Тур де Франс

Из Википедије, слободне енциклопедије
Тур де Франс
Tour de France logo.svg.png
Детаљи о трци
Датум одржавања јул
Регион одржавања Француска и државе у окружењу
Назив трке Тур де Франс
Локални назив(и)
  • Le Tour de France (француски)
  • Tour de Francia (шпански)
  • Tour de France (енглески)
Други назив(и) Трка око Француске
Дисциплина друмски
Такмичење Светска турнеја UCI
Тип етапна трка
Организатор ASO
Директор трке Кристијан Прудом
Историја
Прво одржавање (1903-07-01)1. јул 1903.(113 год.)
Број одржавања 103 (до 2016)
Први победник Француска Морис Гарен
Највише победа
Тренутни победник Flag of the United Kingdom.svg Крис Фрум (2016)

Тур де Франс (франц. Tour de France) је најпопуларнија бициклистичка трка на свету. Одржава се сваке године у Француској[1] и земљама у окружењу, у јулу месецу, и траје три седмице. Учесници трке су само елитне UCI ворлд тур екипе и пар екипа које добију специјални позив организатора.[2] Тур де Франс је једна од три гранд тур трке поред Ђиро д’Италије и Вуелта а Еспање.

Први Тур де Франс је одржан 1903. године и од тада се одржава сваке године, осим прекида за време Првог и Другог светског рата.[3]

Трка се обично одржава у јулу, а рута је другачија сваке године. Иде се у Алпе и Пиринеје, а традиционални завршетак трке је на Јелисејским пољима у Паризу,[4] етапа на којој се слави крај Тура, пије се шампањац и прославља победа. Модерни Тур де Франс има 21 етапу и два дана одмора. Број тимова је између 20 и 22, са по девет возача у сваком тиму. Возач са најбољим временом је лидер трке и носи жуту мајицу;[5] ту је зелена мајица које се додељује лидеру у класификацији по поенима (поени се скупљају на крају сваке етапе и на пролазним циљевима током етапа), а постоји и тачкаста мајица за најбољег возача на брдским циљевима (брдски циљеви подељени су у пет категорија, екстра категорија доноси највише бодова, затим циљеви прве, друге и треће категорије, док брдски циљ четврте категорије доноси само 1 бод), те бела мајица за најбољег младог возача до 25 година (рачуна се такође време, па најбољи млади возач може бити и победник трке). Такође, награђује се и најбоља екипа на крају Тура (на свакој етапи се рачунају времена прве тројице из сваког тима). Етапне победе доносе велики престиж, па тако сваки тим долази са својим спринтером у циљу освајања што више етапа.

Историја[уреди]

Винченцо Нибали Крис Фрум Бредли Вигинс Кадел Еванс Анди Шлек Карлос Састре Алберто Контадор Оскар Переиро Ленс Армстронг#Допинг Марко Пантани Јан Улрих Бјарне Рис Мигел Индураин Педро Делгадо Стивен Роуч Грег Лемонд Лоран Фињон Јоп Зутемелк Бернар Ино Лусин ван Импе Бернар Тевене Луис Окања Еди Меркс Јан Јансен Роже Пенжон Лисјен Емар Феличе Ђимонди Гастоне Ненчини Федерико Бамонтес Шарли Гол Жак Анкетил Роже Валковјак Луизон Бобе Хуго Коблет Фердинанд Киблер Фаусто Копи Жан Робик Други светски рат Ђино Бартали Роже Лапебје Силвер Мас Ромен Мас Жорж Спеше Антонен Мањ Андре Ледик Маурис де Вале Николас Франц Лисјен Бис Отавио Ботекја Анри Пелисје Леон Сјер Фирмен Ламбо Први светски рат Филип Тис Одил Дефраје Гистав Гаригу Октав Лапиз Франсоа Фабе Лисјен Пети Бретон Рене Потје Луј Труселије Анри Корне Морис Гарен

Први Тур де Франс — 1903[уреди]

Морис Гарен, победник првог Тура, стоји на десној страни; човек лево је веро­ватно Леон Жорж (1903)[6]

Први Тур де Франс је почео 1903. године, као креација француског листа Лото,[7] Оснивач Тура је Анри Дегранж (1865—1940). Тур је требало да има пет етапа, од 31. маја до 5. јула, са стартом у Паризу, а затим у Лиону, Бордоу, Нанту и Марсељу пре повратка у Париз, а накнадно је додат Тулуз. Етапе су требале да почињу увече, а да се заврше пре подне наредног дана, са даном одмора пре старта наредне етапе, али то се показало обесхрабрујуће и коштало је много,[8] а уз то је учешће пријавило само 15 возача. Пољуљани тиме, идеја је била на ивици пропасти,[9] али су одлучили да смање дужину на 19 дана, од 1. до 19. јула и понудили су новац свима који остваре просечну брзину од најмање 20 km//h на свакој етапи.[10] А затим је смањена такса за учешће са 20 на 10 франака, а награда за победника била је 12 000 франака, а за победнике сваке појединачне етапе, по 3 000 франака. Победник би на тај начин зарадио шест пута више него што већина радника у фабрици заради за годину.[11] То је привукло пажњу између 60 и 80 возача, ту су били и аматери, незапослени и авантуристи.[12]

Први Тур де Франс стартовао је 1. јула 1903. у 15.16 по локалном времену.[13] Након почетних етапа, многи возачи су одустали јер је било превише напорно, након четврте етапе, остала су само 24 возача.[14] Трка се завршила надомак Париза, у насељу Вил д’Авре иза ресторана Пере Ото, пре церемонијалне вожње у Паризу и неколико кругова око Парк де Пренса. Морис Гарен је доминирао трком, победивши на првој и на задње две етапе са просечном брзином од 25 km/h. Задњи возач, Мијошо, завршио је чак 64 сата 57 минута и 22 секунде иза њега. Мисија Аута је успела и постигла велики публицитет, направивши од трке нешто много веће него што су се надали.

