Prehlada

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Prehlada
Klasifikacija i spoljašnji resursi
Specijalnostfamily medicine, infektologija, otorinolaringologija
MKB-10J00.0
MKB-9-CM460
DiseasesDB31088
MedlinePlus000678
eMedicineaaem/118 med/2339
Patient UK[https://patient.info/doctor/upper-respiratory-infections-coryza upper-respiratory-infections-coryza Prehlada]
MeSHD003139

Prehlada je takođe poznata pod nazivom nazofaringitis ili rinofaringitis. To je lako prenosiva infektivna bolest gornjeg respiratornog sistema koja uglavnom pogađa nos. U simptome spadaju kašalj, bol u grlu, curenje iz nosa i groznica. Simptomi obično nestaju posle sedam do deset dana. Međutim, neki simptomi mogu trajati do tri nedelje. Preko dve stotine virusa mogu izazvati prehladu. Rinovirusi su najčešći uzročnici.

Akutna infekcija nosa, sinusa, grla ili grkljana (infekcija gornjeg respiratornog trakta) je kategorisana prema oblastima na telu koja su najviše pogođena. Prehlada prvenstveno pogađa nos, faringitis grlo, dok sinuzitis pogađa sinuse. Simptomi su rezultat odgovora imunskog sistema prevashodno na infekciju a ne na uništavanje tkiva od strane samih virusa. Pranje ruku je glavni metod za prevenciju infekcije. Neki dokazi govore u prilog efikasnosti nošenja maski za lice.

Za prehladu ne postoji lek, ali se simptomi mogu lečiti. Prehlada je najčešća zarazna bolest kod ljudi. Prosečna odrasla osoba boluje od dve do tri prehlade godišnje. Prosečno dete preboli između šest i dvanaest prehlada godišnje. Ove infekcije prate čovečanstvo od drevnih vremena.

Znaci i simptomi[uredi | uredi izvor]

U najčešće simptome prehlade spadaju kašalj, curenje nosa, zapušenost nosa, i bol u grlu. Od ostalih simptoma, mogu se pojaviti bol u mišićima (mialgija), umor, glavobolja i gubitak apeitita.[1] Bol u grlu je prisutan kod oko 40% osoba. Kašalj je prisutan kod oko 50% osoba.[2] Bol u mišićima se javlja kod oko polovine slučajeva.[3] Groznica nije čest simptom kod odraslih, ali jeste kod odojčadi i mlađe dece.[3] Kašalj izazvan prehladom je obično blag u poređenju sa kašljem izazvanim gripom (influencom).[3] Kašalj i groznica označavaju veću verovatnoću infekcije gripa (influence) kod odraslih osoba.[4] Veliki broj virusa koji izazivaju prehladu mogu izazvati infekciju bez simptoma.[5][6] Boja sluzi koja se iskašljava iz donjih disajnih puteva (ispljuvak) može varirati od bezbojne preko žute do zelene. Boja sluzi ne pokazuje da li je infekcija izazvana bakterijom ili virusom.[7]

Razvoj bolesti[uredi | uredi izvor]

Prehlada obično počinje umorom, osećajem hladnoće, kijavicom i glavoboljom. Ostali simptomi, kao što su curenje iz nosa i kašalj, pojavljuju se kroz dva ili više dana.[1] Simptomi su obično najizraženiji drugog ili trećeg dana nakon početka infekcije.[3] Oni najčešće nestaju za sedam do deset dana, ali mogu trajati do tri nedelje.[8] Kašalj traje više od deset dana kod 25% do 40% slučajeva u kojima su zaražena deca. Traje više od 25 dana kod 10% slučajeva u kojima su zaražena deca.[9]

Uzrok[uredi | uredi izvor]

Virusi[uredi | uredi izvor]

Koronavirusi su grupa virusa poznatih po tome što izazivaju prehladu. Oni imaju oreol, odnosno kružni izgled (nalik vencu) kada se posmatraju elektronskim mikroskopom.

