Mit o nevinosti Vermahta

Mit o nevinosti Vermahta (nem. Mythos der sauberen Wehrmacht) jeste negacionistička ideja da regularne nemačke oružane snage (Vermaht) nisu bile umešane u holokaust ili druge ratne zločine tokom Drugog svetskog rata. Mit, koji su nemački autori i vojno osoblje snažno promovisali posle Drugog svetskog rata, u potpunosti poriče krivicu nemačke vojne komande za planiranje i izvršenje ratnih zločina. Čak i tamo gde počinjenje ratnih zločina i vođenje kampanje istrebljenja, posebno u Sovjetskom Savezu – gde su nacisti posmatrali stanovništvo kao „podljude“ kojima vladaju „jevrejski boljševički“ zaverenici – su priznati, ali oni se pripisuju „korpusu partijskih vojnika“, Šucštafelu (SS), ali ne i redovnoj nemačkoj vojsci.

Mit je počeo na Nirnberškom suđenju održanom između 20. novembra 1945. i 1. oktobra 1946. godine. Franc Halder i drugi lideri Vermahta potpisali su generalski memorandum pod nazivom „Nemačka vojska od 1920. do 1945. godine“, koji je izložio njene ključne elemente. Memorandum je bio pokušaj da se Vermaht oslobodi od ratnih zločina.

U posleratnom periodu, snage zapadnih saveznika postale su sve više zabrinute zbog rastućeg Hladnog rata i želele su da Zapadna Nemačka počne da se ponovo naoružava kako bi se suprotstavila uočenoj sovjetskoj pretnji. Godine 1950. zapadnonemački kancelar Konrad Adenauer i bivši oficiri sastali su se tajno u opatiji Himerod kako bi razgovarali o ponovnom naoružavanju Zapadne Nemačke i dogovorili Himerodov memorandum . Ovaj memorandum je izložio uslove pod kojima će se Zapadna Nemačka ponovo naoružati: njihovi ratni zločinci moraju biti oslobođeni, „kleveta“ nemačkih vojnika mora prestati i strano javno mnjenje Vermahta mora biti transformisano. Takva je bila njihova sve veća briga, Dvajt D. Ajzenhauer, koji je ranije opisao Vermaht kao naciste, promenio je mišljenje da olakša ponovno naoružavanje. Britanci su oklevali da nastave sa suđenjima i ranije su pustili već osuđene kriminalce.

Dok se Adenauer dodvoravao stavovima veterana i donosio zakone o amnestiji, Halder je počeo da radi za Istorijsko odeljenje američke vojske. Njegova uloga je bila da okupi i nadgleda bivše oficire Vermahta kako bi kreirali višetomni operativni izveštaj Istočnog fronta. Nadgledao je pisanje 700 bivših nemačkih oficira i širio mit kroz svoju mrežu. Oficiri i generali Vermahta napravili su oslobađajuće memoare koji su iskrivili istorijski zapis. Ovi spisi su se pokazali izuzetno popularnim, posebno memoari Hajnca Guderijana i Eriha fon Manštajna, i dodatno su širili mit u široj javnosti.

Godina 1995. se pokazala kao prekretnica u nemačkoj javnoj svesti. Izložba Hamburškog instituta za društvena istraživanja, koja je pokazala 1.380 grafičkih slika „običnih“ trupa Vermahta saučesnika u ratnim zločinima, izazvala je dugotrajnu javnu debatu i preispitivanje mita. Hanes Her je napisao da su ratne zločine zataškavali naučnici i bivši vojnici. Nemački istoričar Volfram Vete nazvao je tezu o nevinosti Vermahta „kolektivnim krivokletstvom”. Ratna generacija je snažno i odlučno održavala mit. Oni su potiskivali informacije i manipulisali vladinom politikom. Nakon njihove smrti, nije bilo dovoljno motiva da se održi obmana u kojoj je Vermaht negirao da je bio punopravni partner u nacističkom industrijalizovanom genocidu.

