Progon LGBT+ osoba u Nacističkoj Nemačkoj

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Roze trougao, simbol gej prava i gej prajda, originalno je bio usmeren nadole i korišćen je kao nacistička oznaka u koncentracionim logorima da obeleži homoseksualce.

Pod vlašću nacional-socijalista u Nemačkoj od 1933. do 1945. godine, gej muškarci i (u manjem obimu) lezbijke su aktivno bili progonjeni, i više hiljada njih je bilo zarobljeno u koncentracionim logorima.

Počevši od 1933. godine, sve LGBT organizacije su bile zabranjene, udžbenici o homoseksualnosti i ljudskoj seksualnosti uopšteno (poput knjiga koje je izdao Institut za rodne studije, pod upravom jevrejskog gej aktiviste Magnusa Hiršfelda), spaljeni su. Gestapo je sastavio spiskove homoseksualaca i gej klubovi su zatvoreni. Neki homoseksualci su prebegli, dok su se drugi pritajili ili se posvetili heteroseksualnim vezama kako bi prikrili svoj identitet. U ovom periodu približno 100.000 muškaraca je uhapšeno pod sumnjom da su homoseksualci, od kojih je 50.000 njih zvanično osuđeno. Većina njih je kaznu služila u regularnim zatvorima, a između 5.000 i 15.000 drugih je zatvoreno u nacističke koncentracione logore. Vodeći naučnik Ridiger Lautman tvrdi da je stopa smrtnosti homoseksualaca u koncentracionim logorima premašivala 60%. Homoseksualci su u logoru trpeli nemerljiv stepen okrutnosti svojih porobljivača, poput služenja kao meta za vežbe gađanja..[1] Homoseksualci su bili korišćeni i kao pacijenti za nacističke medicinske eksperimente, jer su naučnici pokušavali da pronađu „lek” za homoseksualnost. Nemačka vlada se 2002. godine izvinila LGBT zajednici zbog toga što je nacistička vlada progonila homoseksualce.[2] Evropski parlament je 2005. godine usvojio rezoluciju o holokaustu koja je obuhvatala progon homoseksualaca. Širom sveta izgrađeni su spomenici gej žrtvama nacizma.[3] Nekoliko pokreta poput projekta Tišina = Smrt povratilo je simbol ružičastog trougla u znak podrške gej pravima, svesti o sidi i srodnim pitanjima.

Definicija homoseksualnosti[uredi | uredi izvor]

Prvi istorijski pravni korak u smeru ka progonu homoseksualaca pod nacističkim režimom u Nemačkoj bio je paragraf 175 novog kaznenog zakona koji je usvojen nakon ujedinjenja nemačkih država u Nemačko carstvo 1871. godine. Paragraf 175 glasio je: „Neprirodni seksualni čin počinjen između osoba muškog pola ili ljudi sa životinjama kažnjava se zatvorom; gubitak građanskih prava takođe može biti nametnut.” Zakon se različito tumačio u celoj naciji do presude u sudskom slučaju 23. aprila 1880. Imperijalni sud pravde je presudio da krivični homoseksualni čin mora da uključuje analni, oralni ili interkruralni seks između dva muškarca. Sve manje od toga smatralo se bezazlenom igrom.[4] Nemačkim policijskim snagama ovo novo tumačenje paragrafa 175 bilo je izuzetno teško dokazati na sudu, jer je bilo teško pronaći svedoke ovih dela. Sprovođenje paragrafa 175 ponekad je variralo, jer je, na primer, veliko i dotad neviđeno suzbijanje homoseksualaca pokrenuto nakon što je afera Eulenburg-Harden 1906-09. dovela do homofobne moralne panike u Nemačkoj.[5] Izvršenje je takođe variralo od pokrajine do pokrajine, a Pruska pod vođstvom socijaldemokrate Otoa Brauna odbijala je da sprovede paragraf 175 od 1918. do 1932. godine. Kako su osuđujuće presude često morale da dokažu homoseksualno ponašanje koje se dešavalo u privatnosti, tumačenje paragrafa 175 rezultiralo je sa približno oko 500 osuđujućih presuda godišnje. Međutim, homoseksualci su se često suočavali sa drugim oblicima marginalizacije, od vernika ili ucenjivača, preko neformalnog gonjenja.[6]

