Rajčin Sudić

Rajčin Sudić (umro posle 1360) je bio srpski sveštenik koji je sredinom 14. veka sastavio zapis. Zapis Rajčina Sudića prvi je od tri srpska srednjovekovna zapisa nastalih u tamnici.

Biografija

Rajčin Sudić je, zajedno sa Kijevcem, lažno optužen za neveru zbog čega se pet meseci nalazi u tamnici. Utamničio ga je kesar Vojihna koji ne nalazi dokaz njegove krivice (beleg) na osnovu koga bi mogao da mu presudi po skraćenom postupku (udavom) već ga u okovima drži pet meseci. Zapis Rajčina Sudića više puta je komentarisan. To su učinili Đorđe Radojičić, Milivoje Bašić, Đorđe Trifunović, Aleksandar Solovjev, Rade Mihaljčić. Pored ovog su sačuvana još dva zapisa iz srpskih srednjovekovnih tamnica. Prvi je zapis popa Nikole koga je u Kozniku (kod Aleksandrovca) utamničio knez Lazar, a drugi je zapis Vrsana Kosarića koji je zatvoren u tamnici Blagaja kod Mostara u 15. veku.

Sam rukopis nalazio se u Narodnoj biblioteci Srbije pod brojem 104, sve do 6. aprila 1941. godine kada je, kao i mnogi drugi, izgoreo. Imao je 296 listova od pergamenta. Vreme njegovog nastanka datuje se oko polovine 14. veka. Nije sačuvan ceo, nedostaju početak, nekoliko listova iz sredine i kraj.

Spominjanje Majke Božije Kosenice upućuje na Bogorodičinu ikonu koja se nalazi u manastiru Kosenica u oblasti Drame. Kult ove čudotvorne ikone slavi se u manastiru Kosenica na Veliku Gospojinu 15. avgusta. Prema Vladimiru Petkoviću, Kosenicu je podigao kralj Milutin, a osnovao iguman German. Nije poznato kada je i zašto kralj Milutin podigao Kosenicu. Moguće je da je to zbog toga što je u Drami sahranjena njegova tašta, carica Irina (1316). Ona je bila žena vizantijskog cara Andronika II i Simonidina majka. Umrla je 1316. godine te se izgradnja manastira stavlja u period od 1316. do 1321. godine. Sudić govori o kesaru koji vlada u ovim krajevima sredinom 14. veka. To je svakako kesar Vojihna.

Vojihna se u literaturi najčešće pominje kao otac prve srpske književnice Jefimije i tast despota Uglješe. U povelji Hilandaru, Dušan ga naziva bratučedom što bi ukazivalo da su njihovi očevi bili braća. Đorđe Radojčić smatra da je Vojihna bio sin Urošice tj. unuk kralja Dragutina. Purković ga smatra za sina Konstantina, brata Stefana Dečanskog. Međutim, Vojihna se pominje u jednom dokumentu iz 1323. godine kao pristalica Vladislava II u ratu sa Dečanskim. To je još jedan dokaz da je Vojihna unuk Dragutina. Vojihnino ime se 1348. godine pominje u pratnji cara Dušana i Jelene pri poseti Svetoj Gori i Hilandaru (poklonio je Hilandaru selo Potolino). Ne može se utvrditi vreme kada je Vojihna dobio titulu kesara, ali je to bilo pre 1350—1. godine. Po rangu je bio iza kesara Grgura. Vojihna je vladao u oblasti Drame, najistočnijeg dela Srpskog carstva. Nisu sačuvane njegove povelje iz perioda vladavine. Imao je samo jedno dete — Jefimiju (Jelenu). Posle Dušanove smrti, Vojihna je bio potčinjen carici Jeleni, gospodarici Serske oblasti. Priznavao je i vlast njenog sina Uroša. Umro je posle 1358, a pre 1371. godine (kada Uglješa posećuje njegov grob, neposredno pred Maričku bitku). Sahranjen je u Hilandaru. Njegovu oblast nasledio je Uglješa, najpre sa titulom velikog vojvode, a potom i sa despotskom titulom.

Izvori

• Đ. Đekić; Zapis Rajčina Sudića kao istorijski izvor; Zbornik Matice srpske za istoriju 55, Novi Sad (1997). str. 25.-48