Opis mita

Vermaht je bio kombinovane oružane snage nacističke Nemačke od 1935. do 1945. godine. Sastojao se od vojske (Her), mornarice (Krigsmarine) i vazduhoplovstva (Luftvafe). Nastao je 16. marta 1935. donošenjem Zakona o odbrani Adolfa Hitlera koji je uveo regrutaciju. Vermaht je uključivao dobrovoljce i regrute, ukupno oko 18 miliona ljudi. Otprilike polovina svih nemačkih muških građana služila je vojnu službu.

Izraz nevini/čisti Vermaht " ( nem. saubere Wehrmacht ) znači da su nemački vojnici, mornari i avijatičari imali „ čiste ruke “; drugim rečima, tvrdi se da nisu imali krv na rukama ubijenih ratnih zarobljenika, Jevreja ili civila. Mit tvrdi da su Hitler i Nacistička partija sami osmislili rat uništenja i da su ratne zločine počinili samo SS . U stvarnosti, vođe Vermahta su bili voljni učesnici u Hitlerovom ratu za uništenje koji je vodio protiv navodnih neprijatelja države. Trupe Vermahta bile su saučesnici ili počinili brojne ratne zločine, rutinski pomažući SS jedinicama uz prećutno odobrenje oficira. Nakon rata, vlada Zapadne Nemačke je namerno nastojala da prikrije informacije o takvim zločinima kako bi oslobodila bivše ratne zločince odgovornosti, ubrzavajući reintegraciju ovih pojedinaca u nemačko društvo.

Nacističko rukovodstvo je imalo za cilj da osvoji istočnoevropske teritorije, istrebi slovensko stanovništvo i kolonizuje teritoriju etničkim nemačkim naseljenicima kao deo „Velikog germanskog Rajha“

Zločini u Grčkoj, Poljskoj, SSSR i Jugoslaviji

Trojica muškaraca koji se spremaju da budu obešena pred velikom gomilom vojnika Vermahta

Vermaht je izvršio ratne zločine širom kontinenta, uključujući Poljsku, Grčku, Jugoslaviju i Sovjetski Savez. Prva značajna bitka za Vermaht bila je invazija na Poljsku 1. septembra 1939. godine. U aprilu 1939. Rajnhard Hajdrih, arhitekta konačnog rešenja, već je dogovorio saradnju između obaveštajnih delova Vermahta i Ajnzac grupa. Ponašanje vojske u Poljskoj bilo je uvod u rat za uništenje, Vermaht je počeo da učestvuje u masovnim ubistvima civila i partizana.

Sovjetska Belorusija je opisana kao „najsmrtonosnije mesto na svetu između 1941. i 1944. godine“. Svaki treći Belorus poginuo je tokom Drugog svetskog rata. Holokaust je izveden u blizini naseljenih gradova. Vrlo mali broj žrtava je umrlo u centrima za istrebljenje poput Aušvica. Većina sovjetskih Jevreja živela je u oblasti zapadne Rusije. Vermaht je u početku imao zadatak da pomaže Ajnzacgrupe. U slučaju masakra u Krupkom, to je uključivalo vojsku koja je marširala na jevrejsku populaciju od oko 1.000 ljudi. Nejake i bolesne odvozili su u kamion, a one koji su zalutali streljali su i ubijali. Nemačke trupe su čuvale to mesto i zajedno sa SS-ovcima pucale na Jevreje koji su potom pali u jamu. Krupki je bio jedno od mnogih zverstava ove vrste; Vermaht je bio punopravni partner u industrijalizovanim masovnim ubistvima.

Sinagoga u Francuskoj koja je korišćena kao bordel. Vermaht je oteo devojčice od 15 godina da bi ih koristio kao seksualne robinje.