Prehlada spada u lako prenosive infekcije gornjeg respiratornog trakta. Rinovirus je najčešći uzročnik prehlade. On je zaslužan za 30% do 80% svih slučajeva. Rinovirus spada u RNK viruse porodice Pikornavirida. Postoji 99 poznatih tipova virusa iz ove porodice.[10][11] Drugi virusi takođe mogu izazvati prehladu. Koronavirus je uzročnik prehlade u 10% do 15% slučajeva. Grip (influenca) izaziva ovu bolest u 5% do 15% slučajeva.[3] Drugi slučajevi oboljenja mogu biti izazvani humanim parainflueca virusom, humanim respiratornim sincicijalnim virusom, adenovirusima, enterovirusima i metapneumovirusima.[12] Često, infekciju može izazvati više od jednog virusa.[13] Ukupno, preko dve stotine virusa su povezani sa prehladama.[3]

Prenošenje[uredi | uredi izvor]

Virus prehlade se obično prenosi na jedan ili dva glavna načina. Udisanje ili unos kapljica iz vazduha koje sadrže virus. Ili kontakt sa zaraženom sluzi iz nosa ili zaraženim predmetima.[2][14] Koji je metod prenošenja prehlade najčešći nije ustanovljeno.[15] Virusi mogu preživeti duži vremenski period u okruženju. Virusi se mogu prenositi sa ruku na oči ili nos gde dolazi do infekcije.[14] Osobe koje sede u blizini su izložene većem riziku od zaraze.[15] Prenos bolesti je čest u obdaništima i školi zbog bliskog kontakta velikog broja dece sa niskim imunitetom i često lošom higijenom.[16] Ove infekcije se potom kod kuće prenose na druge članove porodice.[16] Nema dokaza da je vazduh koji cirkuliše tokom komercijalnih letova metod prenosa.[14] Prehlade koje su izazvane rinovirusom su najviše zarazne u toku prva tri dana od pojave simptoma. Nakon toga su znatno manje zarazne.[17]

Vremenski uslovi[uredi | uredi izvor]

Tradicionalna teorija pretpostavlja da se prehlada prenosi produženom izloženošću hladnom vremenu kao što su kišni ili zimski uslovi, po čemu je i bolest dobila svoj naziv.[18] Uloga sniženja telesne temperature kao faktora rizika od hladnoće je kontroverzna.[19] Neki od virusa koji izazivaju prehladu su sezonski, i javljaju se češće tokom hladnog i vlažnog vremena.[20] Veruje se da je razlog duži boravak na otvorenom prostoru u blizini;[21] što posebno važi za decu koja kreću u školu.[16] Međutim, to takođe može biti povezano sa promenama u respiratornom sistemu što dovodi do lakše infekcije.[21] Niska vlažnost vazduha može povećati učestanost prenošenja zbog toga što suv vazduh malim kapljicama koje se lako šire omogućava dalje kretanje i duži opstanak u vazduhu.[22]

Ostalo[uredi | uredi izvor]

Grupni imunitet, imunitet koji nastaje kada celokupna grupa ljudi postane imuna na određenu infekciju, javlja se nakon prethodne izloženosti virusima koji izazivaju prehlade. Stoga, kod mlađe populacije se javlja veća stopa respiratornih infekcija dok se kod starije populacije javlja manja stopa respiratornih infekcija.[23] Slab imunski sistem takođe predstavlja faktor rizika od oboljevanja.[23][24] Nedostatak sna i loša ishrana su takođe povezani sa povećanim rizikom od razvoja infekcije nakon izloženosti rinovirusu. Smatra se da su razlozi njihovi uticaji na imunski sistem.[25][26]

Patofiziologija[uredi | uredi izvor]

Prehlada je bolest koja pogađa gornji respiratorni trakt.

