Naočari
Naočari ili naočare su pomagalo koje se stavlja na lice ispred očiju sa ciljem da ih zaštiti ili da korisniku omogući bolji vid. Sastoje se od sočiva i rama koji drži sočivo/sočiva na licu.
Naočari mogu biti sabirne ili konveksne (plus-sočiva), za ispravljanje dalekovidnosti i starovidnosti, rasipne ili konkavne]] (minus-sočiva), za ispravljanje kratkovidnosti, cilindrične sočiva, za ispravljanje astigmatizma, prizmatična sočiva kod škiljenja. Ako u nepravilnosti vida postoji razlika između vida u daljinu i onoga za blizinu, mogu se propisati sočiva s dva ili više žarišta (bifokalne, multifokalne). Naočarna se sočiva izrađuju od stakla ili plastike; potonje su lakše, ali podložnije mehaničkim oštećenjima. Naočari služe i kao zaštita očiju od vetra, prašine, stranih tela, štetnih gasova, jetkih tekućina, zaraznog materijala i drugo. Za zaštitu očiju od prejake svetlosti, ultraljubičastih i infracrvenih zraka koriste se naočari s obojenim staklima. I dioptrijske naočari mogu se zaseniti metalizacijom ili uporabom fotosenzibilnih stakala, koja menjaju jačinu (intenzitet) zatamnjenja prema okolnoj svetlosti.[1]
Naočari su optička sočiva koja se postavljaju pred oči da bi se kod slabih očiju postigla potrebna oštrina vida. Kod kratkovidnih očiju slika predmeta koji se nalazi na daljini od 250 milimetara, pada ispred mrežnjače. Da bi slika pala na mrežnjaču, kratkovidni ljudi primaknu predmet koji gledaju bliže oku, jer što je predmet bliže oku, slika je dalje. Da bi se ta pogreška ispravila, kratkovidni ljudi nose naočari s rastresnim ili konkavnim (udubljenim) sočivima. Kod dalekovidnih očiju je obratno, to jest slika predmeta pada iza mrežnjače. Ljudi takvih očiju odmaknu pri čitanju knjigu daleko od očiju. Za ispravku takve pogreške služe sabirna ili konveksna (ispupćena) sočiva.[2] Postoji veća verovatnoća da će ljudima trebati naočari što starije postaju, tako da 93% ljudi uzrasta između 65 i 75 godina nosi korektivna sočiva.[3][4]
U upotrebi su još i narodni nazivi, ali neknjiževni oblici: naočale, naočali, očale i očali; kao i tuđice đozluci (tur. gözlük) i brile (nem. die Brille).
Objašnjenje[uredi | uredi izvor]
Naočari su očno pomagalo koje ispravljaju poremećaje vida kao što su kratkovidnost (miopija), dalekovidnost (hiperopija) ili astigmatizam (refrakcijska vidna anomalija, ametropija uzrokovana razlikama u zaobljenosti refraktornih površina, a njezina je posledica loše fokusiranje slike na mrežnjači) - naočari za vid, zaštitu očiju pri radu - zaštitne naočari ili zaštitu od UV zračenja - sunačane naočari. Moderne naočari izrađene su od raznih tipova metala ili plastike. Sočiva su napravljena od stakla ili plastike. Jačina sočiva u dioptrijama propisuje lekar oftalmolog. Pre samog izuma naočara ljudi su koristili brušena stakla za korekciju vida. Najpoznatiji primer iz istorije je rimski car Neron koji je uz pomoć takvog stakla gledao gladijatorske igre. Prve naočari izradio je Salvino D'Armate 1284. godine u Italiji.
Naočari se sastoje od okvira koji drži staklo (sočivo), a nose se ispred očiju, obično za ispravljanje oštrine vida, zaštitu očiju od UV zraka ili drugih štetnih činioca. Moderne naočari su podložene na tipičnim mestima: nos i krakovi za učvršćivanje oko uški. Istorijske primerke čine cvikeri, monokli i lornjeta.
Okviri za naočari najčešće se izrađuju od metala ili plastike. Sočiva su prvotno bila od stakla, dok su danas mnoga izrađena od različitih tipova plastike, uključujući CR-39 i polikarbonat. Ovi materijali umanjuju mogućnost loma i lakši su od stakla. Neki plastični materijali imaju bolje optičke karakteristike od stakla, kao što su bolja transmisija vidljivog svetla i apsorpcija ultraljubičastog svetla. Neki takođe imaju bolji indeks loma od većine staklenih sočiva; to je korisno u izradi korektivnih sočiva koja se oblikuju kako bi ispravili različiti oblici vidnih abnormalnosti, kao što je miopija, omogućavajući upotrebu tanjih sočiva. Novija plastična sočiva, nazvane izon, mogu ispraviti neke aberacije koje se prirodno pojavljuju u prostoru ispred naših očiju. One kreiraju oštriji vid i pomažu kod haloa i mušica koje se uočavaju zbog bleštanja pri noćnoj vožnji. Te probleme takođe rešava LASIK hirurgija.
