Стефан Драгутин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Стефан Драгутин
Fresco of Stefan Dragutin, Arilje.jpg
Фреска из цркве светог Ахилија у Ариљу,
око 1290. године
Датум рођења пре 1253.
Место рођења непознато
Датум смрти 12. март 1316. година
Место смрти непознато
Гроб Манастир Ђурђеви Ступови
Династија Немањићи
Отац Урош
Мајка Јелена Анжујска
Супружник Каталина
Потомство Урошиц
Владислав
Јелисавета
краљ
Период 12761282,
краљ Србије
12841316,
краљ Срема
Претходник Урош
Наследник Милутин (у Србији)
Владислав (у Срему)

Стефан Драгутин Немањић (пре 125312. март 1316) био је краљ Србије од 1276. до 1282. године, а краљ Срема од 1284. до 1316. године.[1] Син је Стефана Уроша I и Јелене Анжујске од рода фрушког. Имао је два сина, Владислава (сремског краља) и Урошица (касније монах Стефан) и кћерке Јелисавету (удату за Стефана I Котроманића) и Урсулу (или Урсу), удату за Павла Шубића.

Извори[уреди]

Стефан Урош, отац краља Драгутина

Највише података о животу Драгутина Немањића даје нам његов биограф, архиепископ Данило, у свом делу Животи краљева и архиепископа српских (или Даниловом зборнику) које представља зборник биографија српских владара и црквених старешина 13. и 14. века. Зборник је настао у 14. веку, а Данило II (архиепископ српски) је изгледа састављач већег дела тог зборника. Део зборника су написала и у зборник уобличила два, по имену непозната, црквена лица. У њему су краће белешке о краљевима Стефану Радославу и Стефану Владиславу I, а опширније биографије краљева Стефана Уроша I, Драгутина, Стефана Уроша II Милутина, Стефана Уроша III и прве године владавине Стефана Уроша IV Душана. Спис је 1866. године издао Ђуро Даничић. Данилов зборник радова основни је извор за Драгутиново доба. Аутор користи повеље које је краљ Драгутин издавао да би регулисао односе са Дубровником, али и повеље које се односе на самосталан период његове владавине. Од византијских извора значајно је дело Георгија Пахимера које садржи преглед византијске историје од 1255. до 1308. године. Пахимер се више интересује за Милутина. Међутим, забележио је реакцију Драгутина на брак Милутина и Симониде. Драгоцен извор представља и дело „Опис источне Европе“ анонимног католичког монаха кога је 1916. године објавио пољски научник Олгирд Горка. Претпоставља се да је овај француски монах из реда доминиканаца послат у источну Европу да проповеда католицизам међу шизматицима. Монах је једно време провео и у Србији и 1308. године је писао о грађанском рату између Милутина и Драгутина[2].

Детињство и младост[уреди]

Јелена Анжујска, мајка краља Драгутина

Драгутин је био најстарији син краља Уроша и краљице Јелене. Још на рођењу је одређен да свога оца наследи на престолу те му је због тога и пружано васпитање какво је одговарало његовом положају[3]. Данило пише да је Драгутин био дубоко религиозан. Урош је 1268. године свога сина оженио угарском принцезом Катарином, ћерком Стефана V. Склапању брака претходио је рат између Уроша и Угара. Урош је Угарима крајем 1267. или почетком 1268. године отргао Мачванску бановину којом је управљао краљев унук Бела. Угарски краљ послао је помоћ те је 1268. године Урош поражен у бици, заробљен и присиљен на склапање мира који је учвршћен поменутим браком. Драгутин се у угарској повељи из 1271. године помиње као млади краљ, иако је након женидбе живео на очевом двору и није на управу добио посебну област. У управљању државом спречавао га је отац који је био деспотске природе. То је изазвало раздор[4].

Данило пише како Урош није хтео своме сину оделити део своје државе због чега је Драгутин заратио против оца[5]. Помоћ је добио од Угарске. Урош I је сакупио војску да се суочи са сином, а на његовој страни био је Архиепископ Јоаникије, који је због пораза Уроша напустио свој положај. Није извесно кога су подржавали краљица Јелена и Милутин. Пре коначног избијања сукоба, Драгутин је, према речима архиепископа Данила, још једном покушао да убеди оца да му додели комад земље. Урош I није пристајао на компромис. Надмоћнија Драгутинова војска нанела му је пораз у бици на Гатачком пољу (јесен 1276) након чега је Урош присиљен на абдикацију.[6] Стефан Драгутин је власт преузео у периоду септембар-децембар 1276. године, а из тога произилази да је битка „у земљи званој Гацко” била у том времену или непосредно пре, тј. у августу 1276.[1] Поражени Урош се замонашио узимајући име Симон, а убрзо је и умро у Захумљу.[7]

