Најагресивнији возач на Тур де Франсу

С Википедије, слободне енциклопедије
Награда за најагресивнијег возача на Тур де Франсу
Црвени број, који се додељује Најагресивнијем возачу
Основне информације
Спортдрумски бициклизам
ТакмичењеТур де Франс
Додељује се занајагресивнијег возача на Тур де Франсу
Изворно име
  • Le Prix de la combativité (језик: француски)
Друга имена
  • Combativity award (језик: енглески)
  • Premio della Combattività (језик: италијански)
Историја
Прва награда1952.
Број награда71 (до 2023)
Први победникХоландија Ваут Вагтманс
Највише победа
  •  Еди Меркс (Белгија)

    4 пута

Тренутни победникБелгија Виктор Кампенартс (2023)

Награда за најагресивнијег возача на Тур де Франсу је успостављена 1952. На крају сваке етапе ту награду добија возач који је највише нападао и највише времена провео у бегу. На крају, бира се најагресивнији возач целог Тур де Франса, то је бициклиста који је највише пута проглашаван за најагресивнијег.

Од 1981. најагресивнији возач није освојио Тур исте године.

Историја[уреди | уреди извор]

Од 1952. додељује се награда најагресивнијем возачу.[1] На крају сваке етапе, додељује се награда најагресивнијем возачу, а на крају трке се додељује најагресивнијем возачу целог Тура.[2] 1954. награду су добила двојица бициклиста.[3] 1956. Андре Даригад је проглашен најагресивнијим возачем.[4]

Године 1961. није додељена индивидуална награда, већ је додељена целом тиму.

Систем се мењао током година. Раније су возачи добијали поене и возач са највише поена је био победник.[5] Бициклиста није морао да заврши трку да би добио награду, Сирил Гимар 1972. није завршио трку, али је добио награду за најагресивнијег возача.

Године 1979. награда је додељена Јопу Зутемелку, али је касније дисквалификован због допинга и награда је припала Хенију Којперу.[6]

Тренутни систем[уреди | уреди извор]

Тренутни систем награђивања је активан од 2003. Осам судија, који су специјалисти за бициклизам, бира најагресивнијег возача на крају сваке етапе (осим на хронометру).[7] За најагресивнијег на крају етапе може бити изабрано више од једног бициклисте, а награду може добити и цели тим. Најагресивнији возач не добија мајицу коју ће носити на наредној етапи, већ добија црвени број (бели број на црвеној позадини), од 1998.[8][9]

На крају Тур де Франса, обично у току задње етапе, проглашава се најагресивнији возач целе трке и добија награду од 20.000 еура.[7][10][11]

Победници[уреди | уреди извор]

Добитници награде за најагресивнијег возача.[12]

Вишеструки победници[уреди | уреди извор]

Позиција Име Држава Број победа Године
1 Еди Меркс  Белгија 4 1969, 1970, 1974, 1975
2  Бернар Ино  Француска 3 1981, 1984, 1986
Ришар Виренк  Француска 1996, 1997, 2004
3 Луис Окања  Шпанија 2 1971, 1973
Клаудио Кјапучи  Италија 1991, 1992
Режис Клер  Француска 1982, 1987
Жак Диран  Француска 1998, 1999
Лоран Жалабер  Француска 2001, 2002
Силван Шаванел  Француска 2008, 2010

По државама[уреди | уреди извор]

Позиција Држава Број победа Возач са највише победа Последњи победник
1  Француска 34 Бернар Ино, Ришар Виренк (3) Френк Бонамур 2021.
2  Белгија 8 Еди Меркс (4) Виктор Кампенартс 2023.
3  Шпанија 7 Луис Окања (2) Аметс Чурука 2007.
4  Италија 6 Клаудио Кјапучи (2) Алесандро де Марки 2014.
5  Холандија 5 Ваут Вагманс, Гери Кнетеман, Хени Којпер, Мартен Дикрот, Ерик Декер (сви по 1) Ерик Декер 2000.
6   Швајцарска 2 Серж Демијер, Марк Ирши (1) Марк Ирши 2020.
6  Данска 1 Крис Анкер Серенсен (1) Крис Анкер Серенсен 2012.
 Луксембург Шарли Гол (1) Шарли Гол 1955.
 Словачка Петер Саган (1) Петер Саган 2016.
 Казахстан Александар Винокуров, (1) Александар Винокуров 2003.
 Колумбија Ернан Буенаора (1) Ернан Буенаора 1995.
 Немачка Руди Алтиг (1) Руди Алтиг 1966.
 Ирска Данијел Мартин (1) Данијел Мартин 2018.

