Naučni ratovi

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Tomas Kun

Naučni ratovi predstavljaju niz intelektualnih razmena između tzv. naučnih realista i postmodernističkih kritičara na temu prirode naučne teorije i intelektualnog upita. Taj događaj se odvijao u Sjedinjenim Američkim Državama, devedesetih godina prošlog veka, u akademskim i ostalim medijima. Naučni realisti (poput Normana Levita, engl. Norman Levitt; Paula R. Grosa, engl. Paul R. Gross; Žan Brikmonta, franc. Jean Bricmont; i Alana Sokala, engl. Alan Sokal) su tvrdili da je naučno saznanje stvarno, i optužili postmoderniste da su negirali naučnu objektivnost, naučni metod, empirizam, kao i naučno saznanje. Postmodernisti su tumačili ideje Tomasa Kuna o naučnim paradigmama, gde su oni smatrali da su naučne paradigme, ništa drugo nego socijalna konstrukcija, čak i filozofi poput Paula Fejerabenda (nem. Paul Feyerabend), je bio zagovornik ideje da ostale forme sticanja znanja (suprotne od realnih) su bolje služile ljudskim ličnim i duhovnim potrebama.

Naučni ratovi[uredi | uredi izvor]

Iako mnoge teorije povezane sa postmodernizmom nisu imale uticaja u prirodnim naukama, tzv. naučni realisti su smatrali da bi one trebalo da se koriste u prirodnim naukama. Naime, oni su smatrali da je ogromna količina akademskih ostvarenja upravo rezultat negiranja objektivnosti i realizma, i da su bili pod uticajem najvećih postmodernističkih filozofa dvadesetog veka (poput Žak Derida, franc. Jacques Derrida; Žila Deleza, franc. Gilles Deleuze), čije radove smatraju besmislenim i nepouzdanim. Konkretno ciljaju na širok spektar polja istraživanja, poput kulturoloških studija, feminističkih studija, komparativne književnosti, i poseban značaj pridodaju naučnim i tehnološkim studijama, koje koriste takve metode kao naučne.

Istorijska pozadina[uredi | uredi izvor]

Do sredine dvadesetog veka, filozofija nauke je bila fokusirana na održivosti naučnih metoda i saznanja, želeći da opravda istinu naučnih teorija i posmatranja, pokušavajući da otkrije, na filozofskom nivou, zašto je nauka valjana. Karl Poper (nem. Karl Raimund Popper), jedan od prvih protivnika logičkog pozitivizma dvadesetog veka, odbacio je klasičnu posmatračku formu iz naučne metodike, kako bi dao prednost empirijskoj falsifikaciji. On je takođe poznat i po tome što je bio protiv klasične verifikacije saznanja, koju je zamenio kritičkim racionalizmom[1]. Njegove kritike naučnih metoda su usvojene od strane nekolicine postmodernističkih kritičara. [2]

Dobar broj filozofa dvadesetog veka su smatrali da su logički modeli "čiste" nauke neprimenjivi na bilo kakav oblik naučne prakse. Tek je publikacija Tomas Kunove (engl. Thomas Kuhn) knjige "Struktura naučne revolucije", 1962. godine u potpunosti otvorila studiju o nauci novim disciplinama, sugerišući, da je evolucija nauke jednim delom socijalno određena, a da pritom ne upravlja pod prostim zakonima logike koje se nameću od strane logičkih pozitivista.

Kun je opisao da razvoj naučnog saznanja nije linearnog rasta u istini i razumevanju, već da je niz periodičnih revolucija koje su opovrgle stari naučni red i zamenilo ga novim, koje je nazvao paradigmama. Kun pridodaje mnogo ovog procesa interakcijama i strategijama ljudskih učesnika u nauci, a ne sopstvenim logičkim strukturama.

Neki su tumačili Kunove ideje kao da one označavaju da su naučne teorije, u potpunosti ili parcijalno, socijalni konstrukti, što su mnogi protumačili kao pobijanje tvrđenja da nauka predstavlja objektivnu stvarnost (iako se mnogi socijalni konstruktivisti nisu slagali sa ovom tvrdnjom), i da je stvarnost imala manju, ili potencijalno nebitnu ulogu u formiranju naučnih teorija. Žerom Ravec (franc. Jerome Ravetz) 1971. godine objavljuje "Scientific Knowledge and its Social Problems", knjiga koja opisuje ulogu naučnog društva, kao socijalnog konstrukta, koju ima prilikom prihvatanja ili odbijanja objektivnog naučnog saznanja. [3]

