Pređi na sadržaj

Pegla

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Električna parna pegla
Pegla na žar od uglja
Presa za peglanje
Muzej pegla, Pereslavlj-Zaleski (Rusija)
Mesingana pegla sa gvozdenim uloškom

Pegla je kućni aparat[1] u domaćinstvu koji služi za peglanje, odnosno ispravljanje odeće koja se posle pranja izgužva.[2] Sastoji se od glatke, prethodno zagrejane površine kojom se pegla i rukohvata. Domaće pegle se obično koriste u radnoj temperaturi od 121 °C (250 °F) do 182 °C (360 °F). Peglanjem je poslednji korakom u procesu pranja odeće.[3][4]

Peglanje funkcioniše tako što olabavi veze između dugih lanaca molekula koji postoje u materijalima od polimernih vlakana. Sa toplotom i težinom ploče za peglanje, vlakna se rastežu i tkanina zadržava svoj novi oblik kada se ohladi. Neki materijali, kao što je pamuk, zahtevaju upotrebu vode da bi se olabavile međumolekularne veze.

Istorija i razvoj[uredi | uredi izvor]

Gvozdena kutija (Minalin, Pampanga, Filipinski muzej).
Peć za ravne pegle
Tipične engleske pegle iz 1800-ih (Kolekcija Tranbi kuće, Australija). Ovaj oblik su koristili viktorijanski antikvari da opišu stil srednjovekovnog štita, nazvanog po analogiji grejački štit.

Pre uvođenja električne energije pegle su se zagrevale sagorevanjem, bilo na vatri ili nekim unutrašnjim uređenjem. „Električnu peglu“ je izumeo Amerikanac Henri V. Sili i patentirao je 6. juna 1882. godine.[5] Bila je teška skoro 15 lb (6,8 kg) i dugo se zagrevala. Prema izveštaju Udruženje za električnu energiju Ujedinjenog Kraljevstva smatra se da se električna pegla sa ugljeničnim lukom pojavila u Francuskoj 1880. godine, ali je to osporavano.[6]

Dve među najstarijim vrstama pegli bile su bilo posude napunjene gorućim materijom ili čvrste grudve metala koje su se mogle direktno zagrevati.

Metalne posude punjene vrelim ugljem korišćene su za glačanje tkanina u Kini u 1. veku pre nove ere.[7] Kasniji dizajn sastojao se od gvozdene kutije koja se mogla puniti vrelim ugljem, koji je morao biti periodično provetravan pripojenim mehom. Krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka u upotrebi je bilo mnogo pegli koje su se grejale na goriva kao što su kerozin, etanol, kitovo ulje, prirodni gas, karbidni gas (acetilen, kao kod karbidnih lampi), ili čak benzin. Neke kuće su bile opremljene sistemom cevi za distribuciju prirodnog gasa ili karbidnog gasa u različite prostorije kako bi pored svetla radili i aparati kao što su pegle. Uprkos riziku od požara, pegle na tečno gorivo prodavane su u ruralnim oblastima SAD sve do Drugog svetskog rata. U Kerali u Indiji, zapaljene kokosove ljuske korišćene su umesto drvenog uglja, jer imaju sličan kapacitet grejanja. Ovaj metod se još uvek koristi kao rezervni uređaj, pošto su nestanci struje česti. Ostale gvozdene kutije su imale grejane metalne umetke umesto vrelog uglja.

Od 17. veka počeli su da se koriste sadironi ili valjano gvožđe (od srednjengleskog „sad“, što znači „čvrsto“, korišćeno na engleskom do 1800-ih[8]). To su bile debele ploče od livenog gvožđa, trouglaste i sa drškom, zagrejane u vatri ili na šporetu. One su se takođe nazivale pljosnatim gvožđem. Radnik u perionici bi koristio gomilu čvrstih pegli koje se greju iz jednog izvora: kako se gvožđe koje se trenutno koristi hladilo, moglo bi se brzo zameniti vrućim.