Posle Noći dugih noževa, ministar pravde Rajha Franc Girtner (koji u to vreme nije bio nacista) izmenio je paragraf 175 zbog onoga što je njegova vlada videla kao rupe u zakonu. Verzija stava 175 iz 1935. godine takođe je proglasila da je svaki „iskaz“ homoseksualnosti sada krivično delo. Najznačajnija promena zakona bila je promena sa „Nerirodni seksualni čin počinjen između osoba muškog pola“ u „Muškarac koji počini seksualni prestup sa drugim muškarcem“. Ovo je proširilo domet zakona da progoni homoseksualce. Poljupci, uzajamna masturbacija i ljubavna pisma muškaraca poslužili su kao legitimni razlog za policijsko hapšenje. Zakon nigde ne navodi šta je zapravo seksualni prestup, ostavljajući ga otvorenim za subjektivno tumačenje. Muškarci koji su upražnjavali ono što je bilo poznato kao bezazlena zabava sa drugim muškarcima, sada su podlegli hapšenju prema zakonu.[7] Pored toga, 1935. godine paragraf 175 dopunjen je paragrafom 175a koji je proširio krivična dela koja se odnose na homoseksualnost. Ovo prošireno homoseksualno ponašanje obuhvatilo je i krivičnu nepristojnost koja je obuhvatala bilo kakve radnje koje su protivne „javnom moralu“ ili „pobudile seksualne želje u sebi ili strancima“.[8] Kao rezultat, neko bi mogao biti krivično gonjen pod paragrafom 175a zbog gledanja u čoveka na „primamljiv način.“

Prema novom nacističkom paragrafu 175, u Libeku je januara 1937. uhapšeno 230 muškaraca.[9] Među uhapšenima je i poznati Nemac Fridrih-Paul von Groshajm. Služio je deset meseci u zatvoru, kasnije je ponovo uhapšen 1938. godine i pušten pod uslovom da bude kastriran. Tokom boravka u zatvoru, Groshajm je, kao i mnogi drugi homoseksualci, bio podvrgnut mučenju i zlostavljanju, jer je izjavio da je „pretučen do kraja“ kao i da su mu „čitava leđa (bila) krvava“. Zatvorenici su „tučeni sve dok im konačno nisu dali imena.“[10] Groshajmova značka u zatvoru bila je označena slovom A koje je značilo Aršfiker („upražnjivač analnog seksa - vulgarno“).

Udar na homoseksualce[uredi | uredi izvor]

Gestapov telegram sa spiskom osumnjičenih homoseksualaca za šefa policije u Dortmundu

Krajem februara 1933. godine, kako je ublažavajući uticaj Ernsta Rema, najistaknutijeg homoseksualnog nacističkog zvaničnika, oslabio, nacistička partija je pokrenula čistku homoseksualnih (gej, lezbijskih i biseksualnih; tada poznatih kao homofilnih) klubova u Berlinu, zabranila seksualne publikacije i zabranila organizovane gej grupe. Kao posledica toga, mnogi su pobegli iz Nemačke (npr. Erika Man, Ričard Plant). Sam Rem je bio homoseksualac, ali se prikazivao kao ultra-mačo „jak” tip i prezirao je „meke” homoseksualce. Stranke koje su se protivile Hitleru čak su iskoristile Ernsta, za kojeg je bilo poznato da je posećivao mnoge berlinske gej klubove i salone i bio član Lige za ljudska prava, da bi napadali Hitlera raspravljajući o „Hitlerovom kvir prijatelju Remu“.[11] Klima straha zavladala je homoseksualnom zajednicom, sa, na primer, mnogim lezbijkama koje su se venčale kako bi izbegle slanje u koncentracione logore koji su se prvi put pojavili u martu 1933.

