Ваут ван Арт

С Википедије, слободне енциклопедије
Ваут ван Арт
Ван Арт на Париз—Рубеу 2022.
Лични подаци
Пуно имеВаут ван Арт
Датум рођења(1994-09-15)15. септембар 1994. (29 год.)
Мјесто рођењаХеренталс, Фландрија, Белгија
ДржављанствоБелгија
Висина1,87 m[1][2]
Маса78 kg[1]
Тимске информације
Тренутни тим
Визма—лејз а бајк
Дисциплина
Улогавозач
Тип возача
  • универзалац
  • класик специјалиста
Професионална каријера
2013Таленет—фидеа
2014—2016Вастгедсервис
2017—2018Верандс вилемс—крелан
2018—2019Сибел—себон офроад тим[3]
2019—Јумбо—визма[4][5]
Успјеси
Тур де Франс
Класификација по поенима1 (2022)
Најагресивнији возач1 (2022)
Монументални класици
Милано—Санремо1 (2020)
Класици
Омлоп хет Нијувсблад1 (2022)
Страде Бјанке1 (2020)
Е3 Саксо банк2 (2022, 2023)
Гент—Вевелгем1 (2021)
Амстел голд рејс1 (2021)
Бретање класик1 (2022)
Првенства
Свјетски шампион
(циклокрос)		3 (2016, 2017, 2018)
Национални шампион
(друмска трка)		 1 (2021)
Национални шампион
(вожња на хронометар)		 3 (2019, 2020, 2023)
Национални шампион
(циклокрос)		 5 (2016, 2017, 2018, 2021, 2022)
Друге трке
Бпост банк трофеј 3 (2014/15), (2015/16), (2016/17)
Циклокрос суперпрестиж 1 (2015/16)
Свјетски циклокрос куп 1 (2015/16, 2016/17, 2020/21)
Денмарк рунт 1 (2018)
Тур оф Бритејн 2 (2021, 2023)
Копа Берноки 1 (2023)
Кирн—Брисел—Кирн 1 (2024)
Награде и медаље
Представљајући Белгија Белгију
Циклокрос
Свјетско првенство
Златна медаља — прво место Хогерхајде 2014. Трка до 23 године
Златна медаља — прво место Хезден-Золдер 2016. Елитна трка
Златна медаља — прво место Бјелес 2017. Елитна трка
Златна медаља — прво место Валкенбург 2018. Елитна трка
Сребрна медаља — друго место Коксајде 2012. Трка за јуниоре
Сребрна медаља — друго место Табор 2015. Елитна трка
Сребрна медаља — друго место Богенсе 2019. Елитна трка
Сребрна медаља — друго место Остенд 2021. Елитна трка
Сребрна медаља — друго место Хогерхајде 2023. Елитна трка
Бронзана медаља — треће место Луивил 2013. Трка до 23 године
Европско првенство
Златна медаља — прво место Лорш 2014. Трка до 23 године
Сребрна медаља — друго место Хијбјерген 2015. Елитна трка
Сребрна медаља — друго место Росмален 2018. Елитна трка
Бронзана медаља — треће место Понтшато 2016. Елитна трка
Друмски бициклизам
Олимпијске игре
Сребрна медаља — друго место Токио 2020. Друмска трка
Свјетско првенство
Сребрна медаља — друго место Имола 2020. Друмска трка
Сребрна медаља — друго место Имола 2020. Вожња на хронометар
Сребрна медаља — друго место Фландрија 2021. Друмска трка
Сребрна медаља — друго место Глазгов 2023. Друмска трка
Европско првенство
Сребрна медаља — друго место Дренте 2023. Друмска трка
Бронзана медаља — треће место Глазгов 2018. Друмска трка
Бронзана медаља — треће место Дренте 2023. Вожња на хронометар
Ажурирано: 12. април 2024.

Ваут ван Арт (хол. Wout van Aert; 15. септембар 1994) белгијски је бициклиста који тренутно вози за UCI ворлд тур тим — Визма—лејз а бајк,[6] а такмичи се у циклокросу и у друмском бициклизму. Два пута је освојио Е3 Саксо банк, а по једном је освојио Страде Бјанке, Милано—Санремо, Гент—Вевелгем, Амстел голд рејс, Омлоп хет Нијувсблад, Бретање класик, класификацију по поенима и награду за најагресивнојег возача на Тур де Франсу, Копа Берноки и Кирн—Брисел—Кирн. Остварио је девет етапних побједа на Тур де Франсу, једном је освојио национално првенство у друмској и три пута у вожњи на хронометар; три пута је освојио Свјетско првенство у циклокросу и пет пута национално. Освојио је три сребрне медаље у друмској вожњи на Свјетском првенству и једну у вожњи на хронометар, док је освојио једну сребрну медаљу у друмској вожњи на Олимпијским играма.

У почетку каријере такмичио се углавном у циклокросу, а 2019. је почео да се фокусира више на друмски бициклизам, када је потписао трогодишњи уговор са тимом Јумбо—визма.[4][7] Прве сезоне је возио Тур де Франс, гдје је остварио једну етапну побједу и освојио је национално првенство у вожњи на хронометар. Године 2020. освојио је Милано—Санремо, Страде Бјанке, национално првенство у вожњи на хронометар по други пут и остварио је двије етапне побједе на Тур де Франсу, док је на другом мјесту завршио Ронде ван Фландерен, друмску трку и трку на хронометар на Свјетском првенству. Године 2021. освојио је Гент—Вевелгем, Амстел голд рејс, Тур оф Бтитејн и национално првенство у друмској вожњи, а завршио је на другом мјесту друмску трку на Олимпијским играма и трку на хронометар на Свјетском првенству. Такође, остварио је три етапне побједе на Тур де Франсу, једну на којој је двапут вожен успон Мон Ванту, једну у вожњи на хронометар и једну у спринту на Јелисејским пољима, након чега су га бројни медији назвали најкомплетнијим возачем своје генерације, какав није виђен од Едија Меркса и Бернара Иноа.[8]

Године 2022. освојио је Омлоп хет Нијувсблад, Е3 Саксо банк класик, Бретање класик, класификацију по поенима и награду за најагресивнојег возача на Тур де Франсу, гдје је остварио и три етапне побједе, док је Париз—Рубе завршио на другом, а Лијеж—Бастоњ—Лијеж на трећем мјесту. Године 2023. освојио је Е3 Саксо банк класик по други пут, Копа Берноки, Тур оф Бтитејн и национално првенство у вожњи на хронометар по трећи пут, док је завршио на другом мјесту друмску трку и на Европском и на Свјетском првенству, на трећем мјесту Милано—Санремо и Париз—Рубе, а на четвртом мјесту Ронде ван Фландерен. Године 2024. освојио је Кирн—Брисел—Кирн, а пао је на Дварс дор Фландерену, због чега је морао да пропусти Ронде ван Фландерен и Париз—Рубе.

Од почетка јуниорске каријере водио је велико ривалство са Метјуом ван дер Пулом у циклокросу, а касније и на друму и њихово ривалство сматра се једним од највећих и најдуготрајнијих у историји бициклизма.[9][10] На Ронде ван Фландерену 2020. њих двојица су отишла у бијег и дошли су на циљ сами, а Ван дер Пул је побиједио у спринту. На Гент—Вевелгему 2020. оптужио је Ван дер Пула да му је било важније да спријечи њега да побиједи него да се и сам бори за побједу, након што је Ван дер Пул реаговао на сваки напад Ван Арта а пуштао је друге возаче да оду.[11]

Дјетињство и јуниорска каријера[уреди | уреди извор]

Рођен је и одрастао у фландријском граду Херенталсу, близу Антверпена, од оца Хенка и мајке Ивоне Бекс,[12] који су поријеклом из Холандије.[13] У Фландрији је бициклизам најпопуларнији спорт,[14] његов отац је био аматерски бициклиста, а рођак његовог оца, Холанђанин Јос ван Арт био је професионални бициклиста који је возио Ђиро д’Италију и Тур де Франс.[15] Са осам година возио је своју прву трку, коју је завршио на другом мјесту.[15] Године 2011. почео је да се такмичи у различитим циклокрос дисциплинама широм земље, освојивши Рудервурд трку за јуниоре у оквиру Суперпрестиж такмичења.[16]

Године 2012. завршио је на другом мјесту у трци за јуниоре и на националном и на Свјетском првенству, које је одржано у Фландрији, гдје је изгубио од Ван дер Пула за осам секунди.[17] Студирао је компјутерске науке на Универзитету Томас Мор у Гелу, који је напустио 2013. како би се потпуно посветио бициклизму.[13]

Професионална каријера[уреди | уреди извор]

Почетак каријере[уреди | уреди извор]

Ван Арт (позади) и Метју ван дер Пул (испред) током циклокрос такмичења 2015.

Након сребрне медаље коју је освојио трци за јуниоре на Свјетском првенству, 2013. године је прешао у тим Таленет—фидеа, у којем је почео професионалну каријеру, а такмичио се и на тркама до 23 године.[16] На почетку године освојио је бронзану медаљу у трци за возаче до 23 године на Свјетском првенству, завршивши 22 секунде иза Мајка Теунисена.[18] Освојио је и Суперпрестиж такмичење за возаче до 23 године, побиједивши на три трке.[19] Током сезоне је возио и друмске трке, учествовао је на Белгијум туру, гдје је хронометар завршио два минута иза Тонија Мартина,[20] али је напустио трку током последње, пете етапе.[21] Године 2014. освојио је Свјетско првенство за возаче до 23 године, 50 секунди испред Михаела Ванхуренхута и минут и 17 секунди испред Ван дер Пула.[22] Освојио је Бпост банк трофеј за возаче до 23 године испред Ван дер Пула, остваривши побједу на пет трка,[23] док је Суперпрестиж за возаче до 23 године завршио на другом мјесту, иза Ван дер Пула, остваривши побједу на три трке.[24] Сезону на друму почео је у мају, када је возио ЗЛМ тур, гдје је пролог на отварању завршио на 32 мјесту, 14 секунди иза Филипа Жилбера,[25] а трку је завршио на осмом мјесту у генералном пласману, 32 секунде иза Жилбера.[26] Крајем јуна возио је национално првенство у друмској вожњи, које је завршио на 63 мјесту, у великој групи која је дошла на циљ, а коју је одспринтао Јенс Дебусхере.[27] Крајем године је почео нову сезону у циклокросу и у новембру је освојио Европско првенство за возаче до 23 године.[28]

Године 2015. званично је почео да се такмичи са професионалцима и освојио је сребрну медаљу на Свјетском првенству, гдје је имао механичких проблема у првих неколико кругова, завршивши на крају 15 секунди иза Ван дер Пула.[29] Освојио је Бпост банк трофеј за сезону 2014/15. побиједивши на пет од укупно осам трка,[30] а у финишу сезоне је освојио сребрну медаљу на Европском првенству, које је по први пут у историји одржано за професионалце, завршивши 19 секунди иза Ларса ван дер Хара.[31] Године 2016. освојио је Свјетско првенство по први пут, пет секунди испред Ван дер Хара,[32] а током сезоне освојио је Свјетски циклокрос куп,[33] Суперпрестиж, гдје је остварио четири побједе,[34] као и Бпост банк трофеј, гдје је остварио шест побједа, уз једно друго и једно треће мјесто.[35] Сезону 2015/16. завршио је на првом мјесту у рангирању циклокрос возача, испред Ван дер Пула.[36] У мају је возио Белгијум тур, гдје је побиједио на прологу на отварању, двије секунде испред Тонија Мартина и узео је прву лидерску мајицу.[37] На другој етапи, Дрис Девенајс је побједом преузео мајицу, док је Ван Арт пао на девето мјесто у генералном пласману, а након етапе изјавио је да је срећан што може да вози на друму и да може да проведе љето без превише притиска и стреса.[38] Трку је завршио на осмом мјесту у генералном пласману, 39 секунди иза Девенајса.[39] У јуну је возио ЗЛМ тур, гдје се на на четвртој етапи одвојио од групе заједно са Сепом Ванмаркеом од којег је изгубио у спринту, завршивши етапу на другом мјесту.[40] У финишу године је поново возио циклокрос и завршио је Европско првенство на трећем мјесту, иза Тона Артса и Ван дер Пула.[41]

Ван Арт након освајања сребрне медаље на Европском првенству у друмској вожњи 2018.

Године 2017. освојио је Свјетско циклокрос првенство другу годину заредом, 44 секунде испред Ван дер Пула, који је морао да мијења гуму четири пута.[42] Освојио је Свјетски циклокрос куп за сезону 2016/17. побиједивши на четири трке, уз три друга мјеста,[43] а такође је освојио ДВВ трофеј, гдје је од укупно осам трка побиједио на четири, а четири је завршио на другом мјесту.[44] Суперпрестиж је завршио на другом мјесту, гдје је од осам трка побиједио на једној, а седам завршио на другом мјесту, иза Ван дер Пула.[45] Сезону на друму почео је у мају, када је Тур оф Норвеј завршио на 35 мјесту у генералном пласману, осам минута иза Едвалда Босон Хагена,[46] након чега је возио Белгијум тур, гдје је другу етапу завршио на трећем мјесту у спринту, иза Ван дер Пула и Жилбера.[47] Хронометар на трећој етапи завршио је на трећем мјесту, иза Матијаса Брендла и Тонија Мартина и преузео је лидерску мајицу, десет секунди испред Мартина.[48] На четвртој етапи је изгубио минут и по и пао је на десето мјесто у генералном пласману, 52 секунде иза Ремија Кавање.[49] На последњој, петој етапи, Јенс Кекелајре је узео секунде бонификације и освојио је трку, док је Ван Арт завршио на десетом мјесту, 58 секунди иза.[50] У јуну је освојио Ронде ван Лимбург класик,[51] а недељу дана касније освојио је Бриж класик, гдје је побиједио Ван дер Пула у спринту.[52] Национално првенство у вожњи на хронометар завршио је на шестом мјесту, минут и по иза Ива Лампара,[53] док је у јулу освојио Гран при Серами класик, гдје је био у бијегу заједно са још тројицом возача и побиједио је у спринту испред Жемпија Друкера.[54] На крају своје сезоне на друму, у августу је возио класик Шалс селс. Напао је на 50 km до циља, што је пратило осам возача; на 2,5 km до циља је напао и направио предност, али га је у финишу достигао Тако ван дер Хорн и побиједио га у спринту.[55] Године 2018. освојио је национално[56] и Свјетско циклокрос првенство по трећи пут заредом.[57] Свјетски циклокрос куп је завршио на другом мјесту, иза Ван дер Пула, са двије побједе и три друга мјеста;[58] Суперпрестиж је такође завршио на другом мјесту, поново иза Ван дер Пула, са двије побједе и четири друга мјеста.[59] Сезону на друму почео је крајем марта, када је Омлоп хет Нијувсблад завршио на 32 мјесту, у групи која је дошла на циљ 12 секунди иза Михаела Валгрена.[60] У марту је возио Страде Бјанке по први пут, гдје је напао заједно са Роменом Бардеом на 40 km до циља. На последњој секцији калдрме достигао их је Тиш Бенот, који је отишао од њих, а у последњем километру је и Барде напао. Ван Арт је пао у финишу, на успону Санте Катерина, пред долазак на циљ, на тргу Пјаца дел Кампо и завршио је на трећем мјесту, 58 секунди иза Бенота.[61] У априлу је возио Ронде ван Фландерен по први пут. На 26 km до циља, Ники Терпстра је напао, што нико није пратио и стекао је 40 секунди предности пред последњи успон. На успону су бројни возачи покушавали да нападну, Терпстра је побиједио 12 секунди испред Мадса Педерсена, док је Ван Арт завршио на деветом мјесту, у осмочланој групи која је на циљ дошла 25 секунди иза.[62] Недељу дана касније возио је Париз—Рубе, гдје је Петер Саган напао на 54 km до циља и достигао бјегунце. Ван Арт и Јаспер Стојвен су кренули за њим, након чега је из главне групе напало још возача који су их достигли. Отпао је на секцијама калдрме у финишу и завршио је на 13 мјесту, два и по минута иза Сагана.[63] У августу је возио Денмарк рунт, гдје су на другој етапи бјегунци имали десет секунди предности на 600 метара до циља, када је напао из главне групе, престигао их и побиједио је на етапи, преузевши и лидерску мајицу.[64] Хронометар на четвртој етапи завршио је на другом мјесту, осам секунди иза Мадса Педерсена,[65] док је последњу, пету етапу, завршио у групи коју је одспринтао Тим Мерлије и освојио је трку 32 секунде испред Расмуса Кводеа.[66] Десет дана касније возио је Европско првенство у друмској вожњи, које је завршио на трећем мјесту у спринту, иза Матеа Трентина и Ван дер Пула.[67] До краја године возио је циклокрос трке, остваривши неколико побједа, а Европско првенство завршио је на другом мјесту, иза Ван дер Пула.[68]

