Окретај завртња

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Okretaj zavrtnja
Prva strana izdanja iz 1898.
Nastanak i sadržaj
Orig. naslovThe Turn of the Screw
AutorHenri Džejms
ZemljaUjedinjeno Kraljevstvo
Jezikengleski
Žanr / vrsta delahoror
gotički
Izdavanje
Datumoktobar 1898.
Prevod
PrevodilacAleksandar V. Stefanović
Datum
izdavanja		1960: Rad

Okretaj zavrtnja (engl. The Turn of the Screw) je horor novela Henrija Džejmsa koja je prvobitno izlazila u obliku serijala u časopisu Collier's Weekly od 27. januara do 16. aprila 1898, dok je u oktobru iste godine izdata samostalno. Novela prati guvernantu koja, čuvajući dvoje dece u zabačenoj seoskoj kući, postaje uverena da su ukleta.

U veku nakon objavljivanja, kritička analiza novele doživela je nekoliko velikih transformacija. Početne recenzije su je smatrale samo zastrašujućom pričom o duhovima, ali su 1930-ih neki kritičari sugerisali da su natprirodni elementi zapravo plod mašte guvernante. Početkom 1970-ih, uticaj strukturalizma rezultovao je priznanjem da je dvosmislenost priče njena ključna karakteristika. Kasniji pristupi delu uključivali su marksističko i feminističko tumačenje.

Novela je adaptirana nekoliko puta, a među adaptacijama se posebno ističu brodvejska predstava (1950), kamerna opera (1954), dva filma (1961. i 2020) i mini-serija (2020).

Radnja[uredi | uredi izvor]

Na Badnje veče, neimenovani pripovedač i neki njegovi prijatelji okupljaju su oko vatre. Jedan od njih, Daglas, čita rukopis koji je napisala pokojna guvernanta njegove sestre. Rukopis govori o tome kako ju je unajmio čovek koji je postao odgovoran za svoju mladu nećaku i nećaka nakon smrti njihovih roditelja. On svoje vreme uglavnom provodi u Londonu, ali ima i seosku kuću u Blaju, u Eseksu.

Dečak Majls je u internatu, dok njegova mlađa sestra Flora živi u Blaju, gde o njoj brine gospođa Grous, domaćica. Florin stric, guvernantin novi poslodavac, nije zainteresovan za podizanje dece i daje joj punu odgovornost, izričito joj navodeći da ga nikada ne uznemirava. Guvernanta putuje u Blaj i započinje svoje dužnosti.

Majls se vraća iz škole na leto odmah nakon što je stiglo pismo od direktora u kome se njegovi staratelji obaveštavaju da je izbačen. Majls nikada ne priča o tome, a guvernanta okleva da pokrene to pitanje. Ona se plaši da iza izbacivanja stoji neka užasna tajna, ali je dečak previše očarava da bi želela da ga ispita o tome.

Ubrzo nakon toga, u okolini imanja, guvernanta počinje da viđa prilike muškarca i žene koje ne prepoznaje. Ove prilike dolaze i odlaze po volji, a da ih drugi članovi domaćinstva ne primećuju, a guvernanti se čine natprirodnim. Od gospođe Grous saznaje da su njena prethodnica, gospođica Džesel, i drugi zaposleni, Piter Kvint, bili u bliskoj vezi. Pre svoje smrti, Džeselova i Kvint su proveli veći deo svog vremena sa Florom i Majlsom, a guvernanta postaje uverena da su dvoje dece svesni prisustva duhova i da su pod njihovim uticajem.

Bez dozvole, Flora napušta kuću dok Majls svira guvernanti. Guvernanta primećuje Florino odsustvo i kreće sa gospođom Grous u potragu za njom. Pronalaze je na obali obližnjeg jezera, a guvernanta je uverena da je Flora razgovarala sa duhom gospođice Džesel. Guvernanta vidi gospođicu Džesel i veruje da je i Flora vidi, ali ne i gospođa Grous. Flora poriče da je videla gospođicu Džesel i počinje da insistira da više ne želi da vidi novu guvernantu.

