Petar (Polanski)

Petar
Lični podaci
Svetovno ime	Petar Fedorovič Polanski
Datum rođenja	28 jun [10 jul] 1862.
Mesto rođenja	selo Storoževoe, Korotoakski okrug, Voronješka oblast,
Datum smrti	27 septembar [10 oktobar] 1937
Mesto smrti	Magnitogorsk,
Patrijarh moskovski i sve Rusije
Prethodnik	Tihon
Naslednik	Sergej

Mitropolit Petar (rođ. Petar Fedorovič Polanski; 28 jun [10 jul] 1862, selo Storoževoe, Korotoakski okrug, Voronješka oblast — 27 septembar [10 oktobar] 1937, Magnitogorsk) — episkop Ruske pravoslavne crkve, mitropolit; patrijaršijski vikar od 1925. do lažnog izveštaja o njegovoj smrti (kraj 1936).

Proslavljen je u liku novomučenika i ispovednika Ruske pravoslavne crkve 1997. godine.

Biografija

Rođen je 28. juna (10. jula) 1862. godine u selu Storoževu u Korotojačkom okrugu Voronješke eparhije u svešteničkoj porodici.

Godine 1875. stupio je u Kostromsku duhovnu školu, koju je završio 1879. godine i upisao Voronješku bogosloviju, koju je završio 1885. godine. Nakon toga postavljen je na mesto psalmiste u crkvi sela Devitsi u okrugu Korotojak.

Godine 1887. Petar je postao slobodni student, a nakon položenih ispita — student Moskovske duhovne akademije. U studentskim godinama, prema sećanjima njegovog drugova iz razreda, budućeg mitropolita Evlogija (Georgijevskog), odlikovao se smirenjem i dobrotom. Postoji i niz svedočanstava o životu budućeg mitropolita Petra. Svi oni su dosledni, pre svega, da se u njemu nazire osoba veoma vedrog karaktera. Učio je polako, ne iscrpljujući se. Mitropolit Evlogije je podsetio da se jednog dana Petar Fjodorovič ogromnog rasta sakrio od inspektorovog pomoćnika u orman, ali je pronađen, jer orman nije bio mnogo veći od njegovog po njega.

Godine 1892. diplomirao je na MDA sa stepenom kandidata bogoslovije, stečenim za delo „O pastirskim poslanicama“.

O crkveno-prosvetnom radu

Od 1892. godine bio je pomoćnik inspektora Moskovske duhovne akademije, a takođe je besplatno predavao Zakon Božiji u privatnoj ženskoj školi Sergijev Posad i bio je sekretar Društva za spasavanje na vodi.

1890-ih

Nije bio oženjen, ali nije prihvatio monaštvo, koje je zajedno sa visokim bogoslovskim obrazovanjem omogućavalo visok čin.

Tokom svoje službe na akademiji družio se sa budućim patrijarhom Sergijem (Stragorodskim).

Godine 1895. bio je starešina Bogojavljenske crkve u svom rodnom selu Storožev. Za naročitu revnost na ulepšavanju hrama odlikovan je arhipastirskim priznanjem.

1896. kratko vreme predavao je grčki jezik u Zvenigorodskoj duhovnoj školi. U decembru 1896. godine postavljen je za upravnika Žirovičkog bogoslovskog fakulteta. Njegovo pojavljivanje u ovoj školi značajno je uticalo na njenu duhovnu atmosferu i, istovremeno, podiglo školu na viši nivo. Svojim vedrim karakterom, Petar Poljanski je okupio nastavničku ekipu u porodicu. „Svi su bili podjednako zainteresovani za odličan prikaz obrazovno-vaspitnog rada i obrazovnog procesa u školi, a u slobodno vreme svi nastavnici su se zabavno, prijateljski i zanimljivo odmarali“. O delatnosti Poljanskog, revizor Nečajev je dao briljantan pregled, koji se odlikuje velikom strogošću.

Godine 1897. dobio je zvanje magistra bogoslovlja za svoju disertaciju: „Prva poslanica sv. Apostola Pavla Timoteju. Iskustvo istorijskih i egzegetskih istraživanja”.

Za svoju marljivost na prvom univerzalnom popisu stanovništva 1897. godine odlikovan je „savršenom zahvalnošću Njegovog Carskog Veličanstva.

Obavljao je poslove člana-takmičara Popečiteljstva javnog trezvenja, počasnog magistrata Slonimskog okruga. U ovom periodu upoznaje se sa arhimandritom Jabločinskog manastira Tihonom (Belavinom), budućim patrijarhom.

6 (18) maja 1899. godine odlikovan je Ordenom Svetog Stanislava 3. stepena, a 14. maja iste godine odlikovan je Biblijom od Svetog Sinoda za posebno zalaganje, marljivost i revnost na unapređenju pomesne crkveno-parohijske škole i pismene škole.

