Neformalno obrazovanje

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Radionica - osnovna i najčešća forma u neformalnom obrazovanju

Obrazovanje predstavlja jedan od značajnih temelja na kojem počiva celokupno društvo, a u globalnom smislu i ceo svet. Takođe, kao dinamičan proces, prizvodi, osigurava i poboljšava individualna znanja i veštine. Obrazovanje predstavlja i jedan od bitnijih uslova društvenog progresa. U suprotnom, bez obrazovanja nema ni društvenog napretka. U modernom društvu, postoje tri značajne forme obrazovanja, koje zajedno čine homogenu celinu, koje se naziva konceptom celoživotnog obrazovanja (permanentno obrazovanje) :

  1. Formalno obrazovanje (FO), kao innstitucionalno obrazovanje, podrazumeva proces sticanja određenih znanja i sposobnosti unutar jasno definisanog i određenog formalnoobrazovnog sistema;
  2. Nefromalno obrazovanje (NFO), kao tip obrazovnog procesa koji se odnosi na izvanistitucijske obrazovne aktivnosti kojima se doborvoljno stiču znanja, veštine i sposobnosti;
  3. Informalno obrazovanje(IFO), koje podrazumeva samoinicjativne i spontane oblike obrazovanja, tačnije spontane oblike prenosa znanja, veština i sposobnosti. [1]

Razvoj neformalnog obrazovanja(NFO)[uredi | uredi izvor]

Usled ubrzanog razvoja nauke i tehnike, ekonomskih i socijalnih promena i prvenstveno zbog nemogućnosti formalnog obrazovnog sistema da prati te promene, te u potpunosti zadovolji potrebe pojedinaca ili zajednice za učenjem, početkom 70-tih godina XX veka nastaje koncept neformalnog obrazovanja. Neformalno obrazovanje predstavlja veoma važnu, pa čak i neophodnu dopunu formalnom obrazovanju i omogućava pojedincima da pristupe svim onim sadržajima koji su u formalnom sistemu nepristupačni. U poslednjih nekoliko godina, uočeno je ubrzano širenje programa neformalnog obrazovanja, kao što su programi za opismenjivanje, koji predstavljaju zamenu za školsko formalno obraovanje.[2]

Dakle, u modernom društvu, neformalno obrazovanje je sve rasprostranjeniji oblik učenja, sticanja znanja i veština, te ujedno postaje i potreba modrenog načina življenja i poslovanja, rada i delovanja. Takođe, u literaturi se za pojam neformalnog obrazovanja koriste i drugi termini i nazivi kao što je netradicionalno obrazovanje, izvanškolsko obrazovanje, nekonvencionalno obrazovanje, mreže učenja, kulturno-estetsko obrazovanje i slično.[1]

UNESCO, 1972. godine, definiše neformalno obrazovanje kao ogranizovanu edukativnu aktivnost, ban formalnog sistema, koja ima za svrhu da zadovolji potrebe korisnika, ali i ciljeve učenja. Danas, NFO pruža mnoštvo značajnih programa edukacije, koji se mogu razvrstati u dve široke kategorije:

  1. Obrazovni programi, što podrazumveva sticanje različitih znanja i veština;
  2. Programi usmereni ka vaspitanju, što podrazumeva učenje stavova i pozitivnih životnih vrednosti. [3]

Značaj neformalnog obrazovanja, osnovni ciljevi i zadaci[uredi | uredi izvor]

Prednost i značaj neformalnog obrazovanja se oglada u sticanju znanja kroz akciju, praksu ili iskustvo i omogućava praktično primenljivo znanje koje je prilagođeno individualnim potrebama. Učešće u aktivnostima NFO je dobrovoljno i ne zavisi od godina, prethodnog iskustva i obrazovanja. Takođe, predstavlja i "drugu šansu" za one koji iz različitih razloga nemaju mogućnosti za redovno školovanje.[3]