2019.[уреди | уреди извор]

Године 2018. током сезоне на друму возио је за тим Верандас вилемс—крелан, али је изразио незадовољство кад је објављено да ће се тим спојити са тимом Ромпот—Недерландсе лотерај. Претходно се био договорио са тимом ЛотоНЛ—јумбо да пређе од 2020. године,[69] али је одлучио да у септембру 2018. раскине уговор са тимом Верандас вилемс—крелан, односно са тимом Снипер сајклинг, како је познат током такмичења у циклокросу.[70] Из ЛотоНЛ—јумба су истакли да су спремни да га доведу годину раније, док су из тима Верандас вилемс—крелан тражили одштету од 500.000 евра,[71] али му је UCI дозволио да промијени тим.[72] Трансфер је званично објављен у децембру 2018. а тиму се придружио од марта 2019.[7] У периоду од октобра до марта, током циклокрос сезоне, возио је за Сибел—себон офроад тим.[73] У јануару, завршио је национално првенство на другом мјесту, 52 секунде иза Артса.[74] На другом мјесту је завршио и Свјетски циклокрос куп, такође иза Артса, остваривши једну побједу,[75] након чега је и Свјетско првенство завршио на другом мјесту, 16 секунди иза Ван дер Пула.[76]

Сезону на друму почео је у марту, када је возио Омлоп хет Нијувсблад. Грег ван Авермат је напао на успону Мур—Капелмур, на 10 km до циља и одвојила се група од шест возача. У финишу је Здењек Штибар напао и остварио соло побједу, док је Ван Арт завршио на 13 мјесту, у групи која је на циљ дошла 25 секунди иза.[77] Сезону је наставио на Страде Бјанкеу, гдје је Жилијен Алафилип напао на 23 km до циља, на сектору Монтепарти, што су пратили Ван Арт и Јакоб Фуглсанг, али је Ван Арт отпао на сектору Коле Пинцуто, на 17 km до циља и завршио је на трећем мјесту, 27 секунди иза Алафилипа који је побиједио нападом пред циљ у Сијени.[78] Десет дана касније возио је Милано—Санремо по први пут. На успону Пођо ди Санремо, на 6,5 km до циља, одвојила се група од седам возача, у којој су били Ван Арт, Алафилип, Алехандро Валверде, Винченцо Нибали, Матеј Мохорич, Оливер Насен и Саган. На спусту их је достигло још возача, а у спринту је побиједио Алафилип, док је Ван Арт завршио на шестом мјесту.[79] Недељу дана касније возио је Е3 Бинкбанк класик, на којем је Боб Јунгелс напао из главне групе на 60 km до циља и достигао бјегунце. На успону Патеберг, из главне групе су се одвојили Штибар, Ван Арт, Ван Авермат и Алберто Бетиол и достигли су Јунгелса на 7 km до циља, који је напао поново у последњих пет километара, али је достигнут.[80] Штибар је почео да спринта на 200 метара до циља и побиједио је, док је Ван Арт завршио на другом мјесту.[81] У априлу је возио Ронде ван Фландерен, гдје су на 30 km до циља напали Сеп Ванмарке, Дилан ван Барле и Каспер Асгрен. Након што су достигнути, Бетиол је напао на 17 km до циља, што нико није пратио. У групи иза било је 15 возача, али нису радили организовано и Бетиол је стекао 30 секунди предности и побиједио је; у финишу је Асгрен напао из групе и завршио је на другом мјесту, док је Ван Арт завршио на 14 мјесту, у групи која је дошла на циљ 17 секунди иза Бетиола.[82] Недељу дана касније возио је Париз—Рубе, гдје му је на 94 km до циља пукла гума и морао је да мијења бицикл, а затим је на 85 km до циља пао и успио је да се врати у групу након 13 km колико је возио сам.[83] На сектору 16. Весли Кредер је напао, што су пратили Нилс Полит, Жилбер и Ридигер Селиг, након чега је Ван Арт кренуо за њима, а пратили су га Саган и Ванмарке.[83] Они су брзо стигли водећу четворицу и стекли су минут предности испред групе од 30 возача која је била иза њих. Жилбер је напао на 23 km до циља, што Ван Арт није могао да прати, а касније су га достигли возачи који су напали из групе и завршио је на 22 мјесту, минут и 42 секунде иза Жилбера.[84] Сезону је наставио на Амстел голд рејсу, који је завршио преко четири минута иза Ван дер Пула.[85]

Ван Арт у бијелој мајици, за лидера класификације за најбољег младог возача на Тур де Франсу 2019.

У јуну је возио Критеријум ди Дофине, гдје је прву етапу завршио на трећем мјесту у спринту, иза Босон Хагена и Жилбера,[86] а трећу етапу је завршио на другом мјесту, иза Сема Бенета.[87] На хрономету на четвртој етапи побиједио је 31 секунду испред Тиџеја ван Гардерена и дошао је на девето мјесто у генералном пласману.[88] На петој етапи, побиједио је у спринту испред Бенета, остваривши другу побједу заредом на трци, а захваљујући секундама бонификације дошао је на пето мјесто у генералном пласману, 20 секунди иза Адама Јејтса.[89] На брдским етапама је губио вријеме и трку је завршио 45 минута иза Фуглсанга, освојивши класификацију по поенима.[90] Крајем јуна освојио је национално првенство у вожњи на хронометар по први пут, 32 секунде испред Лампара,[91] а три дана касније је првенство у друмској вожњи завршио на трећем мјесту у спринту, иза Мерлијеа и Тимотија Дупона.[92] У јулу је возио Тур де Франс по први пут.[93] Тим Јумбо—визма је побиједио на екипном хронометру на другој етапи, захваљујући чему је дошао на друго мјесто у генералном пласману, десет секунди иза сувозача Теунисена који је побиједио на првој етапи.[94] На трећој етапи је Алафилип напао на 15 km до циља и побиједио је, док је Ван Арт завршио на деветом мјесту, у групи која је дошла 26 секунди иза и остао је на другом мјесту у генералном пласману, 20 секунди иза Алафилипа.[95] На петој етапи, на којој је вожено неколико успона, завршио је на другом мјесту у спринту, иза Сагана и смањио је заостатак у генералном пласману на 14 секунди иза Алафилипа.[96] На шестој етапи је изгубио 14 минута и испао је из првих десет.[97] На десетој етапи, усљед јаког вјетра група се раздвојила и у првој групи је остало око 30 возача. У спринту је побиједио испред Елије Вивијанија и Кејлеба Јуана, остваривши прву побједу на Тур де Франсу у каријери.[98][99] На етапи 15 је вожен хронометар, током којег је пао и морао је да напусти трку; одвезен је у болницу, гдје је остао четири дана.[100] Касније је изјавио да је пад био толико тежак да је могао да му заврши каријеру и да је његово стање погоршано током операције, јер доктори нису правилно радили на лијечењу тетиве.[101][102] У новембру је добио награду за белгијског бициклисту године, познату под називом Фландријац године.[103] Није било познато хоће ли се опоравити на вријеме за почетак циклокрос сезоне 2019/20. или за сезону друмских класика 2020,[104] али се вратио такмичењу крајем децембра, када је циклокрос трку Азенкрос завршио на петом мјесту.[105]

2020.[уреди | уреди извор]

Због повреде на Тур де Франсу 2019. возио је мало циклокрос трка у сезони 2019/20. завршивши Свјетско првенство на четвртом мјесту,[106] уз једну остварену побједу у такмичењу ДВВ трофеј.[107]

Сезону на друму почео је крајем фебруара, на Омлоп хет Нијувсбладу, за који се није очекивало да ће бити спреман да вози.[108] На успону Мур—Капелмур, Стојвен и Лампар су напали, а затим их је достигао и Серен Краг Андерсен. Стојвен је побиједио у спринту, док је Ван Арт завршио на 11 мјесту, у групи која је на циљ дошла минут и 28 секунди иза.[109] Због пандемије ковида 19 у марту је прекинута читава сезона у бициклизму, а трке су или одложене или отказане.[110][111] Након што се сезона наставила, 1. августа је возио Страде Бјанке, на којем је Фуглсанг напао на 40 km до циља, а затим су га достигли Ван Арт, Ван Авермат, Бетиол, Давиде Формоло и Максимилијан Шахман. Они су стекли предност од минут испред групе, а на 12 km до циља Ван Арт је напао и остварио соло побједу, 30 секунди испред Формола и Шахмана, остваривши тако побједу након два трећа мјеста заредом на трци.[112] Четири дана касније возио је Милано—Торино, који је завршио на трећем мјесту у спринту, иза Арноа Демара и Јуана.[113] Дана 8. августа, возио је Милано—Санремо, гдје је био један од највећих фаворита, заједно са Алафилипом, Ван дер Пулом и Саганом.[114] На километар до врха успона Пођо ди Санремо напао је заједно са Алафилипом и стекли су предност испред групе, коју су задржали до краја, а у спринту је побиједио Ван Арт, освојивши свој први Монументални бициклистички класици|монументални класик]].[115] Сезону је наставио на Критеријуму ди Дофине, гдје је побиједио у спринту на успону на првој етапи и узео је прву лидерску мајицу.[116] У наставку је радио за Приможа Роглича, који је напустио трку прије почетка последње, пете етапе, након што се повриједио у паду на четвртој етапи.[117] Послије одустајања Роглича, Ван Арт је освојио класификацију по поенима, са истим бројем бодова као Тадеј Погачар, али уз једну етапну побједу.[118] Недељу дана касније освојио је национално првенство у вожњи на хронометар по други пут, 30 секунди испред Виктора Кампенартса.[119]

Ван Арт током хронометра на Тур де Франсу 2020.

Крајем августа возио је Тур де Франс, на којем су бројни медији очекивали да ће се борити са Саганом за зелену мајицу,[120] али је он одбацио ту могућност, истичући да му је једини циљ да помогне својим лидерима тима — Рогличу и Димулену, како би неко од њих освојио Тур де Франс.[121] Након прве четири етапе на којима није учествовао у спринту, на петој етапи је побиједио испред Сеса Бола и Бенета, остваривши другу побједу на Тур де Франсу у каријери.[122] На седмој етапи је побиједио испред Босон Хагена и Брајана Кокара, чиме је дошао на треће мјесто у класификацији по поеним.[123] Етапу 11 је завршио на трећем мјесту у спринту, иза Јуана и Бенета.[124] На етапи 18, радио је на челу за Роглича у финишу и пратио их је само Погачар у почетку. Сувозачи из Инеоса — Ричард Карапаз и Михал Квјатковски били су у бијегу и дошли су заједно на циљ, а Ван Арт је завршио на трећем мјесту, двије секунде испред Роглича и Погачара.[125] Хронометар на етапи 20 завршио је на четвртом мјесту, минут и по иза Погачара, који је надокнадио заостатак од 57 секунди иза Роглича и преузео жуту мајицу за лидера трке.[126] Последњу етапу на Јелисејским пољима завршио је на шестом мјесту у спринту и завршио је на 20 мјесту у генералном пласману и на петом мјесту у класификацији по поенима.[127]

Крајем септембра возио је Свјетско првенство, гдје је у трци на хронометар освојио сребрну медаљу, завршивши 26 секунди иза Филипа Гане и три секунде испред Стефана Кинга.[128] Два дана касније возио је друмску трку на Свјетском првенству, гдје је на последњем успону напао Марк Ирши, што је пратила мала група возача, а при врху успона је напао Алафилип, што нико није могао да прати. Ван Арт, Фуглсанг и Квјатковски су радили у групи иза, а затим су их достигли Ирши и Роглич. Роглич је једини мијењао Ван Арта на челу и предност се повећавала; Алафилип је побиједио, док је Ван Арт одспринтао групу која је дошла 24 секунде иза и освојио је сребрну медаљу.[129] Послије трке изјавио је: „Урадили смо оно што смо жељели. Нисам могао да пратим када је Жилијен напао. Разочаран сам, друго мјесто је болно. Био сам сјајан, имао сам ноге кокве сам желио, али један возач је био бољи. Двапут сребро, то погађа јако.“[130] У октобру је возио Гент—Вевелгем, гдје се након напада у последњих 50 километара одвојила група од 15 возача. Они су радили на смјену до 7 km до циља, када су почели да нападају у покушају да остваре соло побједу. Ван дер Пул је реаговао на сваки напад Ван Арта, а није пратио кад су нападали други возачи и у финишу су се одвојила четири возача.[131] Педерсен је побиједио у спринту испред Флоријана Сенешала и Трентина, док су Ван Арт и Ван дер Пул завршили заједно, седам секунди иза.[132] Послије трке, оптужио је Ван дер Пула да му је било важније да спријечи њега да побиједи него да се и сам бори за побједу, након што је Ван дер Пул реаговао на сваки напад Ван Арта а пуштао је друге возаче да оду.[133] Недељу дана касније возио је Ронде ван Фландерен. Алафилип је напао на успону Копенберг на 48 km до циља, а иза њега формирала се група од осам возача. Достигнут је на 40 km до циља, након чега је опет напао, што је пратио Ван дер Пул. Ван Арт је возио на темпо иза њих и успио је да их достигне на 37 km до циља.[134] На око 30 km до циља, Ван дер Пул је возио иза мотора, касно са склонио, због чега Алафилип није могао да избјегне мотор јер није знао да се он ту налази и ударио је у њега и морао је да напусти трку.[135] Ван Арт и Ван дер Пул су возили сложно, на смјену и стекли су предност од минут и по. У последња два километра су успорили, гледали се и штедјели снагу, а након што су ушли у последњи километар Ван Арт више није хтио да изађе на чело.[136] На 200 метара до циља почео је да спринта, у почетку је био испред Ван дер Пула, који га је достигао и на снимку фото финиша утврђено је да је Ван дер Пул побиједио; група је дошла осам секунди иза њих.[137] Планирао је да вози Париз—Рубе крајем октобра, али је отказан због повећаног броја случајева корона вируса у Француској.[138]

2021.[уреди | уреди извор]

На почетку сезоне у циклокросу, освојио је национално првенство по четврти пут,[139] као и Свјетски куп по трећи пут,[140] гдје је остварио двије побједе на пет трка, док је њих девет отказано због пандемије ковида 19.[141] На Свјетском првенству које је одржано у Остендеу, Ван Арт и Ван дер Пул су отишли од осталих на успону преко моста, гдје је максимални нагиб био 21%.[142] Ван дер Пул је пао у другом кругу, након чега се Ван Арту пробушила гума у трећем кругу и Ван дер Пул га је достигао, а затим и отишао од њега. Ван Арт до краја није могао да га достигне и завршио је на другом мјесту, 37 секунди иза, освојивши четврту сребрну медаљу.[143]

Ван Арт на Амстел голд рејсу 2021.

