Nakahama Mandžiro
Mandžiro Nakahama | |
|---|---|
 Nakahama Mandžiro | |
| Datum rođenja | 27. januar 1827. |
| Mesto rođenja | Naka no hama, Tosa, Japan |
| Datum smrti | 12. novembar 1898. (71 god.) |
| Mesto smrti | Tokyo, Japan |
Nakahama Mandžiro (jap. 中濱 万次郎, translit. Nakahama Manjirō; Naka no hama, 27. januar 1827 — 12. novembar 1898) poznat i kao Džon Mandžiro (ili Džon Mung).[1] bio je jedan od prvih Japanaca koji su posetili SAD i prevodilac tokom perioda otvaranja granica u Japanu.[2]
Putovanje za Ameriku[uredi | uredi izvor]
Od detinjstva, Mandžiro je bio ribar u svom selu Naka-no-hama u provinciji Tosa (danas, prefektura Koči). Kao četraestogodišnjak, sa svojih četvoro prijatelja (Goemon, Denzo, Toraemon i Jusuke) doživljava nesreću na moru 1841. godine pa bivaju nasukani na ostrvo Torišimu, gde ih je spazio i pokupio američki brod kitolovac „Džon Hovland“ sa kapetanom Vilijamom Vajtfildom.[3] Putujući, stigli su do Honolulua u Havajima će njegova četiri druga ostati dok Mandžiro nastavlja svoje putovanje dalje do Amerike. Nakon dolaska u SAD, kapetan Vajtfild predstavlja Mandžira Džejmsu Akinu koji ga upisuje u Oksfordovu školu u gradu Ferhevenu u Masačusetsu. Tamo godinu dana uči engleski i navigaciju pa potom kao šegrt bačvara odlazi na kitolovački brod „Frenklin“ (kapetan Ira Dejvis). Nakon plovidbe po južnim morima, „Franklin“ doplovljava u Honolulu gde Mandžiro u oktobru 1847. sreće svoje stare drugare. Nijedan od njih nije uspeo da se vrati u Japan budući da je zemlja bila zatvorena usled izolacione politike, sakoku. Za kršenje ove zabrane, kazna je bila smrt.
Kada se kapetan, usled nemogućnosti daljeg vođenja, povukao u Manilu, posada je izabrala novog kapetana pa je Mandžiro unapređen u harpunera. Kada su u septembru 1849. konačno došli do kraja puta Mandžiro je bio bogatiji za 350 dolara u džepu. Sa tim novcem odlazi u Kaliforniju privučen zlatnom groznicom. U San Francisko stiže u maju 1850, gde se ukrcava na parobrod na reci Sakramento preko koje odlazi za planine. Za par meseci zaradiće oko 600 dolara a ohrabren time rešava da pronađe način da se vrati za Japan.
Povratak u Japan[uredi | uredi izvor]
Kada je Mandžiro po treći put došao u Honolulu i našao svoje drugove, samo su dvojica bila voljna da se vrate u Japan. Toraemon je smatrao da je odlazak suviše rizičan a Jusuke je u međuvremenu umro od srčanih problema. Kupivši jednu vrstu jedrilice pod nazivom „Avantura“, stacionirane na barki „Sara Bojd“ sa poklonima ljudi iz Honolulua, krenuli su na putovanje do Japana. Putovanje je trajalo nešto više od mesec dana, od 17. decembra 1850. do 2. februara 1851. kada su konačno doplovili do Okinave. Sva trojica su odmah pritvorena ali se zbog radoznalosti i velikog poduhvata sa njima postupalo uljudno i dostojanstveno. Nakon nekoliko meseci ispitivanja, konačno su pušteni u Nagasakiju odakle se Mandžiro vratio za svoju rodnu Tosu gde ga je feudalni lord oblasti Jamauči Tojošige nagradio državnom penzijom. Kao značajan izvor informacija o spoljnom svetu, Mandžiro je nagrađen pozicijom nižeg vladinog službenika.
U septembru 1853. Mandžiro je pozvan u Edo (sadašnji Tokio) na ispitivanje gde je dobio status hatamota (samuraja koji odgovara direktno šogunu) a kao simbol tog statusa dozvoljeno mu je da nosi dva mača za pojasom (nešto što je bilo dozvoljeno samo samurajskoj klasi) i da izabere sebi prezime, što on to i radi, dodeljujući sebi prezime Nakahama po svom rodnom selu.
