Moć

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Moć je višeznačan i višeslojan pojam.[a] U istraživanju ovog pojma moguće je izdvojiti, disciplinarno, sledeća značenja: lingvističko, filozofsko, teološko, antropološko, psihološko, sociološko, politikološko i pravno. Takođe, moć se može izučavati s aspekta porekla, razvoja, oblika, strukture, funkcija, suštine i vrednosti. Na osnovu ovih pristupa istraživanju moći, razvile su se različite teorije i teorijski stavovi.[4]

Najčešće se definiše kao mogućnost jednog subjekta da nametne volju drugom, bez obzira želeo to ovaj ili ne.

Pojam moći[uredi | uredi izvor]

Oslanjajući se na uvodni deo članka, dalje sledi prikazivanje značenja pojma moći sa aspekta različitih disciplinarnih pristupa koji su se razvili pri proučavanju ovog pojma:

Moć u filozofiji[uredi | uredi izvor]

Filozofiju, kada je o pojmu moći reč, interesuje prevashodno suština ovog pojma. U filozofskom shvatanju pojam moć javlja se u tri značenja[5][4]:

  • moć kao puka moć,
  • moć kao nadmoć i
  • moć kao mogućnost[6][b].

Moć kao puka moć je u odnosu na čoveka neutralna. To je moć koju poseduju i priroda i životinja i čovek. Tu se radi o moći opstanka, preživljavanja, kretanja i razvoja. Neposedovanje moći u ovom smislu znači zastoj, nepokretnost, raspad, uništenje.[4]

U značenju moći kao nadmoći subjekt moći je čovek. Tako se moć kao nadmoć ispoljava u značenju vladanja, upravljanja, zapovedanja, ugnjetavanja, prisvajanja, otimanja. Ovakva moć podrazumeva hijerarhiju i zavisnost, odnosno nadređene i podređene, tlačitelje i tlačene, itd.[4]

„Moć poput kužne bolesti, okruži sve što dirne, a pokornost otruje genij, krijepost, istinu, slobodu, od ljudi čini roblje a od ljudskog lika mehanički automat“.[11][10]
— Persi Biš Šeli
„Od svih uzroka koji demoralizuju i srozavaju čoveka moć je najistaknutiji i najaktviniji [...] Moć teži potkupljivanju, a apsolutna moć potkupljuje apsolutno. Veliki su ljudi skoro uvek zli ljudi, čak i ako se ne koriste autoritetom nego uticajem a još više ukoliko se doda sklonost ili izvjesnost potkupljivanja posredstvom autoriteta. Nema gore hereze od misli da položaj posvećuje nositelja položaja“.[12][10]
— Lord Akton

Značenje moći kao mogućnosti odnosi se na čovekove stvaralačke potencijale. Stvaralaštvo samo po sebi je moć. Nema nemoćnog stvaralaštva. Stvaralačka moć je otkrivanje još racionalnijeg, još upotrebljivijeg i još humanijeg. Stvaralačka moć oslobađa čoveka od različitih vrsta zavisnosti i uspostavlja odnose među ljudima na višem i kvalitetnijem nivou. I moć kao nadmoć, ako nije zasnovana na sili, nasilju i dominaciji, može da nosi u sebi stvaralačku mogućnost.[13]

„Jedino misli, na kraju, trajno pobećuju moć. Misli razlažu moć“.[14][10]
— Ivan Svitak

U ovom smislu, značenja moći kao nadmoći i moći kao mogućnosti dodiruju se ili poklapaju.[15]

Moć u sociologiji[uredi | uredi izvor]

U sociološkom shvatanju pojma moći najbitnija su dva značenja[5][15]:

Sociologa interesuje kakve posledice po društvo izaziva moć pojedinaca u odnosu prema grupi kojoj pripada i društvu u kojem dela. Takođe, kakve posledice po društvo i društveni razvoj nastaju uticajem moći društvenih grupa. U tom smislu, u sociološkom shvatalju moći istražuju se oblici, struktura i funkcionisanje moći.[15]

Moć u politici i političkim naukama[uredi | uredi izvor]