Сезону на друму почео је у марту, на Страде Бјанкеу, гдје је био један од највећих фаворита, заједно са Ван дер Пулом и Алафилипом,[144] који су се у том тренутку сматрали најбољим класик возачима.[145] а то је био први пут након Ронде ван Фландерена 2020. да су сва тројица заједно стартовала неку трку.[146] На успону Монте Санте Мари одвојила се група у којој су били Алафилип, Ван Арт, Ван дер Пул, Еган Бернал, Погачар, Михал Гегл, Квин Симонс, Кевин Женије и Том Пидкок.[147] На почетку последњег сектора, Погачар је почео да заостаје, након чега је Ван дер Пул напао на 12 km до циља и једино га је Алафилип пратио.[148] На 10 km до циља, достигао их је Бернал, док су Погачар, Ван Арт, Гегл и Пидкок оформили потјеру иза и смањили су заостатак на 13 секунди.[149] Предност је порасла на 25 секунди на почетку успона, на километар до циља, а Ван дер Пул је напао на средини успона и побиједио је пет секунди испред Алафилипа. Бернал је завршио на трећем мјесту, 20 секунди иза, док је Ван Арт напао из друге групе и завршио је на четвртом мјесту, 51 секунду иза.[150] Сезону је наставио на Тирено—Адријатику, гдје је побиједио у спринту на првој етапи испред Јуана и Фернанда Гавирије и узео је прву лидерску мајицу.[151] на другој етапи, Сајмон Јејтс је напао на 20 km до циља, што су пратили Жоао Алмеида и Павел Сиваков, а затим им се придружио Микел Ланда. На 2 km до циља, Јејтс је отпао из бијега, а група је достигла и остале бјегунце и у спринту на успону завршио је на трећем мјесту, иза Алафилипа и Ван дер Пула.[152] Циљ треће етапе је поново био на благом успону, у спринту је завршио на другом мјесту, иза Ван дер Пула.[153] На четвртој етапи, Герент Томас је напао на 7 km до циља, што је пратио Погачар, а након што су достигли Мадса Вирц Шмита који је био у бијегу, Погачар је напао на 5 km до циља.[154] Ван Арт је радио на челу групе, а када је Томас достигнут, Бернал је напао, што су пратили Јејтс и Ланда, а Ван Арт је отпао и завршио је 45 секунди иза Погачара, због чега је пао на друго мјесто у генералном пласману, 35 секунди иза Погачара.[155] На петој етапи, Ван дер Пул је радио на челу групе на 65 km до циља, због чега су отпали многи возачи. Бернал је напао на 56 km до циља, а када је достигнут Ван дер Пул је напао на 52 km до циља и брзо је стекао три минута предности. Погачар је напао из групе на 17 km до циља, што нико није пратио и углавном су ишли један по један трудећи се да што више смање заостатак. Ван Арт је завршио на трећем мјесту, 49 секунди иза Ван дер Пула и 39 секунди иза Погачара и остао је на другом мјесту у генералном пласману, минут и 15 секунди иза Погачара.[156] На хронометру на последњој, седмој етапи, побиједио је шест секунди испред Кинга и завршио је на другом мјесту у генералном пласману, минут и три секунде иза Погачара, уз освојену класификацију по поенима.[157] Десет дана касније возио је Милано—Санремо, гдје је био један од највећих фаворита за побједу, заједно са Ван дер Пулом и Алафилипом.[158] Прије трке, изјавио је да она долази у правом тренутку за њега,[159] док је Ван дер Пул изјавио да је Ван Арт у предности јер је већ једном освојио трку.[160] На успону Пођо ди Санремо, Алафилип је напао, што је одмах пратио Ван Арт, а ускоро их је достигло још возача. На 3 km до циља, Стојвен је напао, што није нико пратио. Група га је у финишу скоро достигла, али је Стојвен побиједио, док је Ван Арт завршио на трећем мјесту, изгубивши у спринту од Јуана.[161]

Дана 26. марта возио је Е3 Саксо банк класик, који је завршио на 11 мјесту, минут и по иза Асгрена који је остварио побједу нападом у последњих пет километара.[162] Два дана касније возио је Гент—Вевелгем, гдје се група подијелила на 180 km до циља. Био је у првој групи, у којој је било 25 возача, а на првом прелазу преко успона Камелберг, на 80 km до циља, Штибар је напао и одвојила се група од седам возача.[163] Натан ван Хојдонк је радио за Ван Арта како не би нико нападао и дошли су заједно на циљ, а у спринту је Ван Арт побиједио испред Ђакома Ницола и Трентина.[164] Почетком априла возио је Ронде ван Фландерен, гдје се одвојила група на другом прелазу преко успона Ауде кваремонт. На 27 km до циља Асгрен је напао, што је пратио Ван дер Пул, а затим им се придружио Ван Арт. Њих тројица су радили заједно, а при врху последњег прелаза преко успона Ауде кваремонт, Ван дер Пул је напао, што Ван Арт није могао да прати. До краја трке достигло га је још возача и завршио је на шестом мјесту, 47 секунди иза Асгрена, који је у спринту побиједио Ван дер Пула.[165] Дана 14. априла возио је Брабантсе пајл, гдје је Пидкок напао на око 50 km до циља, што су пратили Ван Арт и Трентин. Они су достигли бјегунце, а Трентин је напао на 30 km до циља и стекао је 18 секунди предности.[166] Пидкок је напао на 15 km до циља, на успону Хертстрат, што је пратио Ван Арт. Њих двојица су у финишу достигли Трентина, а у спринту је побиједио Пидкок, док је Ван Арт завршио на другом мјесту.[167] Четири дана касније возио је Амстел голд рејс, гдје се у последњем кругу одвојио заједно са Пидкоком и Шахманом, након чега је побиједио у спринту, у фото финишу испред Пидкока.[168] У јуну је освојио национално првенство у друмској вожњи по први пут, побиједивши у спринту Едварда Тунса и Ремка Евенепула, који су били у бијегу са њим, чиме је остварио пету побједу у сезони.[169]

Ван Арт током успона Мон Ванту на етапи 11 на Тур де Франсу 2021.

У јулу је возио Тур де Франс, гдје је хронометар на петој етапи завршио на четвртом мјесту, 30 секунди иза Погачара и дошао је на треће мјесто у генералном пласману, иза Ван дер Пула и Погачара.[170] Десету етапу, која је вожена углавном по равном, завршио је на другом мјесту у спринту, иза Марка Кевендиша.[171] На етапи 11 је био у бијегу, одакле је напао на 32 km до циља, на успону Мон Ванту и побиједио је минут и 14 секунди испред Кенија Елисондеа и Баукеа Молеме.[172] Послије етапе изјавио је да му је то можда најбоља побједа у каријери.[173] На етапи 20, побиједио је на 30,8 km дугом хронометру, 21 секунду испред Асгрена,[174] након чега је на последњој, етапи 21, побиједио у спринту испред Јаспера Филипсена и Кевендиша,[175] а Тур је завршио на 19 мјесту у генералном пласману, четвртом у брдској класификацији и на петом у класификацији по поенима.[176] Након трке изјавио је да су његови резултати непроцјењиви,[177] док су га бројни медији назвали најкомплетнијим возачем своје генерације, какав није виђен од Едија Меркса и Бернара Иноа.[178] Постао је први возач након Иноа 1979. који је на једном издању Тур де Франса остварио побједе на брдској етапи, хронометру и у групном спринту.[179]

Десет дана послије Тур де Франса, возио је друмску трку на Олимпијским играма 2020. које су због пандемије ковида 19 помјерене за 2021.[180] На 40 km до циља, на успону Микуни одвојила се група од 13 возача, у којој је био и Ван Арт. Карапаз и Брендон Макналти су напали из прве групе и стекли су предност од 40 секунди у посљедњих 20 километара.[181] На 6 km до циља Макналти је отпао, а Ван Арт је радио у групи иза покушавајући да достигне Карапаза, који је повећавао предност и остварио је соло побједу, док је Ван Арт одспринтао групу и завршио је на другом мјесту, минут и седам секунди иза, освојивши сребрну медаљу.[182] Четири дана послије друмске трке, возио је хронометар, који је завршио на шестом мјесту, минут и 40 секунди иза Роглича и 37 секунди иза трећепласираног Роана Дениса.[183] Почетком септембра возио је Тур оф Бритејн, гдје је на првој етапи побиједио у спринту испред Нилса Екхофа и узео је прву лидерску мајицу.[184] На другој етапи је побиједио Робин Карпентер из бијега, који је преузео прво мјесто, док је Ван Арт пао на друго мјесто у генералном пласману,[185] а екипни хронометар на трећој етапи Тим Јумбо—визма је завршио на трећем мјесту и пао је на треће мјесто у генералном пласману, 16 секунди иза Итана Хејтера.[186] Циљ четврте етапе био је на успону, Матео Јоргенсен је напао на 7 km до циља, али је достигнут. Мајкл Вудс је напао на најстрмијем дијелу последњег успона, што су пратили Алафилип и Ван Арт, а на блажим дјеловима их је достигао Хејтер. Алафилип је почео да спринта на 500 метара до циља, што је пратио само Ван Арт, који га је обишао и побиједио, чиме је поново преузео лидерску мајицу, двије секунде испред Хејтера.[187] На петој етапи, Хејтер је побиједио у спринту и узео је лидерску мајицу захваљујући секундама бонификације,[188] након чега је Ван Арт остварио трећу етапну побједу на шестој етапи и смањио је заостатак на четири секунде.[189] На последњој, осмој етапи, побиједио је у спринту испред Андреа Грајпела и Кевендиша и освојио је трку шест секунди испред Хејтера, остваривши четири етапне побједе.[190][191] Недељу дана касније возио је Свјетско првенство, гдје је освојио сребрну медаљу у вожњи на хронометар, завршивши шест секунди иза Гане.[192] На Свјетском првенству у друмској вожњи, био је лидер Белгије заједно са Евенепулом, који је прво пратио напад Беное Коснефрое, а након што су достигнути, на 90 km до циља пратио је напад Нилса Полита, али су брзо достигнути.[193] У последњих 50 километара Алафилип је напао и одвојила се група од десет возача. Евенепул је радио на челу за Ван Арта и достизао сваки напад, а након што је отпао од групе, на 26 km до циља, Алафилип је напао на успону, што нико није могао да прати. Ван Арт није имао снаге ни да прати друге возаче и завршио је на 11 мјесту, минут и 14 секунди иза Алафилипа.[194] Почетком октобра возио је Париз—Рубе, који је био помјеран са априла на октобар због пандемије ковида 19.[195] На око 100 km до циља, Ван дер Пул је напао, што су пратили Колбрели, Јоргенсен и Гијом Бовен, а касније их је достигао и Ван Арт. Ван дер Пул је напао поново на 70 km до циља, што је пратио Колбрели, а Ван Арт је отпао. До краја се његов заостатак повећавао и завршио је на седмом мјесту, у групи која је дошла на циљ минут и 16 секунди иза Колбрелија који је побиједио у спринту и освојио трку.[196]

2022.[уреди | уреди извор]

Током сезоне 2021/22. у циклокросу, освојио је национално првенство по пети пут,[197] остварио је двије побједе у Свјетском купу, у Вал ди Солеу[198] и Дедремондеу, 49 секунди испред Ван дер Пула.[199] У Суперпрестижу је такође остварио двије побједе, у Золдеру испред Пидкока,[200] као и у Бому испред Артса.[201] У такмичењу X²O бадкамерс трофеј остварио је три побједе, у Балу десет секунди испред Пидкока,[202] у Ленхуту 14 секунди испред Ванхуренхута,[203] као и у Херенталсу, преко минут испред Пидкока и Артса.[204]

Ван Арт на Лијеж—Бастоњ—Лијежу 2022.

Сезону на друму почео је крајем фебруара, на Омлоп хет Нијувсбладу, гдје је напао на 13 km до циља и побиједио је испред групе коју је одспринтао Колбрели.[205] Почетком марта возио је Париз—Ницу, гдје је напао на првој етапи, на 5 km до циља заједно са сувозачима из тима Јумбо—визма, Лапортом и Рогличем и завршили су 22 секунде испред главне групе, а побиједио је Лапорт.[206] На другој етапи завршио је на другом мјесту у спринту, иза Фабиа Јакобсена, а испред Лапорта, за којим је смањио заостатак на пет секунди у генералном пласману.[207] Циљ треће етапе био је на благом успону, гдје је завршио на трећем мјесту у спринту, иза Педерсена и Кокара, а захваљујући секундама бонификације смањио је заостатак на секунду иза Лапорта у генералном пласману.[208] На четвртој етапи, побиједио је на хронометру двије секунде испред Роглича и преузео је лидерску мајицу, десет секунди испред Роглича.[209] На петој етапи није могао да прати темпо групе и изгубио је око 20 минута.[210] У наставку трке је радио за Роглича, а на посљедњој, осмој етапи, тим Јумбо—визма је раздвојио групу на 70 km до циља и у групи је остало 20 возача.[211] На 50 km до циља напао је Данијел Мартинез, што су пратили Сајмон Јејтс, Роглич, Наиро Кинтана и Ван Арт. Јејтс је напао на 4 km до циља, што нико није пратио; Ван Арт је радио за Роглича и завршио је на другом мјесту, девет секунди иза.[212] У генералном пласману завршио је на 32 мјесту, 37 минута иза Роглича и освојио је класификацију по поенима.[213] Недељу дана касније возио је Милано—Санремо, гдје је Погачар неколико пута нападао на успону Пођо ди Санремо, али га је пратила група од седам возача. Матеј Мохорич је напао на спусту, стекао је предност и побиједио је двије секунде испред групе, а Ван Арт је у спринту завршио на осмом мјесту, последњем у групи.[214]

Дана 25. марта возио је Е3 Саксо банк класик, гдје је напао на 80 km до циља, заједно са Лапортом и Бенотом, а пратили су их Стојвен, Асгрен, Мохорич и Кинг и достигли су бјегунце. Њима се придружило још десет возача на око 60 km до циља, након чега је имао три сувозача у првој групи.[215] На 42 km до циља, напао је на успону Патеберг, што је пратио само Лапорт. Њих двојица су до краја радили заједно и повећавали предност; прошли су кроз циљ заједно, без борбе, а побиједио је Ван Арт.[216] Два дана касније возио је Гент—Вевелгем, гдје је напао на успону Камелберг, што су пратили Асгрен, Лапорт, Краг Андерсен, Мохорич и Педерсен, али нису радили сложно и група их је достигла. У финишу су се одвојили Бинијам Грмај, Лапорт, Стојвен и Дрис ван Гестел; Грмај је побиједио у спринту, а Ван Арт је завршио на 12 мјесту, у групи која је дошла осам секунди иза.[217] Неколико дана прије Ронде ван Фландерена био је позитиван на ковид 19 и морао је да пропусти трку.[218] Такмичењу се вратио послије паузе од двије недеље и возио је Париз—Рубе. На око 210 km до циља, група се раздвојила, а у другој групи остали су Ван Арт и Лапорт, као и Ван дер Пул, Педерсен и Асгрен. Прва група имала је предност од минут, али су се групе спојиле на око 100 km до циља.[219] На 29 km до циља, Мохорич је напао, што је пратио Ив Лампар, а затим их је достигао и Дилан ван Барле, док су Ван Арт и Кинг радили заједно иза њих. Ван Барле је напао на петом сектору, на 20 km до циља, што нико није пратио. Лампар је пао, а група у којој је био Ван Арт достигла је Мохорича и завршио је на другом мјесту, минут и 47 секунди иза Ван Барлеа, одспринтавши Кинга.[220] Недељу дана касније возио је Лијеж—Бастоњ—Лијеж по први пут, за шта се одлучио након што је морао да пропусти Ронде ван Фландерен и Амстел голд рејс због ковида 19.[221] Евенепул је напао на успону Коте де ла Редут, на 30 km до циља, што нико није могао да прати. Ван Арт је радио у другој групи, која је дошла на циљ 48 секунди иза Евенепула и завршио је на трећем мјесту, изгубивши у спринту од Квинтена Херманса.[222] У јуну је возио Критеријум ди Дофине, гдје је побиједио на првој етапи у спринту испред Хејтера и узео је прву лидерску мајицу.[223] На другој етапи је Алексис Виљермо побиједио из бијега и узео је лидерску мајицу,[224] док је циљ треће етапе био на успону, гдје је завршио на другом мјесту, иза Давидеа Годуа и поново је преузео лидерску мајицу, шест секунди испред Годуа.[225] Хронометар на четвртој етапи завршио је на другом мјесту, двије секунде иза Гане и повећао је предност у генералном пласману на 53 секунде испред Матије Катанеа.[226] На петој етапи, током које је вожено неколико мањих успона, побиједио је у спринту испред Јордија Меуса и повећао је предност на преко минут испред Катанеа.[227] На последње двије брдске етапе је губио вријеме и завршио је на 49 мјесту у генералном пласману, 30 минута иза Роглича, уз освојену класификацију по поенима.[228]

Ван Арт у зеленој мајици на Тур де Франсу 2022.