Nemačke vojne javne kuće bile su postavljene širom većeg dela okupirane Evrope. U mnogim slučajevima u istočnoj Evropi, žene i tinejdžerke su kidnapovale sa ulice tokom nemačkih vojnih i policijskih hajki da bi se koristile kao seksualne robinje. Žene su silovali i do 32 muškarca dnevno po ceni od tri rajhsmarke.

Autorka Ursula Šele procenjuje da je do deset miliona žena u Sovjetskom Savezu moglo biti silovano od strane Vermahta, a svaka deseta je zbog toga mogla da ostane trudna. Prema studiji Aleksa Džej Keja i Dejvida Stahela, većina vojnika Vermahta raspoređenih u Sovjetski Savez učestvovala je u činjenju ratnih zločina.

Jugoslaviju i Grčku zajedno su okupirali Italijani i Nemci. Nemci su odmah počeli da progone Jevreje, ali su Italijani odbili da sarađuju. Oficiri Vermahta pokušali su da izvrše pritisak na svoje italijanske kolege da zaustave egzodus Jevreja iz područja pod nemačkom okupacijom; međutim, Italijani su to odbili. General Alekander Lohr je reagovao sa gnušanjem opisujući Italijane kao slabe. Napisao je ljutito saopštenje Hitleru u kojem je rekao da „sprovođenje zakona hrvatske vlade koji se tiču Jevreja toliko potkopavaju italijanski zvaničnici da u obalskom pojasu – posebno u Mostaru, Dubrovniku i Crikvenici – brojni Jevreji su zaštićeni od strane italijanske vojske, a ostali Jevreji su prebačeni preko granice u italijansku Dalmaciju i samu Italiju“.

Vermaht je ubijao Jevreje u Srbiji od sredine 1941. Ovo istrebljenje je započeto samostalno, bez učešća SS-a. U aprilu 1941. godine, u prvim danima okupacije Srbije, načelnik vojne uprave Harald Tarner je doneo dekret o neophodnosti registracije Jevreja, uključujući prinudni rad i policijski čas. Ovo je kulminiralo u Geiselmordpolitik, ubistvima iz odmazde od strane Vermahta zbog pobune i sabotaže . Septembra 1942. Vermaht je takođe učestvovao u masakru civila u Samarici, gde je navodno ubio 480 „neprijateljskih“ boraca uz gubitak jednog nemačkog vojnika. Istovremeno, Vermaht je bio angažovan u ovim zločinima a istovreno su osudili slične akcije fašističke ustaške NDH.

