Тур де Франс

Из Википедије, слободне енциклопедије
Тур де Франс
Tour de France logo.svg
Званични лого Тур де Франса
Детаљи о трци
Датум одржавања јул
Регион одржавања Француска и државе у окружењу
Назив трке Тур де Франс
Локални назив(и)
  • Le Tour de France (француски)
  • Tour de Francia (шпански)
  • Tour de France (енглески)
Други назив(и) Трка око Француске
Дисциплина друмски
Такмичење Светска турнеја UCI
Тип етапна трка
Организатор ASO
Директор трке Кристијан Придом
Оснивач трке Анри Дегранж
Историја
Прво одржавање 1. јул 1903. год.; пре 114 година (1903-07-01)
Број одржавања 104 (до 2017)
Први победник Француска Морис Гарен
Највише победа
Тренутни победник Flag of the United Kingdom.svg Крис Фрум (2017)

Тур де Франс (франц. Tour de France) најпопуларнија је бициклистичка трка на свету. Одржава се сваке године у Француској[1] и земљама у окружењу, у јулу месецу, и траје три седмице. Учесници трке су само елитне UCI ворлд тур екипе и пар екипа које добију специјални позив организатора.[2] Тур де Франс је једна од три гранд тур трке поред Ђиро д’Италије и Вуелта а Еспање.

Први Тур де Франс је одржан 1903. године и од тада се одржава сваке године, осим прекида за време Првог и Другог светског рата.[3]

Трка се обично одржава у јулу, а рута је другачија сваке године. Иде се у Алпе и Пиринеје, а традиционални завршетак трке је на Јелисејским пољима у Паризу,[4] етапа на којој се слави крај Тура, пије се шампањац и прославља победа. Модерни Тур де Франс има 21 етапу и два дана одмора. Број тимова је између 20 и 22, са по девет возача у сваком тиму. Возач са најбољим временом је лидер трке и носи жуту мајицу;[5] ту је зелена мајица које се додељује лидеру у класификацији по поенима (поени се скупљају на крају сваке етапе и на пролазним циљевима током етапа), а постоји и тачкаста мајица за најбољег возача на брдским циљевима (брдски циљеви подељени су у пет категорија, екстра категорија доноси највише бодова, затим циљеви прве, друге и треће категорије, док брдски циљ четврте категорије доноси само 1 бод), те бела мајица за најбољег младог возача до 25 година (рачуна се такође време, па најбољи млади возач може бити и победник трке). Такође, награђује се и најбоља екипа на крају Тура (на свакој етапи се рачунају времена прве тројице из сваког тима). Етапне победе доносе велики престиж, па тако сваки тим долази са својим спринтером у циљу освајања што више етапа.

Садржај

Историја[уреди]

Први Тур де Франс — 1903[уреди]

Морис Гарен, победник првог Тура, стоји на десној страни; човек лево је веро­ватно Леон Жорж (1903)[6]

Први Тур де Франс је почео 1903. године, као креација француског листа Лото,[7] Оснивач Тура је Анри Дегранж (1865—1940). Тур је требало да има пет етапа, од 31. маја до 5. јула, са стартом у Паризу, а затим у Лиону, Бордоу, Нанту и Марсељу пре повратка у Париз, а накнадно је додат Тулуз. Етапе су требале да почињу увече, а да се заврше пре подне наредног дана, са даном одмора пре старта наредне етапе, али то се показало обесхрабрујуће и коштало је много,[8] а уз то је учешће пријавило само 15 возача. Пољуљани тиме, идеја је била на ивици пропасти,[9] али су одлучили да смање дужину на 19 дана, од 1. до 19. јула и понудили су новац свима који остваре просечну брзину од најмање 20 km//h на свакој етапи.[10] А затим је смањена такса за учешће са 20 на 10 франака, а награда за победника била је 12 000 франака, а за победнике сваке појединачне етапе, по 3 000 франака. Победник би на тај начин зарадио шест пута више него што већина радника у фабрици заради за годину.[11] То је привукло пажњу између 60 и 80 возача, ту су били и аматери, незапослени и авантуристи.[12]

Први Тур де Франс стартовао је 1. јула 1903. у 15.16 по локалном времену.[13] Након почетних етапа, многи возачи су одустали јер је било превише напорно, након четврте етапе, остала су само 24 возача.[14] Трка се завршила надомак Париза, у насељу Вил д’Авре иза ресторана Пере Ото, пре церемонијалне вожње у Паризу и неколико кругова око Парк де Пренса. Морис Гарен је доминирао трком, победивши на првој и на задње две етапе са просечном брзином од 25 km/h. Задњи возач, Мијошо, завршио је чак 64 сата 57 минута и 22 секунде иза њега. Мисија Аута је успела и постигла велики публицитет, направивши од трке нешто много веће него што су се надали.

1904—1915[уреди]

Лисјен Пети Бретон, двоструки победник Тура

Страст након првог Тур де Франса је била таква да је Дегранж рекао да ће Тур 1904. године бити задњи. Возачи су варали и били су претучени од стране противничких навијача близу успона Кол де ла Република.[15] Тур је освојио Морис Гарен, али су прва четворица на крају Тура дисквалификована због варања; Морис Гарен, Лисјен Потје, Чезар Гарен и Иполит Окуртје.[16] Унија бициклиста је требало до 30. новембра да одлучи о дисквалификацији.[17] Победа је припала Анрију Корнеу, који је првобитно завршио 2 сата и 59 минута иза Гарена.[16] Корне је тако освојио Тур са само 19 година и 11 месеци, и постао најмађи победник Тура.[16] Реакција Дегранжа поводом варања и туче била је: КРАЈ.[18] Али његово очајање није трајало дуго и планирао је нови Тур, овога пута са 11 етапа и све по дану — да би варање било лакше уочити.[19] Етапе 1905. су почињале између 3 и 7.30 ујутру. Трка је достигла границе маште и тираж Лота је порастао са 25.000 на 65.000.[12] Систем је промењен; уведен је систем по поенима, да би судијама било лакше. Први возач на крају етапе добијао је 1 поен, други 2 итд., тако да је победник на крају возач са најмање поена.[20] Након што је био супериоран у прве три етапе, Рене Потје је морао да напусти Тур због запаљења тетива, а Луј Труселије је освојио Тур са 35 бодова.[20] Године 1906. Тур је имао проблема са протестантима који су целим путем закуцавали ексере и узнемиравали возаче.[21] Рене Потје је наставио тамо где је стао претходне године; тријумфовао је на пет етапа, док је остала упамћена његова победа на трећој етапи, где је провео соло у бегу 220 km.[21] Освојио је Тур са 31 бодом, осам мање од Жоржа Пасерјеа.[21] Тур 1907. обележио је Емил Жорж, који је након девет етапа био лидер са 20 бодова мање од Лисјена Пети-Бретона; међутим, на десетој етапи је нелегално променио бицикл и кажњен је са 45 поена, чиме је изгубио шансе за победу.[22] Пети-Бретон је преузео вођство и освојио Тур.[22] Жорж је завршио трећи, са 27 бодова више од Пети-Бретона.[22] Пети-Бретон је доминирао Туром 1908; победио је на пет етапа, док само једну није завршио у топ 4; освојио је свој други Тур, са 32 бода мање од Луксембуржанина Франсое Фабеа.[23] Тираж листа Лото је порастао на четврт милиона. Тур је 1909. добио првог страног победника; Луксембуржанин Франсоа Фабе га је освојио са 20 бодова мање од Гистава Гаригуа, уз шест освојених етапа.[24]

Филип Тис, троструки победник Тура

Године 1910, Тур је први пут ишао у велике планине; две етапе су вожене у Пиринејима.[25] Франсоа Фабе је био лидер до етапе 13, када је вођство преузео Октав Лапиз и освојио Тур са 4 бода мање од Фабеа.[25] Током дана одмора, Француз Адолф Елијер се удавио приликом купања на Азурној обали.[26] Године 1911. Тур су стартовала 84 возача, док га је завршило њих 28.[27] Маурисио Броко је дисквалификован јер га је Анри Дегранж оптужио да вози за друге возаче за новац, што је против правила.[27] Тур је први пут пролазио кроз Алпе; први пут су вожени велики успони Кол де Галибије и Кол де Телеграф.[27] Гистав Гаригу је освојио Тур, уз једну етапну победу.[27] Белгија је добила првог победника 1912; Одил Дефраје је убедљиво тријумфовао, са 59 бодова више од Ежена Кристофа, и то у последњем издању на којем је коришћен систем по поенима.[28] Дегранж је био узнемирен након победе Дефрајеа, јер су му остали белгијски возачи помагали иако су били чланови других тимова.[28] Дегранж је испробавао различите методе за победника. У почетку се користило време, као што је и данас,[29] али у периоду од 1905. до 1912. најбољег су одлучивали поени који се добијају на крају сваке етапе.[30] Дегранж је уочио проблеме са оба начина. Временом су ту били механички проблеми и возачи би губили превише времена на отклањање квара, али што се поена тиче — пошто нису морали да воде бригу о времену — то је утицало да не возе довољно јако, тако да су у миру возили до циља где су се борили за поене и систем по времену је враћен на Тур 1913.[30] Године 1913. виђена је једна од најпознајитих прича на Туру: Ежен Кристоф, који је до тада био други у генералном пласману, на успону на Турмале а у оквиру шесте етапе поломио је виљушке, спустио се пешице и поправио бицикл у ковачници, те завршио етапу 3 сата и 50 минута иза Филипа Тиса.[31] Марсел Бојсе је победио на шест етапа, али је сломио ручке на бициклу током седме етапе и изгубио преко сат времена; Филип Тис је освојио свој први Тур и донео другу победу Белгији.[31] Тис је тријумфовао на првој етапи на Туру 1914. и био је лидер од почетка до краја.[32] На претпоследњој, етапи 14, Тис је недозвољено променио точак, због чега је кажњен са 30 минута,[32] али је на последњој етапи одбранио предност и освојио Тур минут и 50 секунди испред Анрија Пелисјеа.[32] Тур је прекинут због почетка Првог светског рата.