Za samo nekoliko nedelja od Hitlerovog imenovanja za kancelara 30. januara 1933, racije i suzbijanje tokom cele godine označili su suštinu prekretnice u nacističkom progonu homoseksualaca. U februaru su nacistički vojnici počeli da zatvaraju barove i zabranjuju prodaju publikacija sa seksualnim sadržajem.[12] Kao rezultat toga, homoseksualna zajednica se povukla iz klubova i grupa koje su dominirale homoseksualnom zajednicom u Nemačkoj, čime se brzo stalo na kraj živahnim homoseksualnim zajednicama u to vreme. Lično svedočenje anonimnog ispitanika promenilo je političku klimu kao „grom“, dok su mnogi njegovi jevrejski i homoseksualni prijatelji počeli da nestaju dok su, kako se pretpostavlja, bili u pritvoru.[13] Pruska policija pokrenula je seriju racija radi zatvaranja gej barova, a paragraf 175 sproveden je s novim stepenom strogoće i žara. Jedan homoseksualac ​​prepričavao je da je redovno pozivan u kancelariju Gestapa na ispitivanje tokom nedelja nakon hapšenja svog ranijeg romantičnog partnera. On je, kao i mnogi homoseksualci u to vreme, morao da prekine sve odnose sa svim svojim prijateljima iz homoseksualne zajednice, komentarišući da su „živeli kao životinje u divljem parku ... uvek osećajući lovce“.

Uhapšeni homoseksualci korišćeni su za kreiranje spiskova ostalih članova homoseksualne zajednice, što je vodilo ka društvenom čišćenju homoseksualne zajednice. Gej muškarci koji nisu uspešno emigrirali na sigurno pokušali su da sakriju svoj homoseksualni identitet, a neki su bili u heteroseksualnim vezama i brakovima sa ženama.[14]

10. maja 1933, nacisti u Berlinu spaljuju dela jevrejskih pisaca, biblioteku Instituta za rodne studije, i druga dela koja su smatrali nedostojnim za Nemačku.

U martu 1933. godine, Kurt Hiler, glavni organizator Instituta za seksualnu nauku Magnusa Hiršfelda, poslat je u koncentracioni logor. Dana 6. maja 1933. godine, nacistička omladina izvršila je organizovani napad na Institut za seksualna istraživanja. Nekoliko dana kasnije, 10. maja, biblioteka i arhiv Instituta javno su izvučeni i spaljeni na ulicama Opernplaca. Uništeno je oko 20.000 knjiga i časopisa i 5.000 slika. Takođe su zaplenjeni opsežni spiskovi imena i adresa homoseksualaca Instituta.[15] Usred paljenja, Jozef Gebels održao je politički govor pred gomilom od oko 40.000 ljudi.

Hitler je u početku štitio Rema od drugih elemenata nacističke partije koja je smatrala da je njegova homoseksualnost kršila snažnu anti-homoseksualnu politiku stranke. Međutim, Hitler je kasnije promenio kurs kada je shvatio Rema kao potencijalnu pretnju njegovoj moći. Tokom Noći dugih noževa 1934. godine, istrebljivanja onih koje je Hitler smatrao pretnjama svojoj moći, ubio je Rema i koristio Removu homoseksualnost kao opravdanje za suzbijanje besa u redovima SA. Nakon učvršćivanja svoje moći, Hitler će homoseksualce uključiti među one koji su tokom holokausta slati u koncentracione logore.

Hajnrih Himler je u početku podržavao Rema, tvrdeći da su optužbe za homoseksualnost protiv njega proizveli Jevreji. Ali nakon čistke, Hitler je podigao Himlerov status i on je postao veoma aktivan u suzbijanju homoseksualnosti. Uzviknuo je: „Moramo istrebiti ove ljude do korena... homoseksualac ​​mora biti eliminisan.“[16]

Ubrzo nakon istrebljenja 1934. godine, uspostavljeno je posebno odeljenje Gestapoa za sastavljanje spiskova homoseksualaca. Godine 1936. Himler je stvorio Centralnu kancelariju za borbu protiv homoseksualnosti i pobačaja.