1904—1939[уреди]

Страст након првог Тур де Франса је била таква да је Дегранж рекао да ће Тур 1904. године бити задњи. Возачи су варали и били су претучени од стране противничких навијача близу успона Кол де ла Република.[15] Водећи возачи, укључујући Мориса Гарена, су били дисквалификовани, иако је унији бициклиста требало до 30. новембра да одлучи.[16] Реакција Дегранжа поводом варања и туче била је: КРАЈ.[17] Али његово очајање није трајало дуго и планирао је нови Тур, овога пута са 11 етапа и све по дану, да би варање било лакше уочити.[18] Етапе 1905. су почињале између 3 и 7.30 ујутру. Трка је достигла границе маште и тираж Аута је порастао са 25.000 на 65.000,[12] а 1908. тираж је био четврт милиона. Тур се није одржавао током Првог светског рата, а када се вратио, тираж Аута је наставио да расте и1923. је био 500.000. Према тврдњи Дегранжа, рекорд је био током Тура 1933. 854.000.[19] Дегранж је испробавао различите методе за победника. У почетку се користило време, као што је и данас,[20] али од 1906. до 1912. најбољег су одлучивали поени који се добијају на крају сваке етапе.[21] Дегранж је уочио проблеме са оба начина. Са временом су ту били механички проблеми и возачи би губили превише времена док би отклонили квар. А што се поена тиче, пошто нису морали да воде бригу о времену, то је утицало да не возе довољно јако, тако да су у миру возили до циља где су се борили за поене.[21] Брдске етапе у Пиринејима први пут су се нашле на Туру 1910. године, а од 1910. до 1924. на Туру се возило 15 етапа, али су биле знатно краће. 1936. возило се и по три етапе у једном дану.[22] Године 1927. на Туру се вози доста хронометара. Замена оштећеног бицикла за други, дозвољена је 1923.[23] Након победе Мауриса де Валеа на Туру 1929. године. Дегранж је увео нациоалне уместо комерцијалних тимова и возили су жуте бицикле, које је он обезбедио, без имена произвођача.[24] Дегранж је оформио неколико регионалних тимова у Француској, да би учествовали возачи који се нису могли квалификовати на други начин, првобитни туристи на Туру су углавном нестали, али су неки нашли своје место у регионалним тимовима. 1936. Дегранж је имао две операције простате, а Тур је био на ивици распадања без њега. Дегранж је умро 16. августа 1940.[25] Трку је преузео Жак Годе.[26]

1947—1969[уреди]

1944. часопис Лото је угашен због објављивања чланака блиских Немачкој.[27] Све што им је припадало, укључујући и Тур де Франс, заплењено је у корист државе. Годеу је дозвољено покретање другог часописа, Лекип, али за поновну организацију Тура, имао је конкуренцију у виду конзорцијума спорта, обе стране су организовале кандидатску трку, са по пет етапа. Лекип је организовао Ла корс ду Тур де Франс,[28] а конзорцијум спорта Ла ронд де Франс. Трка Лекипа је била боље организована и привукла је више публике јер су учествовали тимови који су били на Туру пре рата, када је француски бициклизам био на високом нивоу. Годеу је припало право да организује Тур 1947.[25] али је Лекип био слаб са финансијама и прихватили су помоћ часописа Амори, који је подржавао покретање послератног Тура.[25] Уредник часописа Амори, Феликс Левитан, придружио се Годеу у организацији Тура.[25] Годе се бавио спортском страном, а Левитан финансијском. До 1980. Тур је имао између 20 и 25 етапа, а возило их се и по две-три дневно. 1953. на Туру је уведена зелена мајица за класификацију по поенима.

Национални тимови су учествовали на Туру до 1961. године,[29] неке нације су имале више од једног тима, а неке су морале да се споје да би имали потребан број учесника. Национални тимови су заинтересовали машту публике, али су имали препреку. Ту су возили возачи који су остатак сезоне били у ривалским тимовима, лојалност возача је била доведена у питање, а спонозори нису били срећни што су своје возаче препуштали анонимцима за највећу трку у сезони, а такође, возачи су носили националне боје, са малим простором на грудима за име тима за које нормално возе. Ситуација је постала критична на старту 1960. када је фабрика бицикала била пред гашењем,[30] па је Тур враћен на комерцијалне тимове 1962.[29] Затим је ту био растући проблем допинга, који је кулминирао смрћу Тома Симпсона 1967.[31] Унија бициклиста је представила дневни лимит и дистанцу, са обавезним даном одмора и допинг тестовима. Тур се вратио националним тимовима 1967. и 1968. а 1969. је враћен комерцијалним тимовима, уз могућност да национални буду сваких неколико година, што се никад није десило. 1961. стартовала је аметрска верзија Тур де Франса, Тур де л’Авенир (франц. Tour de l'Avenir — досл. „тур будућости”).[32]

1969—1988[уреди]

Седамдесете су биле обележене доминацијом Едија Меркса, који је трку освојио пет пута, два пута брдску класификацију и три пута класификацију по поенима, уз рекорне 34 етапне победе.[33]

За време ере директора Феликса Левитана, Тур је добио комерцијалну страну. Доведени су многи спонзори, а неки су прихватили и награде, због недостатка новца.[34] Године 1975. је представљен завршетак трке на Јелисејским пољима, а исте године је уведена тачкаста мајица за победника брдске класификације, у бојама чоколадне компаније која је спонзорисала Тур.[35]