1919—1939[уреди]

Отавио Ботекја, први италијански победник Тура

На првом послератном Туру, доминирао је Ежен Кристоф, који је на две етапе до краја имао предност од 30 минута испред Фирмена Ламбоа,[33] али на претпоследњој, етапи 14 сломио је виљушку, због чега је изгубио 2 и по сата док је поправио.[33] Тур је освојио Ламбо, али је Кристоф добио исту новчану награду као Ламбо, 13.310 франака.[34] Тур 1919. завршило је само 10 бициклиста, што је најмањи број у историји.[35] На десетој етапи додељена је први пут жута мајица, а први возач који ју је обукао је Ежен Кристоф.[36] На Туру 1920. доминирали су Белгијанци, освојили су првих седам места у генералном пласману и победили на 12 од 15 етапа.[37] Своју рекордну, трећу победу, остварио је Филип Тис.[37] Леон Сјер је наставио белгијску доминацију, освојивши Тур 1921. и тако доневши Белгији шесту победу заредом.[38] Возачи су били подељени у прву и другу класу, а због недостатка борбености на етапи 12, Дегранж је санкционисао возаче прве класе, који су етапу 13 стартовали након возача друге класе.[38] Домаћи фаворит, Оноре Бартелеми завршио је трећи, упркос проблемима на првој етапи, када му је пукло 11 гума.[38] Ежен Кристоф је и 1922. имао пола сата предности до седме етапе, када је опет поломио виљушку и испао из трке за победу.[39] До етапе 13 лидер је био Хектор Хезгем, међутим пао је и заменио бицикл, што није било дозвољено и кажњен је са сат времена, Тур је освојио Фирмен Ламбо.[39] На Туру 1923. уведена је бонификација, два минута за победника етапе, а и дозвољена је замена покварених делова, уместо уобичајене поправке.[40] Отавио Ботекја је постао први Италијан који је обукао жуту мајицу, док је Анри Пелисје освојио Тур, прекинувши тако доминацију Белгијанаца.[40] Ботекја је 1924. донео Италији прву победу на Туру. [41] Ботекја је жуту мајицу узео на првој етапи и задржао је до краја, поставши тако први возач који је жуту мајицу носио од почетка до краја.[41]

Андре Ледик, двоструки победник Тура

Ботекја је освојио Тур и наредне године, највише захваљујући Лисјену Бису, који је радио за њега на деветој етапи.[42] Тур 1926. је био најдужи у историји и први који је стартовао ван Париза.[43] Бис је био доминантан, освојио је Тур сат и 22 минута испред Николаса Франца.[43] Бис је за време трајања трке изгубио ћерку, док понеки историчари тврде да је умрла две недеље пре трке.[43] Николас Франц је доминирао Туром 1927, освојивши скоро два сата испред Мауриса де Валеа, тако доневши Луксембургу другу победу.[44] Франц је био доминантан и 1928, када је носио жуту мајицу од почетка до краја.[45] Франц је на етапи 19 поломио бицикл, али је продавница бицикала била близу и узео је женски бицикл, на којем је одвезао последњих 100 km трке.[46] Изгубио је пола сата, међутим имао је велику предност и остао је лидер.[45] На Туру 1929, након седме етапе додељене су три жуте мајице, исто време имали су Николас Франц, Андре Ледик и Виктор Фонтан.[47] Маурис де Вале је био лидер, мучио се током етапе 14, где су му помагали остали белгијски возачи, претежно из других тимова.[47] Након победе Де Валеа, Дегранж је био разочаран начином на који је Де Вале остварио победу и увео је националне уместо комерцијалних тимова и возили су жуте бицикле, које је он обезбедио, без имена произвођача.[48] Такође је оформио неколико регионалних тимова у Француској, да би учествовали возачи који се нису могли квалификовати на други начин; првобитни туристи на Туру су углавном нестали, али су неки нашли своје место у регионалним тимовима. На првом Туру са националним тимовима, доминирала је Француска, шесторица Фраснцуза су завршили у топ 10, Шарл Пелисје је победио на осам етапа, док је Тур освојио Андре Ледик.[49] Антонен Мањ је освојио Тур 1931, 12 минута испред Јефа Демојсера, што је до тада била најмања временска разлика.[50]

Ђино Бартали, двоструки победник Тура, 1938. и 1948, што је највећа временска разлика између две победе.

Андре Ледик је 1932. остварио другу победу на Туру, док је Курт Степел освојио друго место и постао први Немац на подијуму.[51] Жорж Спеше је освојио Тур 1933, са четири минута испред Леарка Гвере. [52] На Туру 1933. је уведена брдска класификација, коју је освојио Висенте Труеба.[52] Према тврдњи Дегранжа, рекордан тираж часописа Лото био је током Тура 1933. године: 854.000.[53] На Туру 1934. вожен је први индивидуални хронометар, у дужини од 90 km, на коме је победио Антонен Мањ,[54] који је и освојио свој други Тур.[54] Ипак, херој је био Рене Вијето, који је Мању два пута дао точак у Пиринејима, уништивши тако сопствене шансе.[54] На Туру 1935 Ромен Мас је узео жуту мајицу на првој етапи и задржао је до краја.[55] Током седме етапе, Франсиско Кепеда је пао приликом спуста са Кол де Галибијеа, када је погрешно проценио лакат кривину и пао у провалију и фатално је разбио главу.[56] Кепеда је преживео пад, али је умро приликом транспорта у болницу.[57] Године 1936, Тур је освојио Белгијанац Силвер Мас.[58] Анри Дегранж је имао две операције простате, а Тур је био на ивици распадања без њега. Дегранж је умро 16. августа 1940. године.[59] Трку је преузео Жак Годе.[60] Године 1937, Силвер Мас је био лидер и водио је велику борбу са Рожеом Лапебјеом, а организатори Тура су одлучили да смање број екипних хронометара, што је смањило Масове шансе за победу.[61] На етапи 15, Мас је створио велику предност у односу на Лапебјеа, кога је публика гурала, што је касније признаао и Феликс Левитан, директор Тура осамдесетих.[61] Мас је доживео дефект, због којег га је Лапебје претекао, а након етапе је кажњен са 90 секунди због гурања.[61] Током етапе 16, воз је прошао таман након што је Лапебје прошао, спречивши Маса да прође. Мас је био увређен овим и напустио је Тур заједно са целим тимом Белгије.[62] Године 1938. Ђино Бартали је освојио Тур, 18 минута испред Фелицина Вервакеа.[63] Бартали није био у могућности да брани победу наредне године, јер због наступајућег рата Италија није слала тим на Тур 1939,[64] који је освојио Силвер Мас.[64] Рене Вијето је био лидер до етапе 15, када је Мас напао на Кол де Изоару и преузео вођство, које је сачувао до краја.[64]

1947—1969[уреди]

Жан Робик, победник првог послератног Тур де Франса, 1947.

Године 1944. часопис Лото је угашен због објављивања чланака блиских Немачкој.[65] Све што им је припадало, укључујући и Тур де Франс, заплењено је у корист државе. Годеу је дозвољено покретање другог часописа, Лекип, али за поновну организацију Тура, имао је конкуренцију у виду конзорцијума спорта, обе стране су организовале кандидатску трку, са по пет етапа. Лекип је организовао Ла корс ду Тур де Франс,[66] а конзорцијум спорта Ла ронд де Франс. Трка Лекипа је била боље организована и привукла је више публике јер су учествовали тимови који су били на Туру пре рата, када је француски бициклизам био на високом нивоу. Годеу је припало право да организује Тур 1947.[59] али је Лекип био слаб са финансијама и прихватили су помоћ часописа Амори, који је подржавао покретање послератног Тура.[59] Уредник часописа Амори, Феликс Левитан, придружио се Годеу у организацији Тура.[59] Годе се бавио спортском страном, а Левитан финансијском. На првом послератном Туру, 1947, Рене Вијето је био лидер до етапе 18, на којој је изгубио 14 минута и Пјер Брамбила је преузео жуту мајицу.[67] На последњој етапи, Жан Робик је напао, Брамбила је остао блокиран у групи, није могао да прође и Робик је правио разлику. На крају је етапу завршио 13 минута испред Брамбиле и освојио је Тур.[67] Робик је тако постао први возач који је освојио Тур а да није носио жуту мајицу ни на једној етапи.[67] Године 1948, Ђино Бартали се вратио на Тур, 10 година након прве побједе. Након етапе 12, Бартали је био 21 минут иза Луизона Бобеа.[68] У току Тура, лидер комунистичке партије у Италији је погођен у врат. Напетост у Италији је расла, људи су били револтирани, а онда је Бартали победио на три етапе заредом и стекао је 14 минута предности.[69] Револтираност и бес су прешли на причу о Барталију, све разлике су биле заборављене. Погођени премијер, Тољати, изашао је из болнице да види како Тур напредује и да позове грађане да се смире.[69] Бартали је на крају освојио Тур 26 минута испред Брика Схотеа, уз седам освојених етапа и освојену брдску класификацију.[68] Бартали је тако освојио Тур након 10 година, што је најдужи размак између две победе икада.[68]

Фаусто Копи, двоструки победник Тур де Франса, на трци 1952

Године 1949, италијански менаџер Алфредо Бинда повео је на Тур Барталија и младу италијанску звезду — Фауста Копија, који је претходно те године освојио Ђиро.[70] Бинда је имао проблема да убеди двојицу сјајних шампиона да возе заједно. Разговарао је са њима двојицом сатима и убеђивао их зашто је Италији потребна победа на Туру. Убедио их је да возе заједно и да слушају његова упутства.[70] Међутим, ствари нису почеле баш најбоље, Бинда је изјавио да је то „као да стављате мачку и пса у исту врећу”.[70] На петој етапи, Копи и жута мајица — Жак Маринели, отишли су у бег са још пет возача, стекли су шест минута предности, али су гледаоци изазвали пад Копија и Маринелија.[70] Маринели је могао да настави, али је Копијев бицикл био сломљен. Док је чекао на нови бицикл, Бартали га је достигао и чекао је заједно са њим. Након што је Бинда донео Копију нови бицикл — Бартали и Копи су кренули у потееру за возачима који су били испред.[70] Копи је остајао без снаге и Бартали је отишао од њега; Копи је изгубио 18 минута на тој етапи.[70] Копи је оптужио Бинду да је фаворизовао Барталија и да не жели да вози у тиму у коме Бартали има већи степен подршке.[70] Бинда је успио да убеди Копија да настави да вози.[70] Копи је заостајао 36 минута иза Маринелија, али је био у доброј форми. Освојио је 92 km дуг хронометар седам и по минута испред Маринелија.[70] Копи је тада био на 14 месту у генералном пласману, 28 минута иза Маринелија, док је Бартали био седми, 20 минута иза Маринелија.[70] На десетој етапи, Италијани Фјоренцо Мањи и Серафино Бјађони су отишли у бег са још два возача, завршили су 20 минута испред групе и Мањи је узео жуту мајицу.[70] На етапи 11, Копи је напао заједно са Жаном Робиком и Лисјеном Лазаридесом. Копију се пробушила гума и Французи су завршили минут испред њега; међутим, Копи је преполовио свој заостатак у генералном пласману, дошавши до деветог места, 14 минута иза Мањија.[70] На етапи 16, Копи и Бартали су напали. Барталију се пробушила гума и Копи га је чекао. Завршили су пет минута испред Робика, док су остали били доста иза. Барталију је био рођендан и Копи му је допустио да победи на етапи.[70] Бартали је тако узео жуту мајицу, док је Копи био минут и по иза.[70] На етапи 17, Копи и Бартали су опет напали заједно. Барталију је пукла гума, Копи га је опет чекао. На 40 km до циља, Бартали је пао, а Бинда је рекао Копију да настави сам.[70] Копи је завршио скоро четири минута испред Барталија, док је Маринели завршио трећи, 12 минута иза. Копи је преузео жуту мајицу.[70] На етапи 20, хронометру дугом 137 km, Копи је победио са седам минута испред Барталија, док је Маринели завршио 11 минута иза.[70] На последњој етапи није било промена и Копи је освојио Тур 10 минута испред Барталија.[70] Копи је на тај начин постао први возач који је освојио Ђиро и Тур у истој години, популарни Ђиро — Тур дабл.[70] До 1980. Тур је имао између 20 и 25 етапа, а возило их се и по две-три дневно. 1953. на Туру је уведена зелена мајица за класификацију по поенима.

