Оториноларингологија

Из Википедије, слободне енциклопедије

Оториноларингологија је грана медицине која се бави болестима ува, носа и грла.

Ухо,грло и нос

Ти органи су међу собом функционално повезани. Важну везу чини једунствена респираторна слузница, која се простире кроз носне органе, параназалне дупље, носни део ждрела, гркљан, душник и душнице. Најчешће болести уха, грла и носа у нашој популацији су следеће: запаљенске болести (спољашњег и средњег ува, слузокоже носа и синуса, крајника, ждрела, гркљана) које могу бити инфективне или алергијске, зачепљење ушног канала[1] (cerumen), зујање у ушима (Tinitus), вртоглавице (Vertigo), наглувост (surditas), полипи, тумори итд. Иако се оториноларингологија бави обољењима одређених органа, ипак не смемо да западнемо у грешку да оболеле органе посматрамо као део који се може одвојити од целине. Код лечења поленске кијавице, нпр. испитујемо и лечимо локалне знаке опште сензибилизације тела. Потреба да упозна респираторну алергију доводи лекара специјалисту у уску везу са алергологијом[2] као науком која повезује многе медицинске струке.

Нос[уреди]

Дисање живот значи. Човек може живети неколико дана без хране и воде, али само неколико минута без дисања. Нос чини почетни део органа за дисање и има заштитну улогу приликом уласка ваздуха у организам[3]. Његова површина је покривена микроскопским длачицама које штите од вируса, бактерија и алергена. Ако ипак дође до болести, чека нас неугодно шмрцање и кијање. Чишћење носа посебно је битно ујуру, као припрема за дан, па пре спавања јер ноћу углавном дишемо кроз нос. У тегобе са носем спадају: кијање, ослабљен мирис, крварење у носу, свраб у носу, секреција из носа, отежано дисање на нос.

Грло[уреди]

Усна дупља и ждрело су део органа за дисање и почетни део органа за варење. Осећај сувоће у устима настаје због недовољне количине слине у усној шупљини, често услед дисања на уста кад је нос зачепљен, што може довести и до упале грла. Задах из уста је неугодна тема. Најчешћи узрок је накупљање хране између зуба, а пушење, конзумирање алкохола и зачињене хране погоршавају стање. Бол у грлу може бити последица упале ждрела или крајника. Упалу усне шупљине можемо изазвати уношењем вруће или тврде хране. Упалу такође изазивају и патогени микроорганизми, бактерије и вируси. У тегобе са грлом спадају: кашаљ, промуклост, промене или израслине на слузокожи, болно или отежано гутање, бол у грлу, печење.

Ухо[уреди]

Ухо

Ухо је периферни орган чула слуха и равнотеже. Уши региструју звучне таласе и претварају их у електричне сигнале, који се шаљу у централне структуре где се ти сигнали „дешифрују“ и настаје осећај слуха. Људско уво може регистровати звучне таласе фреквенције од 16 до 20.000 херца. У старости је овај распон мањи због бројних дегенеративних промена. Церумену су склоне особе кје раде у прашини, особе које носе звучна помагала, старије особе, као и деца због честе игре у песку, на земљи или у прашини. У тегобе са увом спадају: секреција из ува, вртоглавица, бол у уву, ослабљен слух, зујање у уву.

Преглед[уреди]

Преглед је безболан и траје око 20-30 минута. Како би преглед био успешан потребно је знати да се састоји из два дела. Први део подразумева анамнезу, тј. разговор са пацијентом о проблемима због којих се јавио на преглед. Други део подразумева сам чин прегледа и има свој одређени редослед. Посебну везу међу органима из подручја оториноларингологије чини метод којим се служимо кад им приступамо у циљу прегледа и лечења. Главни начин прегледа је инспекција употребом чула вида.

Инструмети потребни за преглед[уреди]

Оптичка камера

Оториноларинголог користи различите инструменте како би установио стање пацијената: отоскоп, аудиометар, тимпанометар, електронистагмограф, калориметар, огледалца, оптичке камере...

Напредак отриноларингологије[уреди]

У току последњих деценија родила се у оквиру оториноларингологије нова наука, која носи име аудиологија. Она изучава све услове који су потребни да човек саобраћа са другим човеком путем говора. Показало се да развој говора спада међу најсложеније акције човека. Говор није лако научити ни усавршити.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

  • Проф. Др Срећко Подвинец (1965): "Оториноларингологија", Медицинска књига Београд-Загреб