1982. Ирац Шон Кели (победник класификације по поенима) и Аустралијанац Фил Андерсон (најбољи млади возач), постали су први победници неке класификације на Туру, а да нису из Континенталне Европе. Американац Грег Лемонд постао је први неевропски победник Тура 1986. године. 1984. први пут је одржан Тур де Франс за жене, возио се исте недеље кад и Тур за мушкарце, освојила га је Маријана Мартин.[36]

Како је популарност Тура расла, тако су расле и финансије,[37] а Годе и Левитан су се сукобљавали око управљања трком.[37] Левитан је покренуо Тур Америке, у намери да пресели Тур де Франс у САД.[37] Тур Америке је изгубио много новца и испоставило се да је финансијски пређен од стране Тур де Франса.[25] У годинама пре 1987. Левитанову позицију је увек штитио Емилион Амори, тадашњи власник организације ASO. У међувремену, Емилијен се пензионисао и његов син, Филип Амори је преузео управљање организацијом. Када је Левитан дошао у своју канцеларију 17. марта 1987. затекао је закључана врата и отпуштен је. Управљање Тур де Франсом преузео је Жан Франсоа Радигје.[38]

1988—данас[уреди]

Године 1988. директор Тура је био директор Лекипа, Жан Пјер Куркол, а затим Жан Пјер Каренсо, а 1989. Жан Мари Лебланк. 2007. наследио га је Кристијан Прудом.

Власништво над Лекипом је 1993. премештено у Амори групу, са којом су оформили Амори спортску организацију (ASO), која данас осим Тура организује и још неколико великих трка.

Девесете је обележио Мигел Индураин, који је постао први возач који је Тур освојио пет пута заредом.[39] Његов рекорд срушио је Ленс Армстронг, који је Тур освојио седам пута заредом, али се касније испоставило да је користио допинг, те су му титуле одузете и рекорд и даље припада Индураину. 2011. Тур је освојио први Аустралијанц, Кадел Еванс,[40] а 2012. године и Британија је добила свог првог победника, Бредлија Вигинса.[41] Током деведесетих и почетком 21 века, много бициклиста је користило допинг. Тако су титуле, осим Армстронгу, одузете и Флојду Ландису и Алберту Контадору. Период у коме је Тур освајао Ленс Армстронг званично је без победника, јер су се осим Ленса допинговали и Јан Улрих, Иван Басо и Александар Винокуров. Осим њих, многи бивши возачи су, након краја каријере, објавили да су користили допинг.

Тур де Франс 2016. ушао је у историју, јер то био први Тур на коме ниједан возач није одустао пре осме етапе.[42]

Класификације[уреди]

Жута мајица

Најстарије и главно такмичење на Тур де Франсу је генерални пласман,[43] за које се додељује жута мајица. Победник генералног пласмана је победник трке.[44] Неколико возача из сваког тима се бори да освоји трку, али ту су још три класификације: по поенима, брдска и за најбољег младог возача, који се такође бори и за генерални пласман.[44] Лидери сваке класификације носе различите мајице, док возачи који су лидери у више класификација носе мајицу најпрестижније класификације у којој су лидери.[44] Осим ових класификација, ту су и неке мање награде и укинуте класификације, које су се одржавале током ранијих година.

Генерални пласман[уреди]

Најстарија и најбитнија класификација на Тур де Франсу је генерални пласман. Свака етапа је одређена временом,[43] време возача се додаје на време од претходних етапа и возач са најмањим временом је лидер трке. Лидер трке носи жуту мајицу, која му се додељује на подијуму након сваке етапе. Ако је исти возач лидер у још некој класификацији, носи жуту мајицу јер је генерални пласман најважнији на трци. Лидер може да се промени након сваке етапе.[5] Између 1905. и 1912. као одговор на варење возача на Туру 1904. генерални пласман је одређиван по поенима, које су добијали на основу позиција на крају сваке етапе и возач са најмањим збиром поена је био победник.[43]

Лидеру првог Тур де Франса додељиван је жути повез за руку. Жута боја је изабрана због боја часописа Лото, који су организовали трку. Жута мајица је уведена на 1919. и од тада је симбол Тура. Први возач који је обукао жуту мајицу је Ежен Кристоф. Сваки тим на Тур доноси неколико жутих мајица, у случају да неки од њихових возача буду лидери трке у неком тренутку. Возачи дају свој максимум да би сачували жуту мајицу што је дуже могуће, да би остварили публицитет за тим и тимске спонзоре. Еди Меркс је носио жуту мајицу на 96 етапа, што је највише у историји Тура. Четворица су Тур освојили пет пута: Жак Анкетил, Еди Меркс, Бернар Ино и Мигел Индураин.[45]

Брдска класификација[уреди]

Брдска класификација је друга најстарија класификација на Тур де Франсу, уведена је 1933. и први победник је Висенте Труеба.[44][46] Награда за класификацију је први пут додељена 1934. Током етапа које имају успона, поени се додељују првом возачу који прође преко брдског циља (који је обележен), док има бодова за највише десет возача, у зависности од категорије успона. Успони су категоризовани у зависности од процента нагиба дужини. Што је успон тежи, то носи више поена. Брдска класификација је наставак такмичења најбољи брдаш, за које није постојала званична награда нити обележје.