Национални тимови су учествовали на Туру до 1961. године,[71] неке нације су имале више од једног тима, а неке су морале да се споје да би имали потребан број учесника. Национални тимови су заинтересовали машту публике, али су имали препреку. Ту су возили возачи који су остатак сезоне били у ривалским тимовима, лојалност возача је била доведена у питање, а спонозори нису били срећни што су своје возаче препуштали анонимцима за највећу трку у сезони, а такође, возачи су носили националне боје, са малим простором на грудима за име тима за које нормално возе. Ситуација је постала критична на старту 1960. када је фабрика бицикала била пред гашењем,[72] па је Тур враћен на комерцијалне тимове 1962.[71] Затим је ту био растући проблем допинга, који је кулминирао смрћу Тома Симпсона 1967.[73] Унија бициклиста је представила дневни лимит и дистанцу, са обавезним даном одмора и допинг тестовима. Тур се вратио националним тимовима 1967. и 1968. а 1969. је враћен комерцијалним тимовима, уз могућност да национални буду сваких неколико година, што се никад није десило. 1961. стартовала је аметрска верзија Тур де Франса, Тур де л’Авенир (франц. Tour de l'Avenir — досл. „тур будућости”).[74]

1969—1988[уреди]

Седамдесете су биле обележене доминацијом Едија Меркса, који је трку освојио пет пута, два пута брдску класификацију и три пута класификацију по поенима, уз рекорне 34 етапне победе.[75]

За време ере директора Феликса Левитана, Тур је добио комерцијалну страну. Доведени су многи спонзори, а неки су прихватили и награде, због недостатка новца.[76] Године 1975. је представљен завршетак трке на Јелисејским пољима, а исте године је уведена тачкаста мајица за победника брдске класификације, у бојама чоколадне компаније која је спонзорисала Тур.[77]

1982. Ирац Шон Кели (победник класификације по поенима) и Аустралијанац Фил Андерсон (најбољи млади возач), постали су први победници неке класификације на Туру, а да нису из Континенталне Европе. Американац Грег Лемонд постао је први неевропски победник Тура 1986. године. 1984. први пут је одржан Тур де Франс за жене, возио се исте недеље кад и Тур за мушкарце, освојила га је Маријана Мартин.[78]

Како је популарност Тура расла, тако су расле и финансије,[79] а Годе и Левитан су се сукобљавали око управљања трком.[79] Левитан је покренуо Тур Америке, у намери да пресели Тур де Франс у САД.[79] Тур Америке је изгубио много новца и испоставило се да је финансијски пређен од стране Тур де Франса.[59] У годинама пре 1987. Левитанову позицију је увек штитио Емилион Амори, тадашњи власник организације ASO. У међувремену, Емилијен се пензионисао и његов син, Филип Амори је преузео управљање организацијом. Када је Левитан дошао у своју канцеларију 17. марта 1987. затекао је закључана врата и отпуштен је. Управљање Тур де Франсом преузео је Жан Франсоа Радигје.[80]

1988—данас[уреди]

Године 1988. директор Тура је био директор Лекипа, Жан Пјер Куркол, а затим Жан Пјер Каренсо, а 1989. Жан Мари Лебланк. 2007. наследио га је Кристијан Прудом.

Власништво над Лекипом је 1993. премештено у Амори групу, са којом су оформили Амори спортску организацију (ASO), која данас осим Тура организује и још неколико великих трка.

Бредли Вигинс, први британски победник Тура

Девесете је обележио Мигел Индураин, који је постао први возач који је Тур освојио пет пута заредом.[81] Његов рекорд срушио је Ленс Армстронг, који је Тур освојио седам пута заредом, али се касније испоставило да је користио допинг, те су му титуле одузете и рекорд и даље припада Индураину. 2011. Тур је освојио први Аустралијанц, Кадел Еванс,[82] а 2012. године и Британија је добила свог првог победника, Бредлија Вигинса.[83] Током деведесетих и почетком 21 века, много бициклиста је користило допинг. Тако су титуле, осим Армстронгу, одузете и Флојду Ландису и Алберту Контадору. Период у коме је Тур освајао Ленс Армстронг званично је без победника, јер су се осим Ленса допинговали и Јан Улрих, Иван Басо и Александар Винокуров. Осим њих, многи бивши возачи су, након краја каријере, објавили да су користили допинг.

Тур де Франс 2016. ушао је у историју, јер то био први Тур на коме ниједан возач није одустао пре осме етапе.[84] Трку је освојио Крис Фрум, који је тако остварио трећу победу.[85] На етапи 12, Фрум, Ричи Порт и Бауке Молема су оборени од стране мотоциклисте на успону Мон Ванту; Фрум је један део прешао трчећи, док није добио нови бицикл, али му је додељено исто време као и другим фаворитима.[86] Тај моменат је изабран за најбољи у 2016. години, према бициклистичком сајту Cyclingnews.com.[87] Тур де Франс 2017. стартовао је хронометром у Диселдорфу, који је освојио Герент Томас и тако постао први Велшанин који је обукао жуту мајицу.[88] На четвртој етапи, у завршном спринту, петоструки узастопни победник класификације по поенима — Петер Саган — лактом је гурнуо и оборио Марка Кевендиша, због чега је дисквалификован.[89] Тур је освојио Крис Фрум, 54 секунде испред Ригоберта Урана.[90] Фрум је одлучујућу предност остварио на хронометру на последњој такмичарској, етапи 20.[91] Занимљивија борба на хронометру вођена је за треће место, када је до тада другопласирани Ромен Барде изгубио минут и 13 секунди од Микела Ланде, али је задржао треће место, само секунду испред Ланде.[91]

Класификације[уреди]

Жута мајица

Најстарије и главно такмичење на Тур де Франсу је генерални пласман,[92] за које се додељује жута мајица. Победник генералног пласмана је победник трке.[93] Неколико возача из сваког тима се бори да освоји трку, али ту су још три класификације: по поенима, брдска и за најбољег младог возача, који се такође бори и за генерални пласман.[93] Лидери сваке класификације носе различите мајице, док возачи који су лидери у више класификација носе мајицу најпрестижније класификације у којој су лидери.[93] Осим ових класификација, ту су и неке мање награде и укинуте класификације, које су се одржавале током ранијих година.

Генерални пласман[уреди]

Најстарија и најбитнија класификација на Тур де Франсу је генерални пласман. Свака етапа је одређена временом,[92] време возача се додаје на време од претходних етапа и возач са најмањим временом је лидер трке. Лидер трке носи жуту мајицу, која му се додељује на подијуму након сваке етапе. Ако је исти возач лидер у још некој класификацији, носи жуту мајицу јер је генерални пласман најважнији на трци. Лидер може да се промени након сваке етапе.[5] Између 1905. и 1912. као одговор на варење возача на Туру 1904. генерални пласман је одређиван по поенима, које су добијали на основу позиција на крају сваке етапе и возач са најмањим збиром поена је био победник.[92]

Лидеру првог Тур де Франса додељиван је жути повез за руку. Жута боја је изабрана због боја часописа Лото, који су организовали трку. Жута мајица је уведена на 1919. и од тада је симбол Тура. Први возач који је обукао жуту мајицу је Ежен Кристоф. Сваки тим на Тур доноси неколико жутих мајица, у случају да неки од њихових возача буду лидери трке у неком тренутку. Возачи дају свој максимум да би сачували жуту мајицу што је дуже могуће, да би остварили публицитет за тим и тимске спонзоре. Еди Меркс је носио жуту мајицу на 96 етапа, што је највише у историји Тура. Четворица су Тур освојили пет пута: Жак Анкетил, Еди Меркс, Бернар Ино и Мигел Индураин.[94]

Брдска класификација[уреди]

Брдска класификација је друга најстарија класификација на Тур де Франсу, уведена је 1933. и први победник је Висенте Труеба.[93][95] Награда за класификацију је први пут додељена 1934. Током етапа које имају успона, поени се додељују првом возачу који прође преко брдског циља (који је обележен), док има бодова за највише десет возача, у зависности од категорије успона. Успони су категоризовани у зависности од процента нагиба дужини. Што је успон тежи, то носи више поена. Брдска класификација је наставак такмичења најбољи брдаш, за које није постојала званична награда нити обележје.

За брдску класификацију се није додељивала мајица до 1975. када су организатори одлучили да лидера награђују са посебном белом мајицом, са црвеним тачкама.[93] Мајицу носи возач који на старту сваке етапе има највише поена скупљених на брдским циљевима.[92] Ако је возач лидер у две или више класификација, брдску мајицу носи возач који је на другом или трећем месту у класификацији. На крају Тура, возач са највише поена осваја класификацију. Поједини возачи долазе на Тур са циљем да освоје брдску класификацију, док други који скупе поене у почетним етапама, у току трке могу да промене свој фокус и усмере га на освајање брдске класификације (ако су дошли са циљем да освоје трку, а изгубили су доста времена).

Тур има пет категорија успона, од најлакше — четврте категорије, до најтеже — екстра категорије. Рекордер је Ришар Виренк, који је брдску класификацију освојио седам пута.

Опис поена је приказан испод:[96]

Тип 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10
Mountainstage.svg Екстра категорија 25 20 16 14 12 10 8 6 4 2
Mountainstage.svg 1 категорија 10 8 6 4 2 1
Mediummountainstage.svg 2 категорија 5 3 2 1
Mediummountainstage.svg 3 категорија 2 1
Hillystage.svg 4 категорија 1
  • Поени се дуплирају за циљеве на крају етапе, који су минимум друге категорије.

Класификација по поенима[уреди]

Класификација по поенима је трећа најстарија класификација на Тур де Франсу, уведена је 1953 и први победник је Фриц Шер. Класификација је уведена на Туру за прославу 50 годишњице и представља такмичење за спринтере. Поени се додељују за првих 15 возача на крају сваке етапе и на пролазном циљу, којих има на свакој етапи, где се додељује мањи број поена, за такође 15 возача. За класификацију по поенима додељује се зелена мајица и носи је возач који етапу стартује са највише поена.[92]

Првих година, возачи су добијали пенал поене због тога што етапу нису завршили на високој позицији, тако да је возач са најмање поена био лидер. 1959. систем је промењен и возачи су добијали бодове за завршетак етапе на високој позицији (прво место је доносило највише поена), па је возач са највише поена био лидер класификације. Број поена који се добија, зависи од типа етапе, равне етапе доносе највише поена, док хронометри и тешке брдске етапе доносе најмање поена. Овакав систем фаворизује спринтере, док други возачи могу бити конкурентни ако имају довољан број високих позиција на брдским етапама.