Premazi koji daju postojanost na ogrebotine mogu se primeniti i na većinu plastičnih sočiva, pružajući im podednaku otpornost kao i staklenima. Postoje još i hidrofobni premazi, načinjeni da olakšavaju čišćenje, kao i antirefleksni premazi koji reduciraju bleštanje, poboljšavaju oštrinu vida noću i čine oči onoga ko nosi naočari izrazitijima. CR-39 sočiva su najčešće korištena plastična sočiva, zbog niske cene, velike otpornosti na ogrebotine i male transparentnosti za ultraljubičasto i infracrveno zračenje. Polikarbonatna i Triveks sočiva su najlakše i teško se razmrskaju, tako da najbolje štite od udaraca, iako optičke karakteristike nisu tako dobre i imaju mali Abov broj (31).
Nisu sve naočari dizajnirane samo za korekciju vida, nego se nose i radi zaštite, pregleda vizuelne informacije (stereoskopija) ili jednostavno iz estetskih razloga. Zaštitne naočari štite oči od letećih čestica, jakog svetla i zračenja. Sunčane naočari omogućavaju bolji vid pri jakom dnevnom svetlu, i mogu pružiti zaštitu od oštećenja ultraljubičastim zracima.
Istorija naočara[uredi | uredi izvor]
Počeci[uredi | uredi izvor]
Najraniji istorijski zapisi o efektu povećavanja slike nalaze se u staroegipatskim hijeroglifima iz 8. veka pre Hrista koji su prikazivali jednostavna staklena sočiva. Najraniji pisani zapis datira iz 1. veka, kada je Seneka Mlađi, učitelj rimskog cara Nerona, napisao: Slova, ma koliko mala i nejasna, ako se gledaju kroz kuglu ili čašu punu vode, postaju jasnija i povećana. Car Neron takođe je napisao kako je gledao igre gladijatora koristeći smaragd kao korektivno sočivo.
Korektivna sočiva koristio je i Abas Ibn Firnas u 9. veku, koji je pronašao način da izradi vrlo bistro staklo. Ove naočari nastale su poliranjem i oblikovanjem zaobljenog kamena, koji se koristio za gledanje, i bile su poznate kao kamenje za čitanje. Najraniji dokaz o izumu koji povećava sliku, konveksnom sočivu koje prizor čini uvećanim, nalazi se u Knjizi o optici koju je objavio Alhazen 1021. Njen prevod na latinski doprineo je izumu naočara u 13. veku u Italiji.
Sunčane naočari, u obliku ravne staklene ploče od zadimljenog kvarca, štitile su oči od bleštanja i koristile su se u Kini u 12. veku ili čak i ranije. Međutim, one nisu imale korektivnu moć.
Otkriće naočara[uredi | uredi izvor]
Oko 1284. u Italiji, Salvino D'Armate je dobio priznanje za izum prvih nosivih naočara. Najraniji slikovni dokaz korištenja naočara je portret kardinala Huga de Provenca koji čita rukopis, a naslikao ga je Tomaso da Modena 1352. godine.[5] Drugi rani primerak je prikaz naočara pronađen u Severnim Alpama, u crkvi u Bad Vildungenu u Nemačkoj 1403.
Postoji mnogo teorija o zaslugama za izum tradicionalnih naočara. Godine 1676, Frančesko Redi, profesor na Univerzitetu medicine u Pizi, napisao je kako poseduje 1289 rukopisa čiji se autori žale da ne bi bili u mogućnosti čitati ili pisati da nije bilo nedavnog izuma naočara. On je takođe napisao belešku o propovedi iz 1305, u kojoj je propovednik, dominikanski redovnik Fra Điordano da Rivalto primetio da su naočari bile izumljene pre više od 20 godina, i tvrdio da je lično upoznao izumitelja. Prema tom dokazu, Redi je zaslugu za ponovni izum naočara pripisao drugom dominikanskom monahu iz Pize, Fra Alesandru da Spini, jer je izvorni izumitelj to otkriće držao u tajnosti. To pravo je sadržano u njegovom testamentu.