Guvernanta odlučuje da gospođa Grous odvede Floru njenom stricu u pokušaju da pobegne od uticaja gospođice Džesel. Ostavši sam sa guvernantom, Majls konačno priznaje da je izbačen iz škole zbog nečega što je rekao, ali ne može da se seti šta je rekao, ni kome. Kvintov duh se javlja guvernanti na prozoru. Guvernanta štiti Majlsa, koji pokušava da vidi duha. Guvernanta govori Majlsu da ga duh više ne kontroliše, samo da bi otkrila da je Majls umro u njenim rukama.

Žanr[uredi | uredi izvor]

Gotički[uredi | uredi izvor]

Okretaj zavrtnja se često pominje u vezi sa Džejn Ejr i aludira na ovaj roman.

Kao delo gotičke fikcije, kritičari ističu uticaj Džejn Ejr (1847), autorke Šarlot Bronte, na ovu novelu. Okretaj zavrtnja pozajmljuje od Džejn Ejr teme klase i roda,[1] kao i postavku devetnaestog veka.[2] Novela aludira na Džejn Ejr u kombinaciji sa eksplicitnim pozivanjem na gotički roman En Redklif Misterije Udolfa (1794), dok se guvernanta pita da li je možda neki tajni rođak sakriven na tavanu u Blaju.[3] Jedan kritičar piše da je jedini „određeni događaj” u romanu koji ne „pripada” gotičkoj fantastici Majlsovo izbacivanje iz škole.[4]

Iako je uticaj gotike na novelu jasan, ne može se okarakterisati kao jedini. Džejmsovi duhovi se razlikuju od duhova iz tradicionalnih gotičkih priča – zastrašujućih, često vezanih lancima – po tome što izgledaju onako kako su izgledali dok su bili živi.[5] Slično tome, novela izbegava neke karakteristike koje se mogu naći u drugim gotičkim romanima, kao što su digresije u Frankenštajnu (1818) i Drakuli (1897), umesto toga pripovedajući jednu celinu, kontinuirani narativ.[6]

Horor[uredi | uredi izvor]

Za objavljivanje priče u časopisu Collier's Weekly, Džejms je dobio ugovor da napiše priču o duhovima.[7] Kao rezultat toga, neki kritičari su posmatrali novelu u toj tradiciji. L. Endru Kuper je primetio da bi Okretaj zavrtnja mogao biti najpoznatiji primer priče o duhovima koja iskorišćava dvosmislenost naracije u prvom licu.[8] Navodeći Džejmsovo pozivanje na delo kao njegov „dizajniran horor”, Donald P. Kostelo je sugerisao da efekat date scene varira u zavisnosti od toga ko predstavlja radnju. U scenama gde guvernanta direktno izveštava o onome što vidi, efekat je horor, ali u onim gde samo komentariše efekat je „mistifikacija”.[9] U svojoj studiji horor žanra iz 1983. godine, autor Stiven King opisao je Okretaj zavrtnja i Ukletu kuću na brdu (1959) kao jedina dva velika natprirodna horor dela tokom celog veka. On je tvrdio da oba sadrže „tajne koje je najbolje ostaviti neispričanim i stvari koje je najbolje ostaviti neizrečenim”, nazivajući to osnovom horor žanra.[10] Džilijan Flin je nazvala novelu jednom od najstrašnijih priča o duhovima ikada napisanih.[11]

Nekoliko biografa je navelo da je Džejms bio upoznat sa spiritualizmom i da ga je u najmanju ruku smatrao vidom zabave. Njegov brat Vilijam je bio aktivan istraživač natprirodnih pojava.[12] Naučna istraživanja u to vreme bila su znatiželjna o postojanju duhova, a Džejmsov opis Pitera Kvinta i gospođice Džesel — obučenih u crno sa oštrim izrazima lica — više liči na duhove koji su se nalazili u naučnoj literaturi nego na one iz dela fikcije.[13] Lik Daglasa sebe opisuje kao studenta Triniti koledža, za koji je Džejms znao da vršio istraživanja natprirodnog. Nije poznato da li je Džejms verovao u duhove.[14]

