Ворен Барги

С Википедије, слободне енциклопедије
Ворен Барги
Барги на Тур де Франсу 2022.
Лични подаци
Пуно имеВорен Барги
НадимакВава[1]
Датум рођења(1991-10-28)28. октобар 1991. (32 год.)
Мјесто рођењаАнбон, Француска
ДржављанствоФранцуска
Висина1,82 m[2][3]
Маса61 kg[2]
Тимске информације
Тренутни тим
ДСМ—фирмениш постнл
Дисциплинадрумски
Улогавозач
Тип возачабрдаш
Јуниорска каријера
2010—2011Ланестер 56
2011Бретање—шилер (приправник)
2012Етип
2012Аргос—шимано (приправник)
Професионална каријера
2013—2017Аргос—шимано
2018—2023Фортунео—самсик[4][5][6]
2024—ДСМ—фирмениш постнл
Успјеси
Тур де Франс
Брдска класификација1 (2017)
Најагресивнији возач1 (2017)
Првенства
Национални шампион
(друмска трка)		 1 (2019)
Друге трке
Тур де Лимузен 1 (2021)
Гран при Мигел Индураин 1 (2022)
Ажурирано: 5. јануар 2024.

Ворен Барги (франц. Warren Barguil; 28. октобар 1991) француски је професионални бициклиста који тренутно вози за UCI ворлд тур тим — ДСМ—фирмениш постнл.[7] Освојио је по једном Тур де Лимузен, Гран при Мигел Индураин, првенство Француске у друмској вожњи, као и брдску класификацију и награду за најагресивнијег возача на Тур де Франсу. На Туру и на Вуелта а Еспањи остварио је по двије етапне побједе.

Током јуниорске каријере освојио је првенство Француске и Тур де л’Авенир. Професионалну каријеру почео је 2013. и исте године остварио је двије етапне побједе на Вуелта а Еспањи. Године 2017. остварио је двије етапне побједе на Тур де Франсу, гдје је освојио брдску класификацију и награду за најагресивнијег возача и завршио је на десетом мјесту у генералном пласману. Године 2019. освојио је првенство Француске у друмској вожњи, а 2022. освојио је Гран при Мигел Индураин трку.

Каријера[уреди | уреди извор]

Почетак каријере[уреди | уреди извор]

Рођен је у Анбону, у Бретањи, гдје је почео каријеру 2011. године у тиму Бретање—шилер као приправник. Током прве сезоне завршио је Тур де л’Авенир на петом мјесту, возећи за француски национални тим и остварио је једну етапну побједу. Године 2012. прешао је у Аргос—шимано као приправник, са којим је завршио трку Тур де Савоја на другом мјесту, уз једну етапну побједу и освојене брдску, класификацију по поенима и класификацију за најбољег младог возача,[8] а затим је возећи за француски национални тим освојио Тур де л’Авенир, уз једну етапну побједу и освојене брдску и класификацију по поенима.[9]

2013—2017[уреди | уреди извор]

На почетку 2013. године придружио се тиму Аргос—шимано као стандардан возач и током сезоне завршио је Ранд им Келн на четвртом мјесту, Гран при д’Увертир ла Марсељеза на осмом и Амстел Курасао рејс на деветом. У августу је возио своју прву гранд тур трку — Вуелта а Еспању.[10] На етапи 13 је био у бијегу и остварио је прву побједу у сезони и прву побједу на гранд тур тркама; напао је на километар до циља и завршио је седам секунди испред групе коју је одспринтао Риналдо Ночентини.[11] На етапи 16 је поново био у бијегу и у финишу се одвојио заједно са Ригобертом Ураном; у последња три километра Уран га је нападао, али је Барги пратио и побиједио је у спринту, остваривши другу етапну побједу на трци.[12]

Године 2014. завршио је Дром класик на осмом мјесту, у групи која је дошла на циљ девет секунди иза Ромена Бардеа,[13] а недељу дана касније завршио је Страде Бјанке на осмом мјесту, два минута иза Михала Квјатковског који је побиједио,[14] Крајем марта возио је Вуелта а Каталуњу, коју је завршио на деветом мјесту.[15] Хтио је да вози Тур де Франс, али је тим одлучио да поново вози Вуелта а Еспању и да се фокусира на генерални пласман, како би стекао искуство у борби за генерални пласман на гранд тур тркама.[16] На Вуелти је возио константно и завршио је на осмом мјесту у генералном пласману,[17] док му је најбољи резултат на етапи било шесто мјесто на етапи 20.[18] У финишу сезоне завршио је Тур оф Пекинг на шестом мјесту у генералном пласману, 23 секунде иза Филипа Жилбера.[19]

Барги на Тур де Франсу 2015.

