Бернар Ино

Из Википедије, слободне енциклопедије
Pix.gif Бернар Ино Icône cycliste
Bernard hinault.jpg
Бернар Ино
Личне информације
Име Бернар Ино
Надимак јазавац (франц. Le Blaireau)
Датум рођења (1954-11-14)14. новембар 1954.(61 год.)
Место рођења Бретања (Француска)
Држављанство  Француска
Информације о тиму
Tренутно члан тима Завршио каријеру
Дисциплина друмски
Тип возача комплетан
Професионална каријера
1975 — 1977
1978 — 1983
1984 — 1986
Gitane-Campagnolo
Рено - Елф - Гитане
La Vie Claire
Успеси
Тур де Франс
Jersey yellow.svg Тур де Франс 5 (1978, 1979, 1981, 1982, 1985)
  Jersey green.svg Поени 1 (1979)
  Jersey polkadot.svg Брдска класификација 1 1986)
  Jersey red number.svg За агресивност 3 (1981, 1984, 1986)
Ђиро д’Италија
Jersey pink.svg Ђиро д’Италија 3 (1980, 1982, 1985)
Вуелта а Еспања
Jersey red.svg Вуелта а Еспања 2 (1978, 1983)
Kласичне бициклистичке трке
Париз—Рубе 1 (1981)
Лијеж—Бастоњ—Лијеж 2 (1977, 1980)
Флеш Валон 2 (1979, 1983)
Амстел голд рејс 1 (1981)
Ђиро ди Ломбардија 2 (1979, 1984)
Шампионати и друге трке
MaillotMundial.PNG Светски шампион
(друмска трка)
1 (1980)
Национални шампион
(друмска трка)
MaillotFra.PNG 1 (1978)
Гент—Вевелгем 1977. године
Критеријум Дофине 1977 и 1979
Гран при десет нација 1977, 1978, 1979, 1982 и 1984. године

Ажурирано: 28. мај 2016.

Бернар Ино (франц. Bernard Hinault; 14. новембар 1954.) је бивши француски професионални бициклиста. Ино је петоструки шампион Тур де Франса, он је трећи бициклиста који је успео да победи пет пута, пошто су то пре њега учинили Жак Анкетил и Еди Меркс. Исто тако, један је од пет бициклиста који су освојили све три гранд тур трке: Тур де Франс, Ђиро д’Италија и Вуелта а Еспања и један је од двојице бициклиста који су освојили сваку више од једанпут (други је Алберто Контадор). Убраја се у најтрофејније и најуспешније бициклисте свих времена. Остварио је преко 200 победа за 12 година.

Јуниорска каријера[уреди]

Ино је почео јуниорску каријеру 1972. године и прве сезоне је освојио национално првенство за јуниоре. 1974. је освојио национално првенство на траци за јуниоре и друго место на трци Руте де Франс.

Професионална каријера[уреди]

1975 — 1977[уреди]

Ино је почео професионалну каријеру 1975. године. Постао је пријатељ са Сирилом Гимардом, који је завршио каријеру због повреде. Гимард је преузео позицију спортског директора у тиму Гитан Кампањоло и Ино се придружио тиму. Прве године је освојио национално првенство на траци и за аматере и за професионалце.

1976. године, Ино је победио на трци Париз—Камебрт, где је показао изузетне хронометарске способности. Исте године, Лусјен ван Импе је освојио Тур де Франс за Гитан тим.

1977. Ино је освојио Гент—Вевелгем, Лијеж—Бастоњ—Лијеж, Гран при десет нација, а затим и Критеријум Дофине, на којем је победио многе фаворите за Тур де Франс, укључујући и каснијег победника те године, Бернара Тевнеа. Али, по савету Гимарда, није учествовао на Туру.

1978 — 1983[уреди]

На почетку 1978. године, тим Гитан Кампањоло је променио име у Рено Гитан.

Ино је освојио Гран при десет нација другу годину заредом, а затим да би се припремио за Тур де Франс, возио је Шпанску Вуелту, победио је на четири етапе и освојио је. Победивши на Вуелти, Ино се осјећао спремним за Тур де Франс, пре Тура освојио је национално првенство у друмској вожњи. На Туру је водио велику борбу са Јопом Зутемелком, победио три етапе и освојио Тур након завршног хронометра.

