Тур де Франс

Из Википедије, слободне енциклопедије
Тур де Франс
Tour de France logo.svg.png
Детаљи о трци
Датум одржавања Јул
Регион одржавања Француска и државе у окружењу
Назив трке Тур де Франс
Локални назив(и)
  • Le Tour de France ((fr))
  • Tour de Francia ((es))
  • Tour de France ((en))
Други назив(и) Трка око Француске
Дисциплина Друмски
Такмичење Светска турнеја UCI
Тип Етапна трка
Организатор ASO
Директор трке Кристоф Прудом
Историја
Прво одржавање (1903-07-01)1. јул 1903.(112 год.)
Број одржавања 103 (до 2016)
Први победник Flag of France.svg Морис Гарин
Највише победа
Тренутни победник Flag of the United Kingdom.svg Крис Фрум(2015)

Тур де Франс (франц. Tour de France) је најпопуларнија бициклистичка трка на свету. Одржава се сваке године у Француској и земљама у окружењу, у јулу месецу и траје три седмице. Учесници трке су само елитне УЦИ ПроТим екипе и пар екипа које добију специјални позив организатора. Тур де Франс је једна од три Гранд Тур трка поред Ђира д'Италија и Вуелте а Еспања.

Први Тур де Франс је први пут одржан 1903. године и од тада се одржава сваке године, осим прекида за време Првог и Другог светског рата.

Трка се обично одржава у јулу, а рута је другачија сваке године. Иде су у Алпе и Пиринеје, а традиционални завршетак трке је на Јелисејским пољима у Паризу, етапа на којој се слави крај Тура, пије се шампањац и прославља победа. Модерни Тур де Франс има 21 етапу и два дана одмора. Број тимова је између 20 и 22, са по девет возача у сваком тиму. Возач са најбољим временом је лидер трке и носи жуту мајицу, ту је зелена мајица које се додјељује лидеру у класификацији по поенима (поени се скупљају на крају сваке етапе и на пролазним циљевима током етапа), затим је ту тачкаста мајица за најбољег возача на брдским циљевима (брдски циљеви подељени су у пет категорија, екстра категорија доноси највише бодова, затим циљеви прве, друге и треће категорије, док брдски циљ четврте категорије доноси само 1 бод) и бела мајица за најбољег младог возача, до 25 година (рачуна се такође време, па најбољи млади возач може бити и победник трке). Такође, награђује се и најбоља екипа на крају Тура (на свакој етапи се рачунају времена прве тројице из сваког тима). Етапне победе доносе велики престиж, па тако сваки тим долази са својим спринтером у циљу освајања што више етапа.

Историја[уреди]

Први Тур де Франс — 1903.[уреди]

Први Тур де Франс је почео 1903. године, као креација Француског листа Ауто. Тур је требало да има пет етапа, од 31. маја до 5. јула, са стартом у Паризу, а затим у Лиону, Бордоу, Нанту и Марсеју пре повратка у Париз, а накнадно је додат Тулуз. Етапе су требале да почињу увече, а да се заврше пре подне наредног дана, са даном одмора пре старта наредне етапе, али то се показало обесхрабрујуће и коштало је много, а уз то је учешће пријавило само 15 возача. Пољуљани тиме, идеја је била на ивици пропасти, али су одлучили да смање дужину на 19 дана, од 1. до 19. јула и понудили су новац свима који остваре просечну брзину од најмање 20 км/х на свакој етапи. А затим је смањена такса за учешће са 20 на 10 франака, а награда за победника била је 12 000 франака, а за победнике сваке појединачне етапе, по 3 000 франака. То је привукло пажњу између 60 и 80 возача, ту су били и аматери и просто авантуристи.

Први Тур де Франс стартовао је 1. јула 1903. у 15.16 по локалном времену. Након почетних етапа, многи возачи су одустали јер је било превише напорно, након четврте етапе, остала су само 24 возача. Трка се завршила на ивици Париза, у граду Аврај, иза ресторана Ауто, пре церемонијалне вожње у Паризу и неколико кругова око Парка Принчева. Морис Гарин је доминирао трком, победивши на првој и на задње две етапе са просечном брзином од 25 км/х. Задњи возач, Милашу, завршио је чак 64 сата 57 минута и 22 секунде иза њега. Мисија Аута је успела и постигла велики публицитет, направивши од трке нешто много веће него што су се надали.