Знатно другачије догодило се са краљицом Јеленом она је од новог краља Стефана Драгутина добила део земље на управу. Од тада је господарила Зетом (или бар њеним великим деловима), Требињем и крајевима око Плава и Горњег Ибра. Није јасно да ли је то била награда за подршку побуњеном сину, или уступак да би му опростила збацивање Уроша I и измирила се са њим. Вероватно је и Милутин добио део земље на управу.[8][9]

Владавина[уреди]

Драгутин на фресци у цркви Ружици

Драгутин је владао Србијом од 1276. до 1282. године. На почетку владавине је успоставио добре односе са Дубровачком републиком обновивши њене трговачке повластице. Издао јој је „повељу о трговини“ која је веома значајна због тога што се у њој први пут спомињу властеличићи[10]. Драгутин је наставио Урошеву политику ступајући у савез са Карлом Анжујским против Византије. Међутим, краљ се није истакао у борби са Византијом. У рату се истакао византијски пребег Котаница. Котаница је био противник цара Михаила VIII. Учествовао је у српском продору до Сера пљачкајући византијске покрајине. Бугарску су у то доба раздирале династичке борбе и грађански ратови те је са те стране Драгутин био миран[11].

Савремени извори као узрок Драгутинове абдикације узимају пад са коња под Јелечом. Међутим, то је био само повод за смену на престолу. Вероватно је основни разлог за то било нестрпљење српске властеле да освоји нове земљопоседе и стекне плен у рату. Стефан Драгутин је искористио привредно јачање Србије које је започето брзим развојем рударства у време његовог оца Стефана Уроша I и створио је значајну војску. Пред крај владавине Стефан Драгутин je почео освајачки рат против Византије. Српска војска је продрла до града Сера вероватно 1281.[12] Почетком следеће 1282. године српска властела је очекивала наставак рата и освајања, али архиепископ Данило описује да је краљ Стефан Драгутин пао са коња, доживео тежак прелом ноге, а то је изазвало пометњу у Србији. То се односи на незадовољство властеле која је желела офанзивну политику. Податке о паду забележио је и анонимни монах из 1308. године, а и Георгије Пахимер. У атмосфери пуној незадовољства, Драгутин је Милутину на сабору у Дежеву предао симболе краљевског достојанства: злато, царске хаљине, свога коња и оружје. Иако сабор у Дежеву представља значајан догађај у историји средњовековне Србије, познате су нам само основне одредбе његових одлука. Данило, наклоњен Милутину, пише да је он примио власт доживотно. Исто бележи и Пахимер. Анонимни монах бележи две верзије. Према првој верзији, Драгутин је предао брату краљевство без икаквих ограничења. Према другој, предао му је престо док не оздрави, а ако умре, Милутин је требало да га задржи. Обе верзије су нетачне[13].

Одредбе Дежевског споразума биле су следеће: Драгутин се због болести повукао са престола предајући га своме брату. Милутин је требало доживотно остати на престолу које би потом наследио један од Драгутинових синова, вероватно Владислав. Могуће да је клаузулом Драгутиновим синовима остављена посебна област на управу[14].

Драгутин је изгледа за себе задржао простране територије од Рудника до Требиња. Тамо се са породицом и делом властеле повукао 1282. године. Од Дежевског сабора па до прикључења Мачванске бановине његовог држави протекло је барем две године. Драгутин је од своје таште, угарске краљице Јелисавете, добио Мачву са Београдом и крајеве у североисточној Босни (Усора и Соли). Својој мајци је Драгутин тада уступио Требиње док је гатачки и билећки крај посео Милутин. Мачва се у 13. веку називала и Сремском земљом. Под Сремом се тада подразумевала област између Саве и Дрине, тј. данашња Мачва и Колубара. Иако Угари нису више користили назив „Онострани Срем“ код Срба се још увек користио стари назив те је стога у домаћим изворима Драгутин познат и као „сремски краљ“. Београд је тада по први пут ушао у састав српске државе. Иако је Драгутинова резиденција била у Дебрцу, он је први српски владар који је повремено резидирао у Београду[15].