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Biografski kontekst i sastav[uredi | uredi izvor]

Džejmsova čitalačka publika se, od uspeha njegovog romana Dejzi Miler (1878), smanjila do 1890-ih, a on je naišao na finansijske probleme. Njegovo zdravlje se takođe pogoršalo, uz napredovanje gihta,[15] a nekoliko njegovih bliskih prijatelja je umrlo: njegova sestra Alis Džejms, kao i pisci Robert Luis Stivenson i Konstans Fenimor Vulson.[16] U pismu iz oktobra 1895. Džejms je napisao: „Svuda vidim duhove”.[17] U zapisu u svom dnevniku od 12. januara 1895. Džejms prepričava priču o duhovima koju mu je ispričao Edvard Vajt Benson, nadbiskup kenterberijski, kad mu je bio u poseti na čaju u njegovoj kući dva dana ranije. Priča ima upadljivu sličnost sa onim što će na kraju postati Okretaj zavrtnja, sa pokvarenim slugama koji kvare malu decu pre i posle njihove smrti.[18]

Krajem 1897. Džejms je dobio ugovor da napiše priču o duhovima od dvanaest delova za časopis Collier's Weekly. Pošto je upravo potpisao dvadesetjednogodišnji zakup kuće u Raju u Istočnom Saseksu, Džejms je — zahvalan na dodatnom prihodu — prihvatio ponudu.[19][20] Časopis je 1898. platio Džejmsu 900 američkih dolara za prava na serijal.[21] Godinu dana ranije, The Chap-Book mu je platio 150 dolara za serijal i prava na knjigu Šta je Mejzi znala.[22]

Džejmsu je bilo teško da piše rukom,[23] zadržavajući to za svoje dnevnike. Okretaj zavrtnja je izdiktirao svom sekretaru Vilijamu Makalpajnu, koji je uzeo stenografske beleške i vratio se sa otkucanim beleškama sledećeg dana. Smatrajući takvo kašnjenje frustrirajućim, Džejms je kupio sopstvenu pisaću mašinu i diktirao direktno Makalpajnu.[24][25] U decembru 1897. Džejms je pisao svojoj snaji: „Napokon sam završio svoju malu knjigu.”[26]

Publikacija i kasnije revizije[uredi | uredi izvor]

Okretaj zavrtnja je prvi put objavljen u časopisu Collier's Weekly, serijalizovan u 12 nastavaka (27. januar – 16. april 1898). Naslovna ilustracija Džona la Farža prikazuje guvernantu sa rukom oko Majlsa. Ilustracije epizoda je napravio Erik Pejp.[27]

  • „Sledeće noći, kraj ugla ognjišta, u najboljoj stolici... Daglas je počeo da čita”
    „Sledeće noći, kraj ugla ognjišta, u najboljoj stolici... Daglas je počeo da čita”
  • „Stajao je tamo!—Ali visoko, iza travnjaka i na samom vrhu tornja”
    „Stajao je tamo!—Ali visoko, iza travnjaka i na samom vrhu tornja”
  • „Držeći svoju sveću visoko, sve dok nisam došla do visokog prozora”
    „Držeći svoju sveću visoko, sve dok nisam došla do visokog prozora”
  • „Upravo je pokazao nešto zbog čega sam pala pravo na kamenu ploču”
    „Upravo je pokazao nešto zbog čega sam pala pravo na kamenu ploču”
  • „Mora da sam se bacila, na lice, na zemlju”
    „Mora da sam se bacila, na lice, na zemlju”

U oktobru 1898, novela se pojavila sa pripovetkom „Pokrivajući kraj” u tomu pod nazivom Dve magije, koju su objavili izdavačke kuće Macmillan u Njujorku i Heinemann u Londonu.[28]