U industrijalizovanom svetu, ovi dizajni su zamenjeni električnom peglom, koja koristi grejanje otporom električne struje. Grejna ploča, koja se naziva tablana ploča, napravljena je od aluminijuma ili nerđajućeg čelika poliranog da bude što glatkija; ponekad je obložena plastikom sa niskim trenjem otpornom na toplotu da bi se smanjilo trenje ispod metalne ploče. Grejnim elementom upravlja termostat koji uključuje i isključuje struju da bi održao izabranu temperaturu. Pronalazak električne pegle zagrevane otporom pripisuje se Henriju V. Siliju iz Njujorka 1882. godine. Iste godine u Francuskoj je predstavljena pegla koje se zagreva ugljeničnim lukom, ali je bila previše opasna da bi bila uspešna. Rane električne pegle nisu imale lak način da kontrolišu svoju temperaturu, a prva termostatski kontrolisana električna pegla pojavila se tokom 1920-ih. Kasnije je para korišćena za peglanje odeće. Zasluge za pronalazak parne pegle pripadaju Tomasu Siersu.[9] Prvu komercijalno dostupnu električnu peglu na paru predstavila je 1926. godine njujorška kompanija za sušenje i čišćenje, Eldek, ali ona nije doživela komercijalni uspeh. Patent za električnu parnu peglu i prigušivač izdat je Maksu Skolniku iz Čikaga 1934. Skolnik je 1938. godine dodelio Stim-O-Matik korporaciji iz Njujorka ekskluzivno pravo da proizvodi parno-električne pegle. Ovo je bila prva pegla na paru koja je postigla bilo kakav stepen popularnosti i dovela je do šire upotrebe električne parne pegle tokom 1940-ih i 1950-ih.

Vrste i imena[uredi | uredi izvor]

Kolekcija pegli

Istorijski gledano, pegle su imale nekoliko varijacija i stoga su se nazivale mnogim imenima:

  • Ravna pegla, ravno gvožđe ili gvožđe za glačanje
Opšti naziv za ručnu peglu koja se sastoji jednostavno od drške i čvrste, ravne metalne osnove, a ime je dobila po ravnoj površini za peglanje koja se koristi za glačanje odeće.
  • Valjano gvožđe[7]
Gore pomenuto, što znači „čvrsto” ili teško gvožđe, gde je osnova čvrsti blok metala, koji se ponekad koristi za označavanje gvožđa sa težim bazama od tipičnog ravnog gvožđa.
  • Kutijasto gvožđe, kutija za peglanje, ćumurno gvožđe, gvožđe sa volovskim jezikom ili pužno gvožđe[7]
Gore pomenuto; osnova je posuda u koju se može staviti vrući ugalj ili metalna cigla ili grumen da bi se gvožđe zagrejalo. Gvožđe sa volovskim jezikom je naziv proistekao iz određenog oblika umetka, koji se naziva puž sa volovskim jezikom.
  • Guska, krojačka guska ili, na škotskom,[10] gusing gvožđe[7]
Vrsta ravnog gvožđa ili valjanog gvožđa nazvanog po guščjoj krivini na njegovom vratu i (u slučaju „krojačke guske“) njegovoj upotrebi od strane krojača.
  • Gofering gvožđe
Ova vrsta gvožđa, sada zastarela, sastoji se od metalnog cilindra orijentisanog horizontalno na postolju. Korišćeno je za peglanje kragni i okovratnika.[11][12]

Hygiene[uredi | uredi izvor]

Proper ironing of clothes has proven to be an effective method to avoid infections like those caused by lice.[13]

Upotreba[uredi | uredi izvor]

Pre peglanja veša, ako se isti presušio, dobro je navlažiti ga da bi se lakše peglao. Treba paziti na propisanu temperaturu jer naročito sintetika i vuna mogu biti oštećeni previsokom temperaturom.[14] Takođe, treba se čuvati opekotina. Za peglanje se najčeše koristi daska za peglanje ali može i bilo koja druga ravna površina prekrivena ćebetom ili nekom drugom tkaninom. Za peglanje štofova koristi se i vlažna krpa koja se stavlja preko predmeta koji se pegla da se isti ne bi isvetlao. Današnje pegle rade na struju, ali tokom istorije bilo je različitih modela sprava za peglanje veša. Ranije su pegle bile od teškog metala (bronze) sa drvenom drškom i u njih se stavljao žar. Kasnije su pravljene električne pegle sa običnim metalom da bi danas električne pegle imale dodatak za paru i oblogu od teflona.

Roljka[uredi | uredi izvor]

Roljka se koristila u Vojvodini. Donji deo je bio drveni sto dimenzija približno 1 x 3 metra. Na stolu su se nalazile dve velike drvene oklagije (prečnika oko 15 cm) na koje bi se namotavao veš. Na to bi dolazio drveni sanduk napunjen kamenjem koji bi se stavio na dve oklagije sa vešom. Dve osobe su „rolale“ veš tako što bi sanduk vukle preko valjkova koji bi se kotrljali. Na kraju posle 10-20 „rolanja“ jedna osoba bi povukla sanduk ka sebi i sistemom „vage“ oslobodila jednu od oklagija. Druga osoba bi skinula veš i savila nov za rolanje. Rezultati su bili izvanredni.