У јулу је возио Тур де Франс, изјавивши да ће се борити да освоји класификацију по поенима и да ће помагати Рогличу како би освојио трку.[229] Прве три етапе вожене су у Данској, а хронометар на првој етапи у Копенхагену завршио је на другом мјесту, пет секунди иза Лампара.[230] Другу етапу завршио је на другом мјесту у спринту, иза Јакобсена, а захваљујући секундама бонификације преузео је жуту мајицу секунду испред Лампара, што је био први пут у каријери да је узео жуту мајицу за лидера Тур де Франса, а такође је преузео и зелену мајицу, за лидера класификације по поенима.[231] Трећу етапу завршио је поново на другом мјесту у спринту, иза Дилана Груневегена, чиме је све три етапе у Данској завршио на другом мјесту.[232] На четвртој етапи, тим Јумбо—визма је диктирао темпо на посљедњем успону и одвојили су се Ван Арт, Јонас Вингегор и Адам Јејтс на 10 km до циља. Ван Арт је напао при врху успона, а затим стекао предност на спусту и по равном и остварио је соло побједу, осам секунди испред групе.[233][234] Побједу је прославио имитирајући птицу, што су поједини медији схватили као промовисање слогана компаније Ред бул, а он је истакао да је то било због тога што му је жута мајица дала крила.[235] Стручни консултант телевизије Eurosport и бивши бициклиста — Адам Блајт, изјавио је да никад није видио да је неки возач урадио то у жутој мајици,[236] док је коментатор телевизије NBC Sports — Фил Лиџет, изјавио да га је његов напад подсјетио на Едија Меркса.[237] На петој етапи вожене су секције калдрме које се возе на Париз—Рубеу, током којих је доста возача пало и имали су механичких проблема. Погачар је напао заједно са Стојвеном на 20 km до циља, док је Ван Арт пратио возаче из главне групе и завршио је у групи, 13 секунди иза Погачара и остао је лидер трке.[238] На шестој етапи, отишао је у бијег заједно са Симонсом и Фуглсангом. Они су стекли четири минута предности, Фуглсанг је отпао на 70 km до циља, а затим и Симонс; Ван Арт је достигнут на 11 km до циља и убрзо је отпао од групе, завршивши седам и по минута иза Погачара, који је преузео жуту мајицу.[239] Због највише времена проведеног у бијегу, добио је награду за најагресивнојег возача на етапи.[240] Циљ осме етапе био је на успону треће категорије, гдје је дошла група од 25 возача. Ван Арт је пред циљ био блокиран, али када му се отворио простор да прође, обишао је Мајкла Метјуза и остварио је другу побједу на трци и укупно осму на Тур де Франсу у каријери.[241] На деветој етапи, био је у бијегу са још 20 возача; Боб Јунгелс је напао на претпоследњем успону, на 65 km до циља, што није могао да прати, а касније га је достигла и главна група, од које је отпао и завршио је 12 минута иза.[242] На етапи 11 је био у бијегу, узео је 20 поена на пролазном циљу, а након што је достигнут радио је кратко за Јонаса Вингегора прије него што је отпао од групе, а Вингегор је завршио скоро три минута испред Погачара на успону Кол ди Гранон и преузео је жуту мајицу.[243] Етапу 14 завршио је на другом мјесту у спринту, иза Јаспера Филипсена и повећао је предност у класификацији по поенима на скоро 200 поена испред Погачара, а након што је био у бијегу и на етапи 16, имао је дупло више бодова испред Погачара и обезбиједио је побједу у класификацији.[244] На етапи 18, чији је циљ био на успону Отакам, напао је на почетку етапе, али је достигнут, а након што су поново почели напади, пратио их је и отишао је у бијег у којем је било 20 возача.[245] На претпоследњем успону је напао, што су пратили само Тибо Пино и Мартинез. На почетку успона Отакам, појачао је темпо и Пино је отпао, али је онда успорио како би га достигла група у којој је био Вингегор. Радио је на чело групе, која је достигла Мартинеза, а затим су отпали сви возачи осим Вингегора и Погачара. Вингегор је напао, што ван Арт није могао да прати и завршио је на трећем мјесту.[246] На етапи 20, побиједио је на хронометру 19 секунди испред Вингегора,[247] а на последњој, 21 етапи, није учествовао у спринту, већ је заједно са сувозачима прошао кроз циљ минут иза групе, како би прославили Вингегорово освајање Тур де Франса.[248] Добио је награду за најагресивнијег возача цијеле трке,[249] а такође је освојио и класификацију по поенима са 480 поена, чиме је срушио рекорд Петера Сагана по броју поена на једном Тур де Франсу.[250] Након што је он освојио класификацију по поенима, а Вингегор Тур де Франс, тим Јумбо—визма је постао први тим који је освојио жуту и зелену мајицу послије Телекома 1997. када је Јан Улрих освојио Тур де Франс, а Ерик Цабел класификацију по поенима.[251]

Крајем августа возио је Бамер сајкласик у Хамбургу, гдје је напао на последњем успону и одвојила се група од пет возача који су дошли на циљ заједно. Марко Халер је почео рано да спринта, Ван Арт није могао да га обиђе и завршио је на другом мјесту.[252] Недељу дана касније возио је Бретање класик. У бијег је отишло 16 возача, а након што је група смањила заостатак у финишу, напао је и дошао до бјегунаца, што је пратило још возача и у спринту је побиједио испред Алекса Лоренса.[253] Дана 9. септембра возио је Гран при сајклисте де Квебек, гдје је вожено 16 кругова по 12,6 km.[254] Погачар, Ван Арт и Лапорт су напали на почетку посљедњег круга, али су достигнути, након чега је напала група од четири возача који су стекли десет секунди предности, али су достигнути на 5 km до циља. На 2 km до циља напао је Беноа Коснефроа, који је остварио соло побједу, док је Ван Арт завршио на четвртом мјесту, у групи која је дошла четири секунде иза.[255] Два дана касније возио је Гран при сајклисте де Монтреал, гдје је вожено 17 кругова, који су садржали успон Коте де Камилјен Уд.[256] На почетку успона у посљедњем кругу Адам Јејтс је напао, што је пратио Погачар, а касније су им се придружили Году, Ван Арт и Андреа Бађиоли. Стекли су 30 секунди предности на 5 km до циља и остали су до краја трке испред групе. У спринту је завршио на другом мјесту, изгубивши од Погачара.[257] Након што је освојио двије сребрне медаље заредом на Свјетском првенству у вожњи на хронометар, одлучио је да не учествује, већ да се потпуно фокусира на друмску трку.[258] Био је један од највећих фаворита, заједно са Алафилипом и Ван дер Пулом, а за Белгију је возио и Евенепул.[259] На два круга до краја Евенепул је напао, док је Ван Арт требало да прати друге возаче и да спринта за побједу ако га достигну.[260] Евенепул је константно повећавао предност и побиједио је два минута и 20 секунди испред групе, док је Ван Арт завршио на четвртом мјесту, изгубивши у спринту од Лапорта и Метјуза.[261]

2023.[уреди | уреди извор]

Током сезоне 2022/23. у циклокросу, возио је пет трка у оквиру Свјетског купа, гдје је на двије побиједио, а три завршио на другом мјесту.[262] У Суперпрестижу је остварио три побједе,[263] а у такмичењу X²O бадкамерс трофеј остварио је двије побједе.[264] На Свјетском првенству изгубио је у спринту од Ван дер Пула, освојивши сребрну медаљу четврти пут у каријери.[265]

Сезону на друму почео је у марту на Тирено—Адријатику, након што је због болести морао да пропусти Страде Бјанке.[266] Хронометар на отварању завршио је на 45 мјесту, преко минут иза Гане.[267] У наставку је радио за Роглича, који је освојио трку, док је Ван Арт је завршио на 53 мјесту, 30 минута иза.[268] Недељу дана касније возио је Милано—Санремо, гдје се на успону Пођо ди Санремо издвојио од групе заједно са Ван дер Пулом, Ганом и Погачаром. При врху успона је напао Ван дер Пул, што нико није могао да прати. Ван Арт је радио у другој групи, која је на циљ дошла 15 секунди иза Ван дер Пула и завршио је на трећем мјесту, изгубивши у спринту од Гане.[269] Дана 24. марта возио је Е3 Саксо банк класик, гдје је Ван дер Пул напао на успону Таленберг, на 80 km до циља, што је одмах пратио Ван Арт, а затим су им се придружили Погачар, Ван Хојдонк, Мохорич и Краг Андерсен и стекли су предност испред групе.[270] На успону Патеберг, на око 40 km до циља, Ван дер Пул је напао, што је пратио Погачар, док је Ван Арт заостајао, али је успио да их достигне. Њих тројица су радили заједно до циља, Ван Арт је почео први да спринта и побиједио је, освојивши трку другу годину заредом.[271] Два дана касније возио је Гент—Вевелгем, гдје су његови сувозачи Лапорт и Ван Хојдонк отишли у бијег на 70 km до циља заједно са још 20 возача, а након што су достигнути, Ван Арт и Лапорт су напали на успону Кемелберг и брзо стекли десет секунди предности.[272] До краја су само повећавали предност, а на последњем прелазу преко успона Камелберг Лапорт није могао да га прати, због чега је Ван Арт успорио како би га сачекао.[273] Они су на циљ дошли заједно, минут и 56 секунди испред прве групе, а Ван Арт је препустио побједу Лапорту.[274] Том Бонен, Меркс и Јохан Мусеув су га критиковали због тога, истичући да ће можда за 15 година зажалити због одлуке, а Бонен је изјавио да је претјерано чекати сувозача на успону а затим му поклонити побједу.[275]

Ван Арт на Тур де Франсу 2023.

Почетком априла возио је Ронде ван Фландерен. На другом прелазу преко успона Ауде кваремонт, на око 55 km до циља, Погачар је напао, што нико из групе није пратио и смањио је заостатак иза бјегунаца. Лапорт га је први достигао, а затим Ван Арт и Ван дер Пул, након чега је Погачар поново напао на успону Копенберг, на 40 km до циља, што су пратили Ван Арт и Ван дер Пул.[276] На успону Кројзберг, на 27 km до циља, Ван дер Пул је напао, што је пратио Погачар, а Ван Арт је отпао. Ван Хојдонк је успорио из бијега како би помогао Ван Арту, док је Погачар напао на последњем прелазу преко успона Ауде кваремонт, што Ван дер Пул није могао да прати. Обојица су престигли бјегунце, Погачар је побиједио 16 секунди испред Ван дер Пула, док је Ван Арт завршио на четвртом мјесту, у групи која је дошла минут и 12 секунди иза Погачара, изгубивши у спринту за треће мјесто од Педерсена.[277] Недељу дана касније возио је Париз—Рубе, гдје је напао на сектору 20, на 100 km до циља, што је пратило пет возача,[278] а затим их је достигла друга група на сектору 18 и у водећој групи било је 13 возача, који су имали предност преко минут испред главне групе.[278] На сектору 16 Филипсен и Флоријан Вермеш су радили за Ван дер Пула, који је нападао неколико пута на сектору 11, што су у почетку пратили Дегенколб, Ван Арт и Филипсен, али су их достигли и други и у водећој групи је било седам возача.[278] Ван Арт је напао на четвртом сектору, што је пратио само Ван дер Пул, који је након тога изашао на чело, а Ван Арт је прво почео да заостаје, а затим му је пукла гума и достигли су га други возачи.[278] Ван дер Пул је стекао предност од 35 секунди, док је Ван Арт напао из друге групе, што је пратио само Филипсен.[279] Њих двојица су на циљ дошли заједно, 46 секунди иза Ван дер Пула, а у спринту је побиједио Филипсен, док је Ван Арт завршио на трећем мјесту.[280] У јуну је возио Тур де Свис, гдје је хронометар на отварању завршио на трећем мјесту, десет секунди иза Кинга и четири секунде иза Евенепула.[281] Ђино Медер је погинуо након пада на петој етапи,[282] због чега шеста етапа није била такмичарска, а на седмој се вријеме за генерални пласман рачунало на 25 km до циља, до кад је група била заједно, а касније је напао Евенепул и побиједио на етапи, док је Ван Арт завршио на другом мјесту.[283] Хронометар на последњој, осмој етапи, завршио је на петом мјесту, 28 секунди иза Хуана Ајуса и трку је завршио на 31 мјесту у генералном пласману, 33 минута иза Матијаса Скјелмосеа.[284] Крајем јуна, освојио је национално првенство у вожњи на хронометар по трећи пут, 50 секунди испред Алека Сеџерта.[285]

У јулу је возио Тур де Франс, а прије почетка је изјавио да му поновно освајање класификације по поенима није приоритет, већ да ће помагати Вингегору и да ће покушати да оствари понеку етапну побједу.[286] Такође је истакао да ће можда напустити Тур током последње недеље због порођаја супруге, изјавивши да не намјерава да пропусти рођење другог дјетета.[287] На другој етапи, Виктор Лафај је напао у последњем километру и остварио је соло побједу, док је Ван Арт одспринтао групу и завршио на другом мјесту.[288] Послије етапе медији су критиковали Вингегора због тога што није радио на челу групе како би помогао Ван Арту да достигне Лафаја и да се бори за побједу.[289] Па петој етапи је био у бијегу са још преко 30 возача, након што је достигнут радио је кратко за Вингегора, а затим је отпао и завршио осам минута иза.[290] На шестој етапи је одмах напао на почетку са Алафилипом, а касније их је пратило још возача који су отишли у бијег са њима. На успону Кол ди Турмале у бијегу је остало само пет возача, а у главној групи је Вилко Келдерман радио на челу за тим Јумбо—визма, што су пратили само Сеп Кус, Вингегор и Погачар.[291] Вингегор је напао при врху, што је пратио Погачар, а Ван Арт их је чекао на спусту како би радио за Вингегора на последњем успону Котерет Камбаск. Они су достигли преостале бјегунце, Ван Арт је радио кратко на челу, а отпао је када је Вингегор напао и завршио је пет минута иза.[292] Након првог дана одмора, пред почетак десете етапе, Скјелмосе је у интервјуу за данске медије изјавио да ће Ван Арт напустити Тур одмах,[293] што је Ван Арт демантовао након етапе,[294] а Скјелмосе се извинио изјавивши да је рекао нешто о чему није размишљао.[295] На десетој етапи, на 45 km до циља, када је бијег већ имао предност око три минута, Ван дер Пул је напао из главне групе, што је пратио Ван Арт, а затим радио са њим и стекли су 45 секунди предности испред групе, а смањили заостатак на два минута иза бјегунаца.[296] Послије 15 km колико су провели између двије групе, Ван дер Пул је успорио и достигнут је, док је Ван Арт и даље био 30 секунди испред, али је и он успорио како би био достигнут.[297] Послије етапе, Том Димулен га је критиковао, изјавивши да је то било непотребно трошење енергије за тим који жели да освоји Тур.[298] На етапи 15, отишао је у бијег заједно са још 35 возача.[299] На успону у финишу напао је Марк Солер, а на спусту су га достигли Ван Арт, Кристс Нејландс и Ваут Пулс.[299] Они су стекли 50 секунди предности, а Нејландс је пао на спусту, док је на последњем успону, на 11 km до циља, напао Пулс, што Ван Арт није могао да прати, а Солер је успорио како би радио за Погачара.[299] До краја се предност повећавала и завршио је на другом мјесту, два минута иза Пулса.[300] Након другог дана одмора, на етапи 16 је вожен хронометар у дужини од 22,4 km, са једним брдским циљем друге категорије, који је био дуг 2,5 km и налазио се на 3,5 km до циља.[301] У тренутку када је прошао кроз циљ поставио је најбоље вријеме, али када је стартовао Вингегор, имао је 20 секунди боље вријеме послије четири минута вожње.[302] До краја је предност само расла и хронометар је завршио на трећем мјесту, два минута и 51 секунду иза Вингегора и минут и 20 секунди иза Погачара.[303] Прије почетка етапе 18 напустио је трку како би присуствовао рођењу свог другог дјетета.[304] На последњој, етапи 21, тим Јумбо—визма је прошао кроз циљ након групе, славећи што је Вингегор освојио Тур де Франс другу годину заредом, а Лапорт је држао број 6, који је Ван Арт носио током трке, док је на подијуму за побједника тимске класификације, Вингегор држао његов број.[305]

Ван Арт на Тур оф Бритејн трци 2023.