Nacistička Nemačka je smatrala da su nemački homoseksualci protiv plana stvaranja „nadrase“ i nastojala je da ih natera na seksualno i socijalno prilagođavanje. Gej muškarci koji nisu želeli da se promene ili se pretvaraju da menjaju svoju seksualnu orijentaciju poslati su u koncentracione logore u okviru kampanje „Istrebljenje radom“.[17]

Na meti je bilo više od milion gej Nemaca, od kojih je najmanje 100.000 uhapšeno, a 50.000 je izdržavalo zatvorske kazne kao „osuđeni homoseksualci“. Stotine evropskih homoseksualaca koji su živeli pod nacističkom okupacijom kastrirani su po nalogu suda.

Neki od progonjenih prema ovim zakonima ne bi se identifikovali kao homoseksualci. Takvi „anti-homoseksualni“ zakoni bili su široko rasprostranjeni u zapadnom svetu sve do 1960-ih i 1970-ih, pa se mnogi homoseksualci nisu osećali sigurno da iskažu svoje priče sve do 1970-ih kada su ukinuti mnogi takozvani „zakoni o sodomiji“.

Iz različitih razloga, lezbijke nisu bile široko progonjene u nacističkom periodu. Međutim, postoji niz zabeleženih slučajeva lezbijki zatvorenih u koncentracionim logorima.

Koncentracioni logori[uredi | uredi izvor]

Memorijalna ploča u koncentracionom logoru Zahsenhauzen

Iako nisu svi homoseksualni muškarci u Nemačkoj slati u koncentracione logore, za one koji jesu, iskustvo je bilo naročito brutalno i često fatalno. Homoseksualci su smatrani najnižima u hijerarhiji koncentracionih logora. Procene se veoma razlikuju u pogledu broja homoseksualaca zatvorenih u koncentracionim logorima tokom Holokausta, u rasponu od 5.000 do 15.000, a procenjuje se da je 55% njih umrlo. Pored toga, podaci o konkretnim razlozima interniranja ne postoje u mnogim oblastima, što otežava precizno utvrđivanje broja tačno koliko je homoseksualaca stradalo u logorima smrti. Homoseksualci su često klasifikovani kao „asocijalni“ kada su poslati u koncentracione logore, što otežava procenu broja homoseksualaca u koncentracionim logorima. „Asocijalni“ su bili vrlo široka pravna kategorija u nacističkoj Nemačkoj koja se sastojala od ljudi koji se „stide rada“ (tj. lenji), narkomana, beskućnika, alkoholičara, sitnih kriminalaca i ljudi koji su bili samo ekscentrični ili nekonformistički, i vlasti su homoseksualce često klasifikovale kao „asocijalne“ kao način pokazivanja „devijantne“ prirode „asocijalnih osoba“ uopšte.[18][19][20][21]

Peukert je objasnio kako su vlasti homoseksualnost povezivale sa „asocijalnošću“, pokazujući da se kampanja protiv homoseksualaca ne može smatrati izolovanom, i da je treba posmatrati kao deo šireg projekta „pročišćenja“ narodne zajednice od svih genetski „nepodobnih” elemenata. Lezbijke koje su slate u koncentracione logore uvek su klasifikovane kao „asocijalne osobe“, i kao takve lezbijske zatvorenice nosile su crni trougao dodeljen „asocijalnim osobama“ umesto ružičastih trouglova datih muškim homoseksualcima. Paragraf 175 pokrivao je samo mušku homoseksualnost, pa su vlasti uvek lezbijke slale u koncentracione logore kao asocijalne grupe, što je bila toliko široka kategorija da je vlastima omogućavalo da u koncentracione logore šalju bilo koga čiji životni stil ne odobravaju.[18][19][21]

Za razliku od Jevreja i Roma, nacisti nisu imali nameru da istrebe homoseksualce, već da ih „prevaspitaju“, zbog čega su dobili teže i opasnije poslove od drugih zatvorenika nejevreja. Jedan od metoda „prevaspitavanja“ bilo je njihovo slanje u logorsku javnu kuću, gde su lezbijke često bile primorane da „rade“ kao prostitutke . Rudolf Hes, komandant Zahsenhauzena, a kasnije i Aušvica, napisao je u svojim memoarima da su homoseksualci odvojeni od drugih zatvorenika kako bi se spriječilo širenje homoseksualizma među ostalim zatvorenicima i stražarima i da im je nametnuo takav režim da je malo njih preživelo.[18][19][21]

