Пароција
| Parocija | |
|---|---|
| |
| Sadnice parocije u rasadniku Arbor u Belgiji. | |
| Naučna klasifikacija | |
| Carstvo: | |
| Divizija: | |
| Klasa: | |
| Red: | |
| Porodica: | |
| Rod: | |
| Binomno ime | |
| Parrotia persica (DC.) C.A.Mey.
| |
Parocija ili persijsko gvozdeno drvo (Parrotia persica (DC.) C.A.Mey.) je vrsta koju je prvi opisao francuski botaničar de Kandol (Augustin Pyrame de Candolle) 1830. godine kao Hamamelis persica. Godinu dana kasnije Karl Anton Mejer (Carl Anton Meyer) izdvojio je parociju u posebni rod preimenujući je u Parrotia persica u čast nemačko ruskog prirodnjaka i putnika Parota (Johann Jacob Friedrich Wilhelm Parrot), koji je bio prvi Evropljnin koji se popeo na planinu Ararat. Od 1840. god. parocija se gaji u Rusiji, a u botaničkoj bašti Kju Gardens (Kew Gardens) od 1841. Azerbejdžanski naziv je dəmirağac (demir-agač) i znači gvozdeno drvo.
Areal i stanište[uredi | uredi izvor]
Od pet florističkih regiona Irana, parocija se od prirode javlja samo u jednom – antičkoj Verkani (Hirkaniji); danas to su provincije Gilan, Mazandaran i Golestan na severu Irana južno od Kaspijskog jezera. Areal zahvata i zapad Turkmenistana. Raste na padinama Alborz planina do 900 m. n. v. Na strmim padinama parocija gradi šume u asocijaciji sa Carpinus betulus, dok najniži sprat grade Cyclamen elegans, Hypericum androsaemum, Primula heterochroma i Epimedium pinnatum.
Opis[uredi | uredi izvor]
U rodu postoji samo jedna vrsta – Parrotia persica (DC) C. A. Mey. To je listopadni, razgranati žbun ili manje drvo koje na prirodnim staništima može da dostigne visinu do 25 m i širinu do 15 m (u kulturi znatno manje). Kora je tanka, ljuspa se u nepravilnim komadima, slično kori platana. Grančice su maslinasto zelene do smeđe, oskudno pramenasto dlakave ili gole, sa svetlijim razbacanim lenticelama. Pupoljci spiralno raspoređeni, priljubljeni uz izdanak, izduženi ili ovalno konični, tupog vrha, tamnomrki, gusto obrasli dlačicama.
Listovi su obrnuto jajasti do okruglasti, dugi 6-10 cm, na vrhu tupi, pri osnovi srcasti, iznad sredine grubo nazubljeni, s lica tamnozeleni, na naličju svetliji, sa obe strane zvezdasto dlakavi, u jesen poprimaju različite nijanse, od zlatno žute do tamnocrvene. Bočni nervi listova su pravi i otklonjeni pod oštrim uglom u odnosu na centralni nerv. Priperci su kopljasti. Peteljka lista je kratka, dužine 2-6 mm.
Cvetovi su dvopolni, žućkasti, mali, smešteni u bočnim, zbijenim, kuglastim klasićima koji su okruženi ljuspastim maslinasto crvenim i gusto dlakavim pricvetnim listićima. Čašica sa 5-7 zaobljenih latica, krunica izostaje, prašnika koliko i čašičnih listića sa izrazito crvenim anterama. Cvetovi se javljaju u rano proleće (februar, mart), pre listanja[1][2].
Plod je široko jajasta ili okruglasta odrvenela dvodelna čaura, pokrivena zvezdastim dlačicama, u zrelom stanju se otvara uzdužnim šavom i iz nje ispadaju dva semena. Seme je crno, sjajno, izduženo kapljičastog oblika sa nepravilnim okruglastim ožiljkom u zaobljenoj osnovi[3].
Bioekološke karakteristike[uredi | uredi izvor]
Za uspešan razvoj traži vlažna i topla staništa. Smatra se neotpornom na hladnoću. U uslovima Ukrajine izmrzavaju nadzemni delovi[2]. Izdržava do −25°C[4]. Živi do 200 godina.
Hibridi i kultivari[uredi | uredi izvor]
Uprkos veku i po uzgajanja, radovi na selekciji i hibridizaciji parocije bili su ograničeni. x Sycoparrotia semidecidua P.K.Endress & Anliker je međurodovski hibrid sa dalekoazijskom srodnom vrstom Sycopsis sinensis Oliver. Ovaj hibrid je prilično redak a van kontrolisanih uslova slabo opstaje.