За брдску класификацију се није додељивала мајица до 1975. када су организатори одлучили да лидера награђују са посебном белом мајицом, са црвеним тачкама.[44] Мајицу носи возач који на старту сваке етапе има највише поена скупљених на брдским циљевима.[43] Ако је возач лидер у две или више класификација, брдску мајицу носи возач који је на другом или трећем месту у класификацији. На крају Тура, возач са највише поена осваја класификацију. Поједини возачи долазе на Тур са циљем да освоје брдску класификацију, док други који скупе поене у почетним етапама, у току трке могу да промене свој фокус и усмере га на освајање брдске класификације (ако су дошли са циљем да освоје трку, а изгубили су доста времена).


Тур има пет категорија успона, од најлакше - четврте категорије, до најтеже - екстра категорије. Рекордер је Ришар Виренк, који је брдску класификацију освојио седам пута.

Опис поена је приказан испод:[47]

Тип 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10
Mountainstage.svg Екстра категорија 25 20 16 14 12 10 8 6 4 2
Mountainstage.svg 1 категорија 10 8 6 4 2 1
Mediummountainstage.svg 2 категорија 5 3 2 1
Mediummountainstage.svg 3 категорија 2 1
Hillystage.svg 4 категорија 1
  • Поени се дуплирају за циљеве на крају етапе, који су минимум друге категорије.

Класификација по поенима[уреди]

Класификација по поенима је трећа најстарија класификација на Тур де Франсу, уведена је 1953 и први победник је Фриц Шер. Класификација је уведена на Туру за прославу 50 годишњице и представља такмичење за спринтере. Поени се додељују за првих 15 возача на крају сваке етапе и на пролазном циљу, којих има на свакој етапи, где се додељује мањи број поена, за такође 15 возача. За класификацију по поенима додељује се зелена мајица и носи је возач који етапу стартује са највише поена.[43]

Првих година, возачи су добијали пенал поене због тога што етапу нису завршили на високој позицији, тако да је возач са најмање поена био лидер. 1959. систем је промењен и возачи су добијали бодове за завршетак етапе на високој позицији (прво место је доносило највише поена), па је возач са највише поена био лидер класификације. Број поена који се добија, зависи од типа етапе, равне етапе доносе највише поена, док хронометри и тешке брдске етапе доносе најмање поена. Овакав систем фаворизује спринтере, док други возачи могу бити конкурентни ако имају довољан број високих позиција на брдским етапама.

Победник класификације је возач који има највише поена на крају Тура. У случају да буде изједначено, победник се одлучује по броју етапних победа, затим по броју освојених пролазних циљева и на крају, ако су у свему изједначени, победник је возач са бољом позицијом у генералном пласману. Рекордер је Ерик Цабел, који је класификацију освојио шест пута.[44]

Прве године, класификација по поенима је коришћена да би се спонзорисала компанија косилица за траву, ла Бел Жардинјер. 1968. мајица је промењена у црвену, да би се удовољило спонзору.[48] Зелена мајица је враћена већ на наредном Туру. Од 2015. зелену мајицу спонзорише чешки произвођач аутомобила Шкода.[49]

Од 2015. систем класификације по поенима је следећи:[50]

Тип 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15
Plainstage.svg равне етапе 50 30 20 18 16 14 12 10 8 7 6 5 4 3 2
Mediummountainstage.svg средње тешке брдске етапе 30 25 22 19 17 15 13 11 9 7 6 5 4 3 2
Mountainstage.svg тешке брдске етапе 20 17 15 13 11 10 9 8 7 6 5 4 3 2 1
Time Trial.svg хронометар 20 17 15 13 11 10 9 8 7 6 5 4 3 2 1
пролазни циљеви 20 17 15 13 11 10 9 8 7 6 5 4 3 2 1

Класификација за најбољег младог возача[уреди]

Лидер класификације се одређује на исти начин као и генерални пласман. Времена возача се додају на крају сваке етапе и возач са најмањим временом је лидер. Класификација за младе возаче је само за возаче млађе од 26 година. Првобитно, класификација је била само за возаче који су професионалци максимум три године, то правило се примењивало до 1983. када је промењен и у класификацији су учествовали само возачи који први пут возе Тур де Франс. Правила су задњи пут промењена 1987. и важе и данас.

Ова класификација је додата на Туру 1975. и први победник је Франческо Мозер, који је те године завршио Тур на седмом месту. Победник класификације добија белу мајицу, али се она није додељивала између 1989. и 2000.[51] Четири возача су освојила Тур де Франс и класификацију за најбољег младог возача исте године: Лоран Фињон (1983), Јан Улрих (1997), Алберто Контадор (2007) и Анди Шлек (2010).[н. 1] Рекордери су Јан Улрих и Анди Шлек, који су класификацију освојили по три пута.

Од 2015. спонзор је компанија оптике Крис,[52] заменивши Шкоду која од 2015. спонзорише зелену мајицу.

Мање класификације и награде[уреди]

Награда за најагресивнијег возача иде возачу који се највише труди у току етапе, обично је то возач који највише времена проведе у бегу, покушавајући да остане до циља и освоји етапу. Најагресивнији возач носи црвени број (бели број на црвеној позадини). 1908. је представљена слична награда, "награда за храброст" (франц. Le Prix du Courage), за коју се давало 100 франка и сребрна, позлаћена медаља, награда је ишла возачу који се истакао по енергији коју је користио.[53] Модерно такмичење почело је 1958.[54] Награда није додељивана сваке године, до 1981. Еди Меркс је рекордер са четири награде за најагресивнијег возача Тур де Франса.

Тимска класификација се рачуна тако што се узима време тројице најбоље пласираних возача из сваког тима, на крају сваке етапе. Такмичење нема своју мајицу, али од 2006. водећи тим носи жуте бројеве. До 1990. возачи водећег тима су носили жуте капе. Од 2012. возачи водећег тима носе жуте кациге.[55] Током периода када су на Туру били национални тимови, Француска и Белгија су освојиле класификацију по десет пута.[46] Од 1973. до 1988. постојала је и тимска класификација базирана на поенима, чланови водећег тима су носили зелене капе.

