Ribalda (top)
Ribalda (franc. Ribauldequin, engl. Organ gun, nem. Ribalde, češ. tarasnice), ribodeken ili organ, lako artiljerijsko vatreno oružje nastalo u poznom srednjem veku.[1][2] Bila su to višecevna oruđa malog kalibra[a] na dvokolici ili kolima, namenjena, pretežno, za odbijanje juriša oklopnih konjanika. Prvi su ih uspešno koristili češki ustanici (Husiti) tokom husitskih ratova (1420-1434).[1]
Karakteristike[uredi | uredi izvor]
Topovi su bili korišćeni u Evropi već od 1324. Poznato je da ih je engleski kralj Edvard III (1327-1377) koristio u opsadi Kalea (1346-1347), a možda i u bici kod Kresija (1346). Međutim, pošto su rane bombarde bile veoma teške i nisu imale pokretna postolja, nisu bile od velike koristi na otvorenom polju. Manje vatreno oružje, koje se obično nazivalo ribalde, postavljano je na točkove, obično dve ili tri cevi na jednu zapregu, ili više njih na jedna kola. Iako im je namena bila da ubijaju i ranjavaju vojnike, trebalo je toliko dugo da se one napune i ispale da nisu bile od naročite koristi u bici. Buka koju su topovi stvarali plašila je neprijateljske konje, ali nema podataka da su oni u 14. veku bili naročito korisni u bitkama. Broj ribaldi povećao se u 15. veku, ali one, uglavnom, nisu bile naročito korisne. Najčešće se iz njih pucalo sa zidina tvrđava na snage koje su ih opsedale. U svojim bitkama sa husitskim jereticima, car Sigismund (1419-1437) suočio se sa njihovom taktikom grupisanja kola na koja su stavljene ribalde. Carska konjica nikako nije mogla da se probije u krug sačinjen od kola i trpela je velike gubitke od ribaldi. Pominje se upotreba nekakve veoma male ribalde koju je nosio jedan vojnik i koja je bila preteča muskete iz 16. veka. Međutim, malo je verovatno da se ona mogla meriti po ubojitosti sa samostrelom ili sa dugim lukom, osnovnim projektilnim oružjima toga doba. Ove ribalde imale su vrlo malu brzinu gađanja i bile su izuzetno neprecizne.[2]
Napomene[uredi | uredi izvor]
- ^ Kalibar glatkocevne artiljerije ne izražava se širinom otvora cevi, već težinom zrna u funtama.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ a b Nikola Gažević, Vojna enciklopedija 1, Vojnoizdavački zavod, Beograd (1970), str. 227
- ^ a b Peinter, Sidni (1997). Istorija srednjeg veka (284-1500). Beograd: Klio. str. 413—416.