Vidi još

• Austrijska teorija žrtve
• Denacifikacija
• Speer mit

Literatura

• Anderson, Truman (jul 2000). „Germans, Ukrainians and Jews: Ethnic Politics in Heeresgebiet Sud, June—December 1941”. War in History. 7 (3): 325—351. S2CID 153940092. doi:10.1177/096834450000700304. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Bartov, Omer (1986). The Eastern Front, 1941–1945, German Troops and the Barbarisation of Warfare. New York: St. Martin's Press. ISBN 0-312-22486-9. 
• Bartov, Omer (jesen 1997). „German Soldiers and the Holocaust: Historiography, Research and Implications”. History & Memory. 9 (1/2): 162—188. doi:10.2979/HIS.1997.9.1-2.162. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Bartov, Omer (1999). „Soldiers, Nazis and War in the Third Reich”. Ur.: Christian Leitz. The Third Reich The Essential Readings. London, UK: Blackwell. ISBN 978-0-63120-700-9. 
• Beorn, Waitman (2014). Marching into Darkness. London, UK: Harvard University Press. ISBN 978-0-67472-550-8. 
• Corum, James S. (2011). Rearming Germany. Boston, Ma.: Brill. ISBN 978-9-00420-317-4. 
• Epstein, Catherine (2015). Nazi Germany Confronting the Myths. London, UK: John Wiley & Sons. ISBN 978-1-11829-479-6. 
• Evans, Richard J. (1989). In Hitler's Shadow West German Historians and the Attempt to Escape the Nazi Past. New York: Pantheon Books. ISBN 978-0-39457-686-2. 
• Foray, Jennifer (oktobar 2010). „The 'Clean Wehrmacht' in the German-occupied Netherlands, 1940—5”. Journal of Contemporary History. 45 (4): 768—787. JSTOR 25764581. S2CID 154697957. doi:10.1177/0022009410375178. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Förster, Jürgen (zima 1988). „Barbarossa Revisited: Strategy and Ideology in the East”. Jewish Social Studies. 50 (1/2): 21—36. JSTOR 4467404. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Förster, Jürgen (2005). Mark Erickson; Ljubica Erickson, ur. Russia War, Peace and Diplomacy. London: Weidenfeld & Nicolson. ISBN 978-0-29784-913-1. 
• Heer, Hannes; Manoschek, Walter; Pollak, Alexander; Wodak, Ruth (2008). The Discursive Construction of History: Remembering the Wehrmacht's War of Annihilation. New York: Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-23001-323-0. 
• Hébert, Valerie (2010). Hitler's Generals on Trial: The Last War Crimes Tribunal at Nuremberg. Lawrence, Kansas: University Press of Kansas. ISBN 978-0-70061-698-5. 
• Hilberg, Raul (1985). The Destruction of the European Jews. New York: Holmes & Meier. ISBN 978-0-84190-832-1. 
• Ingrao, Christian (2013). Believe and Destroy: Intellectuals in the SS War Machine. Malden, Ma.: Polity. ISBN 978-0-74566-026-4. 
• Large, David C. (1987). „Reckoning without the Past: The HIAG of the Waffen-SS and the Politics of Rehabilitation in the Bonn Republic, 1950–1961”. The Journal of Modern History. 59 (1): 79—113. JSTOR 1880378. S2CID 144592069. doi:10.1086/243161. 
• Lawson, Thomas (2006). The Church of England and the Holocaust: Christianity, Memory and Nazism. Woodbridge, UK: Boydell and Brewer. ISBN 978-1-84383-219-5. 
• Müller, Rolf-Dieter (2016). Hitler's Wehrmacht, 1935–1945. University Press of Kentucky. ISBN 978-0-81316-811-1. OCLC 971043078. 
• Neitzel, Sönke (2005). Tapping Hitler's Generals: Transcripts of Secret Conversations 1942–45. London, UK: Frontline Books. ISBN 978-1-84832-715-3. 
• Shepherd, Ben H. (jun 2009). „The Clean Wehrmacht, the War of Extermination, and Beyond”. War in History. 52 (2): 455—473. S2CID 159662860. doi:10.1017/S0018246X09007547. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Smelser, Ronald; Davies, Edward J. (2008). The Myth of the Eastern Front: The Nazi-Soviet War in American Popular Culture. New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-52183-365-3. 
• Stahel, David (2009). Operation Barbarossa and Germany's Defeat in the East. Cambridge, Ma.: Cambridge University Press. ISBN 978-0-52176-847-4. 
• Tymkiw, Michael (2007). „Debunking the myth of the saubere Wehrmacht”. Word & Image: A Journal of Verbal/Visual Enquiry. 23 (4): 485—492. S2CID 193512224. doi:10.1080/02666286.2007.10435801. 
• von Lingen, Kerstin (2009). Kesselring's Last Battle: War Crimes Trials and Cold War Politics, 1945–1960. Lawrence, Kansas: University Press of Kansas. ISBN 978-0-70061-641-1. 
• Wette, Wolfram (2007). The Wehrmacht: History, Myth, Reality. Cambridge, Ma.: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-02577-6. 
• Raptis, Alekos; Tzallas, Thanos (2005). „Deportation of Jews of Ioannina” (PDF). Kehila Kedosha Janina Synagogue and Museum. Arhivirano iz originala (PDF) 26. 2. 2009. g. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Wette, Wolfram (2009). „Mehr als dreitausend Exekutionen. Sachbuch: Die lange umstrittene Geschichte des "Kommissarbefehls" von 1941 in der deutschen Wehrmacht” [More than three thousand executions. Non-fiction book: The long controversial history of the "Commissar Order" of 1941 in the German Wehrmacht]. Badische Zeitung (na jeziku: nemački). Pristupljeno 22. 12. 2016. CS1 održavanje: Format datuma (veza)