На почетку 2015. завршио је Вуелта а Каталуњу на 17 мјесту у генералном пласману и на другом мјесту у класификацији за најбољег младог возача, иза Вилка Келдермана.[20] На Арденски класици арденским класицима није био у борби за побједу, а у јуну је Тур де Свис завршио на 12 мјесту.[21] док је недељу дана касније завршио првенство Француске у друмској вожњи на четвртом мјесту.[22] У јулу је возио Тур де Франс по први пут у каријери,[23] гдје је другу етапу завршио на десетом мјесту у спринту, а побиједио је Андре Грајпел.[24] Осму етапу, чији је циљ био на успону Мур де Бретањ, завршио је на 13 мјесту и дошао је до осмог мјеста у генералном пласману.[25] У првих десет био је до етапе 12, када је изгубио три минута у односу на главне конкуренте,[26] а Тур је завршио на 14 мјесту у генералном пласману, 31 минут иза Криса Фрума; у класификацији за најбољег младог возача завршио је на трећем мјесту, иза Наира Кинтане и Бардеа.[27] У наставку сезоне завршио је Класика де Сан Себастијан[28] и Гран при сајклисте де Квебек на деветом мјесту.[29]

У јануару 2016. године, на тренингу у Шпанији пред почетак сезоне, њега и пет сувозача ударио је возач који се укључивао у саобраћај. Сви су превезени у болницу, али нису били озбиљније повријеђени.[30] У априлу, завршио је Флеш Валон на деветом мјесту, пет секунди иза Алехандра Валвердеа,[31] док је четири дана касније Лијеж—Бастоњ—Лијеж завршио на шестом мјесту, 11 секунди иза Ваута Пулса.[32] У јуну је возио Тур де Свис, гдје је седму етапу завршио на трећем мјесту и преузео је лидерску мајицу на двије етапе до краја.[33] Хронометар на осмој етапи завршио је на 21 мјесту и изгубио је мајицу,[34] а трку је завршио на трећем мјесту у генералном пласману, 18 секунди иза Мигела Анхела Лопеза.[35] У јулу је возио Тур де Франс, гдје је био на четвртом мјесту у генералном пласману током прве недеље, али је у наставку трке губио вријеме и завршио је на 23 мјесту у генералном пласману.[36] Возио је друмску трку на Олимпијским играма 2016. али је није завршио, након чега је возио Вуелта а Еспању, коју је морао да напусти током треће етапе због упале синуса.[37] У финишу сезоне завршио је Ђиро ди Ломбардију на осмом мјесту, минут и 24 секунде иза Естебана Чавеза.[38]

Барги у тачкастој мајици на Тур де Франсу 2017.

Године 2017. завршио је Париз—Ницу на осмом мјесту у генералном пласману,[39] након чега је Флеш Валон завршио на шестом мјесту.[40] Крајем априла је возио Тур де Романди, гдје је пао на другој етапи и сломио карлицу.[41] Паузирао је неколико недеља, а такмичењу се вратио у јуну, на Критеријуму ди Дофине. У јулу је возио Тур де Франс, гдје је девету етапу завршио на другом мјесту, након што га је одспринтао Уран у фото финишу, а захваљујући бодовима на брдским циљевима, преузео је тачкасту мајицу, за лидера брдске класификације и дошао је на 21 мјесто у генералном пласману, напредујући за 21 позицију.[42] На етапи 13 био је у бијегу заједно са Кинтаном, Албертом Контадором и Микелом Ландом. Контадор је више пута нападао, а у финишу је Ланда отпао; Барги је у спринту побиједио испред Контадора, остваривши прву побједу на Тур де Франсу и прву побједу неког француског возача на Тур де Франсу на Дан Бастиље од Давида Монкутјеа 2005.[43][44] У бијегу је надокнадио вријеме и дошао је на 15 мјесто у генералном пласману.[45] На етапи 15 је поново био у бијегу; завршио је на петом мјесту и дошао је на 13 мјесто у генералном пласману.[46] На етапи 18. чији је циљ био на успону екстра категорије Кол д’Изоар, напао је у финишу и достигао је Дарвина Атапуму на 800 m. До краја је сачувао предност и побиједио је са 20 секунди испред групе у којој су били Атапума, Барде и Фрум.[47] Након побједе дошао је до деветог мјеста у генералном пласману и до предности од 89 бодова испред Приможа Роглича у брдској класификацији.[48] На хронометру на етапи 20 изгубио је позицију од Контадора[49] и Тур је завршио на десетом мјесту.[50] У августу је возио Вуелта а Еспању, гдје је након седме етапе био на 13 мјесту у генералном пласману, а прије почетка осме етапе тим Санвеб га је избацио са трке.[51] Током седме етапе, када је Келдерману пукла гума, није послушао тимска наређења да га чека, због чега је Келдерман изгубио вријеме, а тим је у објашњењу навео да се нису сложили око циљева и тактике на трци; Барги је хтио слободну улогу на брдским етапама, да се бори за побједе, док је тим хтио да ради за Келдермана.[52]