Deset godina nakon objavljivanja, Džejms je revidirao Okretaj zavrtnja za njujorško izdanje priče.[29] Džejms je napravio mnoge izmene, ali su u velikoj meri bile male, kao što je promena „izustiti” u „izraziti”; narativ je bio nepromenjen. Najvažniji doprinos njujorškog izdanja bio je retrospektivni prikaz književnih uticaja i pisanja novele koji je Džejms dao u svom predgovoru. Džejms je, na primer, ukazao da je bio svestan istraživanja natprirodnog.[30] U svom predgovoru, Džejms samo ukratko pominje poreklo priče u jednom časopisu. Godine 2016, Kirsten Makleod, pozivajući se na Džejmsovu privatnu prepisku, naznačila je da on nije bio ljubitelj priča u serijalima.[31]

Prijem[uredi | uredi izvor]

Rane kritike[uredi | uredi izvor]

Užas priče potiče od sile kojom nas tera da shvatimo moć koju naš um poseduje za takve izlete u tamu; kada određena svetla potonu ili se određene barijere spuste, duhovi uma, neotkrivene želje, nejasni nagoveštaji, vide se kao veliko društvo.

— Virdžinija Vulf, „Natprirodno u fikciji” (1918)[32]

Rane kritike naglašavale su sposobnost novele da uplaši, a većina je videla priču kao briljantnu, iako jednostavnu, priču o duhovima.[33] Prema Teriju Heleru, većina ranih recenzenata videla je novelu kao znatno delo gotičke fikcije.[34]

Rana recenzija Okretaja zavrtnja pojavila se u časopisu The New York Times Book Review, navodeći da je vredan upoređivanja sa Čudnim slučajem doktora Džekila i gospodina Hajda (1886) Roberta Luisa Stivensona. Recenzent ju je naveo kao uspešnu studiju o zlu, pozivajući se na uticaj duhova na decu i guvernantu.[35] Teri Heler primećuje da su deca bila istaknuta u ranim kritikama dela jer je novela prekršila viktorijansku pretpostavku nevinosti detinjstva.[36]

Koncepcije priče u kojima su duhovi stvarni entiteti često se nazivaju „prividnom interpretacijom”;[37] shodno tome, „neprividna interpretacija” ima suprotnu perspektivu.[38] U jednom eseju iz 1918. Virdžinija Vulf je napisala da gospođica Džesel i Piter Kvint nisu posedovali „ni supstancu niti nezavisno postojanje duhova”.[39] Ona nije sugerisala da su duhovi halucinacije, ali je — na sličan način kao i drugi rani kritičari — rekla da predstavljaju guvernantinu sve veću svest o zlu u svetu. Snaga priče, tvrdila je, bila je u tome što je naterala čitaoce da shvate na koja mračna mesta bi im fikcija mogla da im zauzme um.[40]

Psihoanalitičke interpretacije[uredi | uredi izvor]

Godine 1934, književni kritičar Edmund Vilson je tvrdio da su duhovi zapravo guvernantine halucinacije, za koju je rekao da je seksualno potisnuta. Kao dokaz, Vilson ukazuje na njeno poreklo kao ćerke seoskog sveštenika i sugeriše da je zaljubljena u svog poslodavca.[41] Pre Vilsonovog članka, druga kritičarka — Edna Kenton — pisala je na sličan način, ali je Vilsonova slava kao književnog kritičara potpuno promenila diskurs oko novele.[42][43] Vilson je u velikoj meri crpeo iz Kentoninog pisanja, ali je eksplicitno primenio frojdovsku terminologiju.[44] Na primer, on je pokazao da je guvernanta prvi put ugledala Kvinta na faličkom tornju.[45] Pažljivo čitanje teksta urađeno je 1965. koristeći Vilsonovu frojdovsku analizu kao osnovu; okarakterisalo je guvernantu kao sve luđu i histeričniju.[46] Leon Edel, Džejmsov najuticajniji biograf, napisao je da decu ne proganjaju duhovi, već guvernanta.[47]