Победник класификације је возач који има највише поена на крају Тура. У случају да буде изједначено, победник се одлучује по броју етапних победа, затим по броју освојених пролазних циљева и на крају, ако су у свему изједначени, победник је возач са бољом позицијом у генералном пласману. Рекордер је Ерик Цабел, који је класификацију освојио шест пута.[93]

Прве године, класификација по поенима је коришћена да би се спонзорисала компанија косилица за траву, ла Бел Жардинјер. 1968. мајица је промењена у црвену, да би се удовољило спонзору.[97] Зелена мајица је враћена већ на наредном Туру. Од 2015. зелену мајицу спонзорише чешки произвођач аутомобила Шкода.[98]

Од 2015. систем класификације по поенима је следећи:[99]

Тип 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15
Plainstage.svg равне етапе 50 30 20 18 16 14 12 10 8 7 6 5 4 3 2
Mediummountainstage.svg средње тешке брдске етапе 30 25 22 19 17 15 13 11 9 7 6 5 4 3 2
Mountainstage.svg тешке брдске етапе 20 17 15 13 11 10 9 8 7 6 5 4 3 2 1
Time Trial.svg хронометар 20 17 15 13 11 10 9 8 7 6 5 4 3 2 1
пролазни циљеви 20 17 15 13 11 10 9 8 7 6 5 4 3 2 1

Класификација за најбољег младог возача[уреди]

Лидер класификације се одређује на исти начин као и генерални пласман. Времена возача се додају на крају сваке етапе и возач са најмањим временом је лидер. Класификација за младе возаче је само за возаче млађе од 26 година. Првобитно, класификација је била само за возаче који су професионалци максимум три године, то правило се примењивало до 1983. када је промењен и у класификацији су учествовали само возачи који први пут возе Тур де Франс. Правила су задњи пут промењена 1987. и важе и данас.

Ова класификација је додата на Туру 1975. и први победник је Франческо Мозер, који је те године завршио Тур на седмом месту. Победник класификације добија белу мајицу, али се она није додељивала између 1989. и 2000.[100] Четири возача су освојила Тур де Франс и класификацију за најбољег младог возача исте године: Лоран Фињон (1983), Јан Улрих (1997), Алберто Контадор (2007) и Анди Шлек (2010).[н. 1] Рекордери су Јан Улрих и Анди Шлек, који су класификацију освојили по три пута.

Од 2015. спонзор је компанија оптике Крис,[101] заменивши Шкоду која од 2015. спонзорише зелену мајицу.

Мање класификације и награде[уреди]

Награда за најагресивнијег возача иде возачу који се највише труди у току етапе, обично је то возач који највише времена проведе у бегу, покушавајући да остане до циља и освоји етапу. Најагресивнији возач носи црвени број (бели број на црвеној позадини). 1908. је представљена слична награда, "награда за храброст" (франц. Le Prix du Courage), за коју се давало 100 франка и сребрна, позлаћена медаља, награда је ишла возачу који се истакао по енергији коју је користио.[102] Модерно такмичење почело је 1958.[103] Награда није додељивана сваке године, до 1981. Еди Меркс је рекордер са четири награде за најагресивнијег возача Тур де Франса.

Тимска класификација се рачуна тако што се узима време тројице најбоље пласираних возача из сваког тима, на крају сваке етапе. Такмичење нема своју мајицу, али од 2006. водећи тим носи жуте бројеве. До 1990. возачи водећег тима су носили жуте капе. Од 2012. возачи водећег тима носе жуте кациге.[104] Током периода када су на Туру били национални тимови, Француска и Белгија су освојиле класификацију по десет пута.[95] Од 1973. до 1988. постојала је и тимска класификација базирана на поенима, чланови водећег тима су носили зелене капе.

Укинуте класификације[уреди]

Од 1971. до 1989. на Туру је била и спринт класификација, за коју се од 1984. додељивала црвена мајица.[105] Спринт класификација је било такмичење прилазних циљева, а како су се пролазни циљеви бодовали и у класификацији по поенима, спринт класификација је укинута 1989.

Од 1968. до 1989. постојала је класификација комбинације,[106] која је била заснована на поенима. Сабирао се учинак возача у генералном пласману, брдској и класификацији по поенима. Мајица је првобитно била бела, затим је промењена у шарену. Класификација је укинута 1989.

Лантерн руж[уреди]

Лантерн руж (франц. lanterne rouge) или црвени фењер је назив за последњег возача у генералном пласману и у прошлости је понекад „фењераш” носио мало црвено светло испод седишта. У периоду од 1939. до 1948. (Тур се није возио од 1940. до 1946) сваког дана је са трке искључиван последњи возач, да би охрабрили возаче да се боре више.

Награде[уреди]

Награде у еврима на Тур де Франсу (инфлација није узета у обзир)

Новчане награде су се увек додељивале. Од 20.000 старих франака прве године,[107] награда је расла током година, а у периоду од 1976. до 1987. прва награда је био стан, од спонзора. 1988. награда је била ауто, студио-стан и новац. Награда само у новцу је враћена 1990.

Награде и бонуси се додељују за пласман на свакој етапи и на крају Тура. Победник Тура 2009. (Алберто Контадор) зарадио је 450.000 евра, док су победници сваке појединачне етапе зарадили по 8.000 евра. Победници брдске и класификације по поенима добили су по 25.000 евра, најбољи млади возач и најагресивнији возач по 20.000 евра, док је најбољи тим добио награду од 50.000 евра.[108]

Сувенир Анри Дегранж, у част оснивачу Тура, додељује се првом возачу који пређе преко успона кол де Галибије, кад се тај успон вози[108] или првом возачу преко највећег успона на Туру те године. Слична награда додељује се и у част Жака Годеа, Дегранжовог наследника, сувенир Жак Годе, за првог возача преко успона кол де Турмале.

Укупан наградни фонд на Тур де Франсу 2017. износио је 2.287.650 евра (2.045.130 долара).[109] Победник Тура 2017, Крис Фрум, зарадио је 500.000,[109] другопласирани Ригоберто Уран 200.000, док је трећепласирани Ромен Барде зарадио 100.000 евра. Награде су додељене возачима до 160. позиције у генералном пласману, док су возачи од позиција 20 до 160 примили по 1.000 евра.[109] Победници брдске и класификације по поенима зарадили су по 25.000, док су победник класификације за најбољег младог возача и најагресивнији возач зарадили по 20.000 евра.[109] Награде су додељене и возачима који су носили мајице у току етапа, 500 евра за жуту мајицу (лидер трке), по 300 за тачкасту (лидер брдске класификације), зелену (лидер класификације по поенима) и белу (лидер у класификацији младих возача).[109] Најагресивнији возач на свакој појединачној етапи награђен је са по 2.000 евра (осим на хронометрима и на последњој етапи).[109] Победа на свакој појединачној етапи доносила је 11.000, друго место 5.500, а треће место 2.800 евра,[109] док су возачи до позиције 20 добијали по 300 евра.[109] Први возач преко успона Кол де Галибије добио је 5.000 евра, као награду „Сувенир Анри Дегранж”.[109] Од тимова, највише је зарадио тим Скај, који је за победу у тимској класификацији зарадио 50.000 евра,[110] док је захваљујући победи Фрума на трци и добрим пласманима на етапама зарадио укупно 716.590 евра.[109] Други на листи тимова је Кенондејл са 243.250, захваљујући другом месту Урана и етапној победи.[109] Најмање је зарадио тим Кофидис, 19.230 евра.[109]

Етапе[уреди]

Модерни Тур има 21 етапу, по једну дневно.

Старт етапа[уреди]

У већини етапа, сви возачи стартују заједно. Првих неколико километара вози се без тркања, а званични старт означава директор Тура, машући белом заставом. Возачи је дозвољено да додирују један другога, али не да се гурају или гуркају. Први који пређе линију циља је победник. Возачи добијају време групе у којој заврше. Сви возачи који заврше у групи победника, добијају исто време као и победник, да би се избегли опасни масовни спринтеви. Није необичан случај да сви возачи заврше заједно у групи, скупљајући време као пролазе кроз циљ, али завршавају сви са истим временом. Од 2005. када се догоди пад на равној етапи, у задња три километра, возачи који су пали добијају исто време као и група у којој су били.[5]

Директори Тура категоризују етапе на „равна”, „брдовита” и „планинска”.[111] То утиче на поене који се додељују у класификацији по поенима. Временска бонификација од 10, 6 и 4 секундарне додељује се првој тројици на крају сваке етапе, бонификација се није додељивала од 2008. до 2014.[112] Бонификација се раније додељивала и првој тројици на пролазном циљу.

На равним етапама, већина возача вози у групи до краја и чека спринт завршницу. Бочни ветар, секције са калдрмом и падови су највећи изазови оваквих етапа. На брдским и тешким планинским етапама, долази до великих промена у генералном пласману, посебно на етапама где је циљ на врху успона.[113] Није необично да возачи изгубе и 30 минута или да остану ван временског лимита и буду дисквалификовани.

Хронометри[уреди]

Возачи се на хронометрима такмиче индивидуално, против сата, стартују један по један. Први хронометар био је 1934. дугачак 80 километара, од ла Рош сир Јона до Нанта.[114] Прва етапа у модерном Туру је обично кратки хронометар, који се зове пролог, да би се одлучило ко носи жуту мајицу првог дана. Први пролог био је на Туру 1967.[115] Обично на трци има два или три хронометра

Тимски хронометар[уреди]

Тимски хронометар (TTT) је етапа у којој сваки тим вози посебно против сата. За време се узима време петог возача у тиму који пређе циљ. Возачи са више од једног бицикла дужине иза петог возача, добијају своје време. Тимски хронометри су критиковани за фаворизовање јаких тимова и хендикепиране јаких возача који возе у слабим тимовима.