2018—[уреди | уреди извор]

На почетку 2018. прешао је у про тур тим Фортунео—самсик, са којим је потписао трогодишњи уговор.[53] Сезону је почео на трци Тур ла Провенс, коју је завршио на 32 мјесту, након чега је Париз—Ницу завршио на 17 мјесту у генералном пласману. На Критеријуму ди Дофине био је у бијегу на шестој етапи, али га је група достигла.[54] У јулу је возио Тур де Франс, гдје је ишао у бијег на неколико етапа, али није успио да оствари побједу; завршио је на 17 мјесту у генералном пласману и на другом мјесту у брдској класификацији, иза Жилијена Алафилипа.[55] У финишу сезоне завршио је Дојчланд тур на шестом мјесту[56] и Гран при де Валонија на трећем.[57]

Барги у мајици шампиона Француске на Тур де Франсу 2019.

Након лоших резултата у првом дијелу 2019. изјавио је да размишља да заврши каријеру.[58] У јуну је освојио првенство Француске у друмској вожњи, што му је била прва побједа након двије године.[58] У јулу је возио Тур де Франс, изјавивши да су му циљ етапне побједе.[58] Нападао је на неколико брдских етапа, није успио да оствари побједу, али је завршио на десетом мјесту у генералном пласману.[59] Послије Тура изјавио је да ће остати у тиму и наредне сезоне иако је имао неколико понуда од стране ворлд тур тимова.[60] Након Тура завршио је трку Арктик рејс оф Норвеј на другом мјесту у генералном пласману, секунду иза Алексеја Луценка, након што је на последњој етапи завршио на четвртом мјесту, а Луценко је захваљујући секундама бонификације за треће мјесто освојио трку.[61] У финишу сезоне завршио је Копа Агостини на шестом и Ђиро дела Тоскана на деветом мјесту.

На почетку сезоне 2020. завршио је Дром класик на другом мјесту, изгубивши у спринту од Сајмона Кларка.[62] Недељу дана касније возио је Париз—Ницу, са које је дисквалификован у току прве етапе због дуге вожње иза аутомобила.[63] Од марта до августа сезона је била прекинута због пандемије ковида 19,[64] а након наставка сезоне возио је Критеријум ди Дофине и завршио га на деветом мјесту у генералном пласману.[65] Крајем августа и током септембра је возио Тур де Франс, гдје је био у бијегу на етапи 16, коју је завршио на шестом мјесту,[66] а Тур је завршио на 14 мјесту у генералном пласману.[67] У финишу сезоне завршио је Флеш Валон на четвртом[68] и Лијеж—Бастоњ—Лијеж на деветом мјесту.[69]