Detaljnije: Politička moć

U politici i političkoj nauci pojam moći ima središnje mesto. Prvi je ovaj pojam u novovekovnoj političkoj filozofiji, u kojoj se začinju moderne političke nauke, obradio Tomas Hobs. Prema Hobsu, moć čoveka čine „sredstva kojima on trenutno raspolaže radi dobijanja nekog budućeg vidljivog dobra. Moć je originalna ili instrumentalna“.[16][15] Čovekovu prirodnu moć „čine izvanredne sposobnosti telesne ili duhovne, kao što je neobična snaga, telesna kondicija, mudrost, vičnost, darežljivost, slobodoumnost, velikodušnost, plemenitost.“[5][16][v] Instrumentalna moć zasniva se na navedenim prirodnim sposobnostima ili, kako navodi Hobs, na srećnim sticajem okolnosti i označava te sposobnosti kao sredstva za postizanje još većeg bogatstva, uvažavanja i prijateljstva. Međutim, najveća ljudska moć za Hobsa je moć države ili moć najvećeg broja ljudi, „udruženih po sporazumu u jednu ličnost, prirodnu ili građansku“.[5][18][16][g] Hobsovo određenje moći bitno je uticalo na kasniju političku i socijalnu misao. Jedan broj savremenih političkih mislilaca i sociologa smatra da je Hobsovo određenje moći tokom vremena samo variralo na različite načine.[19][20]

Određenja moći[uredi | uredi izvor]