Временски лимит[уреди]

Возачи могу бити дисквалификовани иако заврше етапу, ако њихово време прелази временски лимит за ту етапу. Лимит се дефинише на основу времена победника плус проценат, који зависи од типа етапе и просечне брзине победника. Временски лимит може бити продужен или дисквалификација може бити избегнута ако је више од 20% возача остало ван лимита или због падова и лошег времена.[116] На пример, за етапу које има коефицијент 1 (етапе које нису много тешке), временски лимит је време победника + 3% за просечну брзину до 36 km/h, а расте до 11% за просечну брзину од 50 km/h. За етапе које су класификоване коефицијентом 5 (најтеже етапе), варира од 11% (за брзину од 30 km/h) до 22% (преко 40 km/h).[117]

Значајне етапе[уреди]

Профил на успону Алп д’Уез

Трка се завршава на Јелисејским пољима од 1975. године.[118] Традиционално, возачи возе опуштено од почетка етапе до доласка у Париз, где почиње трка.[118] Возачи нападају са свих страна, сви желе да освоје етапу соло, али једина двојица која су то успела су Француз Еди Сење (1995)[118] и Казахстанац Александар Винокуров (2005).[119]

Године 1989. последња етапа био је хронометар дуг 25 km. Лоран Фињон је имао 50 секунди предности испред Грега Лемонда, који је успео да надокнади заостатак и тријумфује са осам секунди испред Фињона.[120]

Успон Алп д’Уез је један од највећих и најзначајнијих успона, који обезбеђује велику борбу било да је групна етапа или хронометар. Током Тур де Франса 2004. на Алп д’Уезу је вожен 15 km дуг брдски хронометар на етапи 16. Док је за ТВ гледаоце етапа била неодољива, возачи су се жалили на гледаоце поред пута који су угрожавали њихов напредак на успону и хронометар на овој етапи можда неће бити поновљен.[121][122] Успон на Мон Вантуу је обично најтежи на Туру због тешких услова, великих врућина, недостатка вегетације и јаког ветра.[123] На Вантуу је 1967. умро Том Симпсон, коме је постављен споменик при врху успона.[123] Године 1970. Еди Меркс је приликом освајања етапе на Вантуу довео себе до граница издржљивости; на крају етапе дат му је кисеоник након чега се опоравио и освојио Тур.[123] Друге значајне брдске етапе су Кол ди Турмале, најпосећенији успон у историји Тура. Кол ди Галибије је најпосећенији успон у Алпима. Етапа до Галибијеа на Тур де Франсу 2011. је одржана на стоту годишњицу планина на Туру, док је то такође био циљ са највећом надморском висином икад: 2.645 m.[124]

Тип 1 2 3 4 5 6 7 8 9 10
Mountainstage.svg Екстра категорија 25 20 16 14 12 10 8 6 4 2
Mountainstage.svg 1 категорија 10 8 6 4 2 1
Mediummountainstage.svg 2 категорија 5 3 2 1
Mediummountainstage.svg 3 категорија 2 1
Hillystage.svg 4 категорија 1
  • Поени се дуплирају за циљеве на крају етапе, који су минимум друге категорије.

Класификација по поенима[уреди]

Класификација по поенима је трећа најстарија класификација на Тур де Франсу, уведена је 1953 и први победник је Фриц Шер. Класификација је уведена на Туру за прославу 50 годишњице и представља такмичење за спринтере. Поени се додељују за првих 15 возача на крају сваке етапе и на пролазном циљу, којих има на свакој етапи, где се додељује мањи број поена, за такође 15 возача. За класификацију по поенима додељује се зелена мајица и носи је возач који етапу стартује са највише поена.ру, док је то такође био циљ са највећом надморском висином икад: 2.645 m.[125]

Угостити старт или циљ етапе доноси престиж и запосленост у граду. Пролог и прва етапа су посебно престижни. Обично је један град домаћин пролога (због тога што је кратак) и старта прве етапе. Директор Тур де Франса, Кристијан Придом, рекао је 2007. да је у периоду од пет година Тур стартовао три пута ван Француске.[126]

Старт ван Француске[уреди]

Листа градова у којима је Тур стартовао ван Француске:[127]

Ривалства[уреди]

Жак Анкетил — Ремон Пулидор[уреди]

Прво велико Тур ривалство било је између Анкетила и Пулидора.[128][129] Док је Анкетил петоструки освајач Тура, Пулидор је само једном освојио Вуелту. Пулидор је био брдаш, а Анкетил хронометраш, тако да је велику предност стицао на хронометрима. Анкетил је волио да контролише трку, није био агресиван у брдима и чекао је хронометар (или хронометре) како би ријешио трку. С друге стране, Пулидор је возио нападачки и агресивно и због стила вожње, постао је љубимац публике. 1962. је остао иза Анкетила, а највећу шансу да га победи имао је 1964. године. Након велике борбе на успону Пуј де Дом, Анкетил је отпао, али Пулидор није узео довољно времена да га победи за жуту мајицу, Анкетил је освојио, а Пулидор постао још популарнији. То је била задња Анкетилова титула на Туру, док је Пулидор освојио подијум 12 година након тога, у ери Едија Меркса.

Еди Меркс — Луис Окања[уреди]

Луис Окања и Еди Меркс су водили борбе на Туру током седамдесетих. На Туру 1971. Окања је имао осам минута испред Меркса, али је Меркс надокнадио седам минута у Пиринејима, на Кол де Ментеу. Меркс је био супериоран и на наредној етапи, Окања се трудио да одржи контакт са њим, мучио се док није пао на земљу и хелкоптером је превезен у болницу.[130] Меркс је одбио да обуче жуту мајицу наредног дана. Окања је освојио Тур 1973. када Меркс није учествовао јер се определио да вози Ђиро и Вуелту. Медији су одмах навели да је једини разлог што је Окања освојио, тај што Меркс није учествовао. Њихово ривалство у наредним годинама није имало толике размере, јер Окања није успио да заврши ниједан Тур.

Бернар Ино — Грег Лемонд[уреди]

Бернар Ино и Грег Лемонд су били сувозачи, али и ривали. 1985. Ино је освојио свој пети Тур, али једино зато што из тима нису дозволли Лемонду да освоји, већ је морао да ради за Иноа. Ино му је обећао да ће радити за њега наредне године, али није било тако. Покушао је да освоји своју шесту титулу. Лемонд је возио агресивно и ни у једном тенутку се није могло помислити да возе за исти тим. Лемонд је на крају био бољи, а Ино је освојио друго место.[131][132] Лемонд је изјаво да му је Тур 1986. био најтежа и најстреснија трка у каријери.[133] Колики утицај је имало њихово ривалство, довољно говори и чињеница да је о Тур де Франсу 1986. снимљен филм.

Ленс Армстронг — Јан Улрих[уреди]

Ленс Армстронг и Јан Улрих водили су велику борбу почетком 21 века. Армстронг је био комплетан возач, хронометраш, брдаш и спринтер, Улрих је возио агресивно, покушавао у брдским етапама, али је једино успио да освоји три пута друго место и три пута класификацију за најбољег младог возача. Између њих је владао и фер плеј. Када је Улрих пао 2001. Армстронг га је чекао,[134] а Улрих му се потом реванширао 2003. када је Армстронг имао инцидент са навијачима.[135][136] Сенка на њихово ривалство бачена је када се доказало да су обојица користили допинг.

Алберто Контадор — Анди Шлек[уреди]

Алберто Контадор и Анди Шлек водили су борбу на Туру само три године, али је њихово ривалство остало упамћено. Енди је три пута завршавао на другом месту, од тога двапут иза Контадора. 2010. у тренутку када је Анди Шлек био лидер Тура, спао му је ланац, а Контадор је одлучио да га нападне и узео му је жуту мајицу, што је била једна од најконтровезнијих победа на Туру.[137] Накнадно је победа одузета Контадору због допинга и приписата је Шлеку.[138]

Упоредо са ривалством са Ендијем, Контадор је имао велико ривалство са сувозачем те године, Ленсом Армстронгом, кога је Астана подржавала у намери да освоји Тур, али је завршио трећи, иза Контадора и Шлека.

Крис Фрум — Наиро Кинтана[уреди]

И Крис Фрум и Наиро Кинтана су изванредни брдаши и доста агресивни. Њихово ривалство је почело 2013. Кинтана је био једини који је могао да прати Фрума, али не до краја. Фрум је добар хронометраш, што му даје додатну предност. Кинтана је трипут завршио иза Фрума на Туру: 2013[139], 2015.[140] и 2016.[141] Али је успио да га победи на другом гранд туру, на Вуелта а Еспањи 2016. за минут и 20 секунди.[142]

Несреће[уреди]

  • 1995: 18. јул, 15. етапа: Италијан Фабио Казартели на силаску са Кол де Портета је пао при брзини од 88 km/h. Пошто није носио кацигу задобио је тешке повреде главе и преминуо је.[143]
  • 1967: 13. јул, 13. етапа: Енглез Том Симпсон умро је приликом тешког успона на Мон Вантуу (узрок је срчни удар од амфетамина).[144]
  • 1935: Шпанац Франсиско Кепеда умро је приликом пада на спусту са Кол де Галибијеа. Кепеда је преживео пад, али је умро приликом транспорта у болницу.[145]
  • 1910: Француз Адолф Елијер се удавио приликом одмора на Азурној обали.[26]

Рекорди и занимљивости[уреди]

Рекорди[уреди]

  • Један возач је успио да исте године освоји Тур де Франс, брдску, класификацију по поенима и класификацију комбинације, Еди Меркс 1969. на свом првом учешћу на Туру;[146]
  • Роже Валковјак је једини победник Тура који никада није освојио ниједну етапу;[147]
  • највише километара колико је један возач провео у бегу, остварио је Алберт Бурлон 1947. 253 километра;[148]
  • најбржи Тур у историји био је 2005. Ленс Армстронг је 3.592.5 километара одвезао за 86 сати, 15 минута и 2 секунде, чиме је остварио просечну брзину трке од 41.654 km/h. Најспорији Тур био је 1919. када је Фирмен Ламбо освојио са просечном брзином од 24,056 km/h;[149]
  • најбржа етапа била је 1999. када је Марио Чиполини победио са просечном брзином од 50,4 km/h;[150]
  • најбоље време на успону Алп ду Ез остварио је Марко Пантани 1997. најпознатији успон на Туру одвезао је са просечном брзином од 23,1 km/h,[151] а најбоље време остварио је 1995. када је успон одвезао за 36 минута и 50 секунди;[152]
  • најмлађи етапни победник је Фабио Батезини, који је освојио етапу на Туру 1931. када је имао 19 година;[153]

Највише етапних победа на једном туру је 8, што су постигла тројица возача:

Временска разлика Година Ривали
8" 1989 Грег ЛемондЛоран Фињон
23" 2007 Алберто КонтадорКадел Еванс
32" 2006 Оскар ПереироАндреас Кледен
38" 1968 Јан ЈансенХерман ван Спрингел
40" 1987 Стивен РоучПедро Делгадо
48" 1977 Бернар ТевенеХени Којпер
54" 2017 Крис ФрумРигоберто Уран
55" 1964 Жак АнкетилРемон Пулидор
58" 2008 Карлос СастреКадел Еванс
1' 07" 1966 Лисјен ЕмарЈан Јансен
Статистика по броју дана проведених у жутој мајици:[161]
Позиција Име Држава Број дана
у жутој мајици
Укупан број победа
на Туру
Jersey yellow.svg
Године
1 Еди Меркс  Белгија 96 5 1969, 1970, 1971, 1972, 1974, 1975
2 Бернар Ино  Француска 75 5 1978, 1979, 1980, 1981, 1982, 1984, 1985, 1986
3 Мигел Индураин  Шпанија 60 5 1991, 1992, 1993, 1994, 1995
4 Крис Фрум  УК 59 4 2013, 2015, 2016, 2017
5 Жак Анкетил  Француска 50 5 1957, 1961, 1962, 1963, 1964