“Сремски краљ“[уреди]

Сремска земља краља Драгутина

Отприлике у исто време Драгутин је своју ћерку Јелисавету удао за босанског бана Стефана Котроманића. Тиме је свој утицај проширио и на Босну. Почетком последње деценије 13. века су се у Браничевској области осамосталила два бугарска великаша: Дрман и Куделин, вероватно татарски вазали. Они су нападали Драгутинове земље. Војни поход на Браничево завршен је неуспехом. Драгутин није располагао довољним бројем војника како би их могао угрозити. Након неуспеха ове акције, Дрман и Куделин су најамничком војском Татара и Кумана наставили са пљачкањем Драгутинових територија. Драгутин је затражио помоћ од брата. Двојица браће склопила су договор у Мачковцу на Морави о заједничкој акцији. Две војске заједно су продрле у Браничево. Успех је био потпун. Дрман и Куделин приморани су на бекство. Освојене области задржао је Драгутин. Област средњовековног Браничева поклапа се са данашњим пожаревачким крајем и Хомољским планинама. Пад бугарских великаша изазвао је одмазду видинског кнеза Шишмана. Шишман је продро све до Хвосна; намеравао је опљачкати и Пећку патријаршију. Међутим, у сукобу са српском војском је поражен. Срби освајају сам Видин. Шишман је принуђен да се ожени ћерком српског велможе Драгоша. Рат са Шишманом изазвао је реакцију татарског кана Ногаја. Опасност је Милутин отклонио дипломатском акцијом и признавањем врховне татарске власти. Драгутин у овим преговорима није играо никакву улогу[16].

У то доба је папа Никола IV упутио писма Драгутину, Милутину и Јелени у којима их је позивао да своју земљу и народ преведу у католичанство. Преговори папске курије и Драгутина су настављени. Драгутин је владао североисточном Босном у којој је била укорењена богумилска јерес. Драгутин је настојао искоренити богумиле због чега је од папе тражио да у Босну пошаље мисионаре који ће на народном језику радити на сузбијању богумилства. Папа је послао два искусна фрањевца[17].

Сукоб са братом[уреди]

Драгутин и Милутин на фресци у Сопоћанима

Након победе над видинским кнезом Шишманом, између браће је дошло до захлађења односа. Разлог за то је Милутинова одлука да се ожени византијском принцезом Симонидом, ћерком цара Андроника. Савез са Византијом имао је значајну опозицију у Србији. Пре свега, против савеза су били краљева мајка Јелена и краљев брат Драгутин. Драгутинов став може се извести из догађаја који су уследили и белешке византијског писца Георгија Пахимера који каже да је Андроник своме зету пружио савезничку помоћ због које је Драгутин морао да одустане од планираног напада. Драгутин је имао разлога да се узнемири. На Дежевском сабору је одређено да Милутина наследи његов син Владислав. Међутим, Милутинова ташта Ирина покушавала је да за престолонаследнике наметне двојицу својих синова Теодора и Димитрија. Обојица нису били заинтересовани за српски престо[18]. Поред тога, напуштање политике пружања подршке Анжујцима довело је до неповерења према Милутину. И поред тога, Драгутин је изгледа помагао Милутинову акцију против Дубровника из 1301. године. Дубровачки кнез се склања на Мљет и августа 1301. године закључен је мир по коме је утвђено пређашње стање уз ратну одштету Дубровника од 4000 перпера. Повељом Милутин потврђује права дубровачких трговаца у Србији. У повељи се помиње и Рудник што значи да је овај град већ био у Милутиновим рукама (септембра 1301). Међутим, по завршетку рата Рудник је поново у рукама Драгутина што је доказ да по завршетку грађанског рата није било већих територијалних промена[19].

Даље податке даје нам анонимни католички монах који је, пролазећи кроз земљу, забележио податке о узроцима грађанског рата. Његове симпатије су на страни Драгутина кога сматра пријатељем католика, док Милутин мрзи и прогони католике. Милутин је ступао у контакте са папом и француским феудалцима у јужној Италији. Са папом Клементом V (1305-1314) преговарао је око преласка Србије у католичанство. Преговарао је и са Филипом Тарентским, сином анжујског краља Карла из јужне Италије, владара балканских анжујских територија који је намеравао да обнови латинску власт у Цариграду. Исте амбиције имао је и Карло Валоа, брат француског краља Филипа IV, који је носио титулу византијског цара преко своје жене, Катарине од Куртнеа. Милутин се обавезао да му пружи подршку и да не прима избеглице династије Палеолог из Цариграда, а Карло му је потврдио држање македонских територија и обавезао се да ће га, када дође на власт, бранити од спољашњих и унутрашњих непријатеља. Преговарало се и о удаји Милутинове ћерке Царице за Карловог сина. Међутим, даљи преговори су отказани. Папа је 1309. године отишао у Авињон, а Карло се умешао у рат за круну Светог римског царства[20].