Године 2021. завршио је Париз—Ницу у марту на 14 мјесту у генералном пласману, позицију испред Роглича који је био лидер пред последњу етапу, на којој је пао више пута и изгубио три минута.[70] Крајем априла је завршио Флеш Валон на петом мјесту, 11 секунди иза Алафилипа,[71] док је на Лијеж—Бастоњ—Лијежу отпао рано и завршио је на 26 мјесту.[72] У јулу је возио Тур де Франс, гдје је само једну етапу завршио у првих 50, а затим је напустио трку прије почетка етапе 14, због пада у којем је учествовао на етапи 13.[73] Почетком августа возио је Арктик рејс оф Норвеј, гдје је двије етапе завршио у првих десет и завршио је трку на осмом мјесту у генералном пласману.[74] Десет дана касније возио је Тур де Лимузен трку и освојио је са истим временом као и другопласирани Френк Бонамур, али је био боље пласиран на етапама.[75] То му је била шеста побједа у каријери и прва послије двије године.[76] Средином септембра завршио је Гран при де Валонија класик на другом мјесту у спринту, иза Кристофа Лапорта, након чега је завршио сезону.[77]

Барги на Амстел голд рејсу 2021.

Сезону 2022. почео је у Шпанији у јануару, гдје је возио неколико класика у оквиру такмичења Челенџ де Маљорка, а класик Трофео сера де Трамунтана завршио је на осмом мјесту.[78] Сезону је наставио у Шпанији, гдје је прво издање трке Класика Жан параисо интериор завршио на седмом мјесту, скоро два минута иза Луценка који је освојио трку.[79] Почетком априла освојио је Гран при Мигел Индураин трку, побиједивши у спринту испред Александра Власова,[80] а десет дана касније завршио је Брабантсе пајл на трећем мјесту, иза Магнуса Шефилда и Беное Коснефрое.[81] У јулу је возио Тур де Франс, гдје је био у бијегу на етапи 11 и имао је четири и по минута предности, али га је група достигла на последњем успону; након што је достигнут, отпао је и завршио на деветом мјесту, преко четири минута иза Вингегора и добио је награду за најагресивнијег возача на етапи.[82] Прије почетка етапе 13 морао је да напусти Тур јер је био позитиван на ковид 19.[83] У септембру, завршио је Гран при сајклисте де Квебек на десетом мјесту,[84] а два дана касније завршио је Гран при сајклисте де Монтреал на десетом мјесту;[85] пет дана касније завршио је Гран при де Валонија поново на десетом мјесту.[86]