Занимљивости[уреди]

Неке занимљивости везано за трку Тур де Франс:

  • први пут када је возач проглашен победником, а касније му победа одузета, било је 1904. када је Морис Гарен ишао возом током Тура;[17]
  • први пут је Тур ишао ван граница Француске 1906. када је трка ишла у Немачку област Алкас-Лорен;[162]
  • први бициклиста који је умро током Тур де Франса је Адолф Елијер, који се удавио током дана одмора на Туру 1910;[26]
  • жута мајица је први пут додељена 1919. Први бициклиста који је обукао је Ежен Кристоф;[162]
  • први радио пренос уживо био је 1929.[162]
  • први хронометар одржан је 1934. између ла Рош су Јона и Нанта, дужине од 80 километара;[162]
  • први телевизијски пренос уживо био је финиш етапе на Парку принчева, 25. јула 1948;[162]
  • први пут је Тур де Франс стартовао ван Француске 1954. када је прва етапа одржана у Амстердаму;[162]
  • први пролог је одржан 1967;[162]
  • први пут је крај трке био на Јелисејским пољима у Паризу 1975;[162]
  • први победници неке класификације на Туру, који су били ван Континенталне Европе, били су Шон Кели (освојио класификацију по поенима) и Фил Андерсон (освојио класификацију за најбољег младог возача);[162]
  • први Тур де Франс за жене одржан је 1984. (трајао је до 2009);[163]
  • први неевропски победник био је Грег Лемонд, из САД-а;[162]
  • први возач који је освојио Тур пет пута заредом је Шпанац Мигел Индураин;[164]
  • први афрички комерцијални тим који је учествовао на Тур де Франсу је МТН-Кубека 2015. (иако је алжирско-мароканска екипа учествовала 1950. када су на Туру били национални тимови).[162]
  • најстарији учесник на Туру био је Анри Паре, који је имао 50 година кад је возио Тур 1904.[165]
  • најстарији победник је Фирмен Ламбо, који је освојио Тур 1922. са 36 година;[165]
  • најмлађи победник је Анри Корне, који је освојио Тур 1904. са 20 година;[165]
  • најдужи Тур био је 1926. 5.745 километара;[165]
  • просечна енергија потрошена за једну етапу је између 4.000 и 5.000 kcal (килокалорија), односно 123.900 kcal на целој трци, а еквивалент томе су 252 Мекдоналдсова дупла чизбургера[35] или 234 Милка чоколаде од 100 g;[166]
  • Тур де Франс 1919. завршило је само 10 бициклиста;[35]
  • просечна брзина на Туру 1919. била је 24 km/h, док је 2005. износила 41,4 km/h;[35]
  • до 1960. било је уобичајено да учесници конзумирају алкохол током трке да смање бол, али алкохол је убрзо забрањен јер је почео да се сматра стимулансом;[35]
  • Тур је двапут освајао возач који није носио жуту мајицу ниједном до последње етапе: Жан Робик 1947. и Јан Јансен 1968;[167]
  • седам возача је освојило Тур без иједне етапне победе: Фирмен Ламбо 1922, Роже Валковјак 1956, Гастоне Ненчини 1960, Лисјен Емар 1966, Грег Лемонд 1990, Оскар Переиро 2006 и Крис Фрум 2017.[168]

Најуспешнији учесници[уреди]

Жак Анкетил на Туру 1963. године, петоструки победник

Ленс Армстронг је у периоду од 1999. до 2005. године дошао до седам узастопних победа у генералном пласману и тиме постао рекордер по укупном броју победа и по броју узастопних тријумфа, али су му 2012. године одузете победе јер је доказано да се допинговао.[169]

Четворица имају по пет победа:[165]

Један возач има четири победе:

Тројица су славили три пута:[170]

Ђино Бартали држи рекорд са најдужим раздобљем између две победе (1938. и 1948).[165]

Списак победника[уреди]

Винченцо Нибали Крис Фрум Бредли Вигинс Кадел Еванс Анди Шлек Карлос Састре Алберто Контадор Оскар Переиро Ленс Армстронг#Допинг Марко Пантани Јан Улрих Бјарне Рис Мигел Индураин Педро Делгадо Стивен Роуч Грег Лемонд Лоран Фињон Јоп Зутемелк Бернар Ино Лусин ван Импе Бернар Тевене Луис Окања Еди Меркс Јан Јансен Роже Пенжон Лисјен Емар Феличе Ђимонди Гастоне Ненчини Федерико Бамонтес Шарли Гол Жак Анкетил Роже Валковјак Луизон Бобе Хуго Коблет Фердинанд Киблер Фаусто Копи Жан Робик Други светски рат Ђино Бартали Роже Лапебје Силвер Мас Ромен Мас Жорж Спеше Антонен Мањ Андре Ледик Маурис де Вале Николас Франц Лисјен Бис Отавио Ботекја Анри Пелисје Леон Сјер Фирмен Ламбо Први светски рат Филип Тис Одил Дефраје Гистав Гаригу Октав Лапиз Франсоа Фабе Лисјен Пети Бретон Рене Потје Луј Труселије Анри Корне Морис Гарен

Победници Тур де Франса[171]

Статистика[уреди]

Бициклисти екипе T-Mobile,
на Тур де Франсу 2005. године

Највише победа имају Французи (36), Белгијанци (18) и Шпанци (12). Остали резултати су наведени у следећим табелама.

Статистика по земљама[177]
Држава Bрој победа
 Француска 36
 Белгија 18
 Шпанија 12
 Италија 10
 Луксембург 5
 Уједињено Краљевство 5
 САД 3
 Холандија 2
Швајцарска Швајцарска 2
 Немачка 1
 Данска 1
 Република Ирска 1
 Аустралија 1
Статистика по броју освојених етапа[178]
Бициклиста Bрој победа
Белгија Еди Меркс 34
Уједињено Краљевство Марк Кевендиш 30
Француска Бернар Ино 28
Француска Андре Ледик 25
Француска Андре Даригад 22
Луксембург Николас Франц 20
Луксембург Франсоа Фабе 18
Француска Жан Алавоан 17
Француска Жак Анкетил 16
Француска Шарл Пелисје 16
Француска Рене ле Грев 16
Белгија Фреди Мартенс 15
Њемачка Марсел Кител 14
Аустралија Роби Макјуен 13
Белгија Филип Тис 13
Укупан број победа[179]
Бициклиста Број победа
Француска Жак Анкетил 5
Белгија Еди Меркс 5
Француска Бернар Ино 5
Шпанија Мигел Индураин 5
Победе у
класификацији по поенима
Бициклиста Број победа
Њемачка Ерик Цабел 6
Словачка Петер Саган 5
Република Ирска Шон Кели 4
Белгија Еди Меркс 3
Холандија Јан Јансен 3
Аустралија Роби Макјуен 3
Белгија Фреди Мартенс 3
Узбекистан Џамолидин Абдужапаров 3
Победе у
брдској класификацији
Бициклиста Број победа
Француска Ришар Виренк 7
Белгија Лусин ван Импе 6
Шпанија Федерико Бамонтес 6
Шпанија Хулио Хименез 3
Белгија Еди Меркс 2
Француска Лоран Жалабер 2
Италија Ђино Бартали 2
Италија Фаусто Копи 2
Луксембург Шарли Гол 2
Данска Мајкл Расмусен 2
Италија Имерио Масињан 2
Италија Клаудио Кјапучи 2
Колумбија Луис Ерера 2
Белгија Фелицин Верваке 2
Пољска Рафал Мајка 2
Победе у класификацији
за најбољег младог возача
Бициклиста Број победа
Њемачка Јан Улрих 3
Луксембург Анди Шлек 3
Италија Марко Пантани 2
Колумбија Наиро Кинтана 2

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. Победа на Туру му је додељена након допинга Алберта Контадора.
  2. Првобитни победник Тура 2010. био је Алберто Контадор, али му је победа одузета у фебруару 2012. када је утврђено да се допинговао током Тура 2010.
  3. Переиро је Тур 2006. завршио на другом месту, али му је победа додељена 2007. када је утврђено да се првобитни победник, Флојд Ландис допинговао.
  4. Ленсу Армстронгу су титуле на Туру одузете 2012. након што је признао да је користио допинг. Период у којем је он освајао званично је без победника.
  5. Бјарне Рис је признао да је користио допинг током Тура 1996. Организатори Тура су изјавили да га не сматрају више победником, али светска бициклистичка унија UCI је одбила да поништи резултат, због времена које је прошло од његове победе.
  6. Победник Тура 1904. био је Морис Гарен, али му је победа одузета у новембру 1904. због варања. Осим њему, поништене су позиције прве четворице и победа је припала Анрију Корнеу.

Референце[уреди]

