Најагресивнији возач на Тур де Франсу

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Награда за најагресивнијег возача на Тур де Франсу
Jersey red number.svg
Црвени број, који се додељује Најагресивнијем возачу
Основне информације
СпортДрумски бициклизам
ТакмичењеТур де Франс
ОбластНајагресивнији возач на Тур де Франсу
Изворно име
  • Le Prix de la combativité (на језику: француски)
Друга имена
  • Combativity award (на језику: енглески)
  • Premio della Combattività (на језику: италијански)
Историја
Прва награда1952.
Број награда67 (до 2019)
Први победникХоландија Ваут Вагтманс
Највише победа
  •  Еди Меркс (Белгија)

    4 пута

Тренутни победникИрска Данијел Мартин (2018)

Награда за најагресивнијег возача на Тур де Франсу је успостављена 1952. На крају сваке етапе ту награду добија возач који је највише нападао и највише времена провео у бегу. На крају, бира се најагресивнији возач целог Тур де Франса, то је бициклиста који је највише пута проглашаван за најагресивнијег.

Од 1981. најагресивнији возач није освојио Тур исте године.

Историја[уреди]

Од 1952. додељује се награда најагресивнијем возачу.[1] На крају сваке етапе, додељује се награда најагресивнијем возачу, а на крају трке се додељује најагресивнијем возачу целог Тура.[2] 1954. награду су добила двојица бициклиста.[3] 1956. Андре Даригад је проглашен најагресивнијим возачем.[4]

1961. није додељена индивидуална награда, већ је додељена целом тиму.

Систем се мењао током година. Раније су возачи добијали поене и возач са највише поена је био победник.[5] Бициклиста није морао да заврши трку да би добио награду, Сирил Гимар 1972. није завршио трку, али је добио награду за најагресивнијег возача.

1979. награда је додељена Јопу Зутемелку, али је касније дисквалификован због допинга и награда је припала Хенију Којперу.[6]

Тренутни систем[уреди]

Тренутни систем награђивања је активан од 2003. Осам судија, који су специјалисти за бициклизам, бира најагресивнијег возача на крају сваке етапе (осим на хронометру).[7] За најагресивнијег на крају етапе може бити изабрано више од једног бициклисте, а награду може добити и цели тим. Најагресивнији возач не добија мајицу коју ће носити на наредној етапи, већ добија црвени број (бели број на црвеној позадини), од 1998.[8][9]

На крају Тур де Франса, обично у току задње етапе, проглашава се најагресивнији возач целе трке и добија награду од 20.000 еура.[10][11][7]

Победници[уреди]

Добитници награде за најагресивнијег возача.[12]

Вишеструки победници[уреди]

Позиција Име Држава Број победа Године
1 Еди Меркс  Белгија 4 1969, 1970, 1974, 1975
2  Бернар Ино  Француска 3 1981, 1984, 1986
Ришар Виренк  Француска 3 1996, 1997, 2004
3 Луис Окања  Шпанија 2 1971, 1973
Клаудио Кјапучи  Италија 2 1991, 1992
Режис Клер  Француска 2 1982, 1987
Жак Диран  Француска 2 1998, 1999
Лоран Жалабер  Француска 2 2001, 2002
Силван Шаванел  Француска 2 2008, 2010

По државама[уреди]

Позиција Држава Број победа Возач са највише победа Задњи победник
1  Француска 32 Бернар Ино, Ришар Виренк (3) Ворен Барги 2017.
2  Шпанија 7 Луис Окања (2) Аметс Чурука 2007.
 Белгија 7 Еди Меркс (4) Пол Веленс 1978.
4  Италија 6 Клаудио Кјапучи (2) Алесандро де Марки 2014.
5  Холандија 5 Ваут Вагманс, Гери Кнетеман, Хени Којпер, Мартен Дикрот, Ерик Декер (сви по 1) Ерик Декер 2000.
6  Данска 1 Крис Анкер Серенсен (1) Крис Анкер Серенсен 2012.
 Луксембург 1 Шарли Гол (1) Шарли Гол 1955.
 Словачка 1 Петер Саган (1) Петер Саган 2016.
 Казахстан 1 Александар Винокуров, (1) Александар Винокуров 2003.
 Колумбија 1 Ернан Буенаора (1) Ернан Буенаора 1995.
 Швајцарска 1 Серж Демијер (1) Серж Демијер 1983.
 Немачка 1 Руди Алтиг (1) Руди Алтиг 1966.
 Ирска 1 Данијел Мартин (1) Данијел Мартин 2018.

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ Пелицотију је награда одузета због допинга.
  2. ^ Победу дели са Лисјеном Лазаридом.
  3. ^ Победу дели са Франсоом Маеом.

Референце[уреди]

  1. ^ „Tour de France: An alternative view of the ultimate road race”. The Independent. 6. јул 2007. Приступљено 22. фебруар 2017. 
  2. ^ „Premies voor Van der Pluym en Stolker”. Leeuwarder Courant (на језику: немачком). 14. јул 1956. стр. 11. Приступљено 22. фебруар 2017. 
  3. ^ „Bobet onbetwist winnaar van Tour de France”. Leeuwarder Courant (на језику: немачком). 2. август 1954. стр. 3. Приступљено 22. фебруар 2017. 
  4. ^ „Klassementen”. Leeuwarder Courant (на језику: немачком). 30. јул 1956. стр. 5. Приступљено 22. фебруар 2017. 
  5. ^ Eddy van der Mark. „Tour Xtra:Combativity Classification”. CvccBike. Приступљено 22. фебруар 2017. 
  6. ^ „Zoetemelk strijdlustigste”. Leeuwarder Courant (на језику: немачком). 23. јул 1979. стр. 13. Приступљено 22. фебруар 2017. 
  7. 7,0 7,1 „Tour de France 2008 - Rules”. Amaury Sport Organisation. Архивирано из оригинала на датум 18. 10. 2012. Приступљено 22. фебруар 2017. 
  8. ^ „Règlement de l'Épreuve - Article 10: Maillots des leaders” (PDF) (на језику: француском). Amaury Sport Organisation. 17. јул 2008. стр. 61. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 27. 03. 2009. Приступљено 22. фебруар 2017. »Par ailleurs, le coureur combatif sera identifié par deux dossards spécifiques avec chiffres blancs sur fond rouge.« 
  9. ^ Nick Brownlee (23. јул 2013). Vive le Tour!: Wiggo, and the Amazing Tales of the Tour de France. Pavilion Books. стр. 75. ISBN 978-1-909396-34-0. Приступљено 22. фебруар 2017. 
  10. ^ „Règlement de l'Épreuve - Article 24f: Prix de la Combativité” (PDF) (на језику: француском). Amaury Sport Organisation. 17. јул 2008. стр. 69. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 27. 03. 2009. Приступљено 22. фебруар 2017. 
  11. ^ „Liste des prix/Prize money - Article 7. Classement de la combativité” (PDF). Amaury Sport Organisation. 17. јул 2008. стр. 79. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 27. 03. 2009. Приступљено 22. фебруар 2017. 
  12. ^ „Previous overall and classification winners”. Cyclingnews.com. Future plc. 1. август 2016. Приступљено 22. фебруар 2017. 

Спољашње везе[уреди]