На почетку сезоне 2023. завршио је Жан параисо интериор трку на деветом мјесту, минут и по иза Погачара који је остварио соло побједу,[87] док је у марту Флеш Валон завршио на десетом мјесту.[88] У мају је возио Ђиро д’Италију по први пут,[89][90] гдје је био у бијегу на осмој етапи и завршио је на четвртом мјесту, у спринту три возача која су стигла на циљ скоро два минута иза Бена Хилија.[91] У бијегу је био и на етапи 18, гдје је отпао у финишу и завршио је на трећем мјесту, 50 секунди иза Филипа Цане и Тиба Пиноа.[92] Ђиро је завршио на 17 мјесту у генералном пласману и на осмом мјесту у спринт класификацији.[93]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Fotheringham, William (13. 7. 2015). „Will anyone stop Chris Froome winning the Tour de France again?”. theguardian.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  2. ^ а б „Warren Barguil”. eurosport.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  3. ^ „Warren Barguil - Arkea-Samsic”. Приступљено 28. 6. 2023. 
  4. ^ „Arkéa-Samsic”. Directvelo (на језику: француски). Association Le Peloton. Приступљено 28. 6. 2023. 
  5. ^ „Franck Bonnamour et Romain Le Roux avec Arkéa-Samsic en 2020”. team-arkea-samsic.fr (на језику: француски). Pro Cycling Breizh. 14. 10. 2019. Архивирано из оригинала 11. 01. 2020. г. Приступљено 28. 6. 2023. 
  6. ^ „Team Arkea - Samsic”. uci.org. Union Cycliste Internationale. Архивирано из оригинала 7. 1. 2021. г. Приступљено 28. 6. 2023. 
  7. ^ „Team DSM-Firmenich PostNL”. uci.org. Union Cycliste Internationale. Приступљено 5. 1. 2024. 
  8. ^ „Tour des Pays de Savoie 2012”. directvelo.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  9. ^ „Pomoshnikov wins final stage of Tour de l'Avenir”. cyclingnews.com. 1. 9. 2012. Приступљено 28. 6. 2023. 
  10. ^ „La Vuelta ciclista a España 2013: Startlist”. ProCyclingStats. Приступљено 28. 6. 2023. 
  11. ^ Macmichael, Simon (6. 9. 2013). „Vuelta Stage 13: Warren Barguil wins as youth trumps experience in the break”. road.cc. Приступљено 28. 6. 2023. 
  12. ^ „Warren Barguil wins 16th Vuelta stage; Nibali keeps lead”. eu.usatoday.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  13. ^ „Romain Bardet wins La Drôme Classic”. cyclingnews.com. Future plc. 3. 3. 2014. Приступљено 28. 6. 2023. 
  14. ^ Benson, Daniel (8. 3. 2014). „Kwiatkowski wins Strade Bianche”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 28. 6. 2023. 
  15. ^ „Rodriguez seals second Tour of Catalunya triumph”. Yahoo!, Eurosport. TF1 Group. Reuters. 30. 3. 2014. Архивирано из оригинала 31. 3. 2014. г. Приступљено 28. 6. 2023. 
  16. ^ Pretot, Julien (30. 6. 2015). „Barguil, Yates share common path towards the Tour”. reuters.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  17. ^ Wynn, Nigel (14. 9. 2014). „Alberto Contador wins 2014 Vuelta a Espana”. cyclingweekly.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  18. ^ Cossins, Peter (13. 9. 2014). „Vuelta a España: Contador wins on Ancares”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 28. 6. 2023. 
  19. ^ Wynn, Nigel (14. 10. 2014). „Philippe Gilbert wins 2014 Tour of Beijing”. cyclingweekly.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  20. ^ Fotheringham, Alasdair (29. 3. 2015). „Volta a Catalunya: Porte secures overall success”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  21. ^ Farrand, Stephen (21. 6. 2015). „Simon Špilak wins Tour de Suisse”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  22. ^ „National Championships France - Road Race 2015”. procyclingstats.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  23. ^ Woodpower, Zeb (5. 7. 2015). „France hopes for more glory in this year's Tour de France”. france24.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  24. ^ Woodpower, Zeb (6. 7. 2015). „Greipel wins storm-swept stage to Neeltje Jans”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  25. ^ Decaluwé, Brecht (11. 7. 2015). „Vuillermoz rises to stardom after stage win on the Mûr-de-Bretagne”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  26. ^ Fletcher, Patrick (16. 7. 2015). „Rodriguez makes it two on Plateau de Beille”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  27. ^ „Chris Froome wins Tour de France 2015”. cyclingnews.com. 26. 7. 2015. Приступљено 28. 6. 2023. 
  28. ^ Farrand, Stephen (2. 8. 2015). „Adam Yates takes solo win at Clásica San Sebastián”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  29. ^ Frattini, Kristen (11. 9. 2015). „Uran wins Grand Prix Quebec”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  30. ^ „John Degenkolb and Warren Barguil among six Giant-Alpecin cyclists hospitalised after being hit by a car”. Irish Independent. 23. 1. 2016. Приступљено 28. 6. 2023. 