Godine 1906. premešten je na službu u Sankt Peterburg kao mlađi pomoćnik upravnika Nastavnog odbora pri Svetom sinodu u Sankt Peterburgu. Kasnije je postao član Prosvetnog odbora, obavljajući uglavnom poslove revizora duhovnih ustanova. Tokom službe u Prosvetnom odboru ispitivao je stanje bogoslovije, eparhijskih ženskih škola u Kursku, Novgorodu, Vologu. Odskoj, Kostrome, Minska i u nizu drugih eparhija posetio je Sibir, Ural i Zakavkazje.

Godine 1916. dobio je čin pravog državnog savetnika, koji je davao nasledno plemstvo i odgovarao činovima general-majora u vojsci, kontraadmirala u mornarici i dvorskog komornika. Iste godine odlikovan je Ordenom Svetog Vladimira za izuzetne zasluge u oblasti crkvene administrativno-pedagoške službe.

1918. godine, nakon gašenja Prosvetnog odbora, prelazi u Moskvu, gde učestvuje u radu Pomesnog saveta, koji se sastoji od njegovog sekretarijata.

Ostavši bez posla, zaposlio se 1918. kao glavni računovođa u zadružnom artelu „Bogatir”. Živeo je u Moskvi, u kući svog brata, protojereja Vasilija Poljanskog, duhovnika crkve Nikolaja na Stolpahu. Od 1919. godine bio je šef prihvatilišta za, kako su tada pisali, „za defektnu decu“.

Patrijarh Tihon mu je ponudio da prihvati monaštvo, sveštenstvo i episkopstvo i postane njegov pomoćnik u poslovima crkvene uprave u uslovima boljševičke represije nad Crkvom, kada episkopat uopšte nije obećavao čast i siguran život. Prihvatio je ponudu, rekavši pritom svojim rođacima: „Ne mogu da odbijem“. Ako odbijem, onda ću biti izdajnik Crkve, ali kada pristanem, — znam, potpisaću svoju smrtnu kaznu“. Postrig Petra Poljanskog u monaštvo izvršio je mitropolit Sergije (Stragorodski).

Posle ovoga, episkop Verejski Ilarion (Troicki) ga je hirotonisao u čin jerođakona. To se dogodilo ne ranije od 12/25 maja 1920. godine, kada je i sam Ilarion (Troicki) hirotonisan za episkopa. Nakon toga ga je mitropolit Sergije (Stragorodski) hirotonisao u čin jeromonaha. Ne kasnije od avgusta 1920. jeromonah Petar (Poljanski) postao je arhimandrit i iguman moskovskog Zlatoustskog manastira.

8. oktobra 1920. godine hirotonisan je za episkopa Podolskog, vikara Moskovske eparhije, u Sergijevskoj crkvi Troickog Podvorja u Moskvi. Hirotoniju je predvodio patrijarh Tihon.

22. februara 1921. godine uhapšen je i zatvoren u zatvoru Tagan. 12. aprila iste godine osuđen je na dva meseca zatvora sa istražnim zatvorom. 12. avgusta je po drugi put uhapšen. Okolnosti hapšenja su nepoznate. Soslan v gorode Veliki Ustug, Vologodska oblast. Tamo je prvo živeo kod poznatog sveštenika, a zatim kod stražara u gradskom hramu. U izgnanstvu je imao priliku da služi Svetu Liturgiju u sasluživanju sa velikim ustjuškim sveštenstvom. Tamo je započeo poroteste protiv hapšenja Patrijarha i preuzimanje crkvene vlasti od strane obnovitelja.

U avgustu 1923. episkop Petar se vratio u Moskvu. Povratak episkopa Petra u Moskvu poklopio se sa hapšenjem arhiepiskopa Ilariona (Troickog), a episkop Petar je umesto toga postao najbliži savetnik i pomoćnik patrijarha Tihona.

Na arhijerejskom skupu održanom krajem septembra 1923. godine u Danilovskom manastiru u Moskvi, izjasnio se protiv kompromisa sa obnoviteljima.

1 (14) oktobra 1923. godine, od patrijarha Tihona, postavljen je za člana Patrijaršije sa uzdizanjem u čin arhijereja.

30. novembra 1923. godine, ukazom Patrijarha Tihona i Svetog Sinoda, postavljen je za upravnika Bogojavljenskog manastira grada Moskve.

24. januara 1924. godine, naredbom Patrijarha Tihona, postavljen je za arhiepiskopa Kruckog, koji je upravljao Moskovskom eparhijom.

2. marta 1924. godine, uz još dva člana Patrijaršijskog sinoda, arhiepiskopa Serafima (Aleksandrova) i Tihona (Obolenskog), uzdignut je u mitropolita.