Usluge kao hatamoto[uredi | uredi izvor]
Mandžiro je detaljno opisao svoja putovanja Tokugava šogunatu čiji se primerak i dalje čuva u Nacionalnom muzeju u Tokiju. Kada je u julu 1852, admiral Metju Peri došao u Japan sa svojim „crnim brodovima“ tražeći, pod pretnjom sile, prestanak politike izolacije, Mandžiro je postao jedan od prevodilaca za šogunat u pregovorima koja su usledila tokom potpisivanja sporazuma iz Kanagave.
Godine 1860, Nakahama Mandžiro postaje deo Japanske delegacije za posetu SAD, gde je trebalo da bude prevodilac engleskog jezika. Grupa je putovala na prvom japanskom parnom brodu "Kanrin maru" koji je naručen i kupljen od holandskih brodograditelja. Zbog Japanske politike izolacije, posada je imala malo plovnog prekookeanskog iskustva pa su pri ulasku u oluju, njen kapetan Kacu Kaišu, admiral Kimura i većina posade obolela od morske bolesti. Tokom tog perioda Mandžiro je preuzeo upravljanje brodom i doveo brod bezbedno u luku.
Deset godina kasnije, 1870, tokom Francusko-pruskog rata, Mandžiro je studirao vojne nauke u Evropi. Po njenom završetku, na putu kući, svratio je u Ameriku i posetio svog starog kapetana Vajtfilda. Po povratku u Japan postaje profesor na Tokijskom univerzitetu.
Zaveštanje[uredi | uredi izvor]
Mandžirovo znanje i iskustvo uticalo je na to da Šogunat započne prosec modernizacije svoje mornarice. U međuvremenu, prevodio je sa engleskog na japanski priručnike za plovidbu, a podučavao je druge engleskim jezikom, navigacijom i tehnikama kitolova. Navodno je doprineo u konstrukciji japanskog ratnog broda „Šohei Maru“.
U privatnom životu, venčavao se tri puta i imao sedmoro dece. Godine 1918, njegov najstariji sin, dr. Nakahama Toičiro, poklonio je vredan samurajski mač gradu Ferhevenu kao zahvalnost što je pružio utočište njegovom ocu u teškim danima. Mač je izložen u biblioteci grada a tamo je stojao čak i u vremenu Drugog svetskog rata kada su dve države bile na suprotnim stranama.
Među svojim ostalim ostvarenjima može se reći da je Mandžiro verovatno prva japanska osoba koja se vozila vozom, parobrodom, bila oficir na američkom brodu i komandovao transpacifičkim putovanjem.
Postoji velika statua Džona Mandžira u parku Ašizuri u Šikoku ali njegov grob nije sačuvan budući da nepovratno uništem tokom bombardovanja u Drugom svetskom ratu. U Ferfevenu, dom Vilijama Vajtfilda renoviran je u muzej sa akcentom na period Nakahame Mandžira.[4]
Planeta patuljak 4841 Mandžiro nazvana je po njemu.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Fr?d?ric, Louis; Louis-Frédéric; Roth, Käthe (2002). Japan Encyclopedia. Harvard University Press. str. 688. ISBN 978-0-674-01753-5.
- ^ Webber 1984
- ^ Lade, Jennifer. "Manjiro Festival celebrates sister cities of Fairhaven, Tosashimizu," Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. novembar 2013) South Coast (Massachusetts). October 4, 2009; retrieved 2013-2-25.
- ^ *Medeiros, Michael (8. 12. 2006). „Preserving the Manjirō Legacy”. South Coast Today. Arhivirano iz originala 11. 02. 2012. g. Pristupljeno 18. 06. 2008.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Webber, Bert (1984). Wrecked Japanese Junks adrift in the North Pacific Ocean. Ye Galleon Press. ISBN 978-0-87770-309-9.
- Nussbaum, Louis-Frédéric; Roth, Käthe (2002). Japan Encyclopedia. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-01753-5. OCLC 58053128.
- Shoryo, Kawada; Nagakuni, Junyi (2003). Hyoson Kiryaku: Drifting Toward the Southeast: The Story of Five Japanese Castaways. Spinner Publications. ISBN 978-0-932027-56-6.
- Bernard, Donald R. The Life and Times of John Manjiro.