  31. ^ Rogers, Neal (20. 4. 2016). „Valverde takes a fourth Flèche Wallonne title as Alaphilippe again finishes second”. cyclingtips.com. Архивирано из оригинала 22. 04. 2016. г. Приступљено 28. 6. 2023. 
  32. ^ Rogers, Neal (24. 4. 2016). „Wout Poels wins Liège–Bastogne–Liège to bring Team Sky its first Monument”. cyclingtips.com. Приступљено 28. 6. 2023. [мртва веза]
  33. ^ Frattini, Kristen (17. 6. 2016). „Tour de Suisse: Van Garderen wins queen stage in Sölden”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  34. ^ Ryan, Barry (18. 6. 2016). „Jon Izaguirre wins Tour de Suisse time trial”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  35. ^ „López wins Tour de Suisse”. cyclingnews.com. 19. 6. 2016. Приступљено 28. 6. 2023. 
  36. ^ Benson, Daniel (24. 7. 2016). „Tour de France: Froome seals third overall victory in Paris”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  37. ^ „Warren Barguil, primer ciclista en abandonar la Vuelta”. as.com (на језику: шпански). 22. 8. 2016. Приступљено 28. 6. 2023. 
  38. ^ „Chaves win WorldTour finale Il Lombardia”. cyclingnews.com. 1. 10. 2016. Приступљено 28. 6. 2023. 
  39. ^ Windsor, Richard (12. 3. 2017). „Sergio Henao narrowly holds on to win Paris–Nice as Alberto Contador attacks”. cyclingweekly.co.uk. Приступљено 28. 6. 2023. 
  40. ^ Ryan, Barry (19. 4. 2017). „Valverde wins his record fifth Fleche Wallonne”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  41. ^ „Warren Barguil: Injury history”. procyclingstats.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  42. ^ „Tour de France: Uran wins stage 9 in photo finish”. cyclingnews.com. 9. 7. 2017. Приступљено 28. 6. 2023. 
  43. ^ „Tour de France 2017: Chris Froome stays second as France's Barguil wins on Bastille Day”. BBC. 14. 7. 2017. Приступљено 28. 6. 2023. 
  44. ^ „Tour de France 2017, stage 13: Warren Barguil triumphs for France on Bastille Day while Fabio Aru holds onto yellow jersey”. The Daily Telegraph. 14. 7. 2017. Приступљено 28. 6. 2023. 
  45. ^ „Tour de France: Barguil victorious in short, chaotic stage to Foix”. cyclingnews.com. 14. 7. 2017. Приступљено 28. 6. 2023. 
  46. ^ Westemeyer, Susan (16. 7. 2017). „Tour de France: Mollema wins from breakaway in Le Puy-en-Velay”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 28. 6. 2023. 
  47. ^ „Tour de France 2017: Chris Froome in control, Warren Barguil wins stage 18”. BBC. 20. 7. 2017. Приступљено 28. 6. 2023. 
  48. ^ „Tour de France: Barguil wins on the Izoard - Froome survives final mountain test in yellow, Bardet gets over Uran”. cyclingnews.com. 20. 7. 2017. Приступљено 28. 6. 2023. 
  49. ^ „Tour de France: Froome seals overall in time trial, Uran tops Bardet”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 22. 7. 2017. Приступљено 28. 6. 2023. 
  50. ^ „Tour de France: Groenewegen wins on the Champs Élyseés”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 23. 7. 2017. Приступљено 28. 6. 2023. 
  51. ^ „Vuelta a Espana 2017: Warren Barguil ejected by Team Sunweb”. BBC. 26. 8. 2017. Приступљено 28. 6. 2023. 
  52. ^ „Sunweb send Barguil home from Vuelta after disagreements over tactics”. cylcingnews.com. 26. 8. 2017. Приступљено 28. 6. 2023. 
  53. ^ „Barguil signs for Fortuneo-Oscaro”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 2. 8. 2017. Приступљено 28. 6. 2023. 
  54. ^ „Criterium du Dauphine: Bilbao wins in La Rosiere”. cyclingnews.com. 9. 6. 2018. Приступљено 28. 6. 2023. 
  55. ^ Ostanek, Daniel (29. 7. 2018). „Geraint Thomas wins 2018 Tour de France”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  56. ^ „General Classification 4” (PDF). Deutschland Tour (на језику: њемачки). Amaury Sport Organisation. 26. 8. 2018. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 08. 2018. г. Приступљено 28. 6. 2023. 
  57. ^ „Stuyven wins GP de Wallonie”. cyclingnews.com. 12. 9. 2018. Приступљено 28. 6. 2023. 
  58. ^ а б в „New French road race champion Barguil: I thought about quitting cycling”. cyclingnews.com. 1. 7. 2019. Приступљено 28. 6. 2023. 
  59. ^ „Egan Bernal wins 2019 Tour de France”. cyclingnews.com. 28. 7. 2019. Приступљено 28. 6. 2023. 
  60. ^ „Warren Barguil to remain at Arkea-Samsic for another season”. cyclingpub.com. 30. 7. 2019. Приступљено 28. 6. 2023. 
  61. ^ „Alexey Lutsenko wins 2019 Arctic Race of Norway”. cyclingnews.com. 18. 8. 2019. Приступљено 28. 6. 2023. 
  62. ^ „Simon Clarke beats Barguil and Nibali to win Royal Bernard Drome Classic”. cyclingnews.com. 1. 3. 2020. Приступљено 28. 6. 2023. 