1904—1939.[уреди]

Страст након првог Тур де Франса је била таква да је Дегранж рекао да ће Тур 1904. године бити задњи. Возачи су варали и били су претучени од стране противничких навијача близу успона Кол де ла Република, водећи возачи, укључујући Мориса Гарина, су били дисквалификовани. Реакција Дегранжа поводом варања и туче била је: КРАЈ. Али његово очајање није трајало дуго и планирао је нови Тур, овога пута са 11 етапа и све по дану, да би варање било лакше уочити. Етапе 1905. су почињале између 3 и 7.30 ујутру. Трка се није одржавала за време трајања два светска рата. Зараде су порасле, тако да је током Тура 1933. износ био скоро милион франака. Дегранж је испробавао различите методе за победника. У почетку се користило време, као што је и данас, али од 1906. до 1912. најбољег су одлучивали поени који се добијају на крају сваке етапе. Дегранж је уочио проблеме са оба начина. Са временом су ту били механички проблеми и возачи би губили превише времена док би отклонили квар. А што се поена тиче, пошто нису морали да воде бригу о времену, то је утицало да не возе довољно јако, тако да су у миру возили до циља где су се борили за поене. Брдске етапе у Пиринејима први пут су се нашле на Туру 1910. године, а од 1910. до 1924. на Туру се возило 15 етапа, али су биле знатно краће. 1936. возило се и по три етапе у једном дану. 1927. на Туру се вози доста хронометара. Замена оштећеног бицикла за други, дозвољена је 1923. године. На почетку Тура могао је да учествује ко је хтио, а од 1930. није било дозвољено учествовање без тима, Дегранж је оформио неколико локалних тимова у Француској да би учествовали возачи који се нису могли квалификовати на други начин, првобитни туристи на Туру су углавном нестали, али су неки нашли своје место у регионалним тимовима. 1936. Дегранж је имао две операције, а Тур је био на ивици распадања без њега. Дегранж је умро 16. августа 1940. Трку је преузео Жак Годе.

1947—1969.[уреди]

1944. часопис Ауто је угашен због објављивања чланака блиских Немачкој. Све што им је припадало, укључујући и Тур де Франс, заплењено је у корист државе. Годеу је дозвољено покретање другог часописа, л'екип, али за поновну организацију Тура, имао је конкуренцију у виду конзорцијума спорта, обе стране су организовале кандидатску трку, са по пет етапа. Трка л'екипа је била боље организована и привукла је више публике јер су учествовали тимови који су били на Туру пре рата, када је француски бициклизам био на високом нивоу. Годеу је припало право да организује Тур 1947. али је л'екип био слаб са финансијама и прихватили су помоћ часописа Амаури, који је подржавао покретање послератног Тура. Уредник часописа Амаури, Феликс Левитан, придружио се Годеу у организацији. Годе се бавио спортском страном, а Левитан финансијском. До 1980. Тур је имао између 20 и 25 етапа, а возило их се и по две-три дневно. 1953. на Туру је уведена зелена мајица за класификацију по поенима. Национални тимови су учествовали на Туру до 1961. године, неке нације су имале више од једног тима, а неке су морале да се споје да би имали потребан број учесника. Национални тимови су заинтересовали машту публике, али су имали препреку. Ту су возили возачи који су остатак сезоне били у ривалским тимовима, лојалност возача је била доведена у питање, а спонозори нису били срећни што су своје возаче препуштали анонимцима за највећу трку у сезони, а такође, возачи су носили националне боје, са малим простором на грудима за име тима за које нормално возе. Ситуација је постала критична на старту 1960. када је фабрика бицикала била пред гашењем, па је Тур враћен на трговачке тимове 1962. Затим је ту био растући проблем допинга, који је кулминирао смрћу Тома Симпсона 1967. Унија бициклиста је представила дневни лимит и дистанцу, са обавезним даном одмора и допинг тестовима. Тур се вратио националним тимовима 1967. и 1968. а 1969. је враћен трговачким тимовима, уз могућност да национални буду сваких неколико година, што се никад није десило.

1969—1988.[уреди]

Седамдесете су биле обележене доминацијом Едија Меркса, који је трку освојио пет пута, два пута брдску класификацију и три пута класификацију по поенима, уз рекорне 34 етапне победе.

За време ере директора Феликса Левитана, Тур је добио комерцијалну страну. Доведени су многи спонзори, а неки су прихватили и награде, због недостатка новца. 1975. је представљен завршетак трке на Јелисејским Пољима, а исте године је уведена тачкаста мајица за победника брдске класификације, у бојама чоколадне компаније која је спонзорисала Тур.

1982. Ирац Шон Кели (победник класификације по поенима) и Аустралијанац Фил Андерсон (најбољи млади возач), постали су први победници неке класификације на Туру, а да нису из Континенталне Европе. Американац Грег Лемонд постао је први неевропски победник Тура 1986. године.