1979. година је била изузетно успешна за Иноа. Освојио је Ђиро Ломбардија трку, Флеш Валон, Гран при десет нација, а затим и Критеријум Дофине, па је на Тур де Франс дошао као велики фаворит. Ино је освојио Тур, победивши на чак седам етапа, такође је освојио и класификацију по поенима.

На старту 1980. Ино и Гимард су објавили да је циљ "трипла круна", Ђиро д’Италија, Тур де Франс и светско првенство, што је претходно пошло за руком само Едију Мерксу. Пре Ђира, Ино је освојио Тур Романдије и Лијеж—Бастоњ—Лијеж. Иноова победа на Лијеж—Бастоњ—Лијежу је остала упамћена по томе што је победио са преко 10 минута. На Ђиру је победио на етапи 14 и освојио га. На Тур де Франсу није имао среће јер је морао да напусти трку због повреде у тренутку кад је био лидер. Ино се вратио и освојио светско првенство.

1981. године, освојио је Париз—Рубе, Амстелову златну трку, Критеријум Интернационал и Критеријум Дофине, а затим је потпуно доминирао на Тур де Франсу, победио је на четири етапе, освојио класификацију комбинације и освојио свој трећи Тур, провевши 18 дана у жутој мајици.

1982. године освојио је Гран при десет нација и Тур Луксембурга, а затим долази опет на Ђиро и осваја га други пут у исто толико и учешћа, а победио је на пет етапа. Након Ђира, освојио је свој четврти Тур, победивши четири етапе.

1983. године освојио је Флеш Валон. Због повреде је морао да пропусти Тур де Франс, а његов тимски сувозач, Лоран Фињон, је успио да га освоји. Након што је пропустио Тур, Ино је освојио Вуелта а Еспању, где је победио на две етапе. Ино је тако дошао до невероватног учинка, од осам вожених гранд тур трка, освојио је свих осам.

1984 — 1986[уреди]

Несугласице са Гимаром су довеле до њиховог раздвајања и Ино је 1984. прешао у тек формирани тим Ла Вила. Освојио је Ђиро Ломбардија трку и Гран при десет нација, а затим је водио борбу на Туру са актуелним шампионом и бившим сувозачем, Лораном Фињоном. Ино је победио пролог на првој етапи, али није имао снаге у брдима и Фињон је освојио Тур са преко 10 минута испред Иноа, који је завршио други.

1985. године, Ино се вратио по трећи пут на Ђиро и освојио га, победивши једну етапу. На Туру, Ино је освојио пролог на првој етапи, а затим је победио и на осмој етапи. Великог ривала имао је у свом тимском сувозачу, Грегу Лемонду, који је био под притиском од стране тима да се не бори за победу, већ да пусти Иноа да освоји Тур. Тако је и било, Ино је освојио свој пети Тур де Франс, изједначивши се са Жаком Анкетилом и Едијем Мерксом. Лемонд је освојио друго место, уз обећање Иноа да ће му помоћи да освоји наредне године.

Ино је возио свој задњи Тур де Франс 1986. године, када је требао да врати услугу Лемонду и помогне му да победи, али није било тако. Ино је возио доста агресивно, правдајући се да то ради да би избацио из трке Лемондове ривале, а заправо је и сам Лемонд заостајао. Лоран Фињон је возио дефанзивно од почртка, а затим је напустио Тур због повреде. На Алп ду Езу, Ино је напао, Лемонд га јурио, достигао и престигао, узевши му жуту мајицу и победу на Туру, Ино је завршио други, победио је на три етапе и освојио је брдску класификацију. У каснијим изјавама, Лемонд је изјавио да га је Ино тада издао са својом тактиком.

Крај каријере[уреди]

На крају 1986. године, Бернар Ино се повукао из бициклизма, након чега је наставио да ради као један од организатора Тур де Франса. На крају сваке етапе, честита победницима и носиоцима мајица. Такође је радио као технички консултант у компанији Лук, која се бавила производњом педала за бицикла.

У децембру 2013. објављено је да ће Ино преузети улогу покровитеља Британског тима Рали за 2014. годину.. О ривалству Иноа и Лемонда на Туру 1986. снимљен је и филм, који је објављен 22. јула 2014. године. Ино је возио 12 гранд тур трка, освојио је 10, а два пута је завршио други на Тур де Франсу. На вечној листи Гран Тур шампиона, Ино је иза Едија Меркса, који има 11 освојених гран тур трка.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]