XII Културно јединство српскога народа”. Историја српскога народа (на језику: (српски)). Београд: Логос арт. стр. 313. ISBN 978-86-7360-097-0. »Кад је крајем септембра наређено, да се, према распису који је у лето те године био издан, покупи у народу оружје, опирање тој наредби од стране радикала изазвало је отворен сукоб.« 
  5. Kljajić, Slobodan (2010). „Kralja Milana ceo život proganjali demoni iz detinjstva”. Istorija (на језику: (српски)). бр. 8: 28. ISSN 1821-4096. »Haos u Timočkoj krajini opet je ugušila vojska a posle hapšenja i sudskog procesa na smrt je osuđeno 567 ljudi.«  Непознати параметар |month= игнорисан (помоћ); Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ);
  6. Ћоровић, Владимир (2010). XVII. Српско-бугарски рат и његове последице. Историја Срба (на језику: (српски)). Београд: Makibook. стр. 648. ISBN 978-86-87463-10-3. Приступљено 19. септембар 2010. »Извршена је 21 смртна пресуда, а 734 човека кажњена су робијом и затвором.« 
  7. Тимочка буна → Тинторето”. Енциклопедија Британика Т-Ф (на језику: (српски)). Београд: Народна књига, Политика. 2005. стр. 62. ISBN [[Посебно:BookSources/978-86-331-2119-4(НК)|978-86-331-2119-4(-{НК}-)]] Проверите вредност параметра |isbn=: invalid character (помоћ). »Никола Пашић и Аца Станојевић избегли су смртну казну емигриравши на време из земље.« 
  8. Пацифик → Пашић Никола”. Енциклопедија Британика М-П (на језику: (српски)). Београд: Народна књига, Политика. 2005. стр. 172. ISBN [[Посебно:BookSources/978-86-331-2117-0(НК)|978-86-331-2117-0(-{НК}-)]] Проверите вредност параметра |isbn=: invalid character (помоћ). »Емигрирао је у Бугарску после Тимочке буне, али вратио се у Србију након што је помилован и 1888. победио на парламентарним изборима.« 
  9. Народна енциклопедија, (1925 г. — књига 4. — странице 802—804), чланак написао Ј. Продановић.
  10. Српски биографски речник. Књ. 3, Д-З (PDF). Нови Сад: Матица српска. 2007. ISBN 978-86-7946-001-1. 
  11. „Smrt prve zdravnice v Srbiji”. Jutro: dnevnik za gospodarstvo, prosveto in politiko. 20. 82: 4. 07. 04. 1939. Приступљено 24. 11. 2016. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]