Padež

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Broj padeža u upotrebi među evropskim jezicima. Siva označava da nema padeža u jeziku.

Gramatička kategorija padeža imenskih reči su različiti nastavci iste imenske reči koji označavaju različite odnose u koje imenska reč stupa u rečenici. Po odnosu tih nastavaka i gramatičke osnove jedne imenske reči ona se svrstava u jednu od vrsta promene (deklinacije). Srpski književni jezik razlikuje sedam padeža za jedninu i množinu.

Gramatički padež je u lingvistici termin koji se odnosi na način kategorizacije imenica, zamenica, prideva, participa i brojeva prema njihovim tradicionalno odgovarajućim gramatičkim funkcijama u datoj frazi, klauzuli ili rečenici. U nekim jezicima imenice, zamenice, pridevi, odrednice, participi, predlozi, brojevi, članci i njihovi modifikatori imaju različito modulirane oblike, u zavisnosti od njihovog padeža. Kako se jezik razvija, padeži se mogu spajati (na primer, na starogrčkom, lokativ je stopljen sa dativom), što je fenomen koji se formalno naziva sinkretizam.[1]

Engleski jezik je u velikoj meri izgubio svoj fleksibilni sistem padeža, mada lične zamenice i dalje imaju tri padeža, a to su pojednostavljeni oblici nominativa, akuzativa i genitiva. Oni se upotrebljavaju sa ličnim zamenicama: subjektivni padež (ja, ti, on, ona, ono, mi, oni, ko, kogod), objektivni padež (ja, ti, on, ona, ono, mi, oni, ko, ko god) i posesivni padež (moj, moj; vaš, vaš; njegov; njen, njen; njegov; naš, naš; njihov, njihov; čiji; kogod[2]).[3]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Opšte je prihvaćeno da su Stari Grci imali određenu predstavu o formama imena na svom jeziku. Jedan fragment Anakreona donekle to potvrđuje. Ipak, ne može se zaključiti da su stari Grci zaista znali šta su gramatički padeži. Gramatičke slučajeve prvi su prepoznali stoici i neki filozofi Peripatetičke škole.[4][5] Napredke tih filozofa kasnije su koristili filolozi Aleksandrijske škole.[6][4]

Morfološki i apstraktni padež[uredi | uredi izvor]

Izraz padež u tradicionalnim deskriptivnim gramatikama pojedinih jezika uglavnom se upotrebljava kada se misli na morfološki padež, deklinacijski oblik reči koji označava službu ili odnose imenske reči (imenice, prideva, zamenice, broja) u rečenici. Prema tome za jezike koji nemaju razvijenu morfologiju, poput engleskog, kaže se da imaju malo ili uopšte nemaju padeža.

U nekim se savremenijim teorijama, međutim, pretpostavlja da u svim jezicima postoje tzv. apstraktni padeži, koji su izraženi na razne načine – morfološki, sintaktički (na primer redom reči ili predlogom) ili kako drugačije. Pritom se na jedan način može izraziti nekoliko apstraktnih padeža.

U standardnom srpskom jeziku tako tradicionalne gramatike navode sedam morfoloških padeža. Od toga se dativ od lokativa razlikuju kod imenica samo naglaskom i to samo kod veoma malog broja reči, npr. dativ je gradu, a lokativ gradu. Jasnije se da se lokativ od dativa razlikuje po predlozima s kojima se redovito koristi: na, o, po, pri, prema i u. Razlika dativa i lokativa je i u veznicima pridevskih reči muškog i srednjeg roda (dativ -om, -omu, ređe -ome, lokativ -om, -ome). Lokativ nikada ne može biti bez svojih predloga, što znači da je lokativ predložni izraz („pri” samo s lokativom, „na, o, po, u” i s lokativom i akuzativom), a dativ može biti sam ili s prijedlozima „k, prema, nasuprot, usprkos, nadomak” (starije gramatike definisale su: „k(a), prama, proć, proti(-v, -va), suproć, suproti”). U srpskom u dativu jednine prednost ima duži nastavak (–omu, –emu) a u lokativu jednine kraći (–om), dok je –ome stilski obeležena.[7][8] Moglo bi se reći i da se po predlozima razlikuje i komitativ od instrumentala te ablativ od genitiva (reč je o apstraktnim padežima):

Pišem olovkom. (instrumental)
Razgovaram s prijateljem. (komitativ)
Zagreb je glavni grad Hrvatske. (genitiv)
Dolazim iz Hrvatske. (ablativ)

U engleskom ili italijanskom jeziku još se više apstraktnih padeža razlikuje pomoću predloga ili redom reči:

John (NOM) gives a book (AK) to Bill (DAT).
„Džon daje knjigu Bilu.”
Gianni (NOM) ha bevuto un bicchiere (AK) d'acqua (GEN).
„Đijani je popio čašu vode.”

U oba jezika subjekt, u nominativu, stoji ispred glagola, a objekt, u akuzativu, iza njega. U navedenim je primerima u engleskom dativ izražen predlogom to (u, na, prema), a u italijanskom genitiv pomoću predloga di (od, iz).

Podela jezika prema upotrebi padeža[uredi | uredi izvor]

Jezici se, s obzirom na to kojim se padežima u njima izražavaju subjekt i objekat dele na nominativno-akuzativne, ergativne i aktivne.

Ovo je samo jedan aspekt dublje osobine koja se zove morfosintaktički poredak.