Ostale priče, moguće legende, zaslugu za izum naočara pripisuju Rodžeru Bejkonu. Bejkon je poznat kao prvi koji je 1262. napisao referencu o karakteristici sočiva da uvećavaju predmete, iako je to bilo obznanjeno u Alhazenovoj knjizi o optici iz 1021. Bejkonova rasprava De iride (Na dugi), koja je napisana dok je Bejkon bio učenik Roberta Grosetesta, oko 1235, spominje korišćenje sočiva za čitanje najmanjih slova s znatnih udaljenosti. I dok tačan datum i izumitelj mogu biti zauvek osporavani, gotovo je sigurno da su naočari izumljene između 1280. i 1300. u Italiji. Tadašnje naočari imale su konveksna sočiva koja su mogla ispraviti i hiperopiju (dalekovidnost) i prezbiopiju, koja se obično javlja kao simptom starenja. Veruje se da je Nikolas od Kuse otkrio dobrobit konkavnih sočiva u ispravljanju miopije (kratkovidnosti). Dakako, tek je 1604. Johanes Kepler objavio raspravu o sočivima i astronomiji, u kojoj je dao prvo ispravno objašnjenje zašto konveksna i konkavna sočiva mogu da isprave prezbiopiju i miopiju.
Dalji napredak[uredi | uredi izvor]
Američki naučnik Benjamin Franklin, koji je patio i od miopije i prezbiopije, izumeo je bifokalne naočari 1784. kako bi izbegao često menjanje dva para naočala. Prva sočiva za ispravljanje astigmatizma konstruisao je britanski astronom Džordž Bidel Eri 1825.
S vremenom je i izrada okvira za naočari napredovala. Prvi primerci su bili namenjeni za nošenje u ruci ili za pričvršćivanje na nos (cvikeri). Đirolamo Savonarola je predložio da se okviri fiksiraju pomoću trake koja se obavije oko glave, a sve bi dodatno učvrstio šešir. Moderne okvire za naočari, podržane krakovima za učvršćivanje oko ušiju, unapredio je 1727. britanski optičar Edvard Skarlet. U početku to unapređenje nije naišlo na veći ođek javnosti te su lornjeta ostala u modi kroz 18. i početak 19. veka.
Početkom 20. veka Moric fon Ror u fabrici Cajs (uz pomoć H. Boegeholda i A. Sonefelda) izradio je Boegehold Punktal, sferna sočiva s fokusom u jednoj tačci, koja su dominirala mnogo godina.
Uprkos rastućoj popularnosti kontaktnih sočiva i laserske korektivne hirurgije oka, naočari se uobičajeno nose, kao što se i njihova tehnologija poboljšava. Na primer, danas je moguće kupiti okvire napravljene od posebnog, prilagođavajućeg metala koji se nakon savijanja vraća u prvobitni oblik. Drugi okviri imaju elastične zglobove. Ovi dizajni omogućavaju ugodnije nošenje i pružaju bolju zaštitu od moguće nesreće. Moderni okviri se takođe često izrađuju od čvrstih, laganih materijala, kao što su primese titana, koji nisu ranije bili dostupni.
Vrste naočara[uredi | uredi izvor]
Prema nameni naočari se mogu podeliti na više celina:
Dioptrijske naočari[uredi | uredi izvor]
Dioptrijske naočari su naočari sa dioptrijskim staklima određene dioptrije namenjene kao pomoć korisniku za otklanjanje nedostataka očiju pri gledanju (kratkovidost, dalekovidost, astigmatizam ...).
Koristeći fizički zakon prelamanja svetlosti kroz materijale različite gustine, staklo, a u novije vreme sve više specijalna plastika, bruse se da mogu korigovati kratkovidost ili dalekovidost. Sočiva za kratkovide se izdubljuju (u njima se može držati voda 'figurativno da bi se bolje opisale), dok su sočiva za dalekovide ispupčena kao biljka/hrana sočivo, po čemu su najverovatnije i dobila ime. Dioptrijske naočari imaju drške kojima se drže na licu na taj način što su oslonjene na nos a zakačene za ušne školjke.
Danas postoje i stakla i plastike koje imaju „foto“ efekat tj. na suncu potamne kao naočari za sunce.
Umesto naočara sve više se koriste kontaktna sočiva, koja se direktno smeštaju u oko - između kapaka i očne jabučice.
Spoljna obrada sočiva može biti „antirefleksna“ pa se korisniku ne vide oči jer staklo ima efekat, za onoga koji gleda, ogledala.
Lornjon[uredi | uredi izvor]
Dioptrijska stakla čiji ram umesto drški za ušne školjke imaju jedan držač sa strane i služe da se povremeno nešto pogleda. Koristile su ih pre svega dame (u prošlosti) i bilo je otmeno imati ih, npr. u pozorištu, kao i lepezu, i povremeno pogledati nešto kroz njih. Uglavnom su nefunkcionalne i koristile su se kao modni detalj.
