Najagresivniji vozač na Tur de Fransu
 Crveni broj, koji se dodeljuje Najagresivnijem vozaču | |
| Osnovne informacije | |
|---|---|
| Sport | drumski biciklizam |
| Takmičenje | Tur de Frans |
| Dodeljuje se za | najagresivnijeg vozača na Tur de Fransu |
| Izvorno ime |
|
| Druga imena |
|
| Istorija | |
| Prva nagrada | 1952. |
| Broj nagrada | 72 (do 2024) |
| Prvi pobednik |  Vaut Vagtmans |
| Najviše pobeda |
|
| Trenutni pobednik |  Viktor Kampenarts (2023) |
Nagrada za najagresivnijeg vozača na Tur de Fransu je uspostavljena 1952. Na kraju svake etape tu nagradu dobija vozač koji je najviše napadao i najviše vremena proveo u begu. Na kraju, bira se najagresivniji vozač celog Tur de Fransa, to je biciklista koji je najviše puta proglašavan za najagresivnijeg.
Od 1981. najagresivniji vozač nije osvojio Tur iste godine.
Istorija[uredi | uredi izvor]
Od 1952. dodeljuje se nagrada najagresivnijem vozaču.[1] Na kraju svake etape, dodeljuje se nagrada najagresivnijem vozaču, a na kraju trke se dodeljuje najagresivnijem vozaču celog Tura.[2] 1954. nagradu su dobila dvojica biciklista.[3] 1956. Andre Darigad je proglašen najagresivnijim vozačem.[4]
Godine 1961. nije dodeljena individualna nagrada, već je dodeljena celom timu.
Sistem se menjao tokom godina. Ranije su vozači dobijali poene i vozač sa najviše poena je bio pobednik.[5] Biciklista nije morao da završi trku da bi dobio nagradu, Siril Gimar 1972. nije završio trku, ali je dobio nagradu za najagresivnijeg vozača.
Godine 1979. nagrada je dodeljena Jopu Zutemelku, ali je kasnije diskvalifikovan zbog dopinga i nagrada je pripala Heniju Kojperu.[6]
Trenutni sistem[uredi | uredi izvor]
Trenutni sistem nagrađivanja je aktivan od 2003. Osam sudija, koji su specijalisti za biciklizam, bira najagresivnijeg vozača na kraju svake etape (osim na hronometru).[7] Za najagresivnijeg na kraju etape može biti izabrano više od jednog bicikliste, a nagradu može dobiti i celi tim. Najagresivniji vozač ne dobija majicu koju će nositi na narednoj etapi, već dobija crveni broj (beli broj na crvenoj pozadini), od 1998.[8][9]
Na kraju Tur de Fransa, obično u toku zadnje etape, proglašava se najagresivniji vozač cele trke i dobija nagradu od 20.000 eura.[7][10][11]
Pobednici[uredi | uredi izvor]
Dobitnici nagrade za najagresivnijeg vozača.[12]
- 2023.
Viktor Kampenarts - 2022. Vaut van Art
- 2021.
Frenk Bonamur - 2020.
Mark Irši - 2019. Žilijen Alafilip
- 2018.
Danijel Martin - 2017. Voren Bargi
- 2016.
Peter Sagan - 2015. Romen Barde
- 2014.
Alesandro de Marki - 2013. Kristof Riblon
- 2012.
Kris Anker Serensen - 2011. Žeremi Roa
- 2010. Silvan Šavanel
- 2009.
Franko Pelicoti[a] - 2008. Silvan Šavanel
- 2007.
Amets Čuruka - 2006. David de la Fuente
- 2005. Oskar Pereiro
- 2004. Rišar Virenk
- 2003.
Aleksandar Vinokurov - 2002. Loran Žalaber
- 2001. Loran Žalaber
- 2000.
Erik Deker - 1999. Žak Diran
- 1998. Žak Diran
- 1997. Rišar Virenk
- 1996. Rišar Virenk
- 1995.