U poslednjim mesecima života patrijarha Tihona, mitropolit Petar je, kako je patrijarh Tihon želeo, postao njegov najbliži pomoćnik u pitanjima crkvene uprave. Neprestano je posećivao Patrijarha u njegovoj keliji u Donskom manastiru, a kasnije — u Bakunjinskoj bolnici na Ostoženki, donosio mu papire na potpis, izveštavao o događajima iz crkvenog života.

Patrijarh Tihon je umro 25. marta (7. aprila) 1925. godine. Pošto su mitropoliti Kiril i Agatangel tada bili u izgnanstvu, mitropolit Petar je preuzeo dužnost mestoljubitelja patrijiarha nakon smrti patrijarha Tihona.

Kao upravnik pomogao je mnogim zatvorenicima i prognanima. Donirani novac, obično ih je odmah davao za slanje u zatvore, logore i mesta progonstva. Dao je blagoslov parohijskim sveštenicima prinose molitve za zatočene sveštenike. Često je služio Liturgiju u moskovskim parohijskim i manastirskim crkvama, uključujući i manastir Svetog Danila.

Odlučno se protivio bilo kakvim dogovorima sa obnoviteljima, koji su 1925. godine održali svoj 2. sabor na koji su pozvali predstavnike „starih crkava“. On se obratio arhipastirima, pastirima i svoj deci Crkve poslanicom od 28. jula 1925. godine, u kojoj je dao veoma širok i oštar opis obnove i, što je najvažnije, negirao svaku mogućnost kompromisa:

Kao rezultat toga, apsolutna većina sveštenstva i kongregacije mitropolita Petra odbila je da napravi kompromis sa obnoviteljima. Predstavnici obnove optužili su ga za odnose sa crkvenom i političkom emigracijom, za kontrarevolucionarna osećanja i antivladinu aktivnosti.

Odbio je da prihvati uslove kaznenih organa (GPU), u kojima su obećali da će normalizovati pravni položaj Crkve. Uslovi su uključivali objavljivanje poruke u kojoj se poziva sveštenstvo i vernike da budu lojalni sovjetskoj komunističkoj vlasti, eliminisanje nepoželjnog autoriteta episkopa, osuda episkopa u emigraciji i kontakt sa vladom u vidu predstavnika GPU. Agenti GPU su mu nudili ustupke, obećavajući neke koristi za Crkvu, ali im je mitropolit odgovorio: „Lažete? Ne dajete ništa, samo obećavate».

9. decembra 1925. godine, odlukom Komisije o sprovođenju Uredbe o odvajanju Crkve od države, uhapšen je Centralni komitet Komunističke partije Ukrajine. U očekivanju hapšenja, mitropolit je 5. i 6. decembra doneo dve naredbe „u slučaju smrti“ i u slučaju „nemogućnosti, iz nekog razloga, da mi pošalje dužnost Patrijaršijskog vikara“.

Nakon hapšenja mitropolita Petra, vršenje njegovih dužnosti prešlo je na mitropolita nižegorodskog Sergija (Stragorodskog), koji je usvojio titulu „zamenika namesnika“. Kasnije, ne raspolažući pouzdanim informacijama o događajima koji su se odigrali, dao je protivrečne naredbe o crkvenoj upravi. Istovremeno je odbio da podrži vladino inspirisanu inicijativu nekoliko episkopa o kolegijalnom upravljanju crkvom (tzv. „gregorijanizam“, gregorijanski raskol — po imenu njenog vođe, arhiepiskopa Grigorija (Jackovskog)), potvrdio zabranu služenja liturgije koju je svojim aktivnim članovima nametnuo mitropolit Sergije.

Život u zatvoru

Tokom istrage, držan je u internom zatvoru na Lubjanki, kao iu zatvoru u Suzdalju. Na saslušanju 18. decembra 1925. izjavio je da crkva ne može da odobri revoluciju: "Socijalna revolucija je izgrađena na krvi i bratstvu, koje Crkva ne može priznati. Samo rat još uvek može biti blagosloven od Crkve, pošto je u njoj otadžbina zaštićena od stranih plemena i vere pravoslavne."

5. novembra 1926. osuđen je na tri godine progonstva. U decembru je izveden kroz tranzitne zatvore u Toboljsku, februara 1927. doveden je u selo Abalak, gde je držan u manastiru Abalak pod kontrolom reformatora. Početkom aprila ponovo je uhapšen i odveden u zatvor u Tobolsku. U leto 1927. godine, naredbom Centralnog komiteta RF, poslat je u Arktički krug, na obalu Obskog zaliva, u selo He, gde je lišen medicinske nege. . 11. maja 1928. godine, odlukom Posebnog sastanka OGPU, rok izgnanstva je produžen na 2 godine.