Postmodernizam[uredi | uredi izvor]

Određeni broj različitih filozofskih i istorijskih škola, koje su sebe grupisale zajedno u talas postmodernizma, su počeli sa ponovnim tumačenjem naučnih ostvarenja prošlosti iz perspektive praktičara, često uzimajući u obzir uticaj politike i ekonomije u razvoju naučnih teorija shodno naučnim posmatranjima. Umesto da se na rad naučnika gleda kao na pozitivističko posmatranje, mnogi naučnici u prošlosti su bivali ispitivani o njihovoj seksualnoj orijentaciji, rasi, klasi, itd. Neki radikalniji filozofi poput Paula Fejerabenda, smatrali su da su naučne teorije same po sebi nekoherentne i da su ostale forme naučnog saznanja (poput onih korišćenih u religiji) koristile kao materijal za duhovnu potrebu praktičara sa istom jednakošću kao i validna naučna objašnjenja.

Imre Lakatos (mađ. Imre Lakatos) je napredovao u svojoj teoriji smeštenoj između ove dve struje, sačinjene od postmodernista i realista. Za Lakatosa, naučno saznanje je progresivno, ali ne napreduje striktno linearnom putanjom, pri kom se svaki deo nadovezuje na drugi, već kao pristup u kom se "jezgro" teme istraživanja uspostavlja pomoćnim teorijama koje mogu same biti falsifikovane ili zamenjene bez rizika da se može bilo kako kompromitovati samo jezgro. Socijalni uslovi i stavovi utiču na to koliko pojedinac pokušava da pruža otpor falsifikovanju radi teme istraživanja samog jezgra, ali tema sama po sebi ima objektivan status zasnovan na na njegovoj relativnoj objašnjavalačkoj sposobnosti. Pružati otpor falsifikovanju samo postaje ad-hoc i može škoditi znanju kada se alternativna tema sa znatno većom objašnjavalačkom sposobnošću negira u korist neke koja ima znatno manju objašnjavalačku sposobnost. Naime, pošto menja teorijsko jezgro, koje može imati široke posledice na ostala polja istraživanja, prihvatanje nove, izmenjene metode je takođe revolucionarno koliko i progresivno. Shodno tome je za Lakatusa značaj nauke upravo u tome da ona bude i progresivna, kao i revolucionarna, socijalno informisana koliko i objektivno opravdana.

Sam događaj[uredi | uredi izvor]

U knjizi "Higher Superstition: The Academic Left and Its Quarrels With Science" objavljen 1994. godine, naučnici Paul R. Gros i Norman Levit optužuju postmoderniste za takozvani anti-intelektualizam, na osnovu predstavljenog odsustva relativizma, i predlažu da postmodernisti znaju malo o naučnim teorijama koje kritikuju i da se bave lošom naukom iz isključivo političkih razloga. Autori insistiraju da "naučni kritičari" pogrešno razumeju teorijske pristupe koje kritikuju, izražavajući se u karikaturama, umesto navođenjem samih činjenica.[4][5][6][7] Sama publikacija ove knjige je uzrok početka tzv. naučnih ratova. Kasnije je upravo ta knjiga inspirisala naučnu konferenciju održanu od strane njujorške akademije nauka pod nazivom "Let od nauke i razloga", koju su organizovali autori knjige lično.[8] Mahom se diskutovalo o tome na koji se način osobe, koje su van naučnog sveta, odnose prema nauci.[9]

Naučni ratovi u Socijalnom tekstu[uredi | uredi izvor]

Socijalni tekst, objavljen 1996. godine (od strane Djuk Univerziteta, engl. Duke University), sačinjen od kratkih članaka od strane postmodernističkih akademika koji se bave oblastima socijalne nauke, u kojima je naznačena uloga društva i politike u nauci. Urednik ovog teksta je izjavio da je napad na naučne studije, ništa više do konzervativne reakcije na činjenicu da se finansiranje naučnih istraživanja znatno smanjilo. [10]

Alan Sokal

Istoričarka Doroti Nelkin (engl. Dorothy Nelkin) okarakterizovala je energičan odgovor naučnika kao "poziv na mobilizaciju usled propalog braka nauke i države", iako je to u suprotnosti sa naravi naučnika da izbegavaju učešće u političkim okršajima i pretnjama. Nakon Hladnog rata vojno finansiranje nauke je zaustavljeno, iz razloga što su agencije kao finansijeri tražili pouzdanost. Nelkin ukazuje da su kritičari postmodernizma bili samo "žrtvena jagnjad", kako bi skrenuli pažnju sa problema nauke. [11]