Ratnička moć, statua u Nantu
  • Još je, u antičkoj filozofiji, Aristotel početak promene ili pokreta označio kao moć.[21]
  • Za razliku od ovog (Aristotelovog) širokog i načelnog određenja moći, Maks Veber je dao specifičnije i operacionalnije. Moć, po Veberu, podrazumeva „izglede jednog čoveka ili više ljudi da sprovedu sopstvenu volju u nekom zajedničkom delanju, čak i uprkos otporu drugih koji u tom delanju učestvuju."[22][21] U suštini Veberovog određenja moći je nametanje volje. Ono se može realizovati prihvatanjem (poslušnošću, disciplinom) ili slamanjem otpora. Za ostvarivanje moći, po Veberu, najuspešnija su sredstva disciplina i vlast. Ako se ova sredstva poseduju, moć neće ostati samo šansa, već će se u potpunom smislu realizovati. Iz ovog Veberovog shvatanja moći jedan broj autora zaključuje da se u suštini moć određuje kao nadmoć.[21][d]
  • Robert Birstet moć definiše kao latentnu sposobnost da se nametne sila u određenu društvenu situaciju. Za Birsteta moć je društvena pojava. On naglašava razlikovanje moći od prestiža, uticaja, vlasti, prava, snage i autoriteta. Po njemu, moć se može javiti u formalnoj organizaciji, neformalnoj organizaciji i neorganizovanoj zajednici.[25][21]
  • Za Bertrana Rasela moć je „osnovni pojam u društvenim naukama u istom smislu u kome je energija osnovni pojam u fizici“. Koncept moći se, po Raselu, ograničava na „produkciju nameravanih učinaka“.[26][27]
  • Za Feliksa Openhajma, pak, moć je sposobnost uticaja, ograničavanja ili kažnjavanja. Posedovati moć znači „biti sposoban podrediti druge nečijoj kontroli, odnosno ograničiti njihovu slobodu."[5][28][đ]
  • Prema Robertu Dalu, moć ima neko nad nekim u onoj meri u kojoj može postići da taj drugi učini nešto što inače ne bi učinio.[30][28] U jednom kasnijem radu, Dal ne ostaje na ovom potencijalnom određenju moći, već u novom određenju kaže da ona više nije samo značajan nego uspešan pokušaj. U prvom određenju imamo određenje posedovanja moći a u drugom njenog korišćenja.[28]
  • Značajno je pomenuti i određenje moći Petera Bahrana i Mortona S. Baraca. Po njima, „u onoj meri u kojoj neka osoba ili grupa — svesno ili nesvesno — stvara ili učvršćuje prepreke javnom pretresanju sukoba oko mera politike, ta osoba ili grupa ima moć“.[31] Njihovo shvatanje moći oslonjeno je, ili na prinudu, ili na uticaj, ili na autoritet, ili na manipulaciju.[28]
  • Za razliku od ovakvog (iznad) shvatanja moći, shvatanje Talkota Parsonsa oslonjeno je na autoritet, saglasnost i realizaciju kolektivnih ciljeva. Moć je prema Parsonsu, „uopštena sposobnost da se obezbedi izvršavanje važećih obaveza od strane jedinica u sistemu kolektivne organizacije, gde se te obaveze legitimizuju pozivanjem na njihovu vezu s kolektivnim ciljevima i gde u slučaju nepristajanja može da se očekuje privola putem negativnih situacionih sankcija — ma kakvim posredstvom se ta pravila vršila“.[32][28] Još treba dodati da Parsons moć shvata „kao uspešan medij za mobilisanje preduzetih ili utvrđenih obaveza u interesu uspešnog kolektivnog delanja“.[33] Svaka pretnja silom bez legitimacije ili opravdanja ne može se, po njemu, nazvati upotrebom moći.[28][5]
  • Nikos Pulancas moć određuje kao „sposobnost jedne društvene klase da ostvari svoje specifične objektivne interese."[34][35] Pojam moći ne može se „primeniti na međuindividualne odnose ili na odnose čija se konstitucija ispoljava prema određenim okolnostima, kao nezavisna od svog mesta u proecesu proizvodnje, to jest, u klasno podeljenim društvima, od klasnih borbi: na primer na neprijateljske odnose, ili na odnose između članova nekog sportskog udruženja itd.“[36][35]
  • Interes je u centru i Galbrajtova određenja moći. Po njemu, „moć je sposobnost pojedinca ili grupe da svoje interese nameću drugima“.[37][35][e]
  • Moćni i uticajni ljudi za Rajta Milsa su oni koji su u „mogućnosti da ostvaruju svoju volju čak i onda kada se tome drugi ljudi opiru“.[5][40] Samo onaj ko učestvuje u upravljanju krupnim institucijama može biti moćan. Za Milsa je vezana i koncepcija o moći kao suma — nuli. Mils polazi od stava da je količina moći u datom društvu određena. Prema tome, svaki bi imao onoliko moći koliko je drugome oduzeo ili koliko drugi ne bi imao.[5][35]
  • Razgraničavajući i analizirajući pojmove moć, jačina, sila, snaga Hana Arent smatra da „moć nikada nije svojstvo pojedinaca“. Moć „pripada grupi i postoji samo dok grupa ostaje na okupu. Kada kažemo za nekoga da je na vlasti, u stvari govorimo o tome da ga je izvestan broj ljudi ovlastio da dela u njihovo ime. Onoga trenutka kada iščezne grupa iz koje je potekla moć (potestas in populo, bez ljudi ili grupe ne postoji moć), njegove vlasti isto tako nestaje."[41][5][35] Za razliku od moći, koja je deljiva, jačina je nedeljiva jer pripada pojedincu. Jačini uvek preti opasnost od moći množine da je nadvlada i uništi. Kada se pojedinac izjednači sa moći ili je može nadvladati, onda je u pitanju snaga svojstvena sili. Uz pomoć nasilnih sredstava pojedinac može da prinudi mnoge ili sve na pokornost. Sila može da razori i uništi moć, ali ne može je zameniti. Kao primer povezivanja sile i nemoći Hana Arent uzima tiraniju. Sila mnogo lakše uništava moć nego jačinu. Jačina može da se odupre sili ili da je stoički podnosi, ali moć ne može.[42][ž]
  • I Niklas Luhman moć ne određuje kao dominaciju. Moć je za njega komunikacijski medij. S teorijom komunikacijskih medija nastaje pojam moći. Moć je „sposobnost povećanja učinka u promenljivim društvenim uslovima“.[46] Ona podrazumeva da i posednik i podanik moći u komunikacijskom procesu selekcionišu mogućnosti. Moć silu poteže samo onda kada hoće da promeni sistem čija se kompleksnost više ne može kontorlisati.[47]

Poreklo, oblici, struktura i funkcije moći[uredi | uredi izvor]

Poreklo[uredi | uredi izvor]

Po poreklu moć izvire iz prirodnih sposobnosti čoveka i iz prirode socijalnih odnosa koji nastaju u različitim istorijskim i društvenim okolnostima i epohama. Izvanredne prirodne sposobnosti vezane su za pojedince koji na osnovu njih imaju i raspolažu s moćima. Tokom istorije ljudskih društava te pojedinačne moći imale su snažan, nekad i presudan uticaj na političke zajednice i određena društva. Ono što je bitno za korišćenje tih moći jeste njihova racionalna i iracionalna uporteba.