Почетком августа возио је друмску трку на Свјетском првенству, гдје је Ван дер Пул напао на 78 km до циља, што је прво пратио Ван Арт, а затим Бетиол, Погачар, Метју Динам и Педерсен и достигли су Кевина Вермеркеа који је био испред. На 55 km до циља, Бетиол је напао, што нико није одмах пратио и стекао је предност од 40 секунди.[306] Ван Арт, Ван дер Пул, Погачар и Педерсен су једини остали у групи иза и достигли су Бетиола на 22 km до циља, након чега је Ван дер Пул напао, што нико није могао да прати. Он је константно повећавао предност, док је Ван Арт напао из групе иза и завршио је на другом мјесту, минут и 37 секунди иза Ван дер Пула, освојивши сребрну медаљу по други пут.[307] Пет дана касније возио је хронометар на Свјетском првенству, који је завршио на петом мјесту, минут и 37 секунди иза Евенепула.[308] Дана 26. августа побиједио је на Свјетској серији Хуфа у бициклизму на шљунку, девет минута испред Дена Сетеа, након чега је изјавио да му то даје самопоуздање за Свјетско првенство.[309] Почетком септембра возио је Тур оф Бритејн трку, гдје је радио за сувозача Олава Која, који је на прве четири етапе остварио све четири побједе у спринту, а поред тога што је спроводио Која за спринт, Ван Арт је једну етапу завршио на другом, а једну на трећем мјесту.[310] На петој етапи, напао је у последњем километру и побиједио је три секунде испред групе коју је одспринтао Итан Вернон, чиме је преузео лидерску мајицу.[311] На седмој етапи, напао је на 12 km до циља, што су пратили Бен Тарнер, Марк Донован и Стивен Вилијамс. На 4 km до циља поново је напао, што нико није пратио, али га је група достигла на 800 метара до циља и завршио је на 12 мјесту, последњем у првој групи.[312] На последњој, осмој етапи, Карлос Родригез је напао на 52 km до циља, што је пратио Вилијамс и стекли су минут предности. До краја је тим Јумбо—визма смањио заостатак, Вилијамс је достигнут, након чега је Ван Арт напао у финишу и завршио је на другом мјесту, 11 секунди иза Родригеза, захваљујући чему је освојио трку три секунде испред Тобијаса Халанд Јоханесена.[313] Он је постао трећи возач у историји који је трку освојио два пута, послије Босон Хагена и Ларса Бома.[314] Сезону је наставио на Европском првенству, гдје је хронометар завршио на трећем мјесту, 43 секунде иза Џошуе Тарлинга и секунду иза Стефана Бисежера, освојивши бронзану медаљу.[315] Четири дана касније возио је друмску трку, гдје је Лапорт напао на 12 km до циља и стекао је 15 секунди предности. У групи иза су радили Ван Арт, Кој и Арно де Ли, који су смањили заостатак; Ван Арт је напао у финишу, што је пратио Кој, скоро су стигли до Лапорта, који је успио да побиједи, док је Ван Арт одспринтао Која и освојио је сребрну медаљу.[316] То му је била 13 сребрна медаља на првенствима и у циклокросу и на друму.[317] Дана 2. октобра возио је Копа Берноки, гдје је тим Јумбо—визма радио на челу групе, а на последњем прелазу преко успона Пиколи Стелвио, на 35 km до циља, усљед јаког темпа група се раздвојила и у првој групи остало је десет возача. Тимови Јумбо—визма и Судал—Квик-степ су радили на челу и повећали су предност на преко минут. Тиш Бенот и Јан Тратник су радили за Ван Арта, који је почео да спринта први и побиједио је испред Винченца Албанезеа.[318] Три дана касније возио је Гран Пијемонт, гдје се на успону Алпете, на око 40 km до циља, група раздвојила, Ван Арт је остао у другој групи и завршио је преко три минута иза Бађиолија.[319] Дана 8. октобра возио је Свјетско првенство у бициклизму на шљунку, гдје је на почетку имао механичких проблема, али је успио да се врати у групу. На 100 km до циља је пао и док је поправио бицикл заостајао је неколико минута иза водећих возача.[320] Успио је да достигне бројне возаче и завршио је на осмом мјесту, преко осам минута иза Мохорича,[321] а на објави о активној вожњи коју је поставио на сајту Strava, одвезао је трку два минута брже од Мохорича.[322] Послије првенства завршио је сезону.[323]

2024.[уреди | уреди извор]

Током сезоне 2023/24. у циклокросу, остварио је једну побједу у Свјетском купу, у Бенидорму три секунде испред Ванхуренхута,[324] док је двије трке завршио на другом мјесту и једну на петом, а у укупном пласману завршио је на 15 мјесту, возећи само четири трке.[325] У Суперпрестижу је возио само једну трку, у Хезден Золдеру, на којој је побиједио осам секунди испред Елија Исербита.[326] У Ексакт кросу је возио двије трке, у Есену је побиједио минут и по испред Јенса Адамса[327] док је на трци у Молу завршио на другом мјесту, минут и 17 секунди иза Ван дер Пула.[328] У такмичењу X²O бадкамерс трофеј возио је двије трке; у Балу је завршио на другом мјесту, скоро два минута иза Ван дер Пула,[329] а у Коксајдеу на трећем мјесту, иза Ван дер Пула и Пима Ронхара.[330]

Пред почетак сезоне на друму, истакао је да му је главни циљ за 2024. Ђиро д’Италија.[331] Сезону је почео на Класика де Алмерија трци, коју је завршио на десетом мјесту, радећи за Која који је побиједио у спринту,[332] након чега је возио класик Хаен параизо интериор, који је завршио на последњем мјесту.[333] Средином фебруара возио је Волта ао Алгарве трку, гдје је побиједио у спринту на трећој етапи, остваривши прву побједу у сезони, захваљујући чему је дошао на осмо мјесто у генералном пласману, 22 секунде иза Мартинеза.[334] Хронометар на четвртој етапи завршио је на 11 мјесту, минут иза Евенепула, али је надокнадио вријеме иза других возача и дошао је на четврто мјесто у генералном пласману, минут и 18 секунди иза Евенепула.[335] На последњој, петој етапи, напао је на 40 km до циља заједно са Беном Хилијем, стигли су бјегунце и стекли су преко минут предности, због чега је Ван Арт био виртуелни лидер трке.[336] У главној групи су радили на челу тимови Судал—Квик-степ и Бора—ханзгро, који су постепено смањивали њихову предност, а затим су их достигли у последњих пет километара и Ван Арт је одмах отпао. Етапу је завршио 33 секунде иза Мартинеза, а у генералном пласману је завршио на седмом мјесту, минут и 57 секунди иза Евенепула и двије секунде испред Куса.[337] Дана 24. фебруара возио је Омлоп хет Нијувсблад, гдје је тим Визма—лејз а бајк раздвојио групу јаким темпом на 100 km до циља и у главној групи је остало 30 возача, који су достигли бјегунце. На успону Волвенберг, на 50 km до циља, одвојила се група од седам возача, у којој је био Ван Арт заједно са сувозачима Лапортом и Јоргенсеном.[338] На 21 km до циља, Јоргенсен је напао, док је групу достигло још возача. Јоргенсен је достигнут на успону Босберг, након чега је Тратник напао на 9 km до циља, што је пратио Полит. Они су стекли 40 секунди предности, док је у групи Ван Арт само пратио друге возаче. Тратник је побиједио нападом у финишу, а Ван Арт је одспринтао групу и завршио је на трећем мјесту, осам секунди иза.[339] Дан касније возио је Кирн—Брисел—Кирн, гдје је напао на 85 km до циља, што су пратили само Веленс и Ојер Лазкано. Они су радили заједно до циља, а Ван Арт је побиједио у спринту.[340]

Крајем марта возио је Е3 Саксо банк класик, гдје је пао на успону Патеберг, током којег је Ван дер Пул напао, што нико није могао да прати.[341] Радио је у групи иза са Стојвеном, Педерсенон, Грмајом и Веленсом, а затим је напао на успону Ауде кваремонт, што у почетку нико није пратио, али га је у финишу достигао Стојвен и отишао од њега; трку је завршио на трећем мјесту, минут и 34 секунде иза Ван дер Пула, као и три секунде иза Стојвена.[342] Сезону је наставио на Дварс дор Фландерену, гдје је пао на 66 km до циља, због чега је морао да напусти трку.[343] На трци је побиједио његов сувозач Јоргенсен, којег су медији критиковали због тога што је напао одмах послије пада.[344] У болници му је дијагностикован прелом кључне кости и неколико сломљених ребара, због чега је морао да пропусти Ронде ван Фландерен, Париз—Рубе и Амстел голд рејс које је планирао да вози.[345] Дана 11. априла објавио је да неће возити Ђиро д’Италију, на којој је требало да дебитује, истакавши да му је важније да се потпуно опорави.[346]

Приватни живот[уреди | уреди извор]

Оженио се са женом Саром де Би у јулу 2018. године,[13] са којом има два сина, Џорџа који је рођен 2021. и Џерома који је рођен 2023. године.[347] Напустио је Тур де Франс 2023. прије почетка етапе 18, како би присуствовао рођењу другог дјетета.[348]

Спонзор му је компанија Ред бул, чију кацигу носи, а након побједе на четвртој етапи на Тур де Франсу 2022. славио је имитирајући птицу, што су многи критиковали истичући да подсјећа на слоган компаније „Ред бул даје ти крила“,[13] док је он истицао да је хтио да покаже да му је жута мајица дала крила.[235] У августу 2022. снимио је рекламу за компанију Ред бул, заједно са Максом Верстапеном.[349] Посједује своју линију одјеће под називом Panache, гдје се између осталог производе јакне, мајице, дуксерице и џемпери са словима WVA која представљају његове иницијале.[13] Био је велики обожаватељ телевизијске серије Игра пријестола.[13]

Током Тур де Франса 2022. године, Netflix је снимио документарац под називом Tour de France: Unchained, који је пратио возаче и тимове кроз трку, укључујући Ван Арта и Тим Јумбо–визма.[350] Од премијере је изразио да се не слаже са начином на који је приказан у серији, изјавивши: „Прилично је узнемирујуће што је у документарцу било прича којих није било. За мене је серија фокусирана на метеж.“[351][352]

Резултати на тркама[уреди | уреди извор]

Резултати на гранд тур тркама[уреди | уреди извор]

Гранд тур трке 2019. 2020. 2021. 2022. 2023. 2024.
Розе мајица Ђиро д’Италија — — — — —
Жута мајица Тур де Франс DNF 20 19 22 DNF
Црвена мајица Вуелта а Еспања — — — — —

Резултати на главним етапним тркама[уреди | уреди извор]

Етапне трке 2019. 2020. 2021. 2022. 2023. 2024.
Париз—Ница — — — 32 — —
Тирено—Адријатико — — 2 — 53 —
Вуелта а Каталуња — NH — — — —
Вуелта ал Паис Баско — — — — —
Тур де Романди — — — —
Критеријум ди Дофине 47 32 — 49 —
Тур де Свис — NH — — 31

Резултати на класицима[уреди | уреди извор]

Монументални класици 2018. 2019. 2020. 2021. 2022. 2023. 2024.
Милано—Санремо — 6 1 3 8 3 —
Ронде ван Фландерен 9 14 2 6 — 4 —
Париз—Рубе 13 22 NH 7 2 3 —
Лијеж—Бастоњ—Лијеж — — — — 3 — —
Ђиро ди Ломбардија — — — — — —
Остали класици 2018. 2019. 2020. 2021. 2022. 2023. 2024.
Кадел Еванс рејс — — — — — — —
Омлоп хет Нијувсблад 32 13 11 — 1 — 3
Страде Бјанке 3 3 1 4 — — —
Класик Бриж—Де Пан 36 — — — — — —
Е3 Саксо банк — 2 — 11 1 1 3
Гент—Вевелгем 10 29 8 1 22 2 —
Дварс дор Фландерен 83 — — — — — DNF
Амстел голд рејс — 58 — 1 — — —
Флеш Валон — — — — — — —
Ешборн—Франкфурт — — — — — —
Класик Сан Себастијан — — — — — —
Хамбург сајкласик — — — — 2 —
Бретање класик — — — — 1 —
Гран при сајклисте де Квебек — — — — 4 —
Гран при сајклисте де Монтреал — — — — 2 —
Кирн—Брисел—Кирн — — — — — — 3
Брабантсе пајл — — — — 2 — —
Милано—Торино — — 3 — — —
Копа Берноки — — — — — 1

Резултати на Олимпијским играма[уреди | уреди извор]

Олимпијске игре 2020.
Друмска трка 2
Вожња на хронометар 6

Резултати на Свјетском првенству[уреди | уреди извор]

Свјетско првенство у друмској вожњи 2018. 2019. 2020. 2021. 2022. 2023. 2024.
Мајица дугиних боја Друмска трка — — 2 11 4 2
Мајица дугиних боја Вожња на хронометар — — 2 2 — 5

Резултати на Европском првенству[уреди | уреди извор]

Европско првенство у друмској вожњи 2018. 2019. 2020. 2021. 2022. 2023. 2024.
Друмска трка 3 — — — — 2
Вожња на хронометар — — — — — 3

Резултати на националном првенству[уреди | уреди извор]

Првенство Белгије 2014. 2015. 2016. 2017. 2018. 2019. 2020. 2021. 2022. 2023. 2024.
Друмска трка 63 47 9 60 13 3 — 1 — 47
Вожња на хронометар — — — 6 — 1 1 — — 1

Резултати у циклокросу[уреди | уреди извор]

Првенства 2015. 2016. 2017. 2018. 2019. 2020. 2021. 2022. 2023. 2024.
Мајица дугиних боја Свјетско првенство 2 1 1 1 2 4 2 — 2 —
Европско првенство 2 3 — 2 — — — — — —
Првенство Белгије 3 1 1 1 2 5 1 1 — —
Легенда
— Није учествовао
DNF Није завршио
NH Није одржано