Veruje se da su simptomi prehlade uglavnom povezani sa reakcijom imunskog sistema na virus.[27] Mehanizam ovog odgovora imunskog sistema je specifičan za svaki virus. Na primer, rinovirus se obično dobija direktnim kontaktom. On se vezuje za ICAM-1 receptore putem nepoznatih metoda radi oslobađanja inflamatornih medijatora.[27] Oni potom proizvode simtome.[27] Virus obično ne dovodi do oštećenja nazalnog epitela.[3] Suprotno tome, respiratorni sincicijalni virus (RSV) se prenosi i putem direktnog kontakta i preko kapljica u vazduhu. On se potom umnožava u nosu i grlu pre nego što se često prošiti na donji respiratorni trakt.[28] RSV ne izaziva oštećenje epitela.[28] Humani parainfluenca virus obično izaziva zapaljenje nosa, grla i disajnih puteva.[29] Kod mlađe dece, kada stigne do traheje može izazvati upalu grla, grub kašalj i probleme sa disanjem. Razlog za to je mala veličina disajnih puteva kod dece.[29]

Dijagnoza[uredi | uredi izvor]

Razlika između infekcija gornjeg disajnog trakta je okvirno zasnovana na lokaciji pojave simptoma. Prehlada prvenstveno pogađa nos, faringitis grlo a bronhitis prvenstveno pogađa pluća.[2] Prehlada se često definiše kao zapaljenje nosa koje može obuhvatiti zapaljenje grla različite jačine.[30] Samodijagnoza je česta.[3] Izolacija virusnog agensa se retko obavlja.[30] Generalno nije moguće identifikovati tip virusa preko simtoma.[3]

Prevencija[uredi | uredi izvor]

Jedini efikasan način za prevenciju prehlade je fizičko sprečavanje širenja virisa.[31] Ovo prvenstveno obuhvata pranje ruku i nošenje maski za lice. U bolničkim uslovima, mantili i rukavice za jednokratnu upotrebu se takođe nose.[31] Izolacija zaraženog materijala nije moguća jer je oboljenje veoma rašireno a simptomi nisu specifični. Vakcinacija se pokazala komplikovanom jer je obuhvaćen veliki broj virusa koji prolaze brze promene.[31] Razvoj vakcine sa širokim dejstvom malo je verovatno.[32]

Redovno pranje ruku smanjuje prenošenje virusa koji izazivaju prehladu. Najefikasnije je kod dece.[33] Nije poznato da li upotreba antivirusnih ili antibakterijskih sredstava tokom normalnog pranja ruku povećava koristi pranja.[33] Nošenje maski za lice u blizini osoba koje su zaražene može koristiti. Nema dovoljno dokaza da bi se ustanovilo da li je veća fizička ili društvena distanca korisna ili ne.[33] Suplementi na bazi cinka mogu biti efikasni u smanjenju broja prehlada kod osobe.[34] Rutinski unos vitamina C ne smanjuje rizik ili jačinu prehlade. Vitamin C može smanjiti trajanje prehglade.[35]

Lečenje[uredi | uredi izvor]

Plakat sa natpisom „Posavetujte se sa lekarom“ kojim se građani podstiču na pravilno lečenje prehlade

Trenutno ne postoje lekovi niti biljni preparati koji dokazano smanjuju trajanje infekcije.[36] Lečenje podrazumeva ublažavanje simptoma bolesti.[37] To znači da se preporučuje što više odmora, unošenje tečnosti radi hidratacije i grgoljenje toplom, slanom vodom.[12] Međutim, veliki deo pozitivnog učinka lečenja pripisuje se placebo efektu.[38]

Simptomatsko lečenje[uredi | uredi izvor]

Lečenje koje pomaže da se ublaže simptomi, podrazumeva uobičajene lekove za ublažavanje bolova(analgetici) i za snižavanje temperature (antipiretici) kao što su ibuprofen[39] i acetaminofen/paracetamol.[40] Nema dokaza da su lekovi za kašalj išta efikasniji od uobičajenih lekova za ublažavanje bolova (analgetika).[41] Lekovi protiv kašlja se takođe ne preporučuju za decu usled nedostatka dokaza o njihovoj efikasnosti i štetnom delovanju.[42][43] 2009. godine, Kanada je ograničila slobodnu prodaju lekova za kašalj i prehladu namenjenih deci mlađoj od šest godina, usled zabrinutosti u vezi sa rizicima i dobrobiti koja nije bazirana na dokazima.[42] Zloupotreba dekstrometorfana (aktivnog sastojka mnogih lekova za kašalj koji su u slobodnoj prodaji) dovela je do njihove zabrane u mnogim zemljama.[44]