Monokl[uredi | uredi izvor]
Monokl je tip dioptrijskih naočara koji ima samo jedno staklo. Staklo se drži tako što se korisnik „namršti“ i mišićima oko oka drži staklo. To je, naravno, neprijatno i zamorno, pa se monokl koristi samo da bi se nešto pogledalo. Monokl je jedno staklo smešteno u ram i povezano pantljikom za pojas. Sam monokl se uglavnom držao u jednom džepčiću i povremeno vadio. Monokl se ranije (u prošlosti) više koristio a danas ga koriste pojedinci (sajdžije, filatelisti , numizmatičari ...).
Naočari za sunce[uredi | uredi izvor]
Naočari za sunce služe kao zaštita oka od pojačanog sunčevog zračenja ali i kao modni detalj. Staklo može biti raznih boja (zelena, siva, braon...) i različitog stepena zatamnjenosti. Obavezan rekvizit su planinarima i uopšte onima koji mnogo vremena provode na suncu, snegu...
Postoje i u vidu natikača, kada se natiču na naočari sa dioptrijom.
Zaštitne naočari[uredi | uredi izvor]
Zaštitne naočari su predviđene u proizvodnim procesima gde može doći do oštećenja vida. To može da bude u čeličanama varnice ili za one koji rade na mašinama za obradu metala, stakla, drveta i slično. U toku rada, na mašinama, parčići materijala koji se obrađuje lete nekontrolisano pa mogu da pogode i oštete oko pa zato služe naočari kao fizička prepreka i zaštita.
Zaštitne naočari postoje i za radnike koji se bave zavarivanjem, jer se tom prilikom javlja intenzivna svetlost koja može da ošteti vid.
Zaštitne naočari nose i oni koji se bave laserima, jer je laserska svetlost štetna za vid.
Maska za ronjenje[uredi | uredi izvor]
Na neki način i maska za ronjenje ili naočare za plivanje se mogu svrstati u naočare, pogotovu što postoje maske za ronjenje koje pokrivaju samo oči. Štite oči ronioca od vode i omogućavaju mu da pod vodom gleda. Ipak većina maski za ronjenje pokriva veći deo lica - nos pa i usta, zavisno od tipa. Naočare za plivanje pokrivaju samo oči i omogućavaju plivačima da gledaju pod vodom dok se takmiče.
Pribor za naočare[uredi | uredi izvor]
U pribor za naočare spadaju kutijice za zaštitu ili nošenje naočara, krpice za brisanje stakla naočara ili lančići ili trake za pridržavanje naočara tokom rada.
Zanimanja vezana za naočari[uredi | uredi izvor]
- Očni lekari ili oftamolog posle pregleda prepisuju kakve naočari pacijent treba da nosi
- Optičari - prave naočari na taj način što seku fabrički napravljeno sočivo na oblik da staje u ram naočara
- Sportisti plivači, skijaši i drugi zimski sportisti, planinari, motociklisti...
- Radnici kojima je tokom procesa proizvodnje ugrožen vid — zavarivači, čeličari, strugari...
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Naočare, [1] "Hrvatska enciklopedija", Leksikografski zavod Miroslav Krleža, www.enciklopedija.hr, 2017.
- ^ Velimir Kruz: "Tehnička fizika za tehničke škole", "Školska knjiga" Zagreb, 1969.
- ^ Collin, Liz. „Good Question: Why Do So Many Of Us Need Glasses?”.
- ^ „Newsroom”.
- ^ James, Peter i Thorpe, Nick, Drevni izumi, 1. izd, Mozaik knjiga. . Zagreb. 2007. pp. 289-291. ISBN 978-953-14-0040-4..
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Ilardi, Vincent (2007), Renaissance Vision from Spectacles to Telescopes, Philadelphia, PA: American Philosophical Society.
- Needham, Joseph (1962), „part 1”, Science & Civilisation in China, IV, Cambridge, ENG, UK: Cambridge University Press.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- „Spectacles Gallery”, Museum, British Optical Association, Arhivirano iz originala 4. 4. 2013. g., Pristupljeno 13. 6. 2019.
- „Spectacles”, The Medieval Technology, NYU, Arhivirano iz originala 16. 10. 2015. g., Pristupljeno 13. 6. 2019.
- „Are Your Eyes Right”, Popular Science (article), februar 1944, Arhivirano iz originala 2. 6. 2013. g., Pristupljeno 13. 6. 2019, on eyes and how eyeglasses correct vision (page 120).
- „Common Spectacles Styles before, during and after the Civil War”, Archive.org (article), 2012, Antique Eyeglasses in America.