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ O značenjima i tumačenjima pojma moći pogledati tekst Remona Arona.[1] Reč moć u različitim jezicima podrazumeva više značenja. U latinskom jeziku potentia znači moć i silu, snagu a potestas moć, vlast poglavarsku vlast, vladu itd. Francuski jezik, takođe, koristi dve reči: puissance, moć, snaga; jačina, jakost, kapacitet; sila, vlast, autoritet itd. i pouvoir, koja u trećem značenju označava vlast, moć, snagu, sposobnost; punomoć, ovlašćenje; nadležnost itd. Na nemačkom reč macht označava moć, vlast, oblast; silu, državu. Elijas Kaneti piše da je nemačka reč macht gotičkog porekla, odnosno da se izvodi iz starogotičkog korena magan („moći, uspeti“) i da nije srodna, kako se misli, osnovi reči machen koja znači „činiti“.[2][3]
  2. ^ Po Francu Nojmanu „pojam moći obuhvata dva različita činjenična stanja: vlast nad prirodom i vlast nad ljudima (pod. Č. Č). Vlast nad prirodom je intelektualna vlast koja proizilazi iz spoznaje zakonitosti spoljne prirode. To je ono znanje koje predstavlja temelj produktivnosti društva. To je vlast bez moći. Ono kao takvo ne uključuje vlast nad drugim ljudima“.[7][8] Za Eriha Froma pojam moći ima dva značenja. U prvom moć označava posedovanje moći nad nekim, sposobnost da se njime gospodari; a označava i posedovanje moći da se nešto učini, da se bude sposoban za nešto, da se bude potentan. Drugo značenje nema ničeg zajedničkog s gospodarenjem; ono izražava vlast u smislu sposobnosti. Ako govorimo o nemoći, mislimo na to značenje; ne pomišljamo na osobu koja nije kadra da gospodari drugima, već na osobu koja nije kadra da učini to što želi. Tako moć može da označava jednu od dveju stvari — gospodarenje ili potenciju.[9][10]
  3. ^ Hobs objašnjava i razliku među moćima. Tako „učenost predstavlja malu moć jer se spolja ne ističe i stoga nije ni kod koga priznata. I postoji samo kod malog broja ljudi, a i kod njih samo u pogledu malog broja stvari. Jer nauka je takve prirode da samo oni koji su i sami u znatnoj meri naukom ovladali mogu shvatiti da neko njome vlada“.[17][10]
  4. ^ „Stoga imati sluge znači moć, imati prijatelje znači moć. Jer to su ujedinjene snage“.[16][10]
  5. ^ Tako Rajnhard Bendiks ističe da je „Veberova definicija moći veoma slična Klauzevicevoj definiciji rata“.[23][24]
  6. ^ Feliks Openhajm smatra da njegova definicija „pokriva ubeđivanje (racionalno i prevarom), podsticanje i zastrašivanje (uključujući manipulisanje i 'neodluke')“. On takođe daje pregled različitih tumačenja moći.[29][24]
  7. ^ U studiji ANATOMIJA MOĆI Galbrajt piše o tri oblika moći: kondignoj, komparacijskoj i kondicioniranoj. „Kondigna moć postiže, potčinjavanje ili poslušnost sposobnošću da pojedincu ili skupini nameće alternativu za ono što oni stvarno žele i to alternativu koja je dovoljno neugodna ili bolna da se oni odreknu onog što su željeli“. Komparacijska moć onima koji se žele „potčiniti nudi pozitivnu, afirmativnu nagradu — to jest, tako da pojedincu koji se potčinio da nešto što on smatra vrijednim“. Kondicionirana moć „ostvaruje se tako da se mijenjaju vjerovanja onih koji se žele potčiniti“. Tri glavna izvora moći po Galbrajtu su: Ličnost, imovina i organizacija.[38][39]