Укинуте класификације[уреди]

Од 1971. до 1989. на Туру је била и спринт класификација, за коју се од 1984. додељивала црвена мајица.[56] Спринт класификација је било такмичење прилазних циљева, а како су се пролазни циљеви бодовали и у класификацији по поенима, спринт класификација је укинута 1989.

Од 1968. до 1989. постојала је класификација комбинације,[57] која је била заснована на поенима. Сабирао се учинак возача у генералном пласману, брдској и класификацији по поенима. Мајица је првобитно била бела, затим је промењена у шарену. Класификација је укинута 1989.

Лантерн руж[уреди]

Лантерн руж (франц. lanterne rouge) или црвени фењер је назив за последњег возача у генералном пласману и у прошлости је понекад „фењераш” носио мало црвено светло испод седишта. У периоду од 1939. до 1948. (Тур се није возио од 1940. до 1946) сваког дана је са трке искључиван последњи возач, да би охрабрили возаче да се боре више.

Награде[уреди]

Награде у еврима на Тур де Франсу (инфлација није узета у обзир)

Новчане награде су се увек додељивале. Од 20.000 старих франака прве године,[58] награда је расла током година, а у периоду од 1976. до 1987. прва награда је био стан, од спонзора. 1988. награда је била ауто, студио-стан и новац. Награда само у новцу је враћена 1990.

Награде и бонуси се додељују за пласман на свакој етапи и на крају Тура. Победник Тура 2009. (Алберто Контадор) зарадио је 450.000 евра, док су победници сваке појединачне етапе зарадили по 8.000 евра. Победници брдске и класификације по поенима добили су по 25.000 евра, најбољи млади возач и најагресивнији возач по 20.000 евра, док је најбољи тим добио награду од 50.000 евра.[59]

Сувенир Анри Дегранж, у част оснивачу Тура, додељује се првом возачу који пређе преко успона кол де Галибије, кад се тај успон вози[59] или првом возачу преко највећег успона на Туру те године. Слична награда додељује се и у част Жака Годеа, Дегранжовог наследника, сувенир Жак Годе, за првог возача преко успона кол де Турмале.

Етапе[уреди]

Модерни Тур има 21 етапу, по једну дневно.

Старт етапа[уреди]

У већини етапа, сви возачи стартују заједно. Првих неколико километара вози се без тркања, а званични старт означава директор Тура, машући белом заставом. Возачи је дозвољено да додирују један другога, али не да се гурају или гуркају. Први који пређе линију циља је победник. Возачи добијају време групе у којој заврше. Сви возачи који заврше у групи победника, добијају исто време као и победник, да би се избегли опасни масовни спринтеви. Није необичан случај да сви возачи заврше заједно у групи, скупљајући време као пролазе кроз циљ, али завршавају сви са истим временом. Од 2005. када се догоди пад на равној етапи, у задња три километра, возачи који су пали добијају исто време као и група у којој су били.[5]

Директори Тура категоризују етапе на „равна”, „брдовита” и „планинска”.[60] То утиче на поене који се додељују у класификацији по поенима. Временска бонификација од 10, 6 и 4 секундарне додељује се првој тројици на крају сваке етапе, бонификација се није додељивала од 2008. до 2014.[61] Бонификација се раније додељивала и првој тројици на пролазном циљу.

На равним етапама, већина возача вози у групи до краја и чека спринт завршницу. Бочни ветар, секције са калдрмом и падови су највећи изазови оваквих етапа. На брдским и тешким планинским етапама, долази до великих промена у генералном пласману, посебно на етапама где је циљ на врху успона.[62] Није необично да возачи изгубе и 30 минута или да остану ван временског лимита и буду дисквалификовани.

Хронометри[уреди]

Возачи се на хронометрима такмиче индивидуално, против сата, стартују један по један. Први хронометар био је 1934. дугачак 80 километара, од ла Рош сир Јона до Нанта.[63] Прва етапа у модерном Туру је обично кратки хронометар, који се зове пролог, да би се одлучило ко носи жуту мајицу првог дана. Први пролог био је на Туру 1967.[64] Обично на трци има два или три хронометра

Тимски хронометар[уреди]

Тимски хронометар (TTT) је етапа у којој сваки тим вози посебно против сата. За време се узима време петог возача у тиму који пређе циљ. Возачи са више од једног бицикла дужине иза петог возача, добијају своје време. Тимски хронометри су критиковани за фаворизовање јаких тимова и хендикепиране јаких возача који возе у слабим тимовима.

Временски лимит[уреди]

Возачи могу бити дисквалификовани иако заврше етапу, ако њихово време прелази временски лимит за ту етапу. Лимит се дефинише на основу времена победника плус проценат, који зависи од типа етапе и просечне брзине победника. Временски лимит може бити продужен или дисквалификација може бити избегнута ако је више од 20 % возача остало ван лимита или због падова и лошег времена.[65] На пример, за етапу које има коефицијент 1 (етапе које нису много тешке), временски лимит је време победника + 3 % за просечну брзину до 36 km/h, а расте до 11 % за просечну брзину од 50 km/h. За етапе које су класификоване коефицијентом 5 (најтеже етапе), варира од 11 % (за брзину од 30 km/h) до 22 % (преко 40 km/h).[66]

Ривалства[уреди]

Жак Анкетил — Ремон Пулидор[уреди]

Прво велико Тур ривалство било је између Анкетила и Пулидора. Док је Анкетил петоструки освајач Тура, Пулидор је само једном освојио Вуелту. Пулидор је био брдаш, а Анкетил хронометраш, тако да је велику предност стицао на хронометрима. Анкетил је волио да контролише трку, није био агресиван у брдима и чекао је хронометар (или хронометре) како би ријешио трку. С друге стране, Пулидор је возио нападачки и агресивно и због стила вожње, постао је љубимац публике. 1962. је остао иза Анкетила, а највећу шансу да га победи имао је 1964. године. Након велике борбе на успону Пуј де Дом, Анкетил је отпао, али Пулидор није узео довољно времена да га победи за жуту мајицу, Анкетил је освојио, а Пулидор постао још популарнији. То је била задња Анкетилова титула на Туру, док је Пулидор освојио подијум 12 година након тога, у ери Едија Меркса.

