Константин Немањић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Константин Немањић
Konstantin Gracanica loza lik.jpg
Константин Немањић, детаљ фреске Лоза Немањића, из манастира Грачаница
Пуно име Стефан Константин Немањић
Датум рођења 1282/1283.
Место рођења непознато
Датум смрти 1322/1323.
Место смрти Зета
Династија Немањићи
Отац Стефан Урош II Милутин
Мајка Ана Тертер
Краљ Србије
Период 1321. - 1322.
Претходник Стефан Урош II Милутин
Наследник Стефан Урош III Дечански

Константин Немањић је био српски принц из династије Немањића, син и наследник краља Милутина (1282—1321). Након смрти свога оца, он је покушао преузети власт, али као претендент за круну појавио се и његов брат „ослепљени” Стефан Урош III. Константин је био поражен у грађанском рату и према наредби брата краља Стефана Уроша III Дечанског убијен.[1] Његови посмртни остаци су сахрањени у цркви светог Николе у Звечану.

Биографија[уреди]

Константин је највероватније рођен 1282. или 1283. године у другом Милутиновом браку, са ћерком владара Тесалије Јована I Анђела (1271—1296), чије име није сачувано у изворима. Он је, након неуспешне побуне Стефана Уроша III Дечанског 1314. године и најкасније после смрти Милутиновог брата Драгутина (краљ Србије 1276—1282, краљ Срема 1284—1316) 1316. године, добио титулу младог краља и додељена му је на управу Зета, чиме је практично озваничен његов статус престолонаследника. У прилог томе иде и његов портрет у Грачаници, ковање сопственог новца, као и помињање уз Милутина на прилогу цркви светог Николе у Барију.

Милутин је сина Константина одредио као свог наследника, али су се након његове смрти 29. 10.1321. године, Константинов брат Стефан Урош III и Драгутинов син Владислав, појавили као претенденти на престо краља Србије.

Захваљујући подршци цркве, Стефан Урош III је 06. 01.1322. године овенчан за краља Србије, након чега је, према писцу његовог житија Григорију Цамблаку, понудио Константину да прими друго достојанство царства, као други син. Он је то одбио, уздајући се у снагу своје војске, у којој је било и страних најамника. У сукобу Константинове снаге су поражене, а део његових ратника је прешао на Стефанову страну, а он сам је највероватније заробљен или је убијен док је покушао да се повуче са бојишта.

У неким хроникама су забележене су приче о његовом суровом погубљењу, у којима свакако да има претеривања. Псеудоброкар наводи да је по Стефановој наредби закуцан ексерима за дрво, након чега је пресечен на пола, док Орбини наводи да је то урађено по наредби његовог брата од стрица Владислава, који га је ухватио. Постојала је чак и легенда да му глава, по Стефановој наредби, одсечена и одрана, након чега је од ње направљен пехар из кога је он пио вино.

Након Константинове смрти, тело му је пренето и сахрањено у цркви светог Николе у Звечану, у коме се налазио један од дворова Немањића. Непуну деценију касније 11. 11.1331. године, у Звечану је умро (по неким наводима је убијен) његов брат Стефан, који је ту затворен по наредби свог сина Душана, који га је збацио са власти пар месеци раније.

Извори[уреди]

  1. Логос (2016). стр. 203.

Види још[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]