Iako su mnogi podržavali Vilsonovu teoriju, ona nikako nije bila autoritativna.[48] Robert B. Hejlman je bio istaknuti zagovornik prividnog tumačenja; on je priču video kao hotornovsku alegoriju o dobru i zlu, a duhove kao aktivne aktere u tom smislu.[49] Stručnjaci koji su kritikovali Vilsonov esej ukazali su na Daglasov pozitivan prikaz guvernante u prologu, dugo nakon njene smrti. Što je najvažnije, naznačili su da je guvernantin opis duha omogućio gospođi Grous da ga identifikuje kao Pitera Kvinta pre nego što je guvernanta uopšte saznala ko je on bio.[49] Druga tačka navela je Vilsona da „povuče svoju tezu (privremeno)”;[48] u kasnijoj reviziji svog eseja, on je tvrdio da je guvernanta bila upoznata sa još jednim muškarcem u Blaju od strane gospođe Grous.[50]

Strukturalizam[uredi | uredi izvor]

Tokom 1970-ih, kritičari su počeli da primenjuju pojam natprirodne fantastike strukturaliste Cvetana Todorova na Okretaj zavrtnja.[51][52] Todorov je isticao značaj „kolebanja” u pričama sa natprirodnim elementima, a kritičari su ih u okviru Džejmsove novele našli u izobilju. Na primer, čitaočeva simpatija može da se koleba između dece ili guvernante,[53] a priča se koleba između podržavanja postojanja duhova i njihovog odbacivanja.[54] Kristin Bruk-Rouz je u eseju od tri dela tvrdila da je dvosmislenost oko koje se tako često raspravljalo temeljni deo teksta koji je ignorisan.[55] Od 1980-ih pa nadalje, kritičari su sve više odbijali da postavljaju pitanja o dijegetičkim elementima priče, umesto toga priznajući da mnogi elementi jednostavno ne mogu biti poznati zasigurno.[56]

Fokus se pomerio sa toga da li su duhovi stvarni i na to kako je Džejms stvorio i potom održao dvosmislenost priče. Studija o izmenama koje je Džejms napravio u dva paragrafa novele zaključila je da Džejms nije težio jasnoći, već da stvori priču koja se ne bi mogla definitivno tumačiti ni u jednom pravcu.[57]

Ovo je još uvek stav mnogih kritičara, kao što je Đovani Botiroli, koji tvrdi da se dokazi za nameravanu dvosmislenost priče mogu naći na početku novele, gde Daglas govori svojoj publici da guvernanta nikada nije rekla nikome osim njemu o događajima koji su se desili u Blaju i da bi oni „lako mogli da procene” zašto. Botiroli veruje da je ovo obraćanje Daglasovoj publici zamišljeno i kao obraćanje čitaocima, govoreći im da će „lako proceniti” da li su duhovi stvarni ili ne.[58]

Marksistička i feministička tumačenja[uredi | uredi izvor]

Nakon što je debata o stvarnosti duhova utihnula u književnoj kritici, kritičari su počeli da primenjuju druge teorijske okvire za Okretaj zavrtnja. Marksistički kritičari su tvrdili da naglasak koji su akademici stavljali na Džejmsov jezik odvlači pažnju od istraživanja priče zasnovanih na klasi.[59] Strica dece, koji se uglavnom samo u psihoanalitičkim interpretacijama pojavljuje kao opsesija guvernante, neki su smatrali simbolom sebične više klase. Hit Mun primećuje kako je napustio svoju nećaku, nećaka i njihov dom predaka da bi umesto toga živeo u Londonu kao neženja.[60] Primećuje se da je gnušanje gospođe Grous prema vezi između Kvinta i gospođice Džesel deo viktorijanske nesklonosti odnosima između različitih društvenih klasa.[61] Smrt Majlsovih i Florinih roditelja u Indiji postala je tačka postkolonijalnih istraživanja teksta, s obzirom na status Indije kao britanske kolonije tokom Džejmsovog života.[62]