  63. ^ Malach, Pat (8. 3. 2020). „Barguil disqualified from Paris-Nice for drafting”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  64. ^ „Coronavirus: Tour de France postponed until August 29”. cyclingnews.com. 15. 4. 2020. Приступљено 28. 6. 2023. 
  65. ^ Cossins, Peter (16. 8. 2020). „Daniel Martinez wins Critérium du Dauphiné”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  66. ^ Ostanek, Daniel (15. 9. 2020). „Tour de France: Kämna gives Bora-Hansgrohe a win on stage 16”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  67. ^ Ostanek, Daniel (20. 9. 2020). „Tadej Pogacar wins the 2020 Tour de France”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  68. ^ Benson, Daniel (30. 9. 2020). „Hirschi conquers Mur de Huy to win La Flèche Wallonne”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  69. ^ Puddicombe, Stephen (4. 10. 2020). „Primoz Roglic wins Liège-Bastogne-Liège”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  70. ^ Puddicombe, Stephen (14. 3. 2021). „Max Schachmann overhauls Primoz Roglic on final stage of Paris-Nice”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  71. ^ Weislo, Laura (21. 4. 2021). „Julian Alaphilippe wins La Flèche Wallonne”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  72. ^ Cossins, Peter (25. 4. 2021). „Pogacar denies Alaphilippe to win Liège-Bastogne-Liège”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  73. ^ Fletcher, Patrick (10. 7. 2021). „Kragh Andersen and Barguil abandon the Tour de France after stage 13 crash”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  74. ^ „Hermans wins Arctic Race of Norway”. cyclingnews.com. 8. 8. 2021. Приступљено 28. 6. 2023. 
  75. ^ „Warren Barguil wins Tour du Limousin”. cyclingnews.com. 20. 8. 2021. Приступљено 28. 6. 2023. 
  76. ^ „Tour du Limousin – Nouvelle Aquitaine: Barguil, the patient Breton”. aiocc.ch. 23. 8. 2021. Приступљено 28. 6. 2023. 
  77. ^ „Grand Prix de Wallonie Uitslag - Resultat - Result” (PDF). Royal Belgian Cycling League. 15. 9. 2021. Приступљено 28. 6. 2023. 
  78. ^ Ryan, Barry (28. 1. 2022). „Tim Wellens wins Trofeo Serra de Tramuntana”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  79. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2022 Clásica Jaén Paraíso Interior”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 6. 2023. 
  80. ^ Farrand, Stephen (2. 4. 2022). „Warren Barguil wins GP Miguel Indurain”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  81. ^ Ryan, Barry (13. 4. 2022). „Magnus Sheffield secures solo win at Brabantse Pijl”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  82. ^ Fletcher, Patrick (13. 7. 2022). „Vingegaard wins stage 11 of Tour de France as Pogacar cracks on Col du Granon”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  83. ^ „Warren Barguil out of Tour de France with COVID-19”. velo.outsideonline.com. 15. 7. 2022. Приступљено 28. 6. 2023. 
  84. ^ Frattini, Kristen (10. 9. 2022). „Benoit Cosnefroy claims solo victory at Grand Prix Cycliste de Québec”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  85. ^ Frattini, Kristen (12. 9. 2022). „Pogacar beats Van Aert in breakaway sprint to win Grand Prix Cycliste de Montréal”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  86. ^ Fletcher, Patrick (14. 9. 2022). „Van der Poel lays down Worlds marker with GP de Wallonie win”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  87. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2023 Clásica Jaén Paraíso Interior”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 28. 6. 2023. 
  88. ^ Fotheringham, Alasdair (19. 4. 2023). „La Flèche Wallonne: Tadej Pogacar puts hammer down on Huy for victory”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  89. ^ „Giro d'Italia 2023: Startlist”. ProCyclingStats. Приступљено 28. 6. 2023. 
  90. ^ „Warren Barguil to make Giro d'Italia debut as Team Arkea Samsic announce their race lineup”. cyclinguptodate.com. 2. 5. 2023. Приступљено 28. 6. 2023. 
  91. ^ „Giro d’Italia: Ben Healy lands solo stage win while Evenepoel loses time”. The Observer. 13. 5. 2023. Приступљено 28. 6. 2023. 
  92. ^ Fotheringham, Alasdair (25. 5. 2023). „Giro d'Italia: Filippo Zana beats Thibaut Pinot to conquer Zoldo Alto on stage 18”. cyclingnews.com. Приступљено 28. 6. 2023. 
  93. ^ „Rankings in the Giro d'Italia 2023”. Giro d'Italia. RCS Sport. Приступљено 28. 6. 2023. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Ворен Барги на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ворен_Барги&oldid=26693608”