Kod odraslih, simptomi stalnog curenja nosa mogu biti ublaženi prvom generacijom antihistaminika. Ipak, prva generacija antihistaminika izaziva neželjene efekte kao što je pospanost.[37] Drugi nazalni dekongestivi, kao što je pseudoefedrin, takođe deluju efikasno kod odraslih.[45] Nazalni sprej ipratropijum može da smanji curenje nosa, ali ne otklanja zapušenost nosa.[46] Antihistaminici druge generacije se nisu pokazali efikasni.[47]

Usled nedovoljnog proučavanja, nije poznato da li povećan unos tečnosti ublažava simptome ili skraćuje trajanje disajnih smetnji.[48] Takođe je nedovoljno proučeno da li je od koristi udisanje zagrejanog, vlažnog vazduha.[49] U jednoj studiji je otkriveno da su balzami za grudni koš efikasni za ublažavanje nekih simptoma, kao što su kašljanje noću, zapušen nos i poteškoće prilikom spavanja.[50]

Antibiotici i antivirotici[uredi | uredi izvor]

Antibiotici nemaju nikakvog dejstva protiv virusnih infekcija, a samim tim nemaju nikakvog efekta prilikom prehlade.[51] Antibiotici se ipak svuda propisuju iako njihova sporedna dejstva uzrokuju veću štetu.[51][52] Antibiotici se svuda propisuju jer ljudi očekuju od lekara da im preporuči lek i lekari žele da pomognu ljudima. Propisivanje antibiotika se dešava takođe i zato što je teško isključiti uzroke infekcije koji bi mogli da se leče antibioticima.[53] Ne postoje efikasni antiviralni lekovi za prehladu iako neka preliminarna istraživanja pokazuju pozitivne efekte.[37][54]

Alternativne metode lečenja[uredi | uredi izvor]

Iako postoje mnoge alternativne metode lečenja prehlade, i dalje je nedovoljno naučnih dokaza koji bi potkrepili korišćenje većinu tih lečenja.[37] Od 2010. godine, nedovoljno je dokaza za ili protiv korišćenja meda ili nazalne irigacije.[55][56] Dodaci cinka mogu da smanje težinu i trajanje simptoma ako se uzmu najdalje 24 sata nakon pojave tih simptoma.[34] Mada su sprovođena detaljna istraživanja o pozitivnom dejstvu vitamina C na prehladu, došlo se do razočaravajućih rezultata.[35][57] Dokazi o korisnosti ehinacee protivurečni su.[58][59] Različite vrste dodataka koji sadrže ehinaceu, pokazuju neujednačenu efikasnost.[58]

Ishod bolesti[uredi | uredi izvor]

Prehlada je obično blaga bolest koja prolazi sama od sebe, većina simptoma nestaje kroz nedelju dana.[2] Teže komplikacije, ukoliko do njih dođe, javljaju se kod starijih osoba, male dece ili kod osoba koje su na terapiji imunosupresivima (tj. kojima je oslabljen imunski sistem).[60] Može se razviti sekundarna bakterijska infekcija i dovesti do sinuzitisa, faringitisa ili infekcije uha.[61] Procenjuje se da u 8% slučajeva dolazi do sinuzitisa. Infekcija uha se javlja u 30% slučajeva.[62]

Verovatnoća nastanka bolesti[uredi | uredi izvor]

Prehlada je najuobičajenija ljudska bolest[60] i pogađa ljude na čitavoj planeti.[16] Odrasli obično preleže dve do pet infekcija godišnje.[2][3] Deca mogu da imaju šest do deset prehlada godišnje (školska deca čak i dvanaest godišnje).[37] Verovatnoća javljanja infekcije povećava se u starijoj dobi usled oslabljenog imunskog sistema.[23]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Uzroci nastanka prehlade otkriveni su tek 1950-ih godina, ali je čovečanstvo znalo za ovu bolest od davnih vremena.[63] Njeni simptomi i lečenje su opisani na Ebersovim papirusima iz Egipta, najstarijim do danas sačuvanim medicinskim tekstovima, napisanim s kraja 16. veka pre nove ere.[64] Naziv „prehlada“ počeo je da se upotrebljava u 16. veku usled sličnosti simptoma bolesti sa simptomima koji se javljaju kad se čovek izlaže hladnom vremenu.[65]