Takođe je 1996. godine, fizičar po imenu Alan Sokal (engl. Alan Sokal) je dao svoj doprinos, u vidu članka, Socijalnom tekstu, u kom zapoveda da je kvantna gravitacija lingvistički i socijalni konstrukt i da kvantna fizika podržava postmodernističku kritiku naučne objektivnosti. Nakon dugog odlaganja objavljivanja članka, usled Sokalovog odbijanja da razmotri revizije, članak biva objavljen u izdanju nazvanom "Naučni ratovi", kao relevantnu literaturu koja ide u korist postmodernistima.[12] Kasnije je Sokal otkrio javnosti da je to bio parodija-članak, naime, to je bio eksperiment, kojim je testirao "intelektualnu strogost akademskog časopisa" koji bi, njegovim rečima "objavili članak slobodno posoljen glupostima ako bi zvučao dobro i ako bi laskao urednikovim ideološkim opredeljenjima".[13] Ceo događaj je postao poznat po imenu Sokal afera i izazvao veću pokrivenost konflikta od strane javnosti i medija. [14]

Nastavak konflikta[uredi | uredi izvor]

Stiv Fuler

U prvih nekoliko godina nakon Sokal afere, ozbiljnost i intenzitet diskusije se značajno povećala, veći deo se fokusirao na pomirenje "zaraćenih" strana postmodernista i naučnika. Jedan od značajnih događaja bio je "Nauka i njeni kritičari", konferencija održana 1997. godine. Skupila je naučnike, kao i one koji proučavaju nauku, među kojima su Sokal i Steve Fuler (engl. Steve Fuller) bili među glavnim govornicima. Konferencija je pokrenula poslednji talas široke medijske pokrivenosti, ali nije razrešila nijedan fundamentalni problem socijalne konstrukcije i objektivnosti u nauci.[15] Bilo je i ostalih pokušaja da se razreši problem, ali bezuspešno su se završavali svi.

Bogdanov afera 2002. godine [16] je poslužila kao "kraj knjige" Sokalovoj aferi, koja se desila nakon recenzija, prihvatanja i objavljivanja radova, kasnije potvrđenih da su izmišljotina. Profesor fizike Univerziteta Kornel (engl. Cornell University) je smatrao da su slučajevi različiti i da činjenica da neki časopisi i naučne institucije imaju nizak standard nije relevantan zaključak ičega. Kasnije se časopis ogradio od te afere smenom urednika, ističući da "je standard opao zbog činjenice da se prethodni urednik razboleo i umro."

Kraj sukoba[uredi | uredi izvor]

Interesovanje za naučne ratove povremeno je rasla u zadnjim decenijama, sa većim porastom interesovanja u proteklih par godina. Iako se događaji povremeno pominju u tzv. mejnstrim medijima (engl. mainstream media), ali su imali minimalan uticaj na naučni svet i na njene kritičare. Obe strane nastavljaju da održavaju stav da jedna strana ne razume teorije druge. Po rečima Bruno Latoura (franc. Bruno Latour) "naučnici uvek na svim sastancima pričaju o "građenju mosta između dve strane", ali kada most krene da se pravi sa suprotne strane, oni užasnuto ustuknu pred tim, i žele da nametnu najčudniju kontradikciju slobodi govora još od Sokrata (grč. Σωκράτης), koji je rekao: neka o nauci govore samo naučnici!"[17]

Naime, u skorije vreme je jedan od vodećih zagovornika ideje kritičara teorije je priznao da su neke kritike znale da budu kontra-produktivne i da su time samo hranile suprotnu stranu. Pišući o ovom događaju, Latour, se osvrnuo na kontekst globalnog zagrevanja, napisao je "opasni ekstremisti koriste poprilično sličan argument kao socijalni konstruktori kako bi uništili teško-osvojene dokaze koje bi nam spasle život. Da li sam pogrešio učešćem u kreiranju polja nazvanog studije nauke? Da li je dovoljno da kažemo da mi nismo stvarno mislili ono što smo kazali?"[18]

U 2016. godini autor Šon Lorens Oto u svojoj knjizi "Rat nauke, ko vodi, zašto je bitno, i šta mi možemo učiniti povodom toga", je naznačio da će pobednik u naučnom ratu " zacrtati budućnost moći, demokratije kao i slobode same". [19]