Gej muškarci su bili izloženi neobično okrutnom postupanju u koncentracionim logorima, suočavajući se sa mučenjima u rasponu od silovanja do kuvanja njihovih testisa u vreloj vodi. Preživeli Pjer Sel je izjavio: „Nacisti su mi zabili 25 centimetara dugo drvo u analni otvor”. Suočili su se sa progonom ne samo nemačkih vojnika, već i zatvorenika, a mnogi homoseksualci su pretučeni do smrti. Pored toga, homoseksualci u logorima za prisilni rad rutinski su dobijali više iscrpljujućih i opasnijih radnih zadataka od ostalih nejevrejskih zatvorenika, u skladu sa politikom „Istrebljenja radom“. Na primer, dodeljivani su im najopasniji zadaci u podzemnoj fabrici raketa Dora-Mitelbau i kamenolomima u Flosenburgu i Buhenvaldu. SS vojnici su takođe znali da koriste homoseksualce za vežbanje meta, usmeravajući oružje u ružičaste trouglove koje su njihovi ljudski ciljevi bili primorani da nose, u logorima poput koncentracionog logora Zahsenhauzen. Homoseksualci su neselektivno ubijani dok su na strelištu stvarali veštačke mete od humki od zemlje i gline, jer su stražari često gađali homoseksualce umesto samih meta strelišta. Primećuje se da su homoseksualci u nacističkom režimu bili meta „na način do tad neviđen u bilo kojoj civilizovanoj državi na svetu“.[18][19][21]

U leto 1940. Himler je naredio da se homoseksualci odmah po odsluženju zatvorske kazne šalju u logore, a ova "preventivna kazna" mogla bi da se skrati ako bi osoba pristala na kastraciju. Od 1942. godine kastracija se mogla vršiti po nalogu suda ili komandanta logora. Kao i drugi gej zatvorenici, bili su žrtve medicinskih eksperimenata koji su tražili „lek“ za homoseksualnost.[18][19][21]

Oštro postupanje može se pripisati pogledu SS-ovih stražara na homoseksualce, kao i homofobnim stavovima prisutnim u nemačkom društvu uopšte. Pored toga, homoseksualci u koncentracionim logorima nisu imali sposobnost da praktikuju grupnu solidarnost, koja je pomagala drugim grupama poput političkih zatvorenika, zbog njihovog morala. Peukert je napisao da su kampanju za suzbijanje homoseksualnosti zajedno sa kampanjom protiv „asocijalnih“ odobrili „široki delovi stanovništva, uključujući mnoge koji su kritikovali pritvaranje i mučenje političkih protivnika režima“. Marginalizacija homoseksualaca u Nemačkoj ogledala se i u logorima. Mnogi su umrli od premlaćivanja, a neke od povreda naneli su im drugi zatvorenici. Iskustva poput ovih mogu objasniti visoku stopu smrtnosti homoseksualaca u kampovima u poređenju sa drugim „asocijalnim“ grupama. Studija Ridigera Lautmana otkrila je da je 60% homoseksualaca u koncentracionim logorima umrlo, u poređenju sa 41% za političke zatvorenike i 35% za Jehovine svedoke. Studija takođe pokazuje da su stope preživljavanja homoseksualnih muškaraca bile nešto veće kod interniranih iz srednje i više klase, kao i kod oženjenih biseksualnih muškaraca i onih sa decom.[18][19][21]

Posle rata[uredi | uredi izvor]

Poništena „ungultig“ kartica: sud u istočnom Berlinu odbio je da zatvoreniku sa ružičastim trouglom dodeli status „žrtve fašizma“ (nem. [Opfer des Faschismus] грешка: {{lang}}: текст има искошену назнаку (помоћ), ili OdF ).