  8. ^ Za moć, prema Hani Arent, „ne treba nikakvo opravdanje, jer je svojstvena samom postojanju političkih zajednica; ono što joj je potrebno je legitimitet“. Naime, „moć se javlja svuda gde se ljudi udružuju i zajednički delaju ali njena legitimnost potiče iz prvobitnog udruživanja pre nego iz bilo koje radnje koja je zatim usledila“. Moć, po njoj, nije sredstvo za postizanje ciljeva već „uslov koji omogućava grupi ljudi da misli i dela služeći se kategorijom sredstvo — cilj“. Ona tvrdi da „nasilje može uvek da uništi moć; iz revolverske cevi rađa se najefikasnija zapovest, koju prati trenutna i savršena poslušnost. Ono što se iz nje ne može nikada roditi je moć“. Jer, „nasilje se javlja kada je moć ugrožena, ali prepušteno samo sebi ono na kraju dovodi do nestajanja moći“. Prema Ljubomiru Tadiću „Hana Arent je u prvi plan istakla potencijalnost kao konstitutivni element moći, a zapostavila je značenje moći u njenom instrumentalnom obliku. Iako je tiranija svakako obrazac nemoći, ona je u političkom smislu istovremeno i moć društvene nemoći, jer razara tkivo ljudskog zajedništva“.[43] Stiven Lukers smatra da je određenje moći Hane Arent ograničeno jer je moć označena kao sposobnost a ne odnos. Moć se uzima kao „moć da“ a zanemaruje „moć nad“[44][45]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Raymond Aron, MACHT, POWER, PUISSANCE, PROSE DEMOCRATIQUE OU POESIE DEMONIAQUE u Raymond Aron, ETUDES SOCIOLOQUES, Presses Universitares de France, Paris (1988). pp. 43–67
  2. ^ Elias Canetti, MASA I MOĆ, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb (1984). pp. 233.
  3. ^ Čupić 2002, str. 101.
  4. ^ a b v g Čupić 2002, str. 81.
  5. ^ a b v g d đ e ž z Moć, Enciklopedija političke kulture, Savremena administracija, Beograd, 1993.
  6. ^ Gajo Petrović, MOĆ, NASILJE I HUMANOST, čas. Praxis, br. 1-2/1970.
  7. ^ Franc Nojman, POLITIČKA ZNANOST U DEMOKRACIJI, čas. „Treći program“, br. 64. pp. 373, prevod iz knjige Franz L. Neumann, WIRTSCHAFT, STAAT, DEMOKRATIE, Aufsätze 1930-1954, editors A. Söllner, Surkamp Verlag, Frankfurt/Main, 1978.
  8. ^ Čupić 2002, str. 101–102.
  9. ^ Erih From, BEKSTVO OD SLOBODE, Nolit, Beograd (1978). pp. 147.
  10. ^ a b v g d đ Čupić 2002, str. 102.
  11. ^ Percy Bysshe Shelley, u Lewis Mumford, MIT O MAŠINI, knj. 2, Grafički zavod Hrvatske, Zagreb (1986). pp. 183.
  12. ^ Lord Acton u Franz Neumann, DEMOKRATSKA I AUTORITARNA DRŽAVA, Naprijed, Zagreb (1974). pp. 71.
  13. ^ Čupić 2002, str. 81–82.
  14. ^ Ivan Svitak, GLAVOM KROZ ZID, Mladost, Beograd (1987). pp. 135.
  15. ^ a b v g d Čupić 2002, str. 82.
  16. ^ a b v g Tomas Hobz, LEVIJATAN, Kultura, Beograd (1961). pp. 72.
  17. ^ Tomas Hobz, LEVIJATAN, Kultura, Beograd (1961). pp. 73.
  18. ^ Čupić 2002, str. 82–83.
  19. ^ Ljubomir Tadić, NAUKA O POLITICI, Rad, Beograd (1988). pp. 79.
  20. ^ Čupić 2002, str. 83.
  21. ^ a b v g Čupić 2002, str. 84.
  22. ^ Maks Veber, PRIVREDA I DRUŠTVO, II, Prosveta, Beograd (1976). pp. 30–31