Medicinski istraživački savet je osnovao Jedinicu za prehladu u Velikoj Britaniji 1946. godine i tu je otkriven rinovirus 1956.[66] Sedamdesetih godina prošlog veka, Jedinica za prehladu je dokazala da lečenje interferonom tokom perioda inkubacije infekcije rinovirusima, pruža određenu zaštitu protiv bolesti.[67] Ali nijedna praktična metoda lečenja nije razvijena. Jedinica je prestala sa radom 1989, dve godine nakon što je završeno istraživanje tableta cink-glukonata u prevenciji i lečenju prehlade izazvane rinovirusima. Lečenje cinkom je bilo jedino uspešno lečenje koje je otkriveno u toku rada Jedinice za prehladu.[68]

Uticaj na ekonomiju[uredi | uredi izvor]

Britanski poster iz Drugog svetskog rata koji prikazuje trošak izazvan prehladom[69]

Uticaj prehlade na ekonomiju je nedovoljno istražen u većem delu sveta.[62] U Sjedinjenim Američkim Državama, prehlada prednjači po broju zabeleženih poseta lekaru, sa 75 miliona do 100 miliona poseta godišnje i procenjuje se da troškovi za to iznose 7,7 milijardi dolara godišnje. Amerikanci troše 2,9 milijardi dolara godišnje na lekove koji su u slobodnoj prodaji. Takođe troše dodatnih 400 miliona dolara na kupovinu propisanih lekova za ublažavanje simptoma bolesti.[70] Više od trećine ljudi koji posete lekara, dobiju recepte za antibiotike. Korišćenje antibiotika dovodi do otpornosti na antibiotike.[70] Procenjuje se da se godišnje zabeleži od 22 miliona do 189 miliona dana izostanaka iz škole zbog prehlade. Kao posledica toga, roditelji izostaju 126 miliona radnih dana da bi ostali kod kuće i brinuli o bolesnoj deci. Kad se tome pridoda 150 miliona radnih dana u kojima radnici izostanu sa posla zbog prehlade, ukupni gubici u ekonomiji nastali zbog prehlade premašuju 20 milijardi dolara godišnje.[12][70] To predstavlja 40% izgubljenog radnog vremena u Sjedinjenim Američkim Državama.[71]

Istraživanja[uredi | uredi izvor]

Brojni su antivirotici bili testirani radi utvrđivanja njihovog dejstva na prehladu. Od 2009. godine, nijedan se nije pokazao dovoljno efikasan i istovremeno podoban za upotrebu.[54] Trenutno su u toku ispitivanja antivirusnog leka plekonaril. Za sada se pokazao obećavajući protiv pikornavirusa. Takođe su u toku ispitivanja leka BTA-798.[72] Oralni oblik plekonarila je bezbedan za upotrebu, dok se u obliku spreja još ispituje.[72]