Како је популарност Тура расла, тако су расле и финансије, а Годе и Левитан су се сукобљавали око управљања трком. Левитан је покренуо Тур Америке, у намери да пресели Тур де Франс у САД. Тур Америке је изгубио много новца и испоставило се да је финансијски пређен од стране Тур де Франса. Левитан је тврдио да није крив, али је отпуштен са Тура 1987. а исте године се повукао и Годе.

1988—данас[уреди]

1988. директор Тура је био директор Л'екипа, Жан-Пјер Курћол, а затим Жан-Пјер Каренсо, а 1989. Жан-Мари Лебланк. 2007. наследио га је Кристоф Прудом.

1993. власништво над л'екипом је премештено у Амаури групу, са којом су оформили Амаури спортску организацију, која данас осим Тура, организује и још неколико великих трка.

Девесете је обележио Мигел Индураин, који је постао први возач који је Тур освојио пет пута заредом. Његов рекорд срушио је Ленс Армстронг, који је Тур освојио седам пута заредом, али се касније испоставило да је користио допинг, те су му титуле одузете и рекорд и даље припада Индураину. 2011. Тур је освојио први Аустралијанц, Кадел Еванс, а 2012. године и Британија је добила свог првог победника, Бредлија Вигинса. Током деведесетих и почетком 21 века, много бициклиста је користило допинг. Тако су титуле, осим Армстронгу, одузете и Флојду Ландису и Алберту Контадору. Период у коме је Тур освајао Ленс Армстронг званично је без победника, јер су се осим Ленса допинговали и Јан Улрих, Иван Басо и Александар Винокуров. Осим њих, многи бивши возачи су, након краја каријере, објавили да су користили допинг.

Ривалства[уреди]

Жак Анкетил — Ремон Пулидор[уреди]

Прво велико Тур ривалство било је између Анкетила и Пулидора. Док је Анкетил петоструки освајач Тура, Пулидор је само једном освојио Вуелту. Пулидор је био брдаш, а Анкетил хронометраш, тако да је велику предност стицао на хронометрима. Анкетил је волио да контролише трку, није био агресиван у брдима и чекао је хронометар (или хронометре) како би ријешио трку. С друге стране, Пулидор је возио нападачки и агресивно и због стила вожње, постао је љубимац публике. 1962. је остао иза Анкетила, а највећу шансу да га победи имао је 1964. године. Након велике борбе на успону Пуј де Дом, Анкетил је отпао, али Пулидор није узео довољно времена да га победи за жуту мајицу, Анкетил је освојио, а Пулидор постао још популарнији. То је била задња Анкетилова титула на Туру, док је Пулидор освојио подијум 12 година након тога, у ери Едија Меркса.

Еди Меркс — Луис Окања[уреди]

Луис Окања и Еди Меркс су водили борбе на Туру током седамдесетих. Окања је освојио Тур 1973. када Меркс није учествовао јер се определио да вози Ђиро и Вуелту. Медији су одмах навели да је једини разлог што је Окања освојио, тај што Меркс није учествовао. Њихово ривалство у наредним годинама није имало толике размере, јер Окања није успио да заврши ниједан Тур.

Бернар Ино — Грег Лемонд[уреди]

Бернар Ино и Грег Лемонд су били сувозачи, али и ривали. 1985. Ино је освојио свој пети Тур, али једино зато што из тима нису дозволли Лемонду да освоји, већ је морао да ради за Иноа. Ино му је обећао да ће радити за њега наредне године, али није блло тако. Покушао је да освоји своју шесту титулу. Лемонд је возио агресивно и ни у једном тенутку се није могло помислити да возе за исти тим. Лемонд је на крају био бољи, а Ино је освојио друго место. Колики утицај је имало њихово ривалство, довољно говори и чињеница да је о Тур де Франсу 1986. снимљен филм.

Ленс Армстронг — Јан Улрих[уреди]

Ленс Армстронг и Јан Улрих водили су велику борбу почетком 21 века. Армстронг је био комплетан возач, хронометраш, брдаш и спринтер, Улрих је возио агресивно, покушавао у брдским етапама, али је једино успио да освоји три пута друго место и три пута класификацију за најбољег младог возача. Између њих је владао и фер плеј. Када се десио инцидент Улриху, Армстронг га је чекао, а Улрих му се потом реванширао 2003. када је Армстронг имао инцидент са навијачима. Сенка на њихово ривалство бачена је када се доказало да су обојица користила допинг.