Рат је окончан 1311. године посредством свештенства. Браћа су се измирила, не зна се под каквим условима. Већих територијалних промена није било.

Грађански рат у Угарској[уреди]

Стефан Владислав, Драгутинов син

У грађанском рату у Угарској који је избио након погибије Ладислава (1290), Драгутин је у почетку пружао подршку Анжујској династији тј. претенденту Карлу Мартелу Анжујском. Као награду за оданост, Драгутинов син Владислав је 19. августа 1292. године именован славонским херцегом. Добио је простране области Славоније сем оних које су већ припадале кнезовима Водичким и Франкопанима[21]. Драгутин је следеће године Владислава оженио Констанцом Морозини, припадницом моћне млетачке породице. Драгутин се убрзо окреће против Анжујаца. Мартел је погинуо 1295. године, а нови анжујски кандидат постао је Карло Роберт. Рат се распламсао 1301. године након смрти Андрије, последњег припадника династије Арпад. Кандидат за краљевску круну сада је био и Владислав. Драгутин и Владислав ступају у везе са ердељским војводом Ладиславом Апором са чијом ћерком се Владислав требало оженити и тако себи обезбедити угарски престо. Папа је 1309. године бацио анатему на Апора због тога што кћер жели удати за шизматика[22]. Карло Роберт се убрзо учврстио у Угарској и предузео је поход у Драгутинову земљу. Драгутин је принуђен да се одрекне претензија на круну. Карло је 1310. године крунисан за краља. Односи између Карла Роберта и Драгутина временом су се побољшали. Драгутин је око 1314. године свога сина узео за савладара или му је бар један део територија доделио на управу[23].

Последње године и смрт[уреди]

Јелена умире у пролеће 1314. године. Драгутин није присуствовао њеној сахрани већ је на обред дошло његово посланство. Тек касније је Драгутин посетио мајчин гроб, а са братом се састао у Пауњу. Убрзо долази до посете Симониде Драгутиновој жени Катарини у Београду. Симонида је свечано дочекана од Драгутина и Катарине. Катарина и Симонида посетиле су гроб своје свекрве. Драгутин није дуго надживео своју мајку. Умро је 12. марта 1316. године. Данило бележи да се пред смрт замонашио остављајући власт своме сину. Узео је име Теоктист. Последње дане Драгутина описао је Данило. Пред смрт је брату написао писмо чија садржина Данилу највероватније није била позната[24]. Сахрањен је у манастиру Ђурђеви Ступови у Расу код Ариља. Данило бележи да је Драгутин желео спречити да га поштују као свеца. Наредио је да му се тело никако не вади из гроба[25].

Породица[уреди]

Драгутинов отац Урош био је син Стефана Првовенчаног и српски краљ од 1243. до 1276. године. Мајка Јелена припадала је анжујској династији. Урош је имао још троје деце: Милутина, Стефана и Брнчу. Драгутинова жена Каталина била је ћерка угарског краља Стефана V. Са Каталином је Драгутин имао два сина: Владислава и Урошица, и више кћери од којих је позната једино Јелисавета која се удала за босанског бана Стефана Котроманића.

Породично стабло[уреди]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
8. Стефан Немања
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Стефан Немањић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Ана Немањић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Стефан Урош I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
10. Рејнер Дандоло
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Ана Дандоло
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
11. Непознато
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Драгутин Немањић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
12. могуће Исак II Анђео
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. могуће Јован Анђео
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
13. могуће Маргарета Угарска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Јелена Анжујска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. могуће Матилда де Вјанден
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Новац краља Драгутина[уреди]

Динар краља Драгутина познат као први српски динар са ћириличним натписом

Најранији динари Стефана Драгутина јављају се у време када је као млади краљ био савладар свога оца Уроша тј. из периода од 1270. до 1276. године. То су динари са две фигуре и младоликим голобрадим владарем од којих су нађене две врсте. На првој је приказана застава, а на другој двоструки крст, новина на српским динарима. У периоду Драгутинове самосталне владавине ковани су динари са приказом владара који седи и држи скиптар и куглу са двоструким крстом и носи натпис STEFAN REX и помиње се на признаници Марије Шор из 1282. године. Други примерак је са натписом MONETA REGIS STEFAN и представља најстарију врсту српског средњовековног новца у којима се појављују словне ознаке. Вероватно су ковани после 1282. године када Драгутин носи титулу Rex Serviae. Пронађено је 12 примерака новца са Милутином и Драгутином и натписом STEFANVS-VROSIVS/REX. Од 1312. године појављују се руднички динари. Доласком Саса Рудник постаје, поред Брскова, најважнији српски рудник. У њему је отворена ковница. руднички динар краља Стефана Драгутина, са представом владара који стоји и држи скиптар са крстом, веома је значајна врста новца. „То је први српски новац са ћириличким натписом; први српски новац са представом владара који стоји сам; први српски динар са натписом који не садржи звање краљ; први новац краља Стефана (Драгутина) за који можемо са сигурношћу рећи да је кован после уступања престола из 1282, први српски новац за који можемо поуздано тврдити да је кован у рудничкој ковници и то је, уједно, последња новчана емисија краља Драгутина[26].