Види још[уреди | уреди извор]

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Франко Пелицоти је освојио брдску класификацију и награду за најагресивнијег возача на Тур де Франсу 2009, али су му, у марту 2011, поништени сви резултати које је остварио од 7. маја 2009, због нерегуларних података у биолошком пасошу.[13]
  2. ^ Године 1954, награда је припала Франсои Маеу и Лисјену Лазариду.[14]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Tour de France: An alternative view of the ultimate road race”. The Independent. 6. јул 2007. Архивирано из оригинала 08. 07. 2008. г. Приступљено 22. фебруар 2017. 
  2. ^ „Premies voor Van der Pluym en Stolker”. Leeuwarder Courant (на језику: немачком). 14. јул 1956. стр. 11. Архивирано из оригинала 13. 07. 2009. г. Приступљено 22. фебруар 2017. 
  3. ^ „Bobet onbetwist winnaar van Tour de France”. Leeuwarder Courant (на језику: немачком). 2. август 1954. стр. 3. Приступљено 22. фебруар 2017. 
  4. ^ „Klassementen”. Leeuwarder Courant (на језику: немачком). 30. јул 1956. стр. 5. Архивирано из оригинала 13. 07. 2009. г. Приступљено 22. фебруар 2017. 
  5. ^ Eddy van der Mark. „Tour Xtra:Combativity Classification”. CvccBike. Приступљено 22. фебруар 2017. 
  6. ^ „Zoetemelk strijdlustigste”. Leeuwarder Courant (на језику: немачки). 23. 7. 1979. стр. 13. Архивирано из оригинала 13. 7. 2009. г. Приступљено 22. 2. 2017. 
  7. ^ а б „Tour de France 2008 - Rules”. Amaury Sport Organisation. Архивирано из оригинала 18. 10. 2012. г. Приступљено 22. фебруар 2017. 
  8. ^ „Règlement de l'Épreuve - Article 10: Maillots des leaders” (PDF) (на језику: француском). Amaury Sport Organisation. 17. јул 2008. стр. 61. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 03. 2009. г. Приступљено 22. фебруар 2017. „Par ailleurs, le coureur combatif sera identifié par deux dossards spécifiques avec chiffres blancs sur fond rouge.” 
  9. ^ Nick Brownlee (23. јул 2013). Vive le Tour!: Wiggo, and the Amazing Tales of the Tour de France. Pavilion Books. стр. 75. ISBN 978-1-909396-34-0. Архивирано из оригинала 22. 02. 2017. г. Приступљено 22. фебруар 2017. 
  10. ^ „Règlement de l'Épreuve - Article 24f: Prix de la Combativité” (PDF) (на језику: француском). Amaury Sport Organisation. 17. 7. 2008. стр. 69. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 3. 2009. г. Приступљено 22. 2. 2017. 
  11. ^ „Liste des prix/Prize money - Article 7. Classement de la combativité” (PDF). Amaury Sport Organisation. 17. јул 2008. стр. 79. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 03. 2009. г. Приступљено 22. фебруар 2017. 
  12. ^ „Previous overall and classification winners”. Cyclingnews.com. Future plc. 1. август 2016. Приступљено 22. фебруар 2017. 
  13. ^ „The Court of Arbitration for Sport (CAS) imposes a two-year ban on the Italian cyclists Pietro Caucchioli and Franco Pellizotti” (PDF) (Саопштење). Lausanne: Court of Arbitration for Sport. 8. 3. 2011. Архивирано из оригинала (PDF) 17. 5. 2011. г. Приступљено 7. 8. 2021. 
  14. ^ „Bobet onbetwist winnaar van Tour de France”. Leeuwarder Courant (на језику: холандски). 2. 8. 1954. стр. 3. Приступљено 7. 8. 2021. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Најагресивнији_возач_на_Тур_де_Франсу&oldid=26189980”