Istraživači sa Univerziteta Merilend, Koledža Park i Univerziteta Viskonsin-Medison izvršili su mapiranje genoma za sve poznate vrste virusa koji uzrokuju prehladu.[73]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Eccles & Weber 2009, str. 24
  2. ^ a b v g d Arroll, B (16. 5. 2011). „Common cold.”. Clinical evidence. 2011 (03). PMID 21406124. 
  3. ^ a b v g d đ e ž z i Eccles, R (2005). „Understanding the symptoms of the common cold and influenza” (PDF). Lancet Infect Dis. 5 (11): 718—25. PMID 16253889. doi:10.1016/S1473-3099(05)70270-X. Arhivirano iz originala (PDF) 08. 03. 2012. g. Pristupljeno 12. 10. 2012. 
  4. ^ Eccles & Weber 2009, str. 26.
  5. ^ Eccles & Weber 2009, str. 129.
  6. ^ Eccles & Weber 2009, str. 50.
  7. ^ Eccles & Weber 2009, str. 30.
  8. ^ Heikkinen T, Järvinen A (2003). „The common cold”. Lancet. 361 (9351): 51—9. PMID 12517470. doi:10.1016/S0140-6736(03)12162-9. 
  9. ^ Goldsobel AB, Chipps BE (2010). „Cough in the pediatric population”. J. Pediatr. 156 (3): 352—358.e1. PMID 20176183. doi:10.1016/j.jpeds.2009.12.004. 
  10. ^ Palmenberg, A. C.; Spiro, D; Kuzmickas, R; Wang, S; Djikeng, A; Rathe, JA; Fraser-Liggett, CM; Liggett, SB (2009). „Sequencing and Analyses of All Known Human Rhinovirus Genomes Reveals Structure and Evolution”. Science. 324 (5923): 55—9. PMID 19213880. doi:10.1126/science.1165557. 
  11. ^ Eccles & Weber 2009, str. 77.
  12. ^ a b v „Common Cold”. National Institute of Allergy and Infectious Diseases. 27. 11. 2006. Arhivirano iz originala 06. 09. 2008. g. Pristupljeno 11. 6. 2007. 
  13. ^ Eccles & Weber 2009, str. 107.
  14. ^ a b v Eccles & Weber 2009, str. 197
  15. ^ a b Eccles & Weber 2009, str. 211
  16. ^ a b v g Zuckerman 2007, str. 496
  17. ^ Gwaltney JM Jr; Halstead, SB.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć); |contribution= ignorisan (pomoć) Invited letter in „Questions and answers”. Journal of the American Medical Association. 278 (3): 256—257. 16. 7. 1997. Pristupljeno 16. 9. 2011. 
  18. ^ Zuger, Abigail (4. 3. 2003). „'You'll Catch Your Death!' An Old Wives' Tale? Well...”. The New York Times. 
  19. ^ Mourtzoukou, EG (2007). Falagas, ME. „Exposure to cold and respiratory tract infections.”. The international journal of tuberculosis and lung disease : the official journal of the International Union against Tuberculosis and Lung Disease. 11 (9): 938—43. PMID 17705968. 
  20. ^ Eccles & Weber 2009, str. 79.
  21. ^ a b Eccles & Weber 2009, str. 80
  22. ^ Eccles & Weber 2009, str. 157.
  23. ^ a b v Eccles & Weber 2009, str. 78
  24. ^ Eccles & Weber 2009, str. 166.
  25. ^ Cohen S, Doyle WJ, Alper CM, Janicki-Deverts D, Turner RB (2009). „Sleep Habits and Susceptibility to the Common Cold”. Arch. Intern. Med. 169 (1): 62—7. PMC 2629403 Slobodan pristup. PMID 19139325. doi:10.1001/archinternmed.2008.505. 
  26. ^ Eccles & Weber 2009, str. 160–165.
  27. ^ a b v Eccles & Weber 2009, str. 112
  28. ^ a b Eccles & Weber 2009, str. 116
  29. ^ a b Eccles & Weber 2009, str. 122
  30. ^ a b Eccles & Weber 2009, str. 51–52
  31. ^ a b v Eccles & Weber 2009, str. 209
  32. ^ Lawrence, DM (maj 2009). „Gene studies shed light on rhinovirus diversity”. Lancet Infect Dis. 9 (5): 278. doi:10.1016/S1473-3099(09)70123-9. 