Еди Меркс — Луис Окања[уреди]

Луис Окања и Еди Меркс су водили борбе на Туру током седамдесетих. Окања је освојио Тур 1973. када Меркс није учествовао јер се определио да вози Ђиро и Вуелту. Медији су одмах навели да је једини разлог што је Окања освојио, тај што Меркс није учествовао. Њихово ривалство у наредним годинама није имало толике размере, јер Окања није успио да заврши ниједан Тур.

Бернар Ино — Грег Лемонд[уреди]

Бернар Ино и Грег Лемонд су били сувозачи, али и ривали. 1985. Ино је освојио свој пети Тур, али једино зато што из тима нису дозволли Лемонду да освоји, већ је морао да ради за Иноа. Ино му је обећао да ће радити за њега наредне године, али није блло тако. Покушао је да освоји своју шесту титулу. Лемонд је возио агресивно и ни у једном тенутку се није могло помислити да возе за исти тим. Лемонд је на крају био бољи, а Ино је освојио друго место. Колики утицај је имало њихово ривалство, довољно говори и чињеница да је о Тур де Франсу 1986. снимљен филм.

Ленс Армстронг — Јан Улрих[уреди]

Ленс Армстронг и Јан Улрих водили су велику борбу почетком 21 века. Армстронг је био комплетан возач, хронометраш, брдаш и спринтер, Улрих је возио агресивно, покушавао у брдским етапама, али је једино успио да освоји три пута друго место и три пута класификацију за најбољег младог возача. Између њих је владао и фер плеј. Када се десио инцидент Улриху, Армстронг га је чекао, а Улрих му се потом реванширао 2003. када је Армстронг имао инцидент са навијачима. Сенка на њихово ривалство бачена је када се доказало да су обојица користили допинг.

Алберто Контадор — Анди Шлек[уреди]

Алберто Контадор и Анди Шлек водили су борбу на Туру само три године, али је њихово ривалство остало упамћено. Енди је три пута завршавао на другом месту, од тога двапут иза Контадора. 2010. у тренутку када је Анди Шлек био лидер Тура, спао му је ланац, а Контадор је одлучио да га нападне и узео му је жуту мајицу, што је била једна од најконтровезнијих победа на Туру. Накнадно је победа одузета Контадору због допинга и приписата је Шлеку.

Упоредо са ривалством са Ендијем, Контадор је имао велико ривалство са сувозачем те године, Ленсом Армстронгом, кога је Астана подржавала у намери да освоји Тур, али је завршио трећи, иза Контадора и Шлека.

Крис Фрум — Наиро Кинтана[уреди]

И Крис Фрум и Наиро Кинтана су изванредни брдаши и доста агресивни. Њихово ривалство је почело 2013. Кинтана је био једини који је могао да прати Фрума, али не до краја. Фрум је добар хронометраш, што му даје додатну предност. Кинтана је трипут завршио иза Фрума на Туру, али је успио да га победи на другом гранд туру, на Вуелта а Еспањи 2016. за минут и 20 секунди.

Најуспешнији учесници[уреди]

Жак Анкетил на Туру 1963. године, петоструки победник

Ленс Армстронг је у периоду од 1999. до 2005. године дошао до седам узастопних победа у генералном пласману и тиме постао рекордер по укупном броју победа и по броју узастопних тријумфа, али су му 2012. године одузете титула због откривања учешћа у допинг афери.

Четворица имају по пет победа:

Четворица су славили три пута:

Ђино Бартали држи рекорд са најдужим раздобљем између две победе (1938. и 1948).

Несреће[уреди]

  • 1995: 18. јул, 15. етапа: Италијан Фабио Касартели на силаску са Кол де Портета је пао при брзини од 88 km/h. Пошто није носио кацигу задобио је тешке повреде главе и издахнуо.
  • 1967: 13. јул, 13. етапа: Енглез Том Симпсон умире приликом тешког успона на Мон Вантуу (узрок је срчни удар од амфетамина).
  • 1935: Шпанац Франческо Капеда умире приликом пада у понор са Кол ду Галиберја.
  • 1910: Француз Адолф Хелијер се удавио приликом одмора на Азурној обали.

Списак победника[уреди]

Статистика[уреди]

Бициклисти екипе T-Mobile,
на Тур де Франсу 2005. године

Највише победа имају Французи (36), Белгијанци (18) и Шпанци (12). Остали резултати су наведени у следећим табелама.