Guvernantina istraživanja postala su oslonac feminističke analize priče. Prisila Volton je primetila da Džejmsov izveštaj o poreklu priče omalovažava sposobnost žena da pričaju priče, i optužila je Okretaj zavrtnja kao da Džejms priča u njihovo ime.[63] Drugi vide Džejmsa u pozitivnijem svetlu. Pola Maranc Koen pozitivno upoređuje Džejmsov tretman guvernante sa pisanjem Zigmunda Frojda o mladoj ženi po imenu Dora. Koenova upoređuje način na koji Frojd transformiše Doru u samo rezime njenih simptoma sa načinom na koji kritičari poput Edmunda Vilsona redukuju guvernantu na slučaj neurotične seksualne represije.[64]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Bell, Millicent (1993). „Class, Sex, and the Victorian Governess”. Ur.: Pollak, Vivian R. New Essays on Daisy Miller and The Turn of the Screw. Cambridge: Cambridge University Press. str. 100. 
  2. ^ Kauffman, Linda (1986). Discourses of Desire: Gender, Genre, and Epistolary Fictions. Ithaca: Cornell University Press. str. 212. 
  3. ^ Davidson, Guy (2011). „"Almost a Sense of Property": Henry James's "The Turn of the Screw", Modernism, and Commodity Culture”. Texas Studies in Literature and Language. 53 (4): 455—478. ISSN 0040-4691. JSTOR 41349144. S2CID 31268812. doi:10.1353/tsl.2011.0017. Arhivirano iz originala 27. 12. 2020. g. Pristupljeno 21. 12. 2020. 
  4. ^ Pittock, Malcolm (2005-10-01). „The Decadence of The Turn of the Screw”. Essays in Criticism (na jeziku: engleski). 55 (4): 332—351. ISSN 1471-6852. doi:10.1093/escrit/cgi025 Slobodan pristup. Arhivirano iz originala 27. 12. 2020. g. Pristupljeno 21. 12. 2020. 
  5. ^ Kirby, David (1991). The Portrait of a Lady and The Turn of the Screw. London: Macmillan Education UK. str. 72. ISBN 978-0-333-49238-3. doi:10.1007/978-1-349-21424-2. Arhivirano iz originala 27. 12. 2020. g. Pristupljeno 21. 12. 2020. 
  6. ^ Schleifer, Ronald (1980). „The Trap of the Imagination: The Gothic Tradition, Fiction, and "The Turn of the Screw"”. Criticism. 22 (4): 297—319. ISSN 0011-1589. JSTOR 23105143. Arhivirano iz originala 27. 12. 2020. g. Pristupljeno 21. 12. 2020. 
  7. ^ Reed, Kimberly C. (2008). „"The Abysses of Silence" in The Turn of the Screw”. Ur.: Zacharias, Greg W. A Companion to Henry James. Oxford: Blackwell Publishing. str. 102. 
  8. ^ Cooper, L. Andrew (2010). Gothic Realities: The Impact of Horror Fiction on Modern Culture. Jefferson: McFarland & Company. str. 137. ISBN 978-0-7864-5788-5. OCLC 652654384. Arhivirano iz originala 27. 12. 2020. g. Pristupljeno 21. 12. 2020. 
  9. ^ Costello, Donald P. (1960). „The Structure of The Turn of the Screw”. Modern Language Notes. 75 (4): 312—321. ISSN 0149-6611. JSTOR 3040418. doi:10.2307/3040418. Arhivirano iz originala 27. 12. 2020. g. Pristupljeno 21. 12. 2020. 
  10. ^ King, Stephen (1983). Danse Macabre. Berkley: Berkley Books. str. 50. ISBN 9780425064627. 
  11. ^ Flynn, Gillian (2016-05-18). „Gillian Flynn on Emma Thompson Reading The Turn of the Screw”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Arhivirano iz originala 24. 2. 2020. g. Pristupljeno 2020-12-21. 
  12. ^ Krister Dylan Knapp, William James: Psychical Research and the Challenge of Modernity (Chapel Hill: The University of North Carolina Press, 2017), pp. 28-31.
  13. ^ Kirby, David (1991). The Portrait of a Lady and The Turn of the Screw. London: Macmillan Education UK. p. 72. doi:10.1007/978-1-349-21424-2. ISBN 978-0-333-49238-3.