  33. ^ a b v Jefferson, T (6. 7. 2011). Del Mar, CB, Dooley, L, Ferroni, E, Al-Ansary, LA, Bawazeer, GA, van Driel, ML, Nair, S, Jones, MA, Thorning, S, Conly, JM. „Physical interventions to interrupt or reduce the spread of respiratory viruses.”. Cochrane database of systematic reviews (Online) (7): CD006207. PMID 21735402. doi:10.1002/14651858.CD006207.pub4. 
  34. ^ a b Singh, M (16. 2. 2011). Das, RR. „Zinc for the common cold.”. Cochrane database of systematic reviews (Online) (2): CD001364. PMID 21328251. doi:10.1002/14651858.CD001364.pub3. 
  35. ^ a b Hemilä, Harri; Chalker, Elizabeth; Douglas, Bob; Hemilä, Harri (2007). Hemilä, Harri, ur. „Vitamin C for preventing and treating the common cold”. Cochrane database of systematic reviews (3): CD000980. PMID 17636648. doi:10.1002/14651858.CD000980.pub3. 
  36. ^ „Common Cold: Treatments and Drugs”. Mayo Clinic. Pristupljeno 9. 1. 2010. 
  37. ^ a b v g d Simasek M, Blandino DA (2007). „Treatment of the common cold”. American Family Physician. 75 (4): 515—20. PMID 17323712. Arhivirano iz originala 26. 09. 2007. g. Pristupljeno 12. 10. 2012. 
  38. ^ Eccles & Weber 2009, str. 261.
  39. ^ Kim SY, Chang YJ, Cho HM, Hwang YW, Moon YS (2009). Kim, Soo Young, ur. „Non-steroidal anti-inflammatory drugs for the common cold”. Cochrane Database Syst Rev (3): CD006362. PMID 19588387. doi:10.1002/14651858.CD006362.pub2. 
  40. ^ Eccles, R (2006). „Efficacy and safety of over-the-counter analgesics in the treatment of common cold and flu”. Journal of Clinical Pharmacy and Therapeutics. 31 (4): 309—319. PMID 16882099. doi:10.1111/j.1365-2710.2006.00754.x. 
  41. ^ Smith SM, Schroeder K, Fahey T (2008). Smith, Susan M, ur. „Over-the-counter medications for acute cough in children and adults in ambulatory settings”. Cochrane Database Syst Rev (1): CD001831. PMID 18253996. doi:10.1002/14651858.CD001831.pub3. 
  42. ^ a b Shefrin AE, Goldman RD (2009). „Use of over-the-counter cough and cold medications in children”. Can Fam Physician. 55 (11): 1081—3. PMC 2776795 Slobodan pristup. PMID 19910592. 
  43. ^ Vassilev, ZP (2010). Kabadi, S, Villa, R. „Safety and efficacy of over-the-counter cough and cold medicines for use in children.”. Expert opinion on drug safety. 9 (2): 233—42. PMID 20001764. doi:10.1517/14740330903496410. 
  44. ^ Eccles & Weber 2009, str. 246.
  45. ^ Taverner D, Latte J (2007). Latte, G. Jenny, ur. „Nasal decongestants for the common cold”. Cochrane Database Syst Rev (1): CD001953. PMID 17253470. doi:10.1002/14651858.CD001953.pub3. 
  46. ^ Albalawi, ZH (6. 7. 2011). Othman, SS, Alfaleh, K. „Intranasal ipratropium bromide for the common cold.”. Cochrane database of systematic reviews (Online) (7): CD008231. PMID 21735425. doi:10.1002/14651858.CD008231.pub2. 
  47. ^ Pratter, MR (2006). „Cough and the common cold: ACCP evidence-based clinical practice guidelines.”. Chest. 129 (1 Suppl): 72S—74S. PMID 16428695. doi:10.1378/chest.129.1_suppl.72S. 
  48. ^ Guppy, MP (16. 2. 2011). Mickan, SM, Del Mar, CB, Thorning, S, Rack, A. „Advising patients to increase fluid intake for treating acute respiratory infections.”. Cochrane database of systematic reviews (Online) (2): CD004419. PMID 21328268. doi:10.1002/14651858.CD004419.pub3. 
  49. ^ Singh, M (11. 5. 2011). Singh, M. „Heated, humidified air for the common cold.”. Cochrane database of systematic reviews (Online) (5): CD001728. PMID 21563130. doi:10.1002/14651858.CD001728.pub4. 