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Wout van Aert”. eurosport.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  2. ^ „Team Jumbo-Visma: Wout van Aert”. teamjumbovisma.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  3. ^ „Van Aert to race cyclo-cross season with Cibel-Cebon”. cyclingnews.com. 5. 10. 2018. Приступљено 12. 4. 2024. 
  4. ^ а б „Cheery Christmas for ambitious Team Jumbo-Visma”. teamjumbovisma.com. Team Oranje Road BV. 21. 12. 2018. Архивирано из оригинала 13. 04. 2019. г. Приступљено 12. 4. 2024. 
  5. ^ „Team Jumbo-Visma 2020 roster presented in Amsterdam”. Bianchi. F.I.V. Edoardo Bianchi S.p.A. 20. 12. 2019. Приступљено 12. 4. 2024. 
  6. ^ „Jumbo-Visma”. uci.org. Union Cycliste Internationale. Архивирано из оригинала 2. 1. 2021. г. Приступљено 12. 4. 2024. 
  7. ^ а б „Van Aert joins Team Jumbo-Visma from March 2019”. cyclingnews.com. 18. 12. 2018. Приступљено 12. 4. 2024. 
  8. ^ „Ook buitenlandse media zien van Aert als de meest complete renner ter wereld: "Niet meer gezien sinds Hinault en Merckx"”. Het Nieuwsblad (на језику: холандски). 25. 7. 2022. Приступљено 12. 4. 2024. 
  9. ^ „Van Aert vs. Van der Poel: A Rivalry for the Ages”. welovecycling.com. Siegfried Mortkowitz. 12. 4. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  10. ^ „Wout van Aert v. Mathieu van der Poel - a truly rare and iconic sporting rivalry”. cyclingweekly.com. Tom Thewlis. 7. 2. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  11. ^ Cotton, Jim (12. 10. 2020). „Wout van Aert: 'Mathieu van der Poel wanted me to lose rather than win himself'”. velonews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  12. ^ De Wit, Annick (27. 9. 2020). „Interview. De mama van Van Aert: "Ik gok: een overbezorgde, maar heel lieve papa, dat wordt onze Wout””. hln.be (на језику: холандски). Приступљено 12. 4. 2024. 
  13. ^ а б в г д ђ Thewlis, Tom (2. 6. 2023). „21 things you didn't know about Wout van Aert”. cyclingweekly.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  14. ^ Flax, Peter (29. 6. 2023). „Wout Van Aert: Tour de Force”. redbull.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  15. ^ а б Nilsson-Julien, Olivier (5. 1. 2021). „Wout van Aert: Comeback Kid”. Rouleur. Приступљено 12. 4. 2024. 
  16. ^ а б Goh, ZK (12. 9. 2020). „He's tearing up the roads, but this is just the start for Wout van Aert”. redbull.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  17. ^ Decaluwé, Brecht (28. 1. 2012). „Van der Poel grabs first world title”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  18. ^ „CM - UCI World Championships: Men Under 23”. uci.org. Приступљено 12. 4. 2024. 
  19. ^ „Superprestige, Cyclo-cross, U23 2013”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  20. ^ „Double success for Martin in Tour of Belgium”. cyclingnews.com. 24. 5. 2013. Приступљено 12. 4. 2024. 
  21. ^ Hymas, Peter (26. 5. 2013). „Tony Martin wins the 2013 Tour of Belgium”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  22. ^ „Van Aert schenkt België 2e titel na onemanshow”. sitiodeciclismo.net (на језику: холандски). 2. 2. 2014. Приступљено 12. 4. 2024. 
  23. ^ „BPost Bank Trofee, Cyclo-cross, U23 2014”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  24. ^ „Superprestige, Cyclo-cross, U23 2014”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  25. ^ „First career prologue win for Gilbert in ZLM Toer”. cyclingnews.com. 18. 6. 2014. Приступљено 12. 4. 2024. 
  26. ^ „Gilbert prevails at Ster ZLM Toer”. cyclingnews.com. 19. 6. 2014. Приступљено 12. 4. 2024. 
  27. ^ „National Championships Belgium - Road Race 2014”. cyclingnews.com. 19. 6. 2014. Приступљено 12. 4. 2024. 
  28. ^ „Van Aert powers to U23 European cyclo-cross championship”. cyclingnews.com. 8. 11. 2014. Приступљено 12. 4. 2024. 
  29. ^ Weislo, Laura (29. 1. 2024). „Could Mathieu van der Poel give up 'cross if he wins Worlds in Tábor?”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  30. ^ „BPost Bank Trofee, Cyclo-cross 2015”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  31. ^ White, Kevin (7. 11. 2015). „Lars Van Der Haar claims first ever elite men’s European cyclocross championship title”. cxmagazine.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  32. ^ Decaluwé, Brecht (31. 1. 2016). „Van Aert takes emotional World Championship victory”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  33. ^ „World Cup, Cyclo-cross, Elite 2016”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  34. ^ „Superprestige, Cyclo-cross 2016”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  35. ^ „BPost Bank Trofee, Cyclo-cross 2016”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  36. ^ „UCI Ranking, Cyclo-cross 2016”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  37. ^ „Baloise Belgium Tour: Van Aert wins prologue”. cyclingnews.com. 25. 5. 2016. Приступљено 12. 4. 2024. 
  38. ^ Curtin, Daniel Jr. (27. 5. 2016). „Van Aert stuns in Tour of Belgium opener, remains in top 10”. cxmagazine.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  39. ^ „Devenyns wins Baloise Belgium Tour”. cyclingnews.com. 29. 5. 2016. Приступљено 12. 4. 2024. 
  40. ^ „Ster ZLM Toer: Vanmarcke wins stage 4, takes overall lead”. cyclingnews.com. 18. 6. 2016. Приступљено 12. 4. 2024. 
  41. ^ Decaluwé, Brecht (30. 10. 2016). „European Cyclo-cross Championships: Toon Aerts wins elite men's race”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  42. ^ „Van Aert wins second consecutive cyclo-cross world title”. cycling.today. Приступљено 12. 4. 2024. 
  43. ^ „World Cup, Cyclo-cross, Elite 2017”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  44. ^ „DVV Verzekeringen Trofee - Sprint, Cyclo-cross 2017”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  45. ^ „Superprestige, Cyclo-cross 2017”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  46. ^ „Tour of Norway: Boasson Hagen wins overall”. cyclingnews.com. 21. 5. 2017. Приступљено 12. 4. 2024. 
  47. ^ „Van der Poel best on stage 2 in Baloise Belgium Tour”. cyclingnews.com. 25. 5. 2017. Приступљено 12. 4. 2024. 
  48. ^ „Baloise Belgium Tour: Brandle best in time trial”. cyclingnews.com. 26. 5. 2017. Приступљено 12. 4. 2024. 
  49. ^ „Baloise Belgium Tour: Lammertink wins stage 4”. cyclingnews.com. 28. 5. 2017. Приступљено 12. 4. 2024. 
  50. ^ „Keukeleire wins Baloise Belgium Tour”. cyclingnews.com. 29. 5. 2017. Приступљено 12. 4. 2024. 
  51. ^ „Van Aert continues road success with Ronde van Limburg victory”. cyclingnews.com. 12. 6. 2017. Приступљено 12. 4. 2024. 
  52. ^ „Top 10 for Serry in Ride Bruges”. soudal-quickstepteam.com. 18. 6. 2017. Приступљено 12. 4. 2024. 
  53. ^ „National Championships Belgium ME - ITT 2017”. soudal-quickstepteam.com. 18. 6. 2017. Приступљено 12. 4. 2024. 
  54. ^ „Devenyns podiums from the break at Grand Prix Cerami”. soudal-quickstepteam.com. 19. 7. 2017. Приступљено 12. 4. 2024. 
  55. ^ „Van Der Hoorn beats Van Aert in Schaal Sels 2017”. schaalsels.be. Приступљено 12. 4. 2024. 
  56. ^ „National Championship, Cyclo-cross, Elite, Belgium 2018”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  57. ^ Decaluwé, Brecht (4. 2. 2018). „Van Aert wins cyclo-cross world title”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  58. ^ „World Cup, Cyclo-cross, Elite 2018”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  59. ^ „Superprestige, Cyclo-cross 2018”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  60. ^ „Valgren wins Omloop Het Nieuwsblad”. cyclingnews.com. 24. 2. 2018. Приступљено 12. 4. 2024. 
  61. ^ Windsor, Richard (3. 3. 2018). „Tiesj Benoot puts in super show of strength to win 2018 Strade Bianche”. Cycling Weekly. Приступљено 12. 4. 2024. 
  62. ^ Decaluwé, Brecht (1. 4. 2018). „Niki Terpstra wins 2018 Tour of Flanders”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  63. ^ „Peter Sagan wins Paris-Roubaix”. cyclingnews.com. 8. 4. 2018. Приступљено 12. 4. 2024. 
  64. ^ „Tour of Denmark: Van Aert wins stage 2 in Vejle”. cyclingnews.com. 2. 8. 2018. Приступљено 12. 4. 2024. 
  65. ^ „Tour of Denmark: Pedersen wins time trial”. cyclingnews.com. 4. 8. 2018. Приступљено 12. 4. 2024. 
  66. ^ „Wout Van Aert wins Tour of Denmark”. cyclingnews.com. 5. 8. 2018. Приступљено 12. 4. 2024. 
  67. ^ „Trentin wins European road championships; Sagan abandons”. velo.outsideonline.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  68. ^ „European Championship, Cyclo-cross, Elite 2018”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  69. ^ Robinson, Joe (21. 7. 2018). „Van Aert agrees three-year WorldTour contract with LottoNL-Jumbo”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  70. ^ Robinson, Joe (18. 9. 2018). „Wout van Aert terminates contract with Sniper Cycling”. cyclist.co.uk. Приступљено 12. 4. 2024. 
  71. ^ „Wout van Aert's lawyer expects UCI to allow rider to race in 2019”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2018. 
  72. ^ Fletcher, Patrick (15. 11. 2018). „UCI give Van Aert permission to look for new team”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  73. ^ Schuster, Zachary (5. 10. 2018). „Wout Watch: Van Aert signs with Cibel-Cebon Offroad Team for rest of 2018/19 season”. cxmagazine.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  74. ^ „National Championship, Cyclo-cross, Elite, Belgium 2019”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  75. ^ „World Cup, Cyclo-cross, Elite 2019”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  76. ^ „Men's elite race results” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 3. 2. 2019. г. Приступљено 12. 4. 2024. 
  77. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2019 Omloop Het Nieuwsblad (World Tour)”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 4. 2024. 
  78. ^ „Alaphilippe wins Strade Bianche”. cyclingnews.com. 9. 3. 2019. Приступљено 12. 4. 2024. 
  79. ^ Ostanek, Dani; Farrand, Stephen (23. 3. 2019). „Alaphilippe wins Milan-San Remo”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  80. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2019 E3 BinckBank Classic (World Tour), Belgium”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 4. 2024. 
  81. ^ Farrand, Stephen (29. 3. 2019). „Stybar wins E3 BinckBank Classic”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  82. ^ Farrand, Stephen; Decaluwe, Brecht (7. 4. 2019). „Alberto Bettiol wins Tour of Flanders”. Cyclingnews.com. Bath England: Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  83. ^ а б McGann, Bill; McGann, Carol. „2019 Paris - Roubaix (World Tour)”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 4. 2024. 
  84. ^ Ryan, Barry; Decaluwe, Brecht (14. 4. 2019). „Philippe Gilbert wins Paris-Roubaix”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  85. ^ Fletcher, Patrick (21. 4. 2019). „Mathieu Van der Poel wins Amstel Gold Race”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  86. ^ „Criterium du Dauphine 2019: Boasson Hagen wins stage one with Froome in peloton”. bbc.com. 9. 6. 2019. Приступљено 12. 4. 2024. 
  87. ^ Ryan, Barry (11. 6. 2019). „Criterium du Dauphine: Sam Bennett wins stage 3”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  88. ^ Ballinger, Alex (12. 6. 2019). „Chris Froome sustained ‘multiple serious injuries’ in Critérium du Dauphiné 2019 crash, Team Ineos confirm”. Cycling Weekly. Приступљено 12. 4. 2024. 
  89. ^ Ryan, Barry (13. 6. 2019). „Criterium du Dauphine: Van Aert wins stage 5 in Voiron”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  90. ^ Ryan, Barry (16. 6. 2019). „Criterium du Dauphine: Fuglsang takes overall victory”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  91. ^ „National Championships Belgium ME - ITT 2019”. procyclingstats.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  92. ^ „National Championships Belgium ME - Road Race 2019”. procyclingstats.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  93. ^ „Tour de France 2019 : Start List”. ProCyclingStats. Приступљено 12. 4. 2024. 
  94. ^ Ostanek, Daniel (7. 7. 2019). „Tour de France: Jumbo-Visma win team time trial in Brussels”. Cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 12. 4. 2024. 
  95. ^ „Tour de France: Alaphilippe wins stage 3”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 8. 7. 2019. Приступљено 12. 4. 2024. 
  96. ^ Benson, Daniel (10. 7. 2019). „Tour de France: Peter Sagan wins stage 5”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 12. 4. 2024. 
  97. ^ Fletcher, Patrick (11. 7. 2019). „Tour de France: Teuns wins atop La Planche des Belles Filles”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 12. 4. 2024. 
  98. ^ Benson, Daniel (15. 7. 2019). „Tour de France: Wout van Aert wins stage 10”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 12. 4. 2024. 
  99. ^ „Tour de France: Van Aert raises his own bar with exceptional sprint win”. 15. 7. 2019. 
  100. ^ Ballinger, Alex (23. 7. 2019). „Wout van Aert set to leave hospital in Pau four days after Tour de France crash”. Cycling Weekly. TI Media. Приступљено 12. 4. 2024. 
  101. ^ Audoore, Bart (4. 9. 2019). „Wout van Aert mist zijn fiets: "Een klein toertje zou al deugd doen"”. Het Laatste Nieuws (на језику: холандски). Приступљено 12. 4. 2024. 
  102. ^ Long, Jonny (5. 9. 2019). „Wout van Aert says Tour de France crash 'could have been the end of my career'”. Cycling Weekly. Приступљено 12. 4. 2024. 
  103. ^ „Van Aert wins Flandrien of the Year award”. cyclingnews.com. 5. 11. 2019. Приступљено 12. 4. 2024. 
  104. ^ „Tour de France: Van Aert crashes out of time trial”. cyclingnews.com. 19. 7. 2019. Приступљено 12. 4. 2024. 
  105. ^ Sturney, Rob (27. 12. 2019). „Wout Van Aert returns to racing five months after Tour de France crash”. Canadian Cycling. Gripped Publishing Inc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  106. ^ „World Championship, Cyclo-cross, Elite 2020”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  107. ^ „Lille, Cyclo-cross 2020 Krawatencross”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  108. ^ Fletcher, Patrick (26. 2. 2020). „Van Aert parachuted into Omloop Het Nieuwsblad amid coronavirus fears”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  109. ^ „Omloop Het Nieuwsblad 2020”. RTÉ. 29. 2. 2020. Приступљено 12. 4. 2024. 
  110. ^ „The UCI takes strong measures faced with the development of the coronavirus”. Union Cycliste Internationale. 15. 3. 2020. Приступљено 12. 4. 2024. 
  111. ^ „The UCI prolongs the suspension of cycling events until 1 June 2020 and continues consultations for the reorganisation of the UCI International Road Calendar”. Union Cycliste Internationale. 1. 4. 2020. Приступљено 12. 4. 2024. 
  112. ^ O'Shea, Sadhbh; Ostanek, Daniel; Frattini, Kirsten (1. 8. 2020). „Wout van Aert storms to victory at Strade Bianche”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  113. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2020 Milano-Torino (1.Pro), Italy”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 4. 2024. 
  114. ^ MacLeary, John (8. 8. 2020). „Milan-Sanremo 2020 favourites: Who are we tipping for monumental success?”. telegraph.co.uk. Приступљено 12. 4. 2024. 
  115. ^ Ostanek, Daniel (8. 8. 2020). „Wout van Aert wins thrilling Milan–San Remo”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  116. ^ Sharland, Pete (12. 8. 2020). „Wout Van Aert continues imperious form with stage 1 win at Criterium du Dauphine”. eurosport.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  117. ^ Long, Jonny (16. 8. 2020). „Primož Roglič gives up race lead as he abandons Critérium du Dauphiné”. cyclingweekly.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  118. ^ Cossins, Peter (16. 8. 2020). „Daniel Martinez wins Critérium du Dauphiné”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  119. ^ Ostanek, Dani (20. 8. 2020). „Wout van Aert wins Belgian time trial title”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2024. 
  120. ^ Cotton, Jim (24. 8. 2020). „Tour de France: Could Van Aert end Sagan’s grip on green?”. Cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 12. 4. 2024. 
  121. ^ Benson, Daniel (28. 8. 2020). „Tour de France: Wout van Aert rules out green jersey challenge”. Cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 12. 4. 2024. 
  122. ^ Farrand, Stephen (2. 9. 2020). „Tour de France: Van Aert wins stage 5”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  123. ^ Pretot, Julien (4. 9. 2020). „Leader turned domestique Van Aert still bossing the Tour”. Reuters. Thomson Reuters. Приступљено 12. 4. 2024. 
  124. ^ Benson, Daniel (9. 9. 2020). „Tour de France: Caleb Ewan wins stage 11 as Peter Sagan is relegated for dangerous sprint”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  125. ^ Lowe, Felix (17. 9. 2020). „Tour de France 2020 stage 18 - As it happened”. Eurosport. Приступљено 12. 4. 2024. 
  126. ^ Windsor, Richard (19. 9. 2020). „Tadej Pogačar snatches Tour de France 2020 victory from Primož Roglič in dramatic time trial”. cyclingweekly.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  127. ^ Fletcher, Patrick (20. 9. 2020). „Tadej Pogacar wins the 2020 Tour de France”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  128. ^ Weislo, Laura (25. 9. 2020). „Ganna wins time trial title at Imola World Championships”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  129. ^ Benson, Daniel (27. 9. 2020). „Julian Alaphilippe wins world title at Imola World Championships”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  130. ^ Long, Jonny (28. 9. 2020). „Wout van Aert 'disappointed' with Worlds results: 'Silver twice, that hits hard'”. Cycling Weekly. TI Media. Приступљено 12. 4. 2024. 
  131. ^ Cossins, Peter (11. 10. 2020). „Mads Pedersen wins Gent-Wevelgem”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  132. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2020 Gent - Wevelgem (World Tour), Belgium”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 4. 2024. 