Neformalno obrazovanje ima širok spektar ciljeva, a jedan od osnovnih ciljeva NFO je razvijanje potreba mladih i odraslih ljudi, odnosno integracija i uključivanje pojedinaca u društvo i sve društvene aktivnosti i procese. Prvenstveno teži da omogući svakom pojedincu da bude akter u svim sadržajima i programima koji su u okviru formalnog obrazovanja bili nedostupni i nepristupačni. NFO svojim programima i obukama nastoji da obezbedbi svakom pojedincu da ostvari i održi sposobnosti koje su neophodne za obavljanje njegovih uloga u poslovnom procesu, te da svaki pojeduinac postane ozbiljan kandidat na tržištu radne snage. [1]

Zadaci neformalnog obrazovanja obuhvataju sve aktivnosti koje su usmerene ka postizanju ciljeva pojedinaca. Jedan od osnovnih zadataka podrazumeva pružanje adekvatnih programa i obuka koji će obuhvatiti ceo životni vek svake osobe pojedinačno. Takođe, postoji nekoliko temeljnih i utvrđenih zadataka NFO, koji su usmereni prema različitim ciljnim grupama kao što su marginalizovane i manjinske društvene grupe, odrasli koji se osposobljavaju za život i rad, mladi u omladinskim klubovima, nevladinim organizacijama, slobodnim aktivnostima izvan/posle škole i druge društvene grupe, a to su:

  • omogućavanje neformalnog obrazovanja pojedincima i grupama kojima su programi formalnog institucionalnog obrazovanja iz različitih razloga nedostupni i nepristupačni, kao i izbegavanje i prevazilaženje društveno-kulturoloških prepreka u obrazovanju i poboljšanje osnovnih uslova života pojedinaca i širenje znanja, veština i sposobnosti potrebnih za život, rad i druge društvene aktivnosti.[1]

Takođe, značaj neformalnog obrazovanja se ogleda i u tome što neformalno obrazovanje nije ograničeno godinama, polom, rasom ili kulturom, već su svi pojedinci jednaki i imaju jednake šanske i iste mogućnosti. Uloga NFO je veoma velika, te sticanje novih znanja i veština kroz neformalne oblike obrazovanja predstavlja uslov za sve pojedince koji žele da "opstanu" i nesmetano obavljaju svoje poslovne i privatne aktivnosti i delatnosti.[1]

U praksi, postoje razni primeri neformalnog obrazovanja, kao što su kursevi i obuke koji doprinose razvoju stručnih veština(npr. daktilografski kurs), ličnom razvoju (kurs prevladavanja stresa) i razvoj aktivnog građanstva, odnosno rešavanje različitih društvenih problema kao što su prevencija nasilja ili prevencija HIV-a i sl.[2]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d Kuka, E.(2012). Koncept neformalnog obrazovanja. Život i škola, 27, str. 197-203.
  2. ^ a b Pavićević, M., Petrović, D.(2015). Razlike između formalnog, neformalnog i informalnog obrazovanja. Zbornik radova Učiteljskog fakulteta, str. 103-113.
  3. ^ a b Marković, D.(2003).Neformalno obrazovanje; Nevidljiva snaga društva. Beograd: Todra.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Brown, J. S., Collins, A., & Duguid, P. (1989). Situated cognition and the culture of learning. 18(1), 32.
  • Blyth, C. (2008). The Art of Conversation. London: John Murray.
  • Callanan, Maureen; Cervantes, Christi; Loomis, Molly (2011). „Informal learning”. Wiley Interdisciplinary Reviews: Cognitive Science. 2 (6): 646—655. PMID 26302414. S2CID 26878237. doi:10.1002/wcs.143. 
  • Dewey, J. (1933). How We Think. New York: D. C. Heath.
  • Kahane, Reuven (1997). The Origins of Postmodern Youth: Informal Youth Movements in a Comparative Perspective. Berlin: De Gruyter. ISBN 9783110154320. doi:10.1515/9783110817188. .
  • Rogoff, B. (2003). The cultural nature of human development. NY: Oxford University Press.
  • Sennett, R. (2012) Together. The rituals, pleasures and politics of cooperation. London: Allen Lane.
  • Zeldin (1999). Conversation: How Talk Can Change Your Life. London: Harvill Press.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Neformalno obrazovanje na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Неформално_образовање&oldid=27677742”