  50. ^ Paul IM, Beiler JS, King TS, Clapp ER, Vallati J, Berlin CM (2010). „Vapor rub, petrolatum, and no treatment for children with nocturnal cough and cold symptoms” (PDF). Pediatrics. 126 (6): 1092—9. PMID 21059712. doi:10.1542/peds.2010-1601. Arhivirano iz originala 09. 07. 2020. g. Pristupljeno 12. 10. 2012. 
  51. ^ a b Arroll B, Kenealy T (2005). Arroll, Bruce, ur. „Antibiotics for the common cold and acute purulent rhinitis”. Cochrane Database Syst Rev (3): CD000247. PMID 16034850. doi:10.1002/14651858.CD000247.pub2. 
  52. ^ Eccles & Weber 2009, str. 238.
  53. ^ Eccles & Weber 2009, str. 234.
  54. ^ a b Eccles & Weber 2009, str. 218
  55. ^ Oduwole, O (20. 1. 2010). Meremikwu, MM, Oyo-Ita, A, Udoh, EE. „Honey for acute cough in children.”. Cochrane database of systematic reviews (Online) (1): CD007094. PMID 20091616. doi:10.1002/14651858.CD007094.pub2. 
  56. ^ Kassel, JC (17. 5. 2010). King, D, Spurling, GK. „Saline nasal irrigation for acute upper respiratory tract infections.”. Cochrane database of systematic reviews (Online) (3): CD006821. PMID 20238351. doi:10.1002/14651858.CD006821.pub2. 
  57. ^ Heiner, Kathryn A; Hart, Ann Marie; Martin, Linda Gore; Rubio-Wallace, Sherrie (2009). „Examining the evidence for the use of vitamin C in the prophylaxis and treatment of the common cold”. Journal of the American Academy of Nurse Practitioners. 21 (5): 295—300. PMID 19432914. doi:10.1111/j.1745-7599.2009.00409.x. 
  58. ^ a b Linde K, Barrett B, Wölkart K, Bauer R, Melchart D (2006). Linde, Klaus, ur. „Echinacea for preventing and treating the common cold”. Cochrane Database Syst Rev (1): CD000530. PMID 16437427. doi:10.1002/14651858.CD000530.pub2. 
  59. ^ Sachin A Shah; Sander, Stephen; C Michael White; Rinaldi, Mike; Craig I Coleman (2007). „Evaluation of echinacea for the prevention and treatment of the common cold: a meta-analysis”. The Lancet Infectious Diseases. 7 (7): 473—480. PMID 17597571. doi:10.1016/S1473-3099(07)70160-3. 
  60. ^ a b Eccles & Weber 2009, str. 1
  61. ^ Eccles & Weber 2009, str. 76.
  62. ^ a b Eccles & Weber 2009, str. 90
  63. ^ Eccles & Weber 2009, str. 3.
  64. ^ Eccles & Weber 2009, str. 6.
  65. ^ „Cold”. Online Etymology Dictionary. Pristupljeno 12. 1. 2008. 
  66. ^ Eccles & Weber 2009, str. 20.
  67. ^ Tyrrell, DA (1987). „Interferons and their clinical value”. Rev. Infect. Dis. 9 (2): 243—9. PMID 2438740. doi:10.1093/clinids/9.2.243. 
  68. ^ Al-Nakib, W; Higgins, PG; Barrow, I; Batstone, G; Tyrrell, DA (1987). „Prophylaxis and treatment of rhinovirus colds with zinc gluconate lozenges”. J Antimicrob Chemother. 20 (6): 893—901. PMID 3440773. doi:10.1093/jac/20.6.893. 
  69. ^ „The Cost of the Common Cold and Influenza”. Imperial War Museum: Posters of Conflict. vads. Arhivirano iz originala 27. 07. 2011. g. Pristupljeno 12. 10. 2012. 
  70. ^ a b v Fendrick AM, Monto AS, Nightengale B, Sarnes M (2003). „The economic burden of non-influenza-related viral respiratory tract infection in the United States”. Arch. Intern. Med. 163 (4): 487—94. PMID 12588210. doi:10.1001/archinte.163.4.487. 
  71. ^ Kirkpatrick, GL (1996). „The common cold”. Prim. Care. 23 (4): 657—75. PMID 8890137. doi:10.1016/S0095-4543(05)70355-9. 
  72. ^ a b Eccles & Weber 2009, str. 226
  73. ^ „Genetic map of cold virus a step toward cure, scientists say”. Val Willingham. CNN. 2009. Pristupljeno 28. 4. 2009. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Прехлада&oldid=27556124”