  23. ^ Reinhard Bendix, MAX VEBER: AN INTELLECTUAL PORTRAIT, New York, (1962). pp. 290 u Eduard V. Walter, MOĆ I NASILJE, čas. Pogledi, br. 1/1984. pp. 62.
  24. ^ a b Čupić 2002, str. 103.
  25. ^ O Birstetovom određenju moći u Robert Bierstedt, AN ANALYSIS OF POWER, American Sociological Review, 15, 1950. U ovom radu korišćeni su izvori o Birstetu - Josip Županov, SAMOUPRAVLJANJE I DRUŠTVENA MOĆ, Naše teme, Zagreb, (1969). pp. 108–109. i Ljubomir Tadić, NAUKA O POLITICI, Rad, Beograd (1988). pp. 81.
  26. ^ Bertrand Russel, POWER: A NEW SOCIAL ANALYSIS, Uniwin Reperbacks, London, Sydney, Wellington (1988). pp. 9 i 25.
  27. ^ Čupić 2002, str. 84–85.
  28. ^ a b v g d đ Čupić 2002, str. 85.
  29. ^ Felix Oppenheim, POLITICAL CONCEPTS, Basil Blackwell, Oxford (1981). pp. 29–51.
  30. ^ Robert A. Dahl, THE CONCEPT OF POWER, Bihevioral Science, 2, (1957). pp. 201–205. u Steven Lukes, MOĆ: JEDNO RADIKALNO SHVATANJE, čas. Marksizam u svetu, br. 8/1980. pp. 193.
  31. ^ Peter Bachrach and Morton S. Baratz (1971). „TWO FACES OF POWER”. Ur.: John R. CHAMPLIN. POWER. New York: Artherton Press. str. 122. 
  32. ^ Talcott Parsons, SOCIOLOGICAL THEORY AND MODERN SOCIETY, The Free Press. New York, Collier - Masmillan, London. (1967). pp. 308
  33. ^ Talcott Parsons, SOCIOLOGICAL THEORY AND MODERN SOCIETY, The Free Press. New York, Collier - Masmillan, London. (1967). pp. 331
  34. ^ Nicos Poulantzas, POLITIČKA VLAST I DRUŠTVENE KLASE, Komunist, Beograd, (1978). pp. 99.
  35. ^ a b v g d Čupić 2002, str. 86.
  36. ^ Nicos Poulantzas, POLITIČKA VLAST I DRUŠTVENE KLASE, Komunist, Beograd, (1978). pp. 102.
  37. ^ John Kenneth Galbraiht, EKONOMIKA I DRUŠTVENI CILJEVI, Otokar Keršovani, Rijeka (1979). pp. 91.
  38. ^ John Kenneth Galbraith, ANATOMIJA MOĆI, Stvarnost, Zagreb, (1987). pp. 10–12
  39. ^ Čupić 2002, str. 103–104.
  40. ^ S. Rajt Mils, ELITA VLASTI, Kultura, Beograd (1964). pp. 11.
  41. ^ Hannah Arendt, ON VIOLENCE, Alen Lane, The Penguin Press. London. (1970). pp. 44
  42. ^ Čupić 2002, str. 86–87.
  43. ^ Ljubomir Tadić, NAUKA O POLITICI, Rad, Beograd. (1988). pp. 82
  44. ^ Steven Lukes, MOĆ: JEDNO RADIKALNO SHVATANJE, čas. Marksizam u svetu, br. 8/1980. pp. 211.
  45. ^ Čupić 2002, str. 104.
  46. ^ Niklas Luhmann, MOĆ KAO KOMUNIKACIJSKI MEDIJ, čas. Politička misao, br. 1-2/1980. pp. 107. Pogledati Luhmannove tekstove DRUŠTVENO ZNAČENJE MOĆI, čas. Politička misao, br. 4/1982. i ORGANIZIRANA MOĆ, čas. Naše teme, br. 6/1979. Ovi Luhmannovi tekstovi su iz knjige MACHT.
  47. ^ Čupić 2002, str. 87.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Peter Bachrach and Morton S. Baratz (1971). „TWO FACES OF POWER”. Ur.: John R. CHAMPLIN. POWER. New York: Artherton Press. str. 122. 
  • Čupić, Čedomir . Sociologija: struktura, kultura, vladavina. Beograd: Fakultet političkih nauka; Čigoja štampa. 2002. ISBN 978-86-7558-050-8..
  • Čupić, Čedomir . Politika i zlo. Beograd: Fakultet političkih nauka; Čigoja štampa. 2001. ISBN 978-86-427-0276-6..

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]