  14. ^ Beidler 1995, str. 16.
  15. ^ Beidler, Peter G. (1995). The Turn of the Screw: Complete, Authoritative Text with Biographical and Historical Contexts, Critical History, and Essays from Five Contemporary Critical Perspectives. Boston: St. Martin's Press. str. 10. ISBN 978-0-312-08083-9. 
  16. ^ Reed 2008, str. 101.
  17. ^ James, Henry (1999). Warren, Deborah; Warren, Jonathan, ur. The Turn of the Screw (2nd izd.). New York: W. W. Norton. str. 102. ISBN 9780393959048. 
  18. ^ Matthiessen, F. O.; Murdock, Kenneth B., ur. (1955). The Notebooks of Henry James. New York: Braziller. str. 178—179. 
  19. ^ Reed 2008, str. 102.
  20. ^ Beidler 1995, str. 13.
  21. ^ Anesko, Michael (1986). Henry James and the Profession of Authorship. Oxford: Oxford University Press. str. 193. 
  22. ^ Kramer, Sidney (1940). History of Stone and Kimball and Herbert S. Stone and Company: With a Bibliography of Their Publications, 1893–1905. Chicago: Chicago: Norman W. Forgue. str. 270—272. 
  23. ^ Beidler 1995, str. 17.
  24. ^ Novick, Sheldon M. (2007). Henry James: The Mature Master. New York: Random House. str. 265. ISBN 978-0-307-79774-2. 
  25. ^ Thurschwell, Pamela (1. 3. 1999). „Henry James and Theodora Bosanquet: On the typewriter, In the Cage, at the Ouija board”. Textual Practice. 13 (1): 5—23. ISSN 0950-236X. doi:10.1080/09502369908582327. 
  26. ^ Edel, Leon (1985). Henry James: A Life. New York: Harper. str. 462—463. 
  27. ^ Orr, Leonard (2009). James's The Turn of the Screw. London: A&C Black. str. 23. ISBN 978-0-8264-2432-7. 
  28. ^ James, Henry (1996). Complete Stories, 1892–1898Neophodna slobodna registracija. New York: Library of America. str. 941. ISBN 978-1-883011-09-3. 
  29. ^ Orr 2009, str. 24.
  30. ^ Roellinger, Francis X. (1949). „Psychical Research and The Turn of the Screw”. American Literature. 20 (3): 401—412. JSTOR 2921600. doi:10.2307/2921600. 
  31. ^ MacLeod, Kirsten (1. 11. 2018). „Material Turns of the Screw: The Collier's Weekly Serialization of The Turn of the Screw (1898)”. Cahiers victoriens et édouardiens. 84 (84): 9—10. ISSN 0220-5610. doi:10.4000/cve.2986 Slobodan pristup. Arhivirano iz originala 27. 12. 2020. g. Pristupljeno 27. 12. 2020. 
  32. ^ Woolf, Virginia (1958). „The Supernatural in Fiction”. Granite and Rainbow. New York: Harcourt, Brace and Co. str. 63. 
  33. ^ Beidler 1995, str. 130.
  34. ^ Heller 1989, str. 9–10.
  35. ^ „The Turn of the Screw: Review”. The New York Times Saturday Review of Books and Art. 5. 10. 1898. Arhivirano iz originala 27. 12. 2020. g. Pristupljeno 19. 12. 2020. 
  36. ^ Heller 1989, str. 10.
  37. ^ Bontly, Thomas J. (1969). „"Henry James's 'General Vision of Evil' in The Turn of the Screw"”. SEL: Studies in English Literature 1500–1900. 9 (4): 721—735. ISSN 0039-3657. JSTOR 450043. doi:10.2307/450043. 
  38. ^ Killoran, Helen (1993). „The Governess, Mrs. Grose and "The Poison of an Influence" in "The Turn of the Screw"”. Modern Language Studies. 23 (2): 13—24. ISSN 0047-7729. JSTOR 3195031. doi:10.2307/3195031. 
  39. ^ Woolf 1958, str. 62-63.
  40. ^ Woolf 1958, str. 63.
  41. ^ Wilson, Edmund (april 1934). „The Ambiguity of Henry James”. Hound and Horn: 385—406. 
  42. ^ Lind, Sydney E. (1970). „'The Turn of the Screw': The Torment of Critics”. Centennial Review. 4: 225—240. 