Izvori[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Bartley, William W. (1964). "Rationality versus the Theory of Rationality". Arhivirano 2013-01-02 na sajtu Wayback Machine In Mario Bunge: The Critical Approach to Science and Philosophy. The Free Press of Glencoe, section IX. (na jeziku: engleski) Pristupljeno 2021-04-21
  2. ^ Stove, David Charles (1982). Popper and After: Four Modern Irrationalists Arhivirano 2013-10-19 na sajtu Wayback Machine, Oxford: Pergamon Press.
  3. ^ Ravetz, Jerome R. (1979). Scientific knowledge and its social problemsNeophodna slobodna registracija. Oxford: Oxford Univ. Press. ISBN 978-0-19-519721-1. (na jeziku: engleski) Pristupljeno 2021-04-21
  4. ^ Flower, Michael J. (1995). "Review of Higher Superstition ", Contemporary Sociology, Vol. 24, No. 1, pp. 113–14.
  5. ^ Isis (Vol. 87, No. 2, 1996), American Anthropologist (Vol. 98, No. 2, 1996).
  6. ^ Social Studies of Science (Vol. 26, No. 1, 1996).
  7. ^ The review in The Journal of Higher Education (Vol. 66, No. 5, 1995) snidely suggested that book's final sentence proved that politics, the epistemology, philosophy, and science are inter-related.
  8. ^ Gross, Levitt, and Martin W. Lewis. (1997). The Flight from Science and Reason (New York: New York Academy of Science.)
  9. ^ Kramer, Jennifer. "Who's Flying – And In What Direction?" Arhivirano 2006-05-10 na sajtu Wayback Machine Coverage of the NYAS Flight from Science and Reason conference. Accessed 15 may 2006.
  10. ^ Ross, Andrew. (1996). "Introduction" Social Text 46/47, Vol. 14, Nos. 1 & 2, pp. 1–13, esp. p. 7. (na jeziku: engleski) Pristupljeno 2021-04-21
  11. ^ Nelkin, Dorothy. (1996). "The Science Wars: Responses to a Marriage Failed" Social Text 46/47, Vol. 14, Nos. 1 & 2, pp. 93–100., p. 95. (na jeziku: engleski) Pristupljeno 2021-04-24
  12. ^ Robbins, Bruce and Ross, Andrew. Editorial Response to the hoax, explaining Social Text's decision to publish Arhivirano 2012-06-09 na sajtu Wayback Machine
  13. ^ Sokal, Alan. (1996). "Transgressing the Boundaries: Toward a Transformative Hermeneutics of Quantum Gravity Arhivirano 2017-05-19 na sajtu Wayback Machine" Social Text 46/47, Vol. 14, Nos. 1 & 2, pp. 217–252. (na jeziku: engleski) Pristupljeno 2021-04-27
  14. ^ Sokal, Alan. (1996). "A Physicist Experiments with Cultural Studies Arhivirano 2019-09-04 na sajtu Wayback Machine," Lingua Franca, May/June, pp. 62–64. (na jeziku: engleski) Pristupljeno 2021-04-18
  15. ^ Baringer, Philip S. (2001). "Introduction: 'the science wars'", from After the Science Wars, eds. Keith M. Ashman and Philip S. Baringer. New York: Routledge, p. 2. (na jeziku: engleski) Pristupljeno 2021-04-27
  16. ^ Monastersky, Richard (2. 11. 2002). „French TV Stars Rock the World of Theoretical Physics”. Chronicle of Higher Education. Arhivirano iz originala 2008-02-07. g. Pristupljeno 2008-03-20.  (na jeziku: engleski) Pristupljeno 2021-04-27
  17. ^ Latour, B. (1999). Pandora's Hope. Essays on the Reality of Science Studies Arhivirano 2007-09-04 na sajtu Wayback Machine, Harvard University Press, USA. (na jeziku: engleski) Pristupljeno 2021-04-21
  18. ^ Latour, B. (2004). Why Has Critique Run Out of Steam? From Matters of Fact to Matters of Concern Arhivirano 2012-09-16 na sajtu Wayback Machine, Critical Inquiry 30, pp. 225–48. (na jeziku: engleski) Pristupljeno 2021-04-27
  19. ^ Radford, Benjamin; Frazier, Kendrick (januar 2017). „The War on Science: Who’s Waging It, Why It Matters, and What We Can Do About It”. Skeptical Inquirer. 41 (1): 61.  (na jeziku: engleski) Pristupljeno 2021-04-27
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Научни_ратови&oldid=26948047”