Алберто Контадор — Енди Шлек[уреди]

Алберто Контадор и Енди Шлек водили су борбу на Туру само три године, али је њихово ривалство остало упамћено. Енди је три пута завршавао на другом месту, од тога двапут иза Контадора. 2010. у тренутку када је Енди Шлек био лидер Тура, спао му је ланац, а Контадор је одлучио да га нападне и узео му је жуту мајицу, што је била једна од најконтровезнијих победа на Туру. Накнадно је победа одузета Контадору због допинга и приписата је Шлеку.

Упоредо са ривалством са Ендијем, Контадор је имао велико ривалство са сувозачем те године, Ленсом Армстронгом, кога је Астана подржавала у намери да освоји Тур, али је завршио трећи, иза Контадора и Шлека.

Најуспешнији учесници[уреди]

Жак Анкетил на Туру 1963. године, петоструки победник.

Ленс Армстронг је у периоду од 1999. до 2005. године дошао до седам узастопних победа у генералном пласману и тиме постао рекордер по укупном броју победа и по броју узастопних тријумфа, али су му 2012. године одузете титула због откривања учешћа у допинг афери.

Четворица имају по пет победа:

Тројица су славили три пута:

Ђино Бартали држи рекорд са најдужим раздобљем између две победе (1938. и 1948).

Несреће[уреди]

Жута мајица
  • 1995: 18. јул, 15. етапа : Италијан Фабијо Касартели на силаску са Кол де Портета је пао при брзини од 88 km/h. Пошто није носио кацигу задобио је тешке повреде главе и издахнуо.
  • 1967: 13. јул, 13. етапа : Енглез Том Симпсон умире приликом тешког успона на Мон Вантуу (узрок је срчни удар од амфетамина).
  • 1935: Шпанац Франческо Капеда умире приликом пада у понор са Кол ду Галиберја.
  • 1910: Француз Адолф Хелијер се удавио приликом одмора на Азурној обали.

Табела победника[уреди]

Статистика[уреди]

Бициклисти екипе T-Mobile, на Тур де Франсу 2005. године

Највише победа имају Французи (36), Белгијанци (18), затим Шпанци са 12 победа. Остали резултати су наведени у следећој листи:

Статистика по земљама
Држава број победа
 Француска 36
 Белгија 18
 Шпанија 12
 Италија 10
 Луксембург 5
 САД 3
 Уједињено Краљевство 3
 Холандија 2
Швајцарска Швајцарска 2
 Немачка 1
 Данска 1
 Република Ирска 1
 Аустралија 1
Статистика по броју освојених етапа
Бициклиста број победа
Белгија Еди Меркс 34
Француска Бернар Ино 28
Уједињено Краљевство Марк Кевендиш 26
Француска Андре Ледик 25
Француска Андре Даригад 22
Луксембург Николас Франц 20
Луксембург Франсоа Фабер 19
Француска Жан Алавоан 17
Француска Жак Анкетил 16
Француска Шарл Пелисје 16
Француска Рене Ле Грев 16
Белгија Фреди Мертенс 15
Укупан број победа
Бициклиста број победа
Француска Жак Анкетил 5
Белгија Еди Меркс 5
Француска Бернар Ино 5
Шпанија Мигел Индураин 5
Победе у класификацији на поене
Бициклиста број победа
Немачка Ерик Забел 6
Република Ирска Шон Кели 4
Словачка Петер Саган 4
Белгија Еди Меркс 3
Холандија Јан Јансен 3
Аустралија Роби Макјуен 3
Белгија Фреди Мертенс 3
Узбекистан Жамолидин Абдужапаров 3
Победе у класификацији брдских етапа
Бициклиста број победа
Француска Ришар Виренк 7
Белгија Лусјен ван Импе 6
Шпанија Федерико Бајамонтес 6
Шпанија Хулио Хименез 3
Белгија Еди Меркс 2
Француска Лоран Жалабер 2
Италија Ђино Бартали 2
Италија Фаусто Копи 2
Луксембург Шарли Гол 2
Данска Мајкл Расмусен 2
Италија Имерио Масињан 2
Италија Клаудио Кјапучи 2
Колумбија Луис Ерера 2
Белгија Фелицијан Вервеке 2

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Преузео прво место као другопласиран, након суспензије Алберта Контадора, који је пао на допинг тесту.
  2. Преузео прво место као другопласиран, након суспензије Флојда Ландиса, који је пао на допинг тесту.
  3. Ленсу Армстронгу су титуле на Туру одузете 2012. након што је признао да је користио допинг. Период у којем је он освајао, званично је без победника.

Спољашње везе[уреди]