Ernan Buenaora - 1994. Eros Poli
- 1993. Masimo Giroto
- 1992. Klaudio Kjapuči
- 1991. Klaudio Kjapuči
- 1990. Eduardo Čozas
- 1989. Loran Finjon
- 1988. Žerom Simon
- 1987. Režis Kler
- 1986. Bernar Ino
- 1985. Marten Dikrot
- 1984. Bernar Ino
- 1983. Serž Demijer
- 1982. Režis Kler
- 1981. Bernar Ino
- 1980. Kristijan Levavaser
- 1979. Heni Kojper
- 1978. Pol Velens
- 1977. Geri Kneteman
- 1976. Remon Delisl
- 1975. Edi Merks
- 1974. Edi Merks
- 1973. Luis Okanja
- 1972. Siril Gimar
- 1971. Luis Okanja
- 1970. Edi Merks
- 1969. Edi Merks
- 1968. Rože Pinžon
- 1967. Dezir Letor
- 1966.
Rudi Altig - 1965. Feliče Đimondi
- 1964. Anri Anglad
- 1963. Rik van Loj
- 1962. Edi Pavuels
- 1961. tim Ust–sud–Ust
- 1960. Žan Grazik
- 1959. Žerar Sen
- 1958. Federiko Bajamontes
- 1957. Nikolas Barone
- 1956. Andre Darigad
- 1955.
Šarli Gol - 1954. Lisjen Lazarid / Fransoa Mae[b]
- 1953. Vaut Vagmans
Višestruki pobednici[uredi | uredi izvor]
| Pozicija | Ime | Država | Broj pobeda | Godine |
|---|---|---|---|---|
| 1 | Edi Merks | Belgija |
4 | 1969, 1970, 1974, 1975 |
| 2 | Bernar Ino |  Francuska |
3 | 1981, 1984, 1986 |
| Rišar Virenk | Francuska |
1996, 1997, 2004 | ||
| 3 | Luis Okanja |  Španija |
2 | 1971, 1973 |
| Klaudio Kjapuči |  Italija |
1991, 1992 | ||
| Režis Kler | Francuska |
1982, 1987 | ||
| Žak Diran | Francuska |
1998, 1999 | ||
| Loran Žalaber | Francuska |
2001, 2002 | ||
| Silvan Šavanel | Francuska |
2008, 2010 |
Po državama[uredi | uredi izvor]
| Pozicija | Država | Broj pobeda | Vozač sa najviše pobeda | Poslednji pobednik |
|---|---|---|---|---|
| 1 | Francuska |
34 | Bernar Ino, Rišar Virenk (3) | Frenk Bonamur 2021. |
| 2 | Belgija |
8 | Edi Merks (4) | Viktor Kampenarts 2023. |
| 3 | Španija |
7 | Luis Okanja (2) | Amets Čuruka 2007. |
| 4 | Italija |
6 | Klaudio Kjapuči (2) | Alesandro de Marki 2014. |
| 5 | Holandija |
5 | Vaut Vagmans, Geri Kneteman, Heni Kojper, Marten Dikrot, Erik Deker (svi po 1) | Erik Deker 2000. |
| 6 |  Švajcarska |
2 | Serž Demijer, Mark Irši (1) | Mark Irši 2020. |
| 6 |  Danska |
1 | Kris Anker Serensen (1) | Kris Anker Serensen 2012. |
 Luksemburg |
Šarli Gol (1) | Šarli Gol 1955. | ||
 Slovačka |
Peter Sagan (1) | Peter Sagan 2016. | ||
 Kazahstan |
Aleksandar Vinokurov, (1) | Aleksandar Vinokurov 2003. | ||
 Kolumbija |
Ernan Buenaora (1) | Ernan Buenaora 1995. | ||
 Nemačka |
Rudi Altig (1) | Rudi Altig 1966. | ||
 Irska |
Danijel Martin (1) | Danijel Martin 2018. |
Vidi još[uredi | uredi izvor]
- Generalni plasman na Tur de Fransu
- Klasifikacija po poenima na Tur de Fransu
- Brdska klasifikacija na Tur de Fransu
- Klasifikacija za najboljeg mladog vozača na Tur de Fransu
- Timska klasifikacija na Tur de Fransu
Napomene[uredi | uredi izvor]
- ^ Franko Pelicoti je osvojio brdsku klasifikaciju i nagradu za najagresivnijeg vozača na Tur de Fransu 2009, ali su mu, u martu 2011, poništeni svi rezultati koje je ostvario od 7. maja 2009, zbog neregularnih podataka u biološkom pasošu.[13]
- ^ Godine 1954, nagrada je pripala Fransoi Maeu i Lisjenu Lazaridu.[14]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „Tour de France: An alternative view of the ultimate road race”. The Independent. 6. jul 2007. Arhivirano iz originala 08. 07. 2008. g. Pristupljeno 22. februar 2017.