U znak sećanja na ovdašnju decu, mitropolit Petar je ostao vedar starac i, uprkos nedaćama i nedaćama života u egzilu u Heu, nalazio je vremena da komunicira sa meštanima, dajući poslednje svoje deci, bolesnima i stradalnicima.

Negativno se odnosio na ustupke boljševicima koje je učinio mitropolit Sergij. Decembra 1929. poslao mu je pismo u kojem je, posebno, pisalo: "Obaveštavaju me o teškim okolnostima koje se nastaju za Crkvu zbog prelaska granica poverene Vam crkvene vlasti. Veoma mi je žao što se niste potrudili da me posvetite svojim planovima za upravljanje Crkvom."

17. avgusta 1930. ponovo je uhapšen. Držan je u zatvorima u Tobolsku i Jekaterinburgu. Odbio je da skine sa sebe titulu patrijaršijskog vikara, uprkos pretnji da će mu produžiti zatvorsku kaznu.

U novembru 1930. protiv njega je pokrenut krivični postupak zbog optužbe da je, dok je bio u izbeglištvu, „vodio defetističku agitaciju među okolnim stanovništvom, govoreći o bliskom ratu, a takođe je pokušao da iskoristi Crkvu za insceniranje borbe protiv sovjetski vlasti“. Nije se izjasnio krivim. Bio je u samici bez prava na premeštanje ili posete. Godine 1931. odbio je ponudu čekistkinje Evgenije Tučkov da potpiše saradnju sa vlastima kao obaveštajac. Posle razgovora sa Tučkovom, bio je delimično paralizovan, takođe je bio bolestan od skorbuta i astme. Naročitim zborom OGPU 23. jula 1931. osuđen je na pet godina logora, ali je ostavljen u zatvoru u ćeliji za unutrašnju izolaciju. Istovremeno, vernici su bili uvereni da on nastavlja da živi u polarnom egzilu.

"Stalno stojim pred pretnjom većom od smrti. Posebno me ubija nedostatak svežeg vazduha, zar nikad popodne nisam morao da idem u šetnju. ne vidim sjaj sunca… Bolesti su sve jače i jače, produbljuju se i približavaju me grobu. Iskreno govoreći, ne bojim se smrti, samo ne želim da umrem u zatvoru, gde ne mogu da dam poslednju ispovest i gde će samo zidovi biti svedoci smrti".

U julu 1933. zabranjeno mu je hodanje u zajedničkom dvorištu (čak i noću) — zamenile su ih šetnje u malom vlažnom dvorištu, gde je vazduh bio ispunjen isparenjima iz toaleta. Uprkos tome, nastavio je da odbija da podnese svoja ovlašćenja.

Između februara 1934. i jula 1936 mitropolit Petar je prebačen iz unutrašnje izolacije OGPU na Uralu u Sverdlovsku u Verhneuralsku političku izolaciju. U julu 1936. ponovo mu je produžena kazna za 3 godine.

Krajem 1936. patrijaršija je dobila lažnu informaciju o smrti patrijaršijskog vikara, navodno 29. septembra, usled čega je 27. decembra 1936. godine mitropolit Sergije preuzeo titulu patrijaršijskog vikara. Odslužen je pomen mitropolitu Petru.

2. oktobra 1937. godine trojka NKVD Čeljabinske oblasti osudila ga je na smrt. 27. septembra (10. oktobra) streljan je, prema različitim verzijama, u zatvoru UNKVD u Magnitogorsku ili na stanici Kujbas Južno-uralske železnice (u predgrađu Magnitogorska). Mesto sahrane ostaje nepoznato, najverovatnije u oblasti stanice Kujbas, gde su streljani u UNKVD Magnitogorska sahranjeni u masovnim grobnicama.

Kanonizacija i poštovanje

Na Arhijerejskom sinodu, održanom februara 1997. godine, doneta je odluka da se u broj svetih pribroji i vikar Patrijaršijskog prestola, mitropolit Kruticki (Poljanski) Petar.

2003. godine u gradu Magnitogorsku, Čeljabinska oblast, na aveniji Sveto-Vaznesenskog sabora podignut je krst u znak sećanja na mitropolita Petra. 2013. godine eparhijski duhovno-prosvetni centar pri Sabornom hramu dobio je ime po svetomučeniku Petru, mitropolitu Krutickom.

Godine 2012. završena je izgradnja hrama u čast Svetog mučenika Petra (Poljanskog) u rodnom gradu mitropolita Petra u selu Storoževo.

Po mitropolitu Petru nazvana je jedna od najvećih pravoslavnih škola „Pravoslavnaa svjat-petrovska škola“ (bivša „Tradicionalna gimnazija“), osnovana 1993. godine u Moskvi, u kojoj je osvećena kućna crkva u čast svetog mučenika Petra.