  133. ^ Cotton, Jim (12. 10. 2020). „Wout van Aert: 'Mathieu van der Poel wanted me to lose rather than win himself'”. velonews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  134. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2020 Tour of Flanders - Ronde van Vlaanderen (World Tour)”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 4. 2024. 
  135. ^ „Julian Alaphilippe crashes out of Tour of Flanders”. cyclingnews.com. 18. 10. 2020. Приступљено 12. 4. 2024. 
  136. ^ Owen, Tom (18. 10. 2020). „Men's Tour of Flanders - as it happened”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  137. ^ Cossins, Peter (18. 10. 2020). „Mathieu van der Poel wins Tour of Flanders”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  138. ^ Fletcher, Patrick (9. 10. 2020). „Paris-Roubaix cancelled after COVID-19 cases rise in northern France”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  139. ^ „National Championship, Cyclo-cross, Elite, Belgium 2021”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  140. ^ „World Cup, Cyclo-cross, Elite 2021”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  141. ^ Weislo, Laura (9. 10. 2020). „Compton heading to Cyclo-cross Worlds in bittersweet goodbye to Belgium”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  142. ^ „Van Der Poel conquers Van Aert, ostend sand to claim fourth title: 2021 UCI Cyclocross World Championships – Elite Men’s report, results, photos”. cxmagazine.com. 31. 1. 2021. Приступљено 12. 4. 2024. 
  143. ^ „Cyclo-cross World Championships: Van der Poel beats Van Aert to elite men's title”. cyclingnews.com. 1. 12. 2021. Приступљено 12. 4. 2024. 
  144. ^ Ballinger, Alex (5. 3. 2021). „Wout van Aert: It's wise to focus on more than Alaphilippe and Van der Poel in Strade Bianche”. cyclingweekly.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  145. ^ Start, James (18. 3. 2021). „Johan Museeuw impressed but concerned about MvdP, van Aert, Alaphilippe, and Primož Roglič”. velonews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  146. ^ Puddicombe, Stephen (5. 3. 2021). „Five things to look out for at Strade Bianche 2021”. cyclingweekly.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  147. ^ Ryan, Barry (6. 3. 2021). „Strade Bianche - Live coverage”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  148. ^ McGann, Bill; McGann, Carol (6. 3. 2021). „2021 Strade Bianche-Eroica Toscana (World Tour) Italy”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publisher. Приступљено 12. 4. 2024. 
  149. ^ Farrand, Stephen (6. 3. 2021). „Mathieu van der Poel wins Strade Bianche”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  150. ^ Long, Jonny (6. 3. 2021). „Lift off for Mathieu van der Poel as Dutchman powers to Strade Bianche victory”. cyclingweekly.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  151. ^ „Cycling-Van Aert wins Tirreno-Adriatico opening stage”. Reuters. Thomson Reuters. 10. 3. 2021. Приступљено 12. 4. 2024. 
  152. ^ Frattini, Kirsten (11. 3. 2021). „Tirreno-Adriatico: Julian Alaphilippe wins stage 2”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  153. ^ Puddicombe, Stephen (12. 3. 2021). „Tirreno-Adriatico: Mathieu van der Poel wins stage 3 in Gualdo Tadino”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  154. ^ „Tirreno-Adriatico 2021: stage win and GC lead Pogacar in queen stage”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  155. ^ Weislo, Laura (13. 3. 2021). „Tirreno-Adriatico: Victory and leader's jersey for Pogacar on stage 4”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  156. ^ Weislo, Laura (14. 3. 2021). „Tirreno-Adriatico: Mathieu van der Poel wins stage 5 after 52km solo attack”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  157. ^ Ostanek, Daniel (16. 3. 2021). „Tirreno-Adriatico: Wout van Aert beats Filippo Ganna in closing time trial”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  158. ^ Owen, Tom (10. 3. 2021). „Milan-sanremo Cycling 2021: Who Is Riding, When Is It On Tv, Can Wout Van Aert Win Again?”. eurosport.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  159. ^ Farrand, Stephen (19. 3. 2021). „Wout van Aert: Milan-San Remo comes at the perfect time for me”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  160. ^ Ostanek, Daniel (18. 3. 2021). „Mathieu van der Poel: Wout van Aert has the advantage as he's won Milan-San Remo”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  161. ^ Lowe, Felix (20. 3. 2021). „Milan-San Remo 2021: Jasper Stuyven stuns big guns, Caleb Ewan and Wout van Aert on podium”. Eurosport. Discovery, Inc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  162. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2021 E3 Saxo Bank Classic (World Tour), Belgium”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 4. 2024. 
  163. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2021 Gent - Wevelgem (World Tour), Belgium”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 4. 2024. 
  164. ^ Puddicombe, Stephen (28. 3. 2021). „Wout van Aert wins Gent-Wevelgem”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  165. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2021 Tour of Flanders - Ronde van Vlaanderen (World Tour)”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 4. 2024. 
  166. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2021 De Brabantse Pijl (1.Pro), Belgium”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 4. 2024. 
  167. ^ Weislo, Laura (14. 4. 2021). „Tom Pidcock sprints to win at De Brabantse Pijl”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  168. ^ Long, Jonny (18. 4. 2021). „Wout van Aert beats Tom Pidcock in photo finish at Amstel Gold Race 2021”. Cycling Weekly. Future plc. Приступљено 5. 6. 2023. 
  169. ^ „Van Aert wins Belgian road championship”. teamvismaleaseabike.com. 20. 6. 2021. Приступљено 12. 4. 2024. 
  170. ^ Ryan, Barry (30. 6. 2021). „Tour de France: Pogacar smashes stage 5 time trial”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  171. ^ Glendenning, Barry (6. 7. 2021). „Tour de France 2021: Cavendish wins stage 10 as Pogacar stays in yellow – as it happened”. theguardian.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  172. ^ Fletcher, Patrick (7. 7. 2021). „Tour de France: Wout van Aert wins Mont Ventoux stage 11”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  173. ^ „Wout van Aert: "The biggest of my Tour de France wins"”. Tour de France. Amaury Sport Organisation. 7. 7. 2021. Приступљено 12. 4. 2024. 
  174. ^ Benson, Daniel (17. 7. 2021). „Tour de France: Van Aert storms to victory as Pogacar seals his second overall title”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  175. ^ Owen, Tom (18. 7. 2021). „Tour de France 2021 – Wout van Aert wins as Mark Cavendish denied outright record on Champs-Elysees”. Eurosport. Discovery, Inc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  176. ^ Ostanek, Dani (18. 7. 2021). „Wout van Aert: I'm just a little cyclipst compared with Eddy Merckx”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  177. ^ „Tour de France 2021: Wout van Aert denies Mark Cavendish taking record-breaking stage win”. Sky Sports. Sky UK. 19. 7. 2021. Приступљено 12. 4. 2024. 
  178. ^ Ryan, Barry (18. 7. 2021). „Wout van Aert: I'm just a little cyclist compared with Eddy Merckx”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  179. ^ Parker, Ian (18. 7. 2021). „Tour de France 2021: Tadej Pogacar wins as Mark Cavendish just misses out on stage record”Неопходна новчана претплата. independent.co.uk. Архивирано из оригинала 7. 5. 2022. г. Приступљено 12. 4. 2024. 
  180. ^ „Dvadeset dana do početka Olimpijskih igara”. b92.net. 3. 7. 2021. Приступљено 12. 4. 2024. 
  181. ^ „Ecuador's Carapaz wins Olympic road race gold medal”. espn.com. 24. 7. 2021. Приступљено 12. 4. 2024. 
  182. ^ Benson, Daniel (24. 7. 2021). „Olympics: Richard Carapaz claims men's road race title”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  183. ^ Benson, Daniel (28. 7. 2021). „Olympics: Primoz Roglic wins gold for Slovenia in men's time trial”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  184. ^ Ronald, Issy (5. 9. 2021). „Tour of Britain: Wout van Aert wins opening stage”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  185. ^ Ostanek, Dani (6. 9. 2021). „Tour of Britain: Robin Carpenter wins stage 2 in Exeter”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  186. ^ Fletcher, Patrick (7. 9. 2021). „Tour of Britain: Ineos Grenadiers win team time trial”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  187. ^ „Tour of Britain: Van Aert beats Alaphilippe to win stage 4 at Great Orme”. cyclingnews.com. Future plc. 8. 9. 2021. Приступљено 12. 4. 2024. 
  188. ^ Fletcher, Patrick (9. 9. 2021). „Tour of Britain: Hayter wins amid sprint chaos on stage 5”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  189. ^ Benson, Daniel (10. 9. 2021). „Tour of Britain: Wout van Aert wins stage 6”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  190. ^ Benson, Daniel (12. 9. 2021). „Tour of Britain: Van Aert snatches overall victory with final stage win”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  191. ^ Bull, Nick (12. 9. 2021). „Wout van Aert crowned 2021 AJ Bell Tour of Britain champion in Aberdeen”. Tour of Britain. Приступљено 12. 4. 2024. 
  192. ^ Ronald, Issy (19. 9. 2021). „Filippo Ganna wins elite men's time trial title at Flanders World Championships”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  193. ^ „Road World Championships 2021 - Julian Alaphilippe produces stunning ride to defend world road race title”. eurosport.com. 26. 9. 2021. Приступљено 12. 4. 2024. 
  194. ^ Ronald, Issy (27. 9. 2021). „Julian Alaphilippe defends world title with stunning victory in Flanders World Championships”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  195. ^ Farrand, Stephen (1. 4. 2021). „Paris-Roubaix postponed to October due to COVID-19 pandemic in France”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  196. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2021 Paris - Roubaix (World Tour)”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 4. 2024. 
  197. ^ „National Championship, Cyclo-cross, Elite, Belgium 2022”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  198. ^ „Val di Sole, Cyclo-cross 2021”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  199. ^ „Dendermonde, Cyclo-cross 2021”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  200. ^ „Zolder, Cyclo-cross 2021 GP Eric De Vlaeminck”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  201. ^ „Boom, Cyclo-cross 2021 Niels Albertland Cyclo-cross”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  202. ^ „Baal, Cyclo-cross 2022 GP Sven Nys”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  203. ^ „Loenhout, Cyclo-cross 2021 Azencross”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  204. ^ „Herentals, Cyclo-cross 2022”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  205. ^ Puddicombe, Stephen (26. 2. 2022). „Wout Van Aert takes solo victory at Omloop Het Nieuwsblad”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  206. ^ „Jumbo-Visma sweeps opening stage of Paris-Nice”. cycling.today. Приступљено 12. 4. 2024. 
  207. ^ Ryan, Barry (7. 3. 2022). „Paris-Nice: Jakobsen tops Van Aert to win stage 2”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  208. ^ Ryan, Barry (8. 3. 2022). „Paris-Nice: Pedersen wins stage 3”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  209. ^ Fletcher, Patrick (9. 3. 2022). „Van Aert moves into Paris-Nice lead with time trial victory”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  210. ^ Fletcher, Patrick (10. 3. 2022). „Paris-Nice: McNulty makes up for lost time with stage 5 win”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  211. ^ Snowball, Ben (13. 3. 2022). „Primoz Roglic wins Paris-Nice despite familiar late wobble as brilliant Simon Yates denied”. Eurosport. Discovery, Inc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  212. ^ Puddicombe, Stephen (13. 3. 2022). „Roglic holds on to win Paris-Nice overall as Simon Yates attacks”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  213. ^ „Roglic takes overall victory Paris-Nice after exciting final stage”. teamjumbovisma.com. Team Oranje Road BV. 13. 3. 2022. Приступљено 12. 4. 2024. 
  214. ^ Ostanek, Daniel (19. 3. 2022). „Matej Mohoric wins Milan-San Remo with daring Poggio descent”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  215. ^ „E3 Saxo Bank Classic 2022: Van Aert crowns brilliant Jumbo-Visma team-work”. cyclingnews.com. Future plc. 19. 3. 2022. Приступљено 12. 4. 2024. 
  216. ^ Farrand, Stephen; Ostanek, Daniel (25. 3. 2022). „Van Aert, Laporte go 1-2 for Jumbo-Visma at E3 Saxo Bank Classic”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  217. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2022 Gent - Wevelgem (World Tour), Belgium”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 4. 2024. 
  218. ^ Netherton, Alexander (1. 4. 2022). „Ronde van Vlaanderen 2022: 'There is no chance' - Wout van Aert confirms Tour of Flanders absence due to Covid-19”. Eurosport. Discovery, Inc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  219. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2022 Paris - Roubaix (World Tour)”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 4. 2024. 
  220. ^ Ostanek, Daniel; Ryan, Barry (17. 4. 2022). „Dylan van Baarle wins thrilling Paris-Roubaix”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  221. ^ Weislo, Laura (25. 3. 2022). „Van Aert with a 'small chance of winning' in Liège-Bastogne-Liège debut”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  222. ^ Ryan, Barry (24. 4. 2022). „Remco Evenepoel wins Liège–Bastogne–Liège”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  223. ^ Fotheringham, Alasdair (5. 6. 2022). „Van Aert sprints to victory in Critérium du Dauphiné stage 1”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  224. ^ Fletcher, Patrick (6. 6. 2022). „Vuillermoz wins Critérium du Dauphiné stage 2 from the breakaway”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  225. ^ Ryan, Barry (7. 6. 2022). „Critérium du Dauphiné: Gaudu pips Van Aert to win stage 3”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  226. ^ Farrand, Stephen (8. 6. 2022). „Ganna wins Critérium du Dauphiné stage 4 time trial”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  227. ^ Ryan, Barry (9. 6. 2022). „Critérium du Dauphiné: Van Aert edges Meeus to win stage 5”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  228. ^ Farrand, Stephen (12. 6. 2022). „Primoz Roglic wins Critérium du Dauphiné”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  229. ^ „Tour de France Sprinters and Green Jersey Contenders”. inrng.com. Future plc. 29. 6. 2022. Приступљено 12. 4. 2024. 
  230. ^ Dabbs, Ryan (1. 7. 2022). „Yves Lampaert storms to yellow jersey with Tour de France stage one time trial victory”. Cycling Weekly. Приступљено 6. 1. 2024. 
  231. ^ „Van Aert takes yellow and green jersey in second stage Tour de France”. teamvismaleaseabike.com. Future plc. 2. 7. 2022. Приступљено 12. 4. 2024. 
  232. ^ Sturney, Rob (3. 7. 2022). „2022 Tour de France: Van Aert leaves Denmark with three runner-up spots and yellow jersey”. Canadian Cycling. Gripped Publishing Inc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  233. ^ Dabbs, Ryan (5. 7. 2022). „Wout Van Aert victorious on stage four of Tour de France with solo attack”. cyclingweekly.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  234. ^ Ostanek, Daniel (5. 7. 2022). „Sprinters foiled by Wout van Aert on stage 4 of the Tour de France”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  235. ^ а б Dabbs, Ryan (7. 7. 2022). „Why is Wout Van Aert allowed to wear a Red Bull helmet - and did he really want to show that 'the jersey gives me wings'?”. Cycling Weekly. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  236. ^ Snowball, Ben (5. 7. 2022). „'I'm in shock!' – Wout van Aert lauded for 'demolishing peloton' at Tour de France”. Eurosport. Warner Bros. Discovery. Приступљено 12. 4. 2024. 
  237. ^ Zaccardi, Nick (5. 7. 2022). „Wout van Aert wins Tour de France stage 4; Jasper Philipsen thought he won”. NBC Sports. NBC. Архивирано из оригинала 05. 07. 2022. г. Приступљено 12. 4. 2024. 
  238. ^ Thewlis, Tom (6. 7. 2022). „Simon Clarke powers to victory on decisive cobbled Tour de France stage five”. CyclingWeekly. Приступљено 6. 1. 2024. 
  239. ^ Dabbs, Ryan (5. 7. 2022). „Tour de France 2022: Pogacar wins in Longwy to take yellow”. cyclingweekly.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  240. ^ Fletcher, Patrick (8. 7. 2022). „Wout van Aert loses yellow jersey but goes down swinging”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. „However, he did end up with the combativity award, a result no one could argue with.” 
  241. ^ Weislo, Laura (9. 7. 2022). „Tour de France: Van Aert surges to stage 8 victory in Lausanne”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  242. ^ Becket, Adam (10. 7. 2022). „Tour de France 2022: Bob Jungels solos for 65km to stage nine victory”. CyclingWeekly. Приступљено 12. 4. 2024. 
  243. ^ Fletcher, Patrick (13. 7. 2022). „Vingegaard wins stage 11 of Tour de France as Pogacar cracks on Col du Granon”. CyclingNews. Приступљено 12. 4. 2024. 
  244. ^ Ryan, Barry (20. 7. 2022). „Van Aert seals Tour de France green jersey four days before Paris”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  245. ^ Thewlis, Tom (21. 7. 2022). „Tour de France 2022: Jonas Vingegaard wins stage 18 on Hautacam to increase gap to Tadej Pogačar in second place”. CyclingWeekly. Приступљено 12. 4. 2024. 
  246. ^ Poole, Harry (21. 7. 2022). „Tour de France – Vingegaard wins stage 18 – live text”. BBC Sport. Приступљено 12. 4. 2024. 