Veoma uspešan unutarvrsni takson parocije je žalosni kultivar 'Pendula' sa kompaktnom gracioznom visećom krunom posebno ujesen kada se koloritnoj kori pridružeju i boje listova. Drugi poznati kultivar je 'Vanessa' sa habitusom drveta više od osnovne forme. To je holandska selekcija iz sredine osme decenije XX veka 'Vanessa' je malo drvo, ovalne široke krune i izrazito dekorativnih jesenjih boja lista pa je idealan za sadnju u parkovima ili vrtovima. Postoje i kultivari 'Horizontalis' sa poluvisećim, široko položenim granama i 'Select' kod koga su mladi listovi sa ljubičastim marginama.
Razmnožavanje[uredi | uredi izvor]
Kao i mnogi drugi pripadnici familije Hamamelidaceae, parocija se vrlo lako ožiljava, ali izdanci se formiraju tek posle prezimljavanja. Pored razmnožavanja reznicama, parocija se može razmnožavati i običnim poleganjem i kalemljenjem na sopstvene podloge ili na Hamamelis virginiana[5]. Lako se razmnožava semenom, ali je klijanje sporo i može potrajati i do 18 meseci. Seme parocije pokazuje dormantnost i zahteva tretman od 5 meseci tople stratifikacije i zatim 3 meseca hladne stratifikacije posle čega dolazi do klijanja[6].
Primena[uredi | uredi izvor]
Pored poželjnog habitusa, atraktivne kore i kolorita jesenjih listova, otpornost na bolesti i štetočine i dobra adaptibilnost na uslove urbane sredine, čine parociju veoma cenjenom u hortikulturi i pejzažnoj arhitekturi pa je treba više koristiti u praksi. Parocija uglavom zahteva vrlo malo orezivanja ili joj orezivanje uopšte nije potrebno. Formiranje reprezentativnog uzorka, međutim, npr. za soliternu sadnju, podrazumeva orezivanje kada sadnica dostigne visinu od oko 2 m, što daje dobar izgled u zrelom dobu. Mnogi hortikulturisti smatraju da je persijsko gvozdeno drvo interesantno tokom svake sezone. Iako su u martu cvetovi primetni samo izbliza, jer nemaju latica, gusti skupovi crvenih prašnika stvaraju divan kontrast sa maljavim braktejama čokoladne boje – kombinacija boja koja je odlična za rane prolećne aranžmane. Pri olistavanju listovi su crvenkasti, ali vremenom dobijaju živu zelenu boju. Jesenje boje parocije su mešavina boja – svetlocrvene, braonkasto crvene, narandžaste, žute i roze. Ispod listova se nalazi razgranato deblo prekriveno finom išaranom korom. Kao i kod većine drveća kod kojih se javlja ljuspanje kore, ova osobina nije toliko uočljiva kod mladih stabala koliko kod starijih kod kojih je u nepravilnim ljuspama – bež, žućkasto smeđa, srebrnasto sive i srebrnasto braon boje. Najintenzivnije se ljuspa u toku jeseni. Uspešno se gaji u vrtovima i parkovima u nizijama kontinentalnih krajeva. Sadi se pojedinačno ili u manjim grupama[7].
Poznati su umetnički predmeti od drveta parocije. Zbog čvrstine upotrebljava se za držalje sekira, podove i različite stolarske proizvode iako je cena drveta parocije nekoliko puta skuplja od drveta sličnih vrsta[4].
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Vukićević E. (1996): Dekorativna dendrologija, Šumarski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd
- ^ a b Jovanović, B. (1985): Dendrologija. IV izmenjeno izdanje. Univerzitet u Beogradu. Beograd
- ^ Stilinović, S. (1985): Semenarstvo šumskog i ukrasnog drveća i žbunja. Univerzitet u Beogradu. Beograd
- ^ a b [http://www.wood.ru/ru/lonewsid-6864.html Azerbejdžan. Gvozdeno drvo pada pod naletom nelegalnih seča (rus.)
- ^ Grbić, M. (2004): Proizvodnja sadnog materijala - Vegetativno razmnožavanje ukrasnog drveća i žbunja. Univerzitet u Beogradu. Beograd. ISBN 978-86-7602-009-6.
- ^ Hartmann, H. T., Kester, D. E., & Davies, F. T. (1990): Plant Propagation -Principles and Practices. Fifth Edition. Prentice-Hall International, Inc.
- ^ Šilić, Č. (1990): Ukrasno drveće i grmlje, I izdanje. IP Svjetlost. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Sarajevo i Beograd