  1. Joel Gunter (16. јул 2012). „The Tour de France: a guide to the basics”. The Telegraph. Приступљено 26. новембар 2016. 
  2. „2011/2012 UCI Road Calendar”. Uci.ch. Архивирано из оригинала на датум 29. јун 2012. Приступљено 26. новембар 2016. 
  3. Barry Boyce. „The Return of a Grand Affair – New Tour Legend: the Maillot Jaune”. Cycling Revealed. Приступљено 26. новембар 2016. 
  4. „Tour de France 2011: Stage by stage”. Letour.fr. Архивирано из оригинала на датум 23. децембар 2011. Приступљено 30. јул 2012. 
  5. 5,0 5,1 5,2 „Regulations of the Race and Prize Money” (PDF). ASO/letour.fr. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 29. фебруар 2012. Приступљено 26. новембар 2016. 
  6. Spaarnestad Photo. Img. № SFA001006411.
  7. „The Story of the 1903 Tour de France”. Bikeraceinfo.com. 19. јануар 1903. Приступљено 26. новембар 2016. 
  8. Dauncey & Hare (2013). стр. 13.
  9. Nicholson (1991). стр. 44.
  10. Cazeneuve & Chany (2011). стр. 21.
  11. Dauncey & Hare (2013). стр. 131.
  12. 12,0 12,1 Woodland (2007)
  13. Cazeneuve & Chany (2011). стр. 26.
  14. Latzell, Marguerite (2003). Tour de France: The Illustrated History. Toronto: Firefly Books Ltd. ISBN 1552977366. 
  15. McGann & McGann (2006). стр. 11.
  16. 16,0 16,1 16,2 „1904 Tour de France”. BikeRaceInfo.com. Приступљено 11. јул 2017. 
  17. 17,0 17,1 17,2 Seray (2000). стр. 154.
  18. Seray (2000). стр. 129.
  19. Seray (2000). стр. 148.
  20. 20,0 20,1 „1905 Tour de France”. BikeRaceInfo.com. Приступљено 11. јул 2017. 
  21. 21,0 21,1 21,2 „1906 Tour de France”. BikeRaceInfo.com. Приступљено 11. јул 2017. 
  22. 22,0 22,1 22,2 „1907 Tour de France”. BikeRaceInfo.com. Приступљено 11. јул 2017. 
  23. „1908 Tour de France”. BikeRaceInfo.com. Приступљено 11. јул 2017. 
  24. „1909 Tour de France”. BikeRaceInfo.com. Приступљено 11. јул 2017. 
  25. 25,0 25,1 „1910 Tour de France”. BikeRaceInfo.com. Приступљено 11. јул 2017. 
  26. 26,0 26,1 26,2 Tommi Wallenius (25. март 2016). „Tour de Francen historia: Kuolema Tourilla 1–2: Hélière ja Cepeda”. Приступљено 18. децембар 2016. 
  27. 27,0 27,1 27,2 27,3 „1911 Tour de France”. BikeRaceInfo.com. Приступљено 11. јул 2017. 
  28. 28,0 28,1 „1912 Tour de France”. BikeRaceInfo.com. Приступљено 11. јул 2017. 
  29. Augendre (1996). стр. 7.
  30. 30,0 30,1 Augendre (1996). стр. 9.
  31. 31,0 31,1 „1913 Tour de France”. BikeRaceInfo.com. Приступљено 11. јул 2017. 
  32. 32,0 32,1 32,2 „1914 Tour de France”. BikeRaceInfo.com. Приступљено 11. јул 2017. 
  33. 33,0 33,1 „1919 Tour de France”. BikeRaceInfo.com. Приступљено 23. јул 2017. 
  34. Woodland (2007). стр. 89.
  35. 35,0 35,1 35,2 35,3 35,4 Lindsay, Marc. „23 Fun Facts You Didn't Know About the Tour de France”. active.com. Приступљено 7. јул 2017. 
  36. „Firmin Lambot (Belgique)”. Memoire du cyclisme.net. Архивирано из оригинала на датум 18. октобар 2007. Приступљено 23. јул 2017. 
  37. 37,0 37,1 „1920 Tour de France”. BikeRaceInfo.com. Приступљено 23. јул 2017. 
  38. 38,0 38,1 38,2 „1921 Tour de France”. BikeRaceInfo.com. Приступљено 23. јул 2017. 
  39. 39,0 39,1 „1922 Tour de France”. BikeRaceInfo.com. Приступљено 23. јул 2017. 
  40. 40,0 40,1 „1923 Tour de France”. BikeRaceInfo.com. Приступљено 23. јул 2017. 
  41. 41,0 41,1 „1924 Tour de France”. BikeRaceInfo.com. Приступљено 23. јул 2017. 
  42. „1925 Tour de France”. BikeRaceInfo.com. Приступљено 23. јул 2017. 
  43. 43,0 43,1 43,2 „1926 Tour de France”. BikeRaceInfo.com. Приступљено 23. јул 2017. 
  44. „1927 Tour de France”. BikeRaceInfo.com. Приступљено 23. јул 2017. 
  45. 45,0 45,1 „1928 Tour de France”. BikeRaceInfo.com. Приступљено 23. јул 2017. 
  46. „Tour de France: Year 1928”. letour.fr. Приступљено 23. јул 2017. 
  47. 47,0 47,1 „1929 Tour de France”. BikeRaceInfo.com. Приступљено 23. јул 2017. 
  48. Augendre (1996). стр. 30.
  49. „1930 Tour de France”. BikeRaceInfo.com. Приступљено 23. јул 2017. 
  50. „1931 Tour de France”. BikeRaceInfo.com. Приступљено 23. јул 2017. 
  51. „1932 Tour de France”. BikeRaceInfo.com. Приступљено 23. јул 2017. 
  52. 52,0 52,1 „1933 Tour de France”. BikeRaceInfo.com. Приступљено 23. јул 2017. 
  53. „Chairman Bill's History of the Tour de France: the 1930s”. BikeRaceInfo.com. Приступљено 26. новембар 2016. 
  54. 54,0 54,1 54,2 „1934 Tour de France”. BikeRaceInfo.com. Приступљено 23. јул 2017. 
  55. „1935 Tour de France”. BikeRaceInfo.com. Приступљено 23. јул 2017. 
  56. „Francisco Cepeda”. Memoire du cyclisme. Приступљено 23. јул 2017. 
  57. „Contre-enquête sur la mort de Francesco Cepeda”. 7. октобар 2009. Приступљено 23. јул 2017. 
  58. „1936 Tour de France”. BikeRaceInfo.com. Приступљено 23. јул 2017. 
  59. 59,0 59,1 59,2 59,3 59,4 Goddet (1991)
  60. Tour de France, 100 ans, 1903–2003 [Сто година Тур де Франса, 1903—2003] (2003). L'Équipe, France. стр. 227.
  61. 61,0 61,1 61,2 „1937 Tour de France”. BikeRaceInfo.com. Приступљено 23. јул 2017. 
  62. Tom James (15. август 2003). „1937: Lapébie wins after the Belgians withdraw”. Приступљено 23. јул 2017. 
  63. „1938 Tour de France”. BikeRaceInfo.com. Приступљено 23. јул 2017. 
  64. 64,0 64,1 64,2 „1939 Tour de France”. BikeRaceInfo.com. Приступљено 23. јул 2017. 
  65. Libération [Особађање] (4. јул 2003). France.
  66. Boyce, Barry. „1940–1946: 'TdF Style' Racing During World War 2”. Cyclingrevealed.com. Приступљено 26. новембар 2016. 
  67. 67,0 67,1 67,2 „1947 Tour de France”. BikeRaceInfo.com. Приступљено 29. август 2017. 
  68. 68,0 68,1 68,2 „1948 Tour de France”. BikeRaceInfo.com. Приступљено 29. август 2017. 
  69. 69,0 69,1 Chambaz, Bernard (24. јул 2003). „Gino Bartali, l’Italien méconnu”. humanite.fr. Приступљено 29. август 2017. 
  70. 70,00 70,01 70,02 70,03 70,04 70,05 70,06 70,07 70,08 70,09 70,10 70,11 70,12 70,13 70,14 70,15 70,16 70,17 70,18 „1949 Tour de France”. BikeRaceInfo.com. Приступљено 29. август 2017. 
  71. 71,0 71,1 Augendre (1996). стр. 55.
  72. Masso (2003). стр. 122.
  73. Augendre (1996). стр. 59.
  74. Dauncey & Hare (2013). стр. 115.
  75. „Eddy Merckx reflects on his career and life on his 70th birthday”. Cycling News. Приступљено 26. новембар 2016. 
  76. Augendre (1996). стр. 69.
  77. Fotheringham, William. „Obituary: Felix Levitan”. The Guardian. Приступљено 26. новембар 2016. 
  78. „Tour de France for women”. Memoire du Cyclisme. 23. новембар 2008. Приступљено 26. новембар 2016. 
  79. 79,0 79,1 79,2 „Remembering Félix Lévitan”. Cycling News. 21. фебруар 2007. Приступљено 26. новембар 2016. 
  80. McGann, Bill; McGann, Carol (2008). The Story of the Tour de France: 1965–2007. Dog Ear Publishing. стр. 171—178. ISBN 1-59858-608-4. Приступљено 26. новембар 2016. 
  81. „Miguel Indurain's biography”. Cycling Hall of Fame.com. Приступљено 26. новембар 2016. 
  82. „Evans wins 2011 Tour de France overall as Cavendish clinches green jersey”. cyclingweekly.co.uk. 24. јул 2011. Приступљено 26. новембар 2016. 
  83. „Bradley Wiggins wins 2012 Tour de France”. BBC Sport – Cycling. 22. јул 2012. Приступљено 26. новембар 2016. 
  84. Cossins, Peter (9. јул 2016). „Tour de France: Froome attacks descent to win stage to Luchon”. Cyclingnews.com. Приступљено 26. новембар 2016. 
  85. Benson, Daniel (24. јул 2016). „Tour de France: Froome seals third overall victory in Paris”. Cyclingnews.com. Приступљено 28. јун 2017. 
  86. Weislo, Laura (14. јул 2016). „Tour de France: Froome knocked from bike on Mont Ventoux, keeps yellow”. Cyclingnews.com. Приступљено 28. јун 2017. 
  87. „Froome's Mont Ventoux run named Moment of the Year in Cyclingnews Reader Poll”. Cyclingnews.com. 21. децембар 2016. Приступљено 28. јун 2017. 
  88. Westemeyer, Susan (1. јул 2017). „Tour de France: Geraint Thomas wins stage 1”. Cyclingnews.com. Приступљено 5. јул 2017. 
  89. Benson, Daniel (4. јул 2017). „Peter Sagan disqualified from Tour de France”. Cyclingnews.com. Приступљено 5. јул 2017. 
  90. O'Shea, Sadhbh (23. јул 2017). „Tour de France: Groenewegen wins on the Champs-Élysées”. Cyclingnews.com. Приступљено 23. јул 2017. 
  91. 91,0 91,1 Westemeyer, Susan; Weislo, Laura (22. јул 2017). „Tour de France: Froome seals overall in time trial, Uran tops Bardet”. Cyclingnews.com. Приступљено 23. јул 2017. 
  92. 92,0 92,1 92,2 92,3 92,4 Christian, Sarah (2. јул 2009). „Tour de France demystified – Evaluating success”. RoadCycling.co.nz Ltd. Архивирано из оригинала на датум 7. август 2014. Приступљено 26. новембар 2016. 
  93. 93,0 93,1 93,2 93,3 93,4 93,5 „Tour de France jerseys explained”. Sportinglife. British Sky Broadcasting Ltd. 1. јул 2013. Приступљено 26. новембар 2016. 
  94. „Anquetil, Hinault, Merckx et Indurain récupèrent le record”. eurosport.fr. 22. октобар 2012. Приступљено 26. новембар 2016. 
  95. 95,0 95,1 Woodland (2007). стр. 203.
  96. „Tour de France – Rules”. Letour.fr. Архивирано из оригинала на датум 24. март 2013. Приступљено 26. новембар 2016. 
  97. „Tour Xtra: The Green Jersey”. Cvccbike.com. Приступљено 26. новембар 2016. 
  98. Clarke, Stuart (23. март 2015). „Tour de France announces new green jersey sponsor”. Cycling Weekly. Приступљено 26. новембар 2016. 
  99. „Sporting stakes / rules”. Le Tour. Приступљено 26. новембар 2016. 