Dodatna literatura

• Adam, Thomas (2005). Germany and the Americas: Culture, Politics, and History: A Multidisciplinary Encyclopedia. ABC-CLIO. ISBN 1-851-09628-0. 
• Balfour, Michael Leonard Graham (1988). Withstanding Hitler in Germany, 1933–45. Routledge. ISBN 0-415-00617-1. 
• Biddiscombe, Perry (2006). The Denazification of Germany 1945–48. The History Press. ISBN 978-0-75242-346-3. 
• Goldhagen, Daniel J. (1997). Hitler's Willing Executioners: Ordinary Germans and the Holocaust. Vintage Books. ISBN 0-679-77268-5. 
• Harrisville, David A. (2021). The Virtuous Wehrmacht. Cornell University Press. ISBN 9781501760044. JSTOR 10.7591/j.ctv1ffpcrj. 
• Hébert, Valerie (2012). „From Clean Hands to Vernichtungskrieg. How the High Command Case Shaped the Image of the Wehrmacht”. Ur.: Priemel, Kim C.; Stiller, Alexa. Reassessing the Nuremberg Military Tribunals: Transitional Justice, Trial Narratives and Historiography (na jeziku: engleski). Berghahn Books. str. 194—220. ISBN 978-0-85745-532-1. 
• Hentschel, Klaus (2007). The Mental Aftermath: The Mentality of German Physicists 1945–1949. Prevod: Ann M. Hentschel. Oxford University Press. ISBN 978-0-19920-566-0. 
• Janowitz, Morris (septembar 1946). „German Reactions to Nazi Atrocities”. American Journal of Sociology. University of Chicago Press. 52 (2): 141—146. JSTOR 2770938. PMID 20994277. S2CID 44356394. doi:10.1086/219961. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Junker, Detlef (2004). The United States and Germany in the Era of the Cold War: A Handbook. Cambridge University Press. ISBN 978-0-52179-112-0. 
• Lewkowicz, N. (2008). The German Question and the Origins of the Cold War. Milan: IPOC. ISBN 9788895145273. 
• Marcuse, Harold (2001). Legacies of Dachau: The Uses and Abuses of a Concentration Camp, 1933–2001. Cambridge University Press. ISBN 0-521-55204-4. 
• Merritt, Anna J.; Merritt, Richard L., ur. (1980). Public opinion in semi-sovereign Germany : the HICOG surveys, 1949–1955. U.S. Office of High Commissioner for Germany. Reactions Analysis Staff. University of Illinois Press. ISBN 0-252-00731-X. 
• Taylor, Frederick (2011). Exorcising Hitler: The Occupation and Denazification of Germany. Bloomsbury Press. ISBN 978-1-60819-503-9. 

Spoljašnje veze

• Video interview with Jeff Rutherford, the author of Combat and Genocide on the Eastern Front: The German Infantry's War, 1941–1944, via C-SPAN
• Uncovered files shed light on Hitler's Wehrmacht, article via Deutsche Welle
• "A Blind Eye and Dirty Hands The Wehrmacht's Crimes" – lecture by the historian Geoffrey P. Megargee, via the Wiener Library for the Study of the Holocaust and Genocide
• The Role of the German Army during the Holocaust: A Brief Summary: – lecture by Geoffrey P. Megargee, via the United States Holocaust Memorial Museum
• Killing the 'Clean' Wehrmacht: The Reality of the German Army and the Holocaust by Dr Waitman Beorn - lecture at the Holocaust Exhibition and Learning Centre based at the University of Huddersfield