Статистика по земљама
Држава Bрој победа
 Француска 36
 Белгија 18
 Шпанија 12
 Италија 10
 Луксембург 5
 Уједињено Краљевство 4
 САД 3
 Холандија 2
Швајцарска Швајцарска 2
 Немачка 1
 Данска 1
 Република Ирска 1
 Аустралија 1
Статистика по броју етапа
Бициклиста Bрој победа
Белгија Еди Меркс 34
Уједињено Краљевство Марк Кевендиш 30
Француска Бернар Ино 28
Француска Андре Ледик 25
Француска Андре Даригад 22
Луксембург Николас Франц 20
Луксембург Франсоа Фабе 19
Француска Жан Алавоан 17
Француска Жак Анкетил 16
Француска Шарл Пелисје 16
Француска Рене ле Грев 16
Белгија Фреди Мартенс 15
Укупан број победа
Бициклиста Број победа
Француска Жак Анкетил 5
Белгија Еди Меркс 5
Француска Бернар Ино 5
Шпанија Мигел Индураин 5
Победе у
класификацији по поенима
Бициклиста Број победа
Немачка Ерик Цабел 6
Словачка Петер Саган 5
Република Ирска Шон Кели 4
Белгија Еди Меркс 3
Холандија Јан Јансен 3
Аустралија Роби Макјуен 3
Белгија Фреди Мартенс 3
Узбекистан Жамолидин Абдужапаров 3
Победе у
брдској класификацији
Бициклиста Број победа
Француска Ришар Виренк 7
Белгија Лусин ван Импе 6
Шпанија Федерико Бамонтес 6
Шпанија Хулио Хименез 3
Белгија Еди Меркс 2
Француска Лоран Жалабер 2
Италија Ђино Бартали 2
Италија Фаусто Копи 2
Луксембург Шарли Гол 2
Данска Мајкл Расмусен 2
Италија Имерио Масињан 2
Италија Клаудио Кјапучи 2
Колумбија Луис Ерера 2
Белгија Фелицин Верваке 2
Пољска Рафал Мајка 2
Победе у класификацији
за најбољег младог возача
Бициклиста Број победа
Немачка Јан Улрих 3
Луксембург Анди Шлек 3
Италија Марко Пантани 2
Колумбија Наиро Кинтана 2

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. Победа на Туру му је додељена након допинга Алберта Контадора.
  2. Преузео прво место као другопласирани, након суспензије Алберта Контадора који је пао на допинг тесту.
  3. Преузео прво место као другопласирани, након суспензије Флојда Ландиса који је пао на допинг тесту.
  4. Ленсу Армстронгу су титуле на Туру одузете 2012. након што је признао да је користио допинг. Период у којем је он освајао званично је без победника.

Референце[уреди]