  100. „Tour Xtra: The White Jersey”. Cvccbike.com. Приступљено 26. новембар 2016. 
  101. Long, Michael (9. април 2015). „Krys eyes Tour de France's white jersey”. Sports Pro. Приступљено 26. новембар 2016. 
  102. Woodland (2007). стр. 96.
  103. Augendre (1996). стр. 45.
  104. Simon MacMichael (1. јул 2012). „Team Sky's yellow helmets cause a kerfuffle during Tour de France Stage 1”. Road.cc. Приступљено 26. новембар 2016. 
  105. Augendre (1996). стр. 77.
  106. „Tour Xtra: Other Classifications & Awards”. Cvccbike.com. Приступљено 26. новембар 2016. 
  107. Woodland (2007). стр. 300—304.
  108. 108,0 108,1 „2009 Tour de France: Rules”. Letour.fr. Архивирано из оригинала на датум 13. фебруар 2010. Приступљено 26. новембар 2016. 
  109. 109,00 109,01 109,02 109,03 109,04 109,05 109,06 109,07 109,08 109,09 109,10 109,11 Wynn, Nigel (24. јул 2017). „How much prize money did Chris Froome and Team Sky win at the 2017 Tour de France?”. cyclingweekly.com. Приступљено 24. јул 2017. 
  110. „Team Sky top Tour de France prize money table”. Cyclingnews. com. 24. јул 2017. Приступљено 25. јул 2017. 
  111. 2015 Route. ASO. 
  112. „Voeckler: Tour de France time bonuses could spell the end for breakaways”. Cycling Weekly. 3. јул 2015. Приступљено 26. новембар 2016. 
  113. „Tour de France: Time trials, mountains stages, prologues, and more”. Dummies. Приступљено 26. новембар 2016. 
  114. Augendre (1996). стр. 34.
  115. Augendre (1996). стр. 60.
  116. Liggett, Phil; Raia, James; Lewis, Sammarye (2011). Tour De France For Dummies. John Wiley. стр. 44—45. ISBN 9781118070109. Приступљено 26. новембар 2016. 
  117. „Permitted finishing times”. Race regulations (PDF) (101. изд.). Tour de France. 2014. стр. 33—35. Приступљено 26. новембар 2016. 
  118. 118,0 118,1 118,2 „Finish Line of the Tour de France on the Champs-Elysées”. us.france.fr. A.S.O. Приступљено 28. јун 2017. 
  119. „92nd Tour de France – GT”. autobus.cyclingnews.com. Immediate Media Company Ltd. Приступљено 23. јул 2017. 
  120. Bingham, Keith (13. јул 2009). „1989 Tour de France stage 21: LeMond crushes Fignon”. cyclingweekly.com. Приступљено 28. јун 2017. 
  121. „Tour de France Letters Special – 23 July 2004”. CyclingNews. 23. јул 2004. Приступљено 28. јун 2017. 
  122. Maloney, Tim (21. јул 2004). „Stage 16 – 21 July: Bourg d'Oisans – Alpe d'Huez ITT, 15.5 km; Sign of the times: Armstrong dominates on l'Alpe d'Huez”. CyclingNews. Приступљено 28. јун 2017. 
  123. 123,0 123,1 123,2 „Mount Ventoux”. veloventoux.com. 
  124. „Tour de France 2011 – The Galibier 1911–2011”. Letour.fr. 10. јул 2011. Приступљено 28. јун 2017. 
  125. „Tour de France 2011 – The Galibier 1911–2011”. Letour.fr. 10. јул 2011. Приступљено 28. јун 2017. 
  126. „Provence Blog by ProvenceBeyond: Tour de France starting in Monaco”. Provenceblog.typepad.com. Архивирано из оригинала на датум 12. фебруар 2009. Приступљено 28. јун 2017. 
  127. „Foreign grand tour starts are big business – VeloNews.com”. Velonews.competitor.com. 15. децембар 2012. Приступљено 28. јун 2017. 
  128. Le Monde, 16 April 2002, supplement page 3
  129. Boeuf, Jean Luc and Léonard Yves (2003), La République du Tour de France, Seuil, France. ISBN 202058073X.
  130. „Top 25 All Time Tour 1971- Unbeatable Merckx Gets a Major Scare”. Barry Boyce, CyclingRevealed Historian. Приступљено 18. децембар 2016. 
  131. Swift, E.M. (4. август 1986). „An American Takes Paris”. Sports Illustrated. Time Inc. стр. 1. Приступљено 18. децембар 2016. 
  132. Boyce, Barry (октобар 2005). „Top 25 All Time Tours #19: 1986 – LeMond Wins After Hinault's Betrayal”. CyclingRevealed. CyclingRevealed. Приступљено 18. децембар 2016. 
  133. Liggett, Phil (Narrator) and Kent Gordis (Producer) (1989). 1989 World Championships (Video DVD). World Cycling Productions. 
  134. „Lance's fall leads to display of Tour sportsmanship”. USA Today. 21. јул 2003. Приступљено 18. децембар 2016. 
  135. „BreakingNews.ie – 2003/07/21: Armstrong wins as Ullrich pays for sportsmanship”. Archives.tcm.ie. Приступљено 18. децембар 2016. 
  136. Hutton, Ted (26. јул 2003). „Article: Ullrich's courtesy one of the few possibly costly gestures in sports. | AccessMyLibrary – Promoting library advocacy”. AccessMyLibrary. Приступљено 18. децембар 2016. 
  137. „Contador in yellow as Schleck suffers untimely mechanical at the Tour. France’s Voeckler wins the stage.”. velonews.com. 19. јул 2010. Архивирано из оригинала на датум 24. јул 2010. Приступљено 18. децембар 2016. 
  138. „CAS Sanction Contador With Two Year Ban In Clenbuterol Case”. Cyclingnews.com. 6. фебруар 2012. Приступљено 18. децембар 2016. 
  139. „Overall individual time classification”. letour.fr. Приступљено 18. децембар 2016. 
  140. William Fotheringham. „Chris Froome set for Tour de France win despite Nairo Quintana’s attack”. the Guardian. Приступљено 18. децембар 2016. 
  141. „Nairo Quintana: "I've had physical problems". Le Tour de France. Приступљено 18. децембар 2016. 
  142. „First Vuelta a Espana victory for Nairo Quintana – Weekend Wrap”. Приступљено 18. децембар 2016. 
  143. Majendie, Matt (18. јул 2005). „Tour tragedy 10 years”. BBC.co.uk. Приступљено 18. децембар 2016. 
  144. „1967 Tour de France”. BikeRaceInfo. Cherokee Village, AR: McGann Publishing. Приступљено 18. децембар 2016. 
  145. „Contre-enquête sur la mort de Francesco Cepeda”. 7. октобар 2009. Приступљено 18. децембар 2016. 
  146. „Memoire du cyclisme: 1947–1977”. Приступљено 18. децембар 2016. 
  147. „Tour de France database results for Roger Walkowiak”. Приступљено 18. децембар 2016. 
  148. Tour 09, Procycling (UK) summer 2009
  149. „Historique du Tour de France”. Letour.fr. Приступљено 18. децембар 2016. 
  150. „Cipollini Sprints to Record Win – Los Angeles Times”. Los Angeles Times. 8. јул 1999. Приступљено 18. децембар 2016. 
  151. Tim Maloney (21. јул 2004). „Armstrong dominates on l'Alpe d'Huez”. www.cyclingnews.com. Приступљено 18. децембар 2016. 
  152. Rendell, Matt (2007). Blazing Saddles. Quercus (United Kingdom). ISBN 978-1-84724-155-9. 
  153. „Peter Sagan captures Stage 1”. ESPN. Associated Press. 1. јул 2012. Приступљено 18. децембар 2016. 
  154. „Charles Pélissier”. Results history. letour.fr. Приступљено 18. децембар 2016. 
  155. „Eddy Merckx”. Results history. letour.fr. Приступљено 18. децембар 2016. 
  156. „Freddy Maertens”. Results history. letour.fr. Приступљено 18. децембар 2016. 
  157. „Tour de France 2009 – Stats”. Letour.fr. Приступљено 18. јул 2009. 
  158. „'You never stop grieving' – how the closest Tour de France was lost”. TheGuardian.com. The Guardian. 22. јул 2010. Приступљено 18. децембар 2016. 
  159. McGann. стр. 190.
  160. Jonathan Ancer (12. јул 2016). „Who has worn the most yellow jerseys at the Tour de France?”. Приступљено 18. децембар 2016. 
  161. Stuart Clarke (21. јул 2016). „Who has spent the most days in the yellow jersey in Tour de France history?”. Приступљено 18. децембар 2016. 
  162. 162,00 162,01 162,02 162,03 162,04 162,05 162,06 162,07 162,08 162,09 162,10 „Tour de France Trivia – Firsts”. Приступљено 18. децембар 2016. 
  163. „Miguel Indurain: Cycling”. Memoire du Cyclisme. 23. новембар 2008. Приступљено 18. децембар 2016. 
  164. „Tour de France féminin”. topendsports.com. Приступљено 18. децембар 2016. 
  165. 165,0 165,1 165,2 165,3 165,4 165,5 „Tour de France Trivia”. Приступљено 18. децембар 2016. 
  166. „Milka Alpine Milk Chocolate 100g”. www.sainsburys.co.uk. Приступљено 7. јул 2017. 
  167. Colin Henrys (21. јул 2016). „The Tour de France: A Ride of Passage”. Приступљено 18. децембар 2016. 
  168. „Few have won yellow without a stage win”. autobus.cyclingnews.com. Future Publishing Limited. 22. јул 2000. Приступљено 16. јул 2017. 
  169. „Lance Armstrong: who may get his Tour de France titles?”. London: The Telegraph. 24. август 2012. Приступљено 18. децембар 2016. 
  170. joe lindsey (24. јул 2016). „Froome Wins 2016 Tour de France”. The Telegraph. Приступљено 18. децембар 2016. 
  171. „Tour de France Winners, Podium, Times”. bikeraceinfo.com. Приступљено 23. јул 2017. 
  172. „Alberto Contador found guilty of an anti-doping rule violation by the Court of Arbitration for Sport (CAS): suspension of two years” (PDF). The Court of Arbitration for Sport. 6. фебруар 2012. Приступљено 18. децембар 2016. 
  173. „Arbitrators Find Landis Guilty Of Doping, Must Forfeit Tour Title”. New York Sun via AP. 21. септембар 2007. Приступљено 18. децембар 2016. 
  174. „I am the Tour champion – Pereiro”. BBC Sport. 5. август 2006. Приступљено 18. децембар 2016. 
  175. „Tour no longer lists Riis as champ after doping admission”. Associated Press/ESPN. 7. јун 2007. Приступљено 18. децембар 2016. 
  176. Augendre, Jacques (2009). „Guide Historique” (PDF). Amaury Sport Organisation. стр. 95. Приступљено 18. децембар 2016. 
  177. „Tour de France: Most wins by nation”. procyclingstats.com. Приступљено 23. март 2017. 
  178. „Tour de France: The records: The stage winners”. letour.fr. Приступљено 5. јул 2017. 
  179. „Tour de France: Most wins”. procyclingstats.com. Приступљено 23. март 2017. 

Цитирана библиографија[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]