  247. ^ Elton-Walters, Jack (24. 7. 2022). „Tour de France 2022: Wout van Aert wins Stage 20 time-trial as Jonas Vingegaard seals overall victory”. Cycling Weekly. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  248. ^ Elton-Walters, Jack (24. 7. 2022). „Tour de France 2022: Jasper Philipsen wins Stage 21 sprint”. CyclingWeekly. Приступљено 12. 4. 2024. 
  249. ^ Cash, Dane (23. 7. 2022). „Wout van Aert named the Tour's most combative rider”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  250. ^ „Wout van Aert breaks Peter Sagan’s green jersey points record”. belgium.detailzero.com. 23. 7. 2022. Приступљено 12. 4. 2024. 
  251. ^ Ryan, Barry (21. 7. 2022). „Van Aert ends Pogacar's Tour de France hopes with decisive turn on Hautacam”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. „On Sunday, Jumbo-Visma will become the first team to ride into Paris with the yellow and green jerseys since Telekom did so with Jan Ullrich and Erik Zabel in 1997.” 
  252. ^ „Marco Haller surprises Wout van Aert in reduced sprint victory at Bemer Cyclassics”. VeloNews. 21. 8. 2022. Приступљено 12. 4. 2024. 
  253. ^ „Wout van Aert sprints to Bretagne Classic-Ouest France victory”. cyclingnews.com. Future plc. 28. 8. 2022. Приступљено 12. 4. 2024. 
  254. ^ „Grand Prix Cycliste Québec & Montréal: Two races, 34 laps and ultimately a top 20 result for Giovanni Aleotti”. bora-hansgrohe.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  255. ^ Hood, Andrew (9. 9. 2022). „Wout van Aert stymied in rare misfire at GP Québec: 'We chose to gamble'”. VeloNews. Приступљено 12. 4. 2024. 
  256. ^ „Tadej Pogaçar beats Wout van Aert to win Grand Prix Cycliste de Montréal”. velonews.com. 11. 9. 2022. Приступљено 6. 1. 2024. 
  257. ^ Farrand, Stephen (12. 9. 2022). „Wout van Aert beaten in Montreal but ever more confident for World Championships”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  258. ^ Ryan, Barry (3. 8. 2022). „Wout Van Aert opts out of World Championship time trial to focus on road race”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  259. ^ McGrath, Andy (22. 9. 2022). „2022 UCI Road World Championships – 10 riders to watch in the elite men's road race”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  260. ^ McGrath, Andy (25. 9. 2022). „UCI Road World Championships: Evenepoel, the Wizard of Oz”. uci.org. Приступљено 12. 4. 2024. 
  261. ^ Fotheringham, Alasdair (25. 9. 2022). „Van Aert fourth after rock-solid teammate role for World Champion Evenepoel”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  262. ^ „UCI World Cup Standings Men” (PDF). UCI. 29. 1. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  263. ^ „Telenet Superprestige 2022-2023 - Standings - Men Elite” (на језику: холандски). Приступљено 12. 4. 2024. 
  264. ^ „X2O Badkamers Trofee 2022-2023 - Elite Mannen” (на језику: холандски). cyclocross24.com. 29. 1. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  265. ^ Ostanek, Dani (5. 2. 2023). „Mathieu van der Poel sprints past Wout van Aert to clinch fifth Cyclocross World Championships crown”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  266. ^ Chiu, Nigel (27. 2. 2023). „Wout van Aert to miss Strade Bianche as illness delays his road season, will begin campaign at Tirreno-Adriatico”. Eurosport. Warner Bros. Discovery. Приступљено 12. 4. 2024. 
  267. ^ Weislo, Laura; Ostanek, Daniel (7. 3. 2023). „Filippo Ganna smashes Tirreno-Adriatico opening time trial”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  268. ^ Weislo, Laura (12. 3. 2023). „Tirreno-Adriatico: Primoz Roglic seals overall victory, Philipsen wins final sprint”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  269. ^ Fotheringham, Alasdair; Farrand, Stephen (18. 3. 2023). „Milan-San Remo: Mathieu van der Poel ignites Poggio descent for solo victory”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  270. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2023 E3 Saxo Bank Classic (World Tour), Belgium”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 4. 2024. 
  271. ^ Farrand, Stephen (24. 3. 2023). „E3 Saxo Classic: Wout van Aert wins battle of titans in Harelbeke”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  272. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2023 Gent - Wevelgem (World Tour), Belgium”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 4. 2024. 
  273. ^ „Boonen, Merckx, Museeuw criticise Van Aert's decisions at Gent Wevelgem”. stickybottle.com. 27. 3. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  274. ^ Ryan, Barry (26. 3. 2023). „'It's almost hard to believe we did it again' – Another procession for Van Aert and Laporte at Gent-Wevelgem”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  275. ^ „Eddy Merckx and Tom Boonen criticize Wout van Aert for gifting Gent-Wevelgem”. cyclingmagazine.ca. Future plc. 27. 3. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  276. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2023 Tour of Flanders - Ronde van Vlaanderen (World Tour)”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 4. 2024. 
  277. ^ Ryan, Barry; Farrand, Stephen (2. 4. 2023). „Tour of Flanders: Tadej Pogacar wins alone after stunning Kwaremont attack”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  278. ^ а б в г Fletcher, Patrick (9. 4. 2023). „As it happened: Paris-Roubaix 2023”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 1. 2024. 
  279. ^ Ostanek, Daniel; Fletcher, Patrick (9. 4. 2023). „Paris-Roubaix: Mathieu Van der Poel conquers the greatest cobbled Classic”. CyclingNews. Приступљено 18. 1. 2024. 
  280. ^ „Van der Poel wins Paris-Roubaix after Degenkolb crash and Van Aert flat”. The Guardian. Reuters. 9. 4. 2023. Приступљено 18. 1. 2024. 
  281. ^ Puddicombe, Stephen (11. 6. 2023). „Tour de Suisse: Stefan Kung wins opening time trial”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  282. ^ Fotheringham, Alasdair (16. 6. 2023). „Gino Mäder dies after Tour de Suisse crash”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  283. ^ „Evenepoel wins stage 7 of Tour de Suisse”. cyclingnews.com. Future plc. 17. 6. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  284. ^ Ostanek, Dani (18. 6. 2023). „Mattias Skjelmose wins Tour de Suisse”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  285. ^ „National Championships Belgium ME - ITT 2023”. procyclingstats.com. 16. 6. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  286. ^ Duhaney, Taneika (14. 6. 2023). „Is the Depiction of Wout Van Aert in ‘Tour de France: Unchained’ Accurate? He Doesn’t Think So”. bicycling.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  287. ^ „“Ik ben niet van plan om de geboorte van mijn tweede zoon te missen”: wat zijn de gevolgen van een mogelijk vroegtijdige exit Wout van Aert in de Tour?”. hln.be (на језику: холандски). 12. 6. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  288. ^ Whittle, Jeremy (2. 7. 2023). „Tour de France: Victor Lafay wins stage two but Adam Yates keeps overall lead”. The Irish Times. Архивирано из оригинала 7. 7. 2023. г. Приступљено 12. 4. 2024. 
  289. ^ Jary, Rachel (2. 7. 2023). „Opinion: Wout Van Aert deserved better from his team in stage two of the 2023 Tour de France”. bicycling.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  290. ^ „Tour de France: Jai Hindley wins stage five to take yellow jersey”. BBC. 5. 7. 2023. Архивирано из оригинала 7. 7. 2023. г. Приступљено 12. 4. 2024. 
  291. ^ Duhaney, Taneika (14. 6. 2023). „Tour de France 2023: Pogacar bests new maillot jaune Vingegaard”. bicycling.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  292. ^ „Tour de France: Tadej Pogacar beats Jonas Vingegaard to win stage six after thrilling finale”. BBC. 6. 7. 2023. Архивирано из оригинала 8. 7. 2023. г. Приступљено 12. 4. 2024. 
  293. ^ „"It was not my intention to create bad vibes" - Mattias Skjelmose apologises to Wout van Aert after spreading rumours of his imminent departure”. cyclinguptodate.com. 12. 7. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  294. ^ Ryan, Barry (11. 7. 2023). „'It was all just a rumour' – Van Aert denies he is leaving the Tour de France”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  295. ^ Fotheringham, Alasdair (12. 7. 2023). „Skjelmose apologises to Wout van Aert for spreading rumour he'd quit Tour de France”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  296. ^ „Video: Van Aert & Van Der Poel attack together on stage 10 of the Tour de France”. cyclinguptodate.com. 11. 7. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  297. ^ Glendenning, Barry (11. 7. 2023). „Tour de France 2023: Bilbao holds off Zimmermann to win stage 10 – as it happened”. theguardian.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  298. ^ Snowball, Ben (12. 7. 2023). „Tour de France: 'I don't understand it at all' – Tom Dumoulin criticises Wout van Aert for stage 10 attack”. eurosport.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  299. ^ а б в Ostanek, Daniel (16. 7. 2023). „As it happened: Vingegaard and Pogacar inseparable on Tour de France stage 15”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  300. ^ Ostanek, Daniel (16. 7. 2023). „Tour de France: Wout Poels blasts to blockbuster stage 15 solo victory”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  301. ^ „Tour de France Stage 16 Preview”. inrng.com. 18. 7. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  302. ^ Ostanek, Daniel (18. 7. 2023). „As it happened: Tour de France stage 16 time trial”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  303. ^ Whittle, Jeremy (18. 7. 2023). „Jonas Vingegaard leaves Tadej Pogacar trailing in Tour de France time trial”. The Guardian. ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 24. 7. 2023. г. Приступљено 12. 4. 2024. 
  304. ^ „Van Aert has left the Tour de France”. teamjumbovisma.com. 20. 7. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  305. ^ Ostanek, Daniel (24. 7. 2023). „Vingegaard completes Tour double as Meeus pips Philipsen on Champs Elysees”. channelnewsasia.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  306. ^ Ostanek, Daniel (6. 8. 2023). „UCI World Championships: Mathieu van der Poel wins 2023 Elite Men's Road Race”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  307. ^ „Mathieu van der Poel Wins the 2023 Men's World Championship Road Race”. Bicycling. 6. 8. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  308. ^ Shrubsall, James (11. 8. 2023). „Remco Evenepoel wins World Championship time trial as Josh Tarling grabs superb bronze”. cyclingweekly.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  309. ^ Tyson, Jackie (27. 8. 2023). „Wout van Aert and Pauliena Rooijakkers win Houffa Gravel”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  310. ^ „Kooij extends dominance with fourth win in Tour of Britain”. teamvismaleaseabike.com. 6. 9. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  311. ^ Hudson, Joe (7. 9. 2023). „2023 Tour of Britain, Stage 5: report and results”. teamvismaleaseabike.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  312. ^ Frattini, Kirsten (9. 9. 2023). „Tour of Britain: Wout van Aert caught in final metres as Rasmus Tiller wins stage 7 reduced sprint”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  313. ^ Beavis, Jack (10. 9. 2023). „2023 Tour of Britain, stage 8: report and results”. teamvismaleaseabike.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  314. ^ „Report: Wout van Aert wins Tour of Britain”. velouk.net. 10. 9. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  315. ^ Ostanek, Dani (20. 9. 2023). „European Championships: Josh Tarling dominates men's time trial in Emmen”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  316. ^ Frattini, Kirsten (24. 9. 2023). „European Championships: Christophe Laporte solos to title ahead of Wout van Aert”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  317. ^ Buck, Monica (25. 9. 2023). „“It leaves mixed feelings”: Wout van Aert Reflects on His 13th Silver at Major Championships”. globalcyclingnetwork.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  318. ^ Benson, Daniel (2. 10. 2023). „Coppa Bernocchi: Wout van Aert wins from Jumbo-Visma and Soudal Quick-Step heavy break”. globalcyclingnetwork.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  319. ^ Fotheringham, Alasdair (5. 10. 2023). „Gran Piemonte: Andrea Bagioli tops Marc Hirschi in Favria”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  320. ^ „Bad luck continues to haunt Wout Van Aert - Belgian punctures and crashes at gravel World Championships”. cyclinguptodate.com. Future plc. 8. 10. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  321. ^ Moultrie, James (8. 10. 2023). „Matej Mohoric survives late crash to win UCI Gravel World Championships solo”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  322. ^ Davidson, Tom (9. 10. 2023). „Wout van Aert rides Gravel World Championships faster than winner, finishes 8th”. cyclingweekly.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  323. ^ Farrand, Stephen (8. 10. 2023). „Crashes and punctures wreck Wout van Aert’s Gravel World Championships ambitions”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  324. ^ Benson, Daniel (21. 1. 2024). „Cyclo-cross World Cup Benidorm: Wout van Aert ends Mathieu van der Poel's incredible run”. globalcyclingnetwork.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  325. ^ „UCI Cyclo-cross World Cup: Standings” (pdf). ucicyclocrossworldcup.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  326. ^ „Superprestige Veldrijden 2023-2024 - Elite Mannen”. cyclocross24.com (на језику: холандски). Приступљено 12. 4. 2024. 
  327. ^ „Exact Cross Essen 2023 - Elite Mannen (C2)”. cyclocross24.com (на језику: холандски). 9. 12. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  328. ^ „Exact Cross Mol - Zilvermeercross 2023 - Elite Mannen (C2)”. cyclocross24.com (на језику: холандски). 22. 12. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  329. ^ „X2O Trofee Baal - GP Sven Nys 2024 - Elite Mannen (C1)” (на језику: холандски). cyclocross24.com. 1. 1. 2024. Приступљено 12. 4. 2024. 
  330. ^ „X2O Trofee Koksijde - Vlaamse Duinencross 2024 - Elite Mannen (C1)” (на језику: холандски). cyclocross24.com. 4. 1. 2024. Приступљено 12. 4. 2024. 
  331. ^ Poole, George (15. 11. 2023). „Wout van Aert: The main goal for 2024 is the Giro d'Italia”. globalcyclingnetwork.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  332. ^ Fotheringham, Alasdair (11. 2. 2024). „Wout van Aert and Tim Wellens to test off-road form at Monday's Clásica Jaén”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  333. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2024 Clásica Jaén Paraíso Interior (1.1), Spain”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 12. 4. 2024. 
  334. ^ Frattini, Kirsten (16. 2. 2024). „Volta ao Algarve: Wout van Aert surges from bunch sprint to win stage 3”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  335. ^ Weislo, Laura (17. 2. 2024). „Volta ao Algarve: Remco Evenepoel takes race lead with powerful stage 4 win”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  336. ^ Price, Matilda (18. 2. 2024). „Volta ao Algarve: Remco Evenepoel wins overall for third time as Martínez takes final stage”. globalcyclingnetwork.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  337. ^ Weislo, Laura (18. 2. 2024). „Remco Evenepoel wins 2024 Volta ao Algarve as Dani Martinez seizes stage victory”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  338. ^ „Omloop Het Nieuwsblad 2024: Tratnik bests Politt in sprint-à-deux”. cyclingstage.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  339. ^ Ryan, Barry (24. 2. 2024). „Omloop Het Nieuwsblad: Jan Tratnik makes it three wins in a row for Visma-Lease a bike”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  340. ^ Ostanek, Dani (25. 2. 2024). „Wout van Aert completes another perfect Opening Weekend for Visma-Lease A Bike”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  341. ^ „E3 Saxo Classic 2024: Van Der Poel crowns long-range solo attack”. cyclingstage.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  342. ^ Ryan, Barry; Farrand, Stephen (22. 2. 2024). „E3 Saxo Classic: Mathieu van der Poel takes stunning solo win”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  343. ^ Ostanek, Dani (27. 3. 2024). „Jorgenson wins Dwars door Vlaanderen on day with mixed feelings for Team Visma Lease a Bike”. teamvismaleaseabike.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  344. ^ Ostanek, Dani (28. 3. 2024). „'Should we then just throw in the towel?' – Jorgenson responds to critics after Dwars door Vlaanderen win”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  345. ^ Ryan, Barry (27. 3. 2024). „Wout van Aert fractures collarbone and ribs in high-speed Dwars door Vlaanderen crash”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 4. 2024. 
  346. ^ Hood, Andrew (11. 4. 2024). „Wout is Out, No Giro d’Italia for Van Aert: ‘It’s a Big Shame’”. velo.outsideonline.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  347. ^ „Wout van Aert and Sarah De Bie welcome second son, Jerome”. cyclingmagazine.ca. 21. 7. 2024. Приступљено 12. 4. 2024. 
  348. ^ „Van Aert withdraws from Tour for birth of child”. BBC Sport. 20. 7. 2023. Приступљено 12. 4. 2024. 
  349. ^ Cotton, Jim (11. 4. 2024). „Wout van Aert trades bike racing for movie-making with Max Verstappen and Red Bull”. velo.outsideonline.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  350. ^ Stephen Farrand (8. 6. 2023). „Tour de France: Unchained review - An addictive and entertaining Netflix series”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 
  351. ^ „Is the Depiction of Wout Van Aert in 'Tour de France: Unchained' Accurate? He Doesn't Think So.”. Bicycling. 2023-06-14. Приступљено 12. 4. 2024. 
  352. ^ Ryan, Barry; Ryan, Daniel Ostanek (12. 6. 2023). „'Focused on commotion' - Wout van Aert critical of Netflix Tour de France series”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 4. 2024. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ваут_ван_Арт&oldid=27715873”