- ^ „Premies voor Van der Pluym en Stolker”. Leeuwarder Courant (na jeziku: nemačkom). 14. jul 1956. str. 11. Arhivirano iz originala 13. 07. 2009. g. Pristupljeno 22. februar 2017.
- ^ „Bobet onbetwist winnaar van Tour de France”. Leeuwarder Courant (na jeziku: nemačkom). 2. avgust 1954. str. 3. Pristupljeno 22. februar 2017.
- ^ „Klassementen”. Leeuwarder Courant (na jeziku: nemačkom). 30. jul 1956. str. 5. Arhivirano iz originala 13. 07. 2009. g. Pristupljeno 22. februar 2017.
- ^ Eddy van der Mark. „Tour Xtra:Combativity Classification”. CvccBike. Pristupljeno 22. februar 2017.
- ^ „Zoetemelk strijdlustigste”. Leeuwarder Courant (na jeziku: nemački). 23. 7. 1979. str. 13. Arhivirano iz originala 13. 7. 2009. g. Pristupljeno 22. 2. 2017.
- ^ a b „Tour de France 2008 - Rules”. Amaury Sport Organisation. Arhivirano iz originala 18. 10. 2012. g. Pristupljeno 22. februar 2017.
- ^ „Règlement de l'Épreuve - Article 10: Maillots des leaders” (PDF) (na jeziku: francuskom). Amaury Sport Organisation. 17. jul 2008. str. 61. Arhivirano iz originala (PDF) 27. 03. 2009. g. Pristupljeno 22. februar 2017. „Par ailleurs, le coureur combatif sera identifié par deux dossards spécifiques avec chiffres blancs sur fond rouge.”
- ^ Nick Brownlee (23. jul 2013). Vive le Tour!: Wiggo, and the Amazing Tales of the Tour de France. Pavilion Books. str. 75. ISBN 978-1-909396-34-0. Arhivirano iz originala 22. 02. 2017. g. Pristupljeno 22. februar 2017.
- ^ „Règlement de l'Épreuve - Article 24f: Prix de la Combativité” (PDF) (na jeziku: francuskom). Amaury Sport Organisation. 17. 7. 2008. str. 69. Arhivirano iz originala (PDF) 27. 3. 2009. g. Pristupljeno 22. 2. 2017.
- ^ „Liste des prix/Prize money - Article 7. Classement de la combativité” (PDF). Amaury Sport Organisation. 17. jul 2008. str. 79. Arhivirano iz originala (PDF) 27. 03. 2009. g. Pristupljeno 22. februar 2017.
- ^ „Previous overall and classification winners”. Cyclingnews.com. Future plc. 1. avgust 2016. Pristupljeno 22. februar 2017.
- ^ „The Court of Arbitration for Sport (CAS) imposes a two-year ban on the Italian cyclists Pietro Caucchioli and Franco Pellizotti” (PDF) (Saopštenje). Lausanne: Court of Arbitration for Sport. 8. 3. 2011. Arhivirano iz originala (PDF) 17. 5. 2011. g. Pristupljeno 7. 8. 2021.
- ^ „Bobet onbetwist winnaar van Tour de France”. Leeuwarder Courant (na jeziku: holandski). 2. 8. 1954. str. 3. Pristupljeno 7. 8. 2021.