  1. Joel Gunter (16. јул 2012). „The Tour de France: a guide to the basics” [Тур де Франс: водич кроз основе]. The Telegraph. Приступљено 26. новембар 2016. 
  2. „2011/2012 UCI Road Calendar” [UCI друмски календар 2011/2012]. Uci.ch. Архивирано из оригинала на датум 29. јун 2012. Приступљено 26. новембар 2016. 
  3. Barry Boyce. „The Return of a Grand Affair – New Tour Legend: the Maillot Jaune” [Повратак велике афере — Нова легенда Тура: Жута мајица]. Cycling Revealed. Приступљено 26. новембар 2016. 
  4. „Tour de France 2011: Stage by stage” [Тур де Франс 2011: Етапа по етапа]. Letour.fr. Архивирано из оригинала на датум 23. децембар 2011. Приступљено 30. јул 2012. 
  5. 5,0 5,1 5,2 „Regulations of the Race and Prize Money” [Регулација трке и износ награда] (PDF). ASO/letour.fr. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 29. фебруар 2012. Приступљено 26. новембар 2016. 
  6. Spaarnestad Photo. Img. № SFA001006411.
  7. „The Story of the 1903 Tour de France” [Прича Тур де Франса 1903.]. Bikeraceinfo.com. 19. јануар 1903. Приступљено 26. новембар 2016. 
  8. Dauncey & Hare (2013). стр. 13.
  9. Nicholson (1991). стр. 44.
  10. Cazeneuve & Chany (2011). стр. 21.
  11. Dauncey & Hare (2013). стр. 131.
  12. 12,0 12,1 Woodland (2007)
  13. Cazeneuve & Chany (2011). стр. 26.
  14. Latzell, Marguerite (2003). Tour de France: The Illustrated History [Тур де Франс: Илустрована историја]. Toronto: Firefly Books Ltd. ISBN 1552977366. 
  15. McGann & McGann (2006). стр. 11.
  16. Seray (2000). стр. 154.
  17. Seray (2000). стр. 129.
  18. Seray (2000). стр. 148.
  19. „Chairman Bill's History of the Tour de France: the 1930s” [Историја Тур де Франса према председнику Билу: 1930-е]. BikeRaceInfo.com. Приступљено 26. новембар 2016. 
  20. Augendre (1996). стр. 7.
  21. 21,0 21,1 Augendre (1996). стр. 9.
  22. Augendre (1996). стр. 36.
  23. Augendre (1996). стр. 23.
  24. Augendre (1996). стр. 30.
  25. 25,0 25,1 25,2 25,3 25,4 Goddet (1991)
  26. Tour de France, 100 ans, 1903–2003 [Сто година Тур де Франса, 1903–2003] (2003). L'Équipe, France. стр. 227.
  27. Libération [Особађање] (4. јул 2003). France.
  28. Boyce, Barry. „1940–1946: 'TdF Style' Racing During World War 2” [1940—1946: Трке 'TdF Style' током Другог светског рата]. Cyclingrevealed.com. Приступљено 26. новембар 2016. 
  29. 29,0 29,1 Augendre (1996). стр. 55.
  30. Masso (2003). стр. 122.
  31. Augendre (1996). стр. 59.
  32. Dauncey & Hare (2013). стр. 115.
  33. „Eddy Merckx reflects on his career and life on his 70th birthday” [Осврт на каријеру и живот Едија Меркса на његов 70. рођендан]. Cycling News. Приступљено 26. новембар 2016. 
  34. Augendre (1996). стр. 69.
  35. Fotheringham, William. „Obituary: Felix Levitan” [Читуља: Феликс Левитан]. The Guardian. Приступљено 26. новембар 2016. 
  36. „Tour de France for women” [Тур де Франс за жене]. Memoire du Cyclisme. 23. новембар 2008. Приступљено 26. новембар 2016. 
  37. 37,0 37,1 37,2 „Remembering Félix Lévitan” [Сећање на Феликса Левитана]. Cycling News. 21. фебруар 2007. Приступљено 26. новембар 2016. 
  38. McGann, Bill; McGann, Carol (2008). The Story of the Tour de France: 1965–2007 [Прича о Тур де Франсу: 1965—2007]. Dog Ear Publishing. стр. 171—178. ISBN 1-59858-608-4. Приступљено 26. новембар 2016. 
  39. „Miguel Indurain's biography” [Биографија Мигела Индураина]. Cycling Hall of Fame.com. Приступљено 26. новембар 2016. 
  40. „Evans wins 2011 Tour de France overall as Cavendish clinches green jersey” [Еванс освојио Тур де Франс 2011. свеукупно а Кевендиш добија зелену мајицу]. cyclingweekly.co.uk. 24. јул 2011. Приступљено 26. новембар 2016. 
  41. „Bradley Wiggins wins 2012 Tour de France” [Бредли Вигинс освојио Тур де Франс 2012.]. BBC Sport – Cycling. 22. јул 2012. Приступљено 26. новембар 2016. 
  42. Cossins, Peter (9. јул 2016). „Tour de France: Froome attacks descent to win stage to Luchon” [Тур де Франс: Фрум напада на спусту и осваја етапу у Лушону]. Cyclingnews.com. Приступљено 26. новембар 2016. 
  43. 43,0 43,1 43,2 43,3 43,4 Christian, Sarah (2. јул 2009). „Tour de France demystified – Evaluating success” [Тур де Франс појашњен — Вредновање успеха]. RoadCycling.co.nz Ltd. Архивирано из оригинала на датум 7. август 2014. Приступљено 26. новембар 2016. 
  44. 44,0 44,1 44,2 44,3 44,4 44,5 „Tour de France jerseys explained” [Објашњење мајица на Тур де Франсу]. Sportinglife. British Sky Broadcasting Ltd. 1. јул 2013. Приступљено 26. новембар 2016. 
  45. „Anquetil, Hinault, Merckx et Indurain récupèrent le record” [Анктил, Ино, Меркс и Индураин деле рекорд]. eurosport.fr. 22. октобар 2012. Приступљено 26. новембар 2016. 
  46. 46,0 46,1 Woodland (2007). стр. 203.
  47. „Tour de France – Rules” [Тур де Франс — правила]. Letour.fr. Архивирано из оригинала на датум 24. март 2013. Приступљено 26. новембар 2016. 
  48. „Tour Xtra: The Green Jersey” [Тур екстра: Зелена мајица]. Cvccbike.com. Приступљено 26. новембар 2016. 
  49. Clarke, Stuart (23. март 2015). „Tour de France announces new green jersey sponsor” [Тур де Франс представља новог спонзора зелене мајице]. Cycling Weekly. Приступљено 26. новембар 2016. 
  50. „Sporting stakes / rules” [Правила класификације по поенима]. Le Tour. Приступљено 26. новембар 2016. 
  51. „Tour Xtra: The White Jersey” [Тур екстра: Бела мајица]. Cvccbike.com. Приступљено 26. новембар 2016. 
  52. Long, Michael (9. април 2015). „Krys eyes Tour de France's white jersey” [Оптика Крис нови спонзор беле мајице]. Sports Pro. Приступљено 26. новембар 2016. 
  53. Woodland (2007). стр. 96.
  54. Augendre (1996). стр. 45.
  55. Simon MacMichael (1. јул 2012). „Team Sky's yellow helmets cause a kerfuffle during Tour de France Stage 1” [Жуте кациге Тима Скај изазвале гунгулу током 1. етапе Тур де Франса]. Road.cc. Приступљено 26. новембар 2016. 
  56. Augendre (1996). стр. 77.
  57. „Tour Xtra: Other Classifications & Awards” [Тур екстра: Остале класификације и награде]. Cvccbike.com. Приступљено 26. новембар 2016. 
  58. Woodland (2007). стр. 300—304.
  59. 59,0 59,1 „2009 Tour de France: Rules” [Туру де Франс 2009: Правила]. Letour.fr. Архивирано из оригинала на датум 13. фебруар 2010. Приступљено 26. новембар 2016. 
  60. „2015 Route” [Рута 2015]. ASO. Приступљено 26. новембар 2016. 
  61. „Voeckler: Tour de France time bonuses could spell the end for breakaways” [Воклер: Бонификација на Тур де Франсу може значити крај беговима]. Cycling Weekly. 3. јул 2015. Приступљено 26. новембар 2016. 
  62. „Tour de France: Time trials, mountains stages, prologues, and more” [Тур де Франс: Хронометри, брдске етапе, пролози и друго]. Dummies. Приступљено 26. новембар 2016. 
  63. Augendre (1996). стр. 34.
  64. Augendre (1996). стр. 60.
  65. Liggett, Phil; Raia, James; Lewis, Sammarye (2011). Tour De France For Dummies [Тур де Франс за почетнике]. John Wiley. стр. 44—45. ISBN 9781118070109. Приступљено 26. новембар 2016. 
  66. „Permitted finishing times”. Race regulations [Регулације трке] (PDF) (101. изд.). Tour de France. 2014. стр. 33—35. Приступљено 26. новембар 2016. 

Цитирана библиографија[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]