  43. ^ Cargill, Oscar (1956). „Henry James as Freudian Pioneer”. Chicago Review. 10 (2): 13—29. JSTOR 25293218. doi:10.2307/25293218. 
  44. ^ Heilman, Robert B. (novembar 1947). „The Freudian Reading of The Turn of the Screw”. Modern Language Notes. 62 (7): 433—455. JSTOR 2909426. doi:10.2307/2909426. „Wilson provides the scholarly foundation for the airy castle of Miss Kenton's intuitions.” 
  45. ^ Kirby, David (1991). The Portrait of A Lady and The Turn of the Screw: Henry James and Melodrama. London: Macmillan Education. str. 76. ISBN 978-0-333-49238-3. 
  46. ^ Beidler 1995, str. 131.
  47. ^ Edel, Leon (1969). Henry James: The Treacherous Years, 1895-1901. London: Hart-Davis. str. 191—203. 
  48. ^ a b Reed 2008, str. 103.
  49. ^ a b Beidler 1995, str. 133.
  50. ^ Wilson, Edmund (1938). „The Ambiguities of Henry James, revised”. The Triple Thinkers. Harcourt, Brace, and Co.: 122—164. 
  51. ^ Kirby, David (1991). The Portrait of A Lady and The Turn of the Screw: Henry James and Melodrama. London: Macmillan Education. str. 78—81. ISBN 978-0-333-49238-3. 
  52. ^ Beidler 1995, str. 134-137.
  53. ^ Siebers, Tobin (1983). „Hesitation, History, and Reading: Henry James' The Turn of the Screw”. Texas Studies in Literature and Language. 25: 559—573. 
  54. ^ Heller, Terry (1989). The Turn of the Screw: Bewildered Visions. Massachusetts: Twayne's Publishers. str. 14—15. 
  55. ^ Brooke-Rose, Christine (1976). „The Squirm of the True, II: A Structural Analysis of Henry James' The Turn of the Screw”. PTL: A Journal for Descriptive Poetics and Theory of Literature. 1: 513—46. 
  56. ^ Rowe, John Carlos (1984). „Psychoanalytical Significances: The Use and Abuse of Uncertainty in The Turn of the Screw”. The Theoretical Dimensions of Henry James. Madison: University of Wisconsin Press. str. 144. 
  57. ^ Macleod, Norman (1988). „Stylistics and the Ghost Story: Punctuation, Revisions, and Meaning in The Turn of the Screw”. Ur.: Anderson, John M.; Macleod, Norman. Edinburgh Studies in the English Language. Edinburgh: John Donald. str. 133—55. 
  58. ^ Bottiroli, Giovanni (2019-12-15). „The Turn of the Screw. A tale that "turns"”. Enthymema (na jeziku: engleski) (24): 43—58. ISSN 2037-2426. S2CID 213522030. doi:10.13130/2037-2426/12584. 
  59. ^ Kirby, David (1991). The Portrait of A Lady and The Turn of the Screw: Henry James and Melodrama. London: Macmillan Education. str. 81. ISBN 978-0-333-49238-3. 
  60. ^ Moon, Heath (1982). „More Royalist than the King: The Governess, the Telegraphist, and Mrs Gracedew”. Criticism. 24: 16—35. 
  61. ^ Nardin, Jane (1978). „The Turn of the Screw: The Victorian Background”. Mosaic. 12 (1): 131—142. 
  62. ^ McMaster, Graham (1988). „Henry James and India: A Historical Reading of The Turn of the Screw”. Clio. 18: 23—40. 
  63. ^ Walton, Priscilla L. " 'What then on earth was I?": Feminine Subjectivity and The Turn of the Screw", in Beidler 1995, str. 253–254.
  64. ^ Cohen, Paula Marantz (zima 1986). „Freud's Dora and James's Turn of the Screw: Two Treatments of the Female 'Case'”. Criticism. Wayne State University Press. 28 (1): 73—87. ISSN 0011-1589. JSTOR 23110359. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Okretaj zavrtnja na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Окретај_завртња&oldid=27728379”