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Логос (2016). стр. 131, 134.
  2. Територија краља Драгутина, стр. 4-7
  3. Краљ Драгутин, стр. 2
  4. Територија краља Драгутина, стр. 8-9.
  5. Животи краљева и архиепископа српских, стр. 22
  6. Историја српског народа 1, стр. 356.
  7. Краљ Драгутин, стр. 2-3
  8. Територија краља Драгутина, стр. 8
  9. Логос (2016). стр. 118, 131, 133.
  10. Територија краља Драгутина, стр. 9
  11. Краљ Драгутин, стр. 4
  12. Логос (2016). стр. 134.
  13. Територија краља Драгутина, стр. 10
  14. Историја Срба, Ћоровић, стр. 166
  15. Територија краља Драгутина, стр. 10-12
  16. Историја српског народа 1, стр. 453-455.
  17. Краљ Драгутин, стр. 7
  18. Историја српског народа 1, стр. 455.
  19. Историја српског народа 1, стр. 457.
  20. Историја српског народа 1, стр. 457-459.
  21. Историја Срба, Ћоровић, стр. 169
  22. Краљ Драгутин, стр. 10
  23. Краљ Драгутин, стр. 11
  24. Животи краљева и архиепископа српских, стр. 29-30
  25. Историја српског народа 1, стр. 472
  26. Територија краља Драгутина, стр. 21-23

Извори и литература[уреди]

  • Ивић, Алекса (1929). Историја Срба у Војводини. Нови Сад: Матица Српска. 
  • Логос, А. Александар (2016). Историја Срба до средине XV века (PDF). Београд. ISBN 978-86-85117-30-5. 
  • Данило Други (1988). Мак Данијел, Гордон; Петровић, Дамњан, ур. Животи краљева и архиепископа српских. Службе. Београд. 
  • Благојевић, Милош; Медаковић, Дејан (2000). Историја српске државности. I. Нови Сад. 
  • Благојевић, Милош (1998). Србија Немањића и Хиландар. Нови Сад. 
  • Калић, Јованка (1967). Београд у средњем веку. Српска књижевна задруга. 
  • Максимовић, Љубомир (1981). „Почеци освајачке политике”. Историја српског народа. I. Нови Сад. 
  • Рокаи, Петер; Ђере, Золтан; Пал, Тибор; Касаш, Александар (2002). Историја Мађара. Београд. 
  • Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд. 
  • Владимир Ћоровић, Илустрована историја Срба, књига 2, Београд, 2005.
  • Томислав Богавац, Нестајање Срба, Ниш, 1994.
  • Миомир Филиповић - Фића, Три цара и тридесет и један краљ српског народа, Чикаго, 1992.
  • Драго Његован, Присаједињење Војводине Србији, Нови Сад, 2004.
  • Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, књига 1, Нови Сад, 1990.
  • Миленко Палић, Срби у Мађарској - Угарској до 1918, Нови Сад, 1995.
  • Д. Лазаревић, Територија краља Драгутина, Гласник, Међуопштински историјски архив Ваљева (1990)
  • С. Станојевић, Краљ Драгутин, Годишњица НЧ 45, 1936, 2-19
  • В. Ћоровић, Историја Срба, Дом и школа, Београд (2006)
  • Историја српског народа 1, група аутора, Српска књижевна задруга, Београд (1999), друго издање

Историјски атласи[уреди]

  • Драган Брујић, Водич кроз свет Византије, Београд, 2004.
  • Историјски атлас, Завод за уџбенике и наставна средства - Завод за картографију „Геокарта“, Београд, 1999.
  • Школски историјски атлас, Завод за издавање уџбеника Социјалистичке Републике Србије, Београд, 1970.

Види још[уреди]


Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Стефан Урош I
Краљ Србије
(12761282)

Наследник:
Стефан Урош II Милутин
Претходник:
Оснива Сремску земљу
Краљ Срема
(12841316)

Наследник:
Стефан Владислав II