Postokupacijski Japan

Postokupacija Japana je period u japanskoj istoriji koji je počeo posle savezničke okupacije Japana i završen je 1952. godine. Japan se ustanovio kao svetska ekonomska i politička sila. Iako je Japan posle rata vođen ustavom napisanim od strane Amerike, idalje su bili u stanju da ustanove snažne uticaje. Ustav je donet 3. novembra 1946, a stupio je na snagu 3. maja 1947. godine. On je sadržao tačku u 9. članu koja je zabranjivala Japanu da poseduje vojsku i da stupa u ratove. Tokom godina ovaj član je drugačije tumačen, zato što sada Sjedinjene Američke Države podržavaju Japan da kontroliše svoju bezbednost. Liberalna demoktratska stranka bi želela da se ovaj član ustava ukine.

Politika

Saveznička okupacija je završena 28. aprila 1952. godine, kada su uslovi iz sporazuma u San Francisku stupili na snagu. Po uslovima iz sporazuma, Japan je ponovo stekao svoj suverenitet, ali je izgubio mnoge teritorije koje je držao pre Drugog svetskog rata, uključujući Koreju, Tajvan i Sahalin. Takođe je izgubio i kontrolu nad mnogim manjim ostrvima u Tihom okeanu. Ovaj sporazum je takođe davao Japanu slobodu da pristupa međunarodnim odbrambenim blokovima. Japan je to učinio istog dana po potpisivanju sporazuma. Japanski premijer Šigeru Jošida i predsednik Amerike Hari Truman su potpisali dokument koji je dozvoljavao američkim jedinicama da nastave korišćenje svojih baza u Japanu.

Nastala je rasprava oko ograničenja vojne potrošnje i suvereniteta cara, doprinoseći velikoj redukciji većine Liberalne partije na prvim postokupacijskim izborima. Posle nekoliko reorganizacija vojske, 1954. godine su osnovane oružane snage Japana pod civilnim rukovodstvom. Hladni rat i rat u Koreji su takođe znatno doprineli obnovi ekonomije pod uticajem SAD i suzbijanju komunizma u ovom periodu.

Neprestano raspadanje partija je dovelo do spajanja konzervativnih sila Liberalne partije i Japanske demokratske partije, ogranak stare Demokratske partije, da bi novembra 1955. godine formirali Liberalno demokratsku partiju. Ova partija je neprekidno bila na vlasti od 1955. do 1993. godine. Rukovodstvo LDP-a je nastalo od elite koja je videla Japan tokom poraza i okupacije. Privlačila je bivše birokrate, lokalne političare, biznismene, novinare, poljoprivrednike i druge profesionalce. Oktobra 1955. godine socijalističke grupe su se ponovo ujedinile pod Japanskom socijalističkom partijom koja je postala druga najjača politička sila u Japanu. Ona je po popularnosti bila praćena partijom Komeito, osnovanom 1964. godine.

Kasnih sedamdesetih godina dvadesetog veka Komeito i Demokratska socijalistička partija su prihvatile sporazum o međusobnoj saradnji i bezbednosti, a Demokratska socijalistička partija je čak i podržavala nadogradnju odbrane. Takođe je Japanska socijalistička partija bila primorana da odbaci svoj antimilitaristički stav. Sjedinjene Američke Države su nastavile da vrše pritisak nad Japanom da povećaju potrošnju svoje odbrane preko 1% svog bruto društvenog proizvoda. Ovo je prouzrokovalo mnoge rasprave, gde većina protivljenja nije dolazila iz manjinskih stranaka ili od javnog mišljenja nego od zvaničnika iz ministarstva finansija.

Premijer Tanaka Kakuej je primoran da podnese ostavku 1974. godine zbog navodne povezanosti sa finansijskim skandalima i bio je na kratko uhapšen i zatvoren 1976. godine.

Svadljiva politika Liberalno demokratske partije je otežavala dolazak do konsenzusa tokom sedamdesetih godina dvadesetog veka. Međutim, iznenadna smrt premijera Ohira Masajošija neposredno pred izbore 1980. godine je dovela do povećanja glasova ovoj partiji iz saosećanja, što je omogućilo novom premijeru Suzuki Zenku da postigne većinu. Suzuki je ubrzo zamenjen zbog afera oko izdavanja udžbenika, naime oni su pokušavali da zataškaju agresije Japana u Drugom svetskom ratu. Ovaj incident kao i ozbiljni fiskalni problemi su doveli do pada Suzukijevog kabineta.