Ugalj[uredi | uredi izvor]

Pegla na ugalj (ili ćumur) je iznad ploče za peglanje imala prostor u koji bi se stavljao žar. Pegla bi se s vremena na vreme raspaljivala tako što bi peglerka mlatila rukom da vazduh uđe u kućište i raspali poluugasli žar. Ugljen-monoksid kao posledica ovakvog peglanja je redovno izazivao glavobolju.

Zemni gas[uredi | uredi izvor]

U velikim evropskim metropolama (na primer Budimpešta), gde je davno uveden zemni gas gumeno crevo koje dovodi gas na šporet bi se skinulo, zapalio plamen i koristile bi se po dve pegle za peglanje. Jednom bi se peglalo a druga bi se grejala. Kada se prva pegla ohladi, onda bi se uzimala druga pegla.

Pegle[uredi | uredi izvor]

Danas postoje obične pegle na struju koje imaju pored navedenih delova gajtan sa utičnicom u regulator temperature. Ali postoje i pegle na paru u koje se povremeno sipa voda. Postoje i bezgajtanske pegle tj. pegla nema gajtan a zagrevanje se vrši kada se pegla spusti na posebno ležište gde se priključi pod napon.

Valjci ("Rolo-pegle")[uredi | uredi izvor]

Električna rolo-pegla proizvodnje Elektronske industrije Niš

Valjci za peglanje su sprave koje imaju valjak, presvučen platnom, koji se okreće i oblikovanu ploču koja se spušta na valjak u pokretu. Ploča se naravno greje na isti način kao i pegla. Pokretanje valjka i spuštanje ploče na predmet koji se pegla se postiže nožnom pedalom. Ovaj način peglanja je vrlo efikasan kad su u pitanju ravni, veliki komadi veša ili kada se pegla veća količina veša.

Ove pegle se popularno nazivaju "Rolo-pegle" i takve je nekada proizvodila Elektronska industrija iz Niša"

Prese[uredi | uredi izvor]

Prese za peglanje se koriste u fabrikama i radnjama za hemijsko čišćenje. Ovde se jednostavno velika zagrejana ploča spušta pod povećanim pristiskom na predmet koji se pegla. Koristi se i vodena para za omekšanje materijala. Postoji varijanta i za kućnu upotrebu.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Small Electrics | Big Lots
  2. ^ „Ironing definition”. linguazza.com. Pristupljeno 2022-07-12. 
  3. ^ Mary Bellis (2011). „Sarah Boone”. Inventors. About.com. Arhivirano iz originala 08. 01. 2013. g. Pristupljeno 13. 11. 2011. 
  4. ^ Mario Theriault, Great Maritime Inventions 1833–1950, Goose Lane, 2001, p. 31
  5. ^ U.S. Patent 259,054
  6. ^ „Du Fer a Repasser” [The smoothing iron]. Musée du Lavage et du Repassage (Museum of Washing and Ironing) (na jeziku: francuski). Pristupljeno 27. 5. 2016. 
  7. ^ a b v g „History of ironing and irons - flat-irons, sad-irons, mangles”. Oldandinteresting.com. 2002-02-07. Arhivirano iz originala 2013-11-27. g. Pristupljeno 2014-06-17. 
  8. ^ OED
  9. ^ H. McKelden Smith (n.d). „Graylyn” (PDF). National Register of Historic Places - Nomination and Inventory. North Carolina State Historic Preservation Office. Pristupljeno 2014-11-01. 
  10. ^ „Scots Dictionary” [gusing iron, a smoothing iron (s.Sc. 1825 Jam)]. Dictionaries of the Scots Language. Pristupljeno 2022-10-30. 
  11. ^ „Goffering Irons, Victorian, Original | Object Lessons - Houses & Homes: Victorians”. Object Lessons. Pristupljeno 2014-06-04. 
  12. ^ „Crimping, fluting, goffering, Italian irons: smoothing frills, ruffles, puffed sleeves”. Oldandinteresting.com. Pristupljeno 2014-06-04. 
  13. ^ Vector Control - Methods for Use by Individuals and Communities. © 1997, WHO (World Health Organization)
  14. ^ „Bra att veta vad man har på sig” (PDF). Ulla Popken. Arhivirano iz originala (PDF) 2009-11-22. g. Pristupljeno 2010-02-04. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Pegla na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пегла&oldid=27550040”