Nominativno-akuzativni jezici[uredi | uredi izvor]

Jezici u kojima se na isti način označava subjekt svih glagola, dok se za objekat koristi neki drugi način, nazivaju se nominativno-akuzativnim jezicima. Takav je i srpski te gotovo svi evropski jezici, ali i većina ostalih jezika sveta. Padež subjekta tu je uvek nominativ, a padež objekta akuzativ.

Srpski:

Čovek (N) sedi.
Čovek (N) čita knjigu (A).
Video sam čoveka (A).

Engleski:

A man is sitting.
A man is reading a book.
I have seen a man.

Subjekt je u engleskom uvek ispred, a objekat iza glagola.

Ergativni[uredi | uredi izvor]

U ergativnim jezicima subjekt neprelaznog glagola stoji u istom padežu kao objekat prelaznog glagola, tzv. apsolutivu, dok se subjekt prelaznog glagola označava posebnim padežom, ergativom. Od evropskih jezika ergativan je samo baskijski. Ergativni su mnogi azijski, australski, te neki drugi jezici.

Baskijski:

Otsoa etorri da.
„vuk”-član-APS „doći”-particip „biti”-3sg.prez
„Vuk je došao.”
Ehiztariak otsoa harrapatu du.
„lovac”-član-ERG „vuk”-član-APS „uloviti”-part. „imati”-3subj.3obj.prez
„Lovac je ulovio vuka.”

"Vuk" je u prvoj rečenici subjekt, a u drugoj objekat, ali uvek je u apsolutivu (s članom -a- i nultim padežnim nastavkom). „Lovac”, subjekt prelaznog glagola, označen je ergativnim nastavkom -k.

Aktivni[uredi | uredi izvor]

Aktivni jezici česti su u Americi. Glagoli se u tim jezicima dele na dve grupe - aktivne i stativne. Aktivni označavaju radnju kojom subjekt sam, svesno upravlja, na primer tući ili hodati. Stativni znače uglavnom stanja ili zbivanja te radnje na koje subjekt nema uticaja, na primer sediti, spavati ili bolovati, a često odgovaraju predikatima koji se u evropskim jezicima sastoje od pomoćnog glagola biti i prideva ili imenica (biti velik, dobar, čovek...).

Uz aktivne glagole (prelazne i neprelazne) ide nominativno-akuzativna sintaktička struktura, dok uz stativne (uglavnom su neprelazni) ergativna. Padež subjekta aktivnih glagola naziva se agentivom, a padež objekta aktivnih i subjekta stativnih glagola pacijentivom. Jedan primer iz američkog indijanskog jezika lakota (iz siuanske jezične porodice):

Aktivni glagoli:

Wa-hí.
1sg.AGT-„doći”
„Došao sam.”
Na-yá-žin.
2sg.AGT-„stajati”
„Stojiš.”
Ma-khíze.
(3sg.AGT-)1sg.PAC-„napasti”
"Napao me je."
Ni-khíze.
(3sg.AGT-)2sg.PAC-„napasti”
„Napao te je.”
Ma-yá-khize.
1sg.PAC-2sg.AGT-„napasti”
„Napao si me.”

Subjekt je u ovim rečenicama agens i izražen je agentivnim ličnim afiksima wa- (1. lice), ya- (2. lice) i 0- (3. lice). Objekat je pacijens i označen je pacijentivnim afiksima ma- (1. lice) i ni- (2. lice).

Napomena: Glagol stajati u jeziku lakota glasi nážin, akle afiks -ya- u drugom primeru je infiks, a prvi slog, na, deo je glagolske osnove.

Stativni glagoli:

Í-ma-púza.
1sg.PAC-„biti žendan”
Žedan sam.
Ni-wášte.
2sg.PAC-„biti dobar”
Dobar si.

Subjekt glagola ípuza („biti žedan”) i wašté („biti dobar”) označen je pacijentivnim afiksima ma- (1. lice) i ni- (2. lice). Subjekt stativnih glagola u aktivnim se jezicima, dakle, tretira kao pacijens.

Pitanja[uredi | uredi izvor]

Padež Pitanje
Nominativ Ko? Šta?
Genitiv Koga? Čega?
Dativ Kome? Čemu?
Akuzativ Koga (vidim)? Šta (gledam)?
Vokativ Hej!
Instrumental S kim(e)? Čim(e)?
Lokativ O kome? O čemu?

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Clackson 2007, str. 91.
  2. ^ „Whosever | Definition of Whosever by Merriam-Webster”. Merriam-Webster. Pristupljeno 2021-02-22. 
  3. ^ The Chambers Dictionary, 11th edition
  4. ^ a b „Linguaggio nell'Enciclopedia Treccani”. 
  5. ^ Michael, Ian (2010-06-10). English Grammatical Categories: And the Tradition to 1800. ISBN 9780521143264. 
  6. ^ Frede, Michael (1994). „The Stoic Notion of a Grammatical Case”. Bulletin of the Institute of Classical Studies. 39: 13—24. JSTOR 43646836. doi:10.1111/j.2041-5370.1994.tb00449.xSlobodan pristup. 
  7. ^ S. Stanojčić Živojin (2010). Gramatika srpskog književnog jezika. ISBN 9788677817572. 
  8. ^ Ivana Gis: Dativ i lokativ u suvremenim gramatikama, Hrvatistika, studentski jezikoslovni časopis, str.48-51

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]