Novembra 1982. godine, Nakasone Jasuhiro, konzervativac koga su podržavale frakcije Tanake i Suzukija, je postao premijer, a 1984. je izabran za svoj drugi mandat kao predsednik Liberalno demokratske partije. Japanska vlada se 1986. godine susretala sa rastućom krizom. Cene zemljišta su ubrzano rasle, stopa inflacije je dostigla onu iz 1975. godine, a nezaposlenost je bila na rekordno visokom nivou na 3,2%. Leta 1987. godine su ekonomski indikatori pokazivali znakove oporavka, ali 20. oktobra, istog dana kada je Nakasone imenovao svog naslednika, tokijska berza je pala. Japanska ekonomija i politički sistem su sitigli do prekretnice u svom razvoju koji će se nastaviti i u devedesetim godinama dvadesetog veka.    

Ekonomija

Japanska vlada je kroz institucije poput ministarstva za međunarodnu trgovinu i industriju podstaknula razvoj japanske industrije u inostranstvu, a pritom ograničila poslovanja stranih firmi u Japanu. Ove prakse i oslanjanje na Sjedinjene Američke Države za bezbednost su dozvolile japanskoj ekonomiji da eksponencijalno raste za vreme Hladnog rata. Do osamdesetih godina dvadesetog veka mnogi japanski proizvodi, posebno automobili i električni uređaji, su se izvozili širom sveta, a japanska industrija je bila druga najveća na svetu. Ovakav razvoj je nastavljen neometano uprkos recesiji devedesetih godina dvadesetog veka.  

Spoljni poslovi

Pored bogatstva i centralne pozicije u svetskoj ekonomiji, Japan je imao veliki uticaj na svetsku politiku tokom velikog dela posleratnog perioda.

Pedesete godine dvadesetog veka su bile obeležene ponovnim uspostavljanjem veza Japana sa brojnim nacijama i redefinisanjem internacionalne uloge, na primer, pristupanjem Ujedinjenim nacijama 1956. godine.

Najveća politička kriza Japana desila se 1960. godine oko revizije japansko-američkog uzajamnog sporazuma bezbednosti. Nakon što je zaključen novi Sporazum uzajamne saradnje i bezbednosti koji je obnovio ulogu SAD kao japanskog vojnog zaštitnika, javili su se masovni ulični protesti i politički ustanci, dok je veće dalo ostavku mesec dana nakon ratifikacije sporazuma. Japanski pogled na Sjedinjene Američke Države se do 1968. godine, nakon godina masovnih protesta oko nuklearnog naoružanja i 1972. godine, nakon uzajamnog odbrambenog pakta, popravio i Japan je dobio nazad Nanpo i Rjukju ostrva koja su bila pod američkom vlašću.

Japan je povratio veze sa Republikom Kinom nakon Drugog svetskog rata i održavani su srdačni odnosi sa nacionalističkom vladom kada je proterana u Tajvan, polisa zbog koje je Narodna Republika Kina, koja je osnovana 1949. godine, imala neprijateljski pogled na Japan. Tokio je 1972. uspostavio odnose sa Pekingom i usledila je bliska saradnja u oblasti ekonomije.

Japanski odnosi sa Sovjetskim Savezom su nastavili da budu problematični posle rata, ali zajednička deklaracija Japana i SSSR, potpisana 19. oktobra 1956. godine,  je okončala rat i ponovo uspostavila diplomatske odnose. Glavni predmet spora je sovjetska okupacija onoga što Japan naziva svojim severnim teritorijama, ostrva Iturup, Kunašir, Šikotan i Habomai.

Nekoliko uzajamnih poseta japanskog premijera Nakasone Jasuhira i američkog predsednika Ronalda Regana su imale za cilj da poboljšaju odnose između njihovih zemalja. Jasuhirova čvršća pozicija o problemima odbrane ga je načinila popularnim kod nekoliko zvaničnika SAD, ali ne i u Japanu ili drugim susednim azijskim zemljama.

Kultura

Japan je nastavio sa vesternizacijom i u posleratnom periodu, do koje je najviše došlo za vreme okupacije. Američka muzika i filmovi su postali polularni, što je podstaklo generaciju japanskih umetnika da stvaraju i pod zapadnjačkim uticajem i pod uticajem Japana.

Tokom ovog perioda Japan je počeo i da izvozi kulturu. Mladi ljudi širom sveta su počeli da čitaju mange , japanske stripove, da gledaju anime, japanske animirane filmove, i da konzumiraju druge moderne aspekte japanske kulture. Japanski pisci poput Jasunari Kavabate i Jukio Mišime su postali popularni u Americi i Evropi.