Homoseksualci zatvorenici koncentracionih logora nisu priznati kao žrtve nacističkog progona ni u jednoj posleratnoj nemačkoj državi. Pored toga, nijedna država nije sadržala evidenciju LGBT+ žrtava holokausta. Reparacije i državne penzije dostupne drugim grupama odbijene su za homoseksualce koji su i dalje bili klasifikovani kao kriminalci - verzija 175 paragrafa iz 1935. godine ostala je na snazi u Zapadnoj Nemačkoj do 1969, kada je Bundestag izglasao povratak na verziju pre 1935. godine.[22] Nemački istoričar Detlev Peukert napisao je da „nijedan homoseksualac ​​nije dobio reparaciju posle 1945. godine“, a samo je hrabra „nekolicina“ čak i pokušala, jer je paragraf 175 iz 1935. godine ostao na snazi sve do 1969. godine, i to uprkos načinu na koji su preživeli homoseksualci pretrpeli „duboko narušavanje života”, te da su u posleratnoj Nemačkoj ostali izopšteni.

Peukert je iskoristio činjenicu da je nacistička verzija paragrafa 175 ostala u statutima sve do 1969. godine, jer je to bio „zdrav zakon”, kako ga je kancelar Adenauer nazvao 1962. godine, i potpuno odbijanje nemačke države da isplati odštetu preživelim homoseksualcima da bi tvrdio da Nacistička Nemačka nije bila neka „zastrašujuća aberacija“ u odnosu na norme Zapada, a nacističku kampanju protiv homoseksualaca trebalo bi smatrati delom šire homofobične kampanje širom sveta. Tokom 1960. godine, Hans Cauner, gradonačelnik Dahaua, rekao je britanskom novinaru Levu Gardneru, pišući za The Sunday Express, da je nacistička kampanja protiv homoseksualaca i „asocijalaca“ bila opravdana, rekavši: „Morate da se setite da je mnogo kriminalaca i homoseksualaca bilo u Dahauu. Da li želite spomenik za takve ljude? ". Od 12. maja 1969. godine, kada je najpopularniji nemački časopis Špigel objavio članak rekavši da je „skandalozno“ da je verzija paragrafa 175 iz 1935. godine još uvek na snazi i pozivajući na potpuno ukidanje paragrafa 175, izazvalo je mnogo kontroverzi. Od 1981. godine otkriveno je da su mnoge zapadnonemačke policijske snage i dalje vodile spiskove poznatih homoseksualaca koji su bili značajno uključeni u kategoriju „asocijalni pripadnici“. Paragraf 175 ukinut je tek 1994. godine, iako su i Istočna i Zapadna Nemačka liberalizovale svoje zakone protiv homoseksualnosti odraslih krajem 1960-ih. Međutim, u Istočnoj Nemačkoj nacističke izmene zakona delimično su ukinute 1950. godine, dok je homoseksualni čin odraslih legalizovan 1968. godine.

Gej muškarci koji su preživeli Holokaust mogli bi biti ponovo zatvoreni zbog „ponovljenih krivičnih dela“ i zadržani su na modernim spiskovima „seksualnih prestupnika“. Pod savezničkom vojnom vladom Nemačke, homoseksualci koji su bili u koncentracionim kampovima ili zatvorima su bili prisiljeni da izdržavaju ostatak svojih kazni.[23]

Nacistička anti-homoseksualna politika i njihovo uništavanje ranog pokreta za gej prava uglavnom se nisu smatrali pogodnom temom za istoričare i prosvetne radnike Holokausta. Tek 1970-ih i 1980-ih došlo je do opšteg istraživanja teme, a preživeli holokausta napisali su svoje memoare, predstave poput Benta, a objavljeno je više istorijskih istraživanja i dokumentarnih filmova o homofobiji nacista i njihovom uništavanju nemačkog pokreta za prava LGBT osoba.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Remembering LGBT people murdered in the Holocaust”. Morning Star (na jeziku: engleski). 27. 1. 2020. Pristupljeno 22. 7. 2020. 
  2. ^ Melissa Eddy (18. 5. 2002). „Germany Offers Nazi-Era Pardons”. Associated Press. 
  3. ^ Mathis Winkler (18. 1. 2006). „European Parliamentarians Stand Up Against Homophobia”. Deutsche Welle. 
  4. ^ Giles, Geoffrey J (2001). Social Outsiders in Nazi Germany. Princeton, New Jersey: Princeton University Press. str. 240. 
  5. ^ Domeier, Norman The Eulenburg Affair: A Cultural History of Politics in the German Empire, Rochester: Boydell & Brewer, 2015 pages 103–104
  6. ^ Burleigh, Michael (1991). The racial state: Germany, 1933-1945Neophodna slobodna registracija. Wippermann, Wolfgang, 1945-, Mazal Holocaust Collection. Cambridge [England]: Cambridge University Press. ISBN 0521391148. OCLC 22597244. 
  7. ^ Giles, Geoffrey J. (2001). Social Outsiders in Nazi Germany. Princeton, New Jersey: Princeton University Press. str. 240—242. 
  8. ^ Plant, Richard (2013). The pink triangle : the nazi war against homosexuals. New York: Henry Holt and Company. ISBN 9781429936934. OCLC 872608428. 
  9. ^ „Persecution of Homosexuals in the Third Reich”. encyclopedia.ushmm.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 14. 11. 2019. 
  10. ^ „Hidden from history”. 5. 6. 2009. Arhivirano iz originala 5. 6. 2009. g. Pristupljeno 14. 11. 2019. 
  11. ^ Eissler, W. U. (1980). Arbeiterparteien und Homosexuellenfrage : zur Sexualpolitik von SPD und KPD in der Weimarer Republik. Berlin: R. Winkel. ISBN 3921495504. OCLC 8533169. 
  12. ^ „Nazi Persecution of Homosexuals 1933-1945”. www.ushmm.org. Pristupljeno 13. 11. 2019. 
  13. ^ Stümke, Hans-Georg; Finkler, Rudi (1981). Rosa Winkel, Rosa Listen: Homosexuelle und 'Gesundes Volksempfinden' von Auschwitz bis heute. Hamburg. str. 238. 
  14. ^ „Nazi Persecution of Homosexuals 1933-1945”. www.ushmm.org. Pristupljeno 14. 11. 2019. 
  15. ^ Rector, Frank (1981). The Nazi extermination of homosexuals. Stein and Day. ISBN 0-812827295. 
  16. ^ Richard Plant (1986). The Pink Triangle: The Nazi War against Homosexuals. New York: Holt. str. 99. 
  17. ^ Neander, Biedron. „Homosexuals. A Separate Category of Prisoners”. Auschwitz-Birkenau Memorial and Museum. Arhivirano iz originala 14. 01. 2014. g. Pristupljeno 10. 8. 2013. 
  18. ^ a b v g d đ Nazi persecution of homosexuals 1933-1945 (Nacistički progon homoseksualaca 1933. - 1945.), ushmm.org, pristupljeno 9. siječnja 2014. (jezik: engleski)
  19. ^ a b v g d đ Nazism’s Pink Hell Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. јануар 2014) (Nacistički ružičasti pakao), Robert Biedron, auschwitz.org, pristupljeno 9. siječnja 2014. (језик: енглески)
  20. ^ Persecution of Homosexuals in the Third Reich (Progon homoseksualaca u Trećem Reichu), ushmm.org, pristupljeno 9. siječnja 2014. (језик: енглески)
  21. ^ а б в г д ђ Homosexuals in Nazi Germany (Homoseksualci u nacističkoj Njemačkoj), Johansson, Warren, Percy, William A.; Simon Wiesenthal Center Annual 7 (1984), str. 225-263. (језик: енглески)
  22. ^ Burleigh, Michael, Wipperman, Wolfgang, The Racial State: Germany, 1933–1945 (Rasna država: Njemačka, 1933.-1945.), Cambridge University Press, Cambridge, 1991., str. 183.. ISBN 0-521-39114-8 (jezik: engleski)
  23. ^ Storkmann 2021, str. 30–31.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Giles, Geoffrey J (2001). Social Outsiders in Nazi Germany. Princeton, New Jersey: Princeton University Press. str. 240. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Прогон_ЛГБТ%2B_особа_у_